Pomenik

Категорија: I

  • Ivanovićeva Katarina

    Ivanovićeva Katarina, umetnica, rodila se u Stojnom Beogradu, 1819 godine, od oca Lazara i matere Marije.

    Još za rane mladosti, probudila se je u ove retke Srpkinje želja za lepim veštinama. U mestu svoga rođenja, počela je crtati, pa je produžila crtanje i slikanje u Pešti, a dovršila ga u Beču, u slikarskoj akademiji.

    Na izložbi slikarskih radova, 1837, ondašnji su listovi hvalili njenu sliku u kojoj je ona sebe samu naslikala.

    Radi većega napretka u živopisu, Katarina je boravila duže vreme u Parizu. Godine 1842 pohodila je Zagreb, a godine 1846 dolazila je u Srbiju, i u Beogradu se je bavila duže vreme.

    Još godine 1836, naslikala je, u Beču, Srpskoga Omira, to jest, staroga slepca, kako sedi pod lipom, i uz gusle peva, a slušaju ga dva Srbina i jedna Srpkinja. Ta je slika, posle, litografisana.

    Srpskom narodnom Muzeju, u Beogradu, darovala je ona, 1874 i 1879, 15 slika, sve u zlatnim krasnim okvirima. Od tih slika istoriske su: Osvojenje Beograda 1806; Zakletva Kralja Matije Korvina Hunjadskog; Jevdokija, grčka carica; Jelena Srpkinja, ugarska kraljica, i Mileva Srpkinja, turska carica; a portreti su: Sima Milutinović Sarajlija; Stevan P. Knićanin; Katica Ivanovićeva, slikarka, u svojoj radionici; razne su pak slike: Kotarica grožđa (2 komada), Bogatašica i Siromašica na umoru; Crnac pismonoša, i Talijanac voćar.

    Sve ove slike imaju ne samo narodnu nego i umetničku vrednost. One su najlepše svedočanstvo da je narod srpski stvoren za prosvetu, za kulturu, kad u njega i ženska glava može doći do ovolike savršenosti u umetnosti. U jedno je ovo divan primer rodoljubima, kako srpkinja, ma gde rođena, danas smatra Beograd, kao prosvetnu sredinu svemu narodu našem.

    Katarina Ivanovićeva osnovala je, u Narodnom Muzeju, u Beogradu, svoju Zadužbinu od 1000 forinata ili 2150 dinara, od kojih novaca interes će se, od vremena do vremena, trošiti na to da se njene slike i njihovi okviri drže uvek u lepom stanju.1

    Katarina Ivanovićeva je jedina Srpkinja koja je bila član Srpskog Učenog Društva, u Beogradu.

    Njoj je Sima Milutinović, godine 1837, posvetio svoju knjigu „Trojesestarstvo“.

    Preminula je ova plemenita Srpkinja 19 septembra 1882. Slava sjajnom imenu njezinom!

    1. Dopuna: Zadužbina ove dobrotvorke, ostavljena za to da se njene slike u Narodnom muzeju drže u dobrom redu, koja je u početku imala 2150 dinara, do 1 januara 1900 narasla je na 4534,55 dinara. ↩︎

  • Isailović Dimitrije

    Isailović Dimitrije rodio se u Slavoniji, u Dalju, dobru srpske patrijaršije, 26 oktobra 1783 godine, licem na Mitrov dan, sa čega mu je i nadenuto ime Dimitrije.

    Otac Dimitrijev, Jovan, bio je živopisac, i uz to upravnik patrijaršiskih dobara u Dalju.

    Osnovne škole izučio je Dimitrije u Dalju i u Bečkereku, gimnaziju u Karlovcima, a filosofiju na univerzitetu u Pešti.

    Po svršetku škola, postao je, 1808, profesor u karlovačkoj gimnaziji, gde je služio do godine 1813.

    Iz Karlovaca je uzet za profesora učiteljske škole u Sent-Andreji, otkuda se, godine 1816, zajedno s tom školom, premestio u Sombor. U toj službi ostao je do godine 1830. Tada pak prešao je u Srbiju, i ušao u državnu službu.

    Najpre je postavljen za profesora tako zvane Velike Škole, u koju su uvedeni đaci koji su bili svršili osnovnu školu. Isailović je ovim đacima predavao predmete koji se obično predaju u gimnaziji, i tako je on, samim radom svojim, uređivao prvu gimnaziju, i s njom je iz Beograda prešao u Kragujevac, gde se ona docnije razrasla u „Liceum Knjaževstva Srbije.“

    Godine 1833 uređena je u Srbiji prva štamparija o državnom trošku. Isailović se je toj novini toliko obradovao da joj je napisao punu oduševljenja Odu.

    Sad je, uza svoju dužnost u školi, radio i u novoj štampariji, i kao urednik službenih novina, i kao cenzor knjiga, a nekad čak i kao korektor, jer i za to nije bilo vešta čoveka.

    Godine 1838, postao je delovođa ondašnjeg Popečiteljstva Prosveštenija, a godine 1839, načelnik istoga popečiteljstva.

    Godine 1840 postao je Glavni Sekretar Državnom Savetu; ali kad se, naskoro za tim, uredi Vrhovno nadzorništvo nad školama, Isailović je, 1841, postao Vrhovni inspektor svih škola u Srbiji.

    Kad se, godine 1842, ukine to inspektorsko zvanje, Isailoviću su poveravani na izradu razni književni poslovi, naročito rečnici: francuski, latinski, i nemački.

    Godine 1848 postavljen je opet za načelnika popečiteljstvu prosveštenija, u kom je zvanju ostao do svoje smrti, koja ga, snađe 29 maja 1853.

    U poslednje vreme, bio je tako spao s nogu da nije ni dolazio u kancelariju, nego je sedeo doma i bavio se nekim književnih poslovima, sve mi čini da je tada prevodio Rajićevu istoriju, koja mu je ostala u rukopisu.

    Književni radovi Isailovićevi ovi su:

    1. Neka istorijska pitanja, u Budimu, 1814;
    2. Istorija trgovine, u Budimu, 1316;
    3. Savi Dobriću, na dan 10 maja, u Beču;
    4. Srpske Novine, u Beogradu, 1832;
    5. Spomenik sveopšte radosti, za novih 6 okruga u Srbiji, u Beogradu, 1833;
    6. Srpske Novine, 1834;
    7. Srpske Novine, 1835;
    8. Nemački Bukvar, 1838;
    9. Francusko-srpski rečnik, u Beogradu, 1846;
    10. Nemačko-Srpski Rečnik, u Beogradu, 1847;
    11. Latinsko-Srpski Rečnik, u Beogradu, 1850;
    12. Latinska Gramatika, u Beogradu, 1851.

    Isailović je bio u svoje vreme redak čovek po bogatstvu znanja koja je imao. Znao je jezike: nemački, latinski, i francuski gotovo savršeno.

    On je i neposrednim radom u školi, i uređivanjem, i književnim putem, i ličnim savetima i pomaganjem bio čovek dragocen za sve prosvetne poslove u srpskom narodu. Još godine 1838, u službenim predstavkama, Savetu, vatreno je ubeđivao: da treba zavesti Učiteljsku Školu u Srbiji.

    Bio je član Srpskog Učenog Društva i Predsednik školske komisije.

    Isailović je bio rastom visok, likom crnomanjast, pogledom blag, besedom jasan, tih, ophođenjem čedan, uslužan; pamćenje mu je bilo neobično, rukopise čitak, marljiv, a slog izmeren, razgovetan, određen…

    Slika njegova ima u Beogradskom Narodnom Muzeju.

  • Ilić Vojislav

    Ilić Vojislav, pesnik, rodio se u Beogradu, meseca aprila 1862, od oca Jovana Ilića pesnika i matere Smiljane.

    Osnovnu školu i nekolike razrede gimnazije Vojislav je učio u Beogradu.

    Posle toga bio je korektor državne štamparije od 12 novembra 1887 do 16 februara 1892, a tada mu je mesto oglašeno kao prazno, jer je Vojislav od svoje drage volje prestao dolaziti na dužnost.

    Posle je bio pisar u ministarstvu pa, najposle, vicekonsul u Prištini.

    Vojislav je preminuo 21 januara 1894 u Beogradu, gde je i sahranjen.

    Živeći u oca pesnika, a sam bogato obdaren pesničkim dahom, Vojislav je propevao vrlo rano. S toga je, može biti, i napustio dalje školovanje, nego je, živeći voljno, pevao što mu je kada zadahnuće kazivalo.

    Godine 1887 javile su se u Beogradu Pesme Vojislava Ilića.

    To je bila prva zbirka.

    Godine 1889 štampana je zbirka druga, opet pod imenom Pesme Vojislava Ilića.

    Velika je šteta što ovako bogat prirodni dar nije dobio prostranu i temeljnu instrukciju, a žalost je golema što Ilić bejaše tako kratka veka.

    Nekoliki prijatelji pokojnoga Vojislava i njegove pojezije, posle smrti njegove sastaviše odbor za podizanje spomenika mladomu pesniku.

    Taj odbor štampao je u Beogradu 1895: Vojislavljevu Spomenicu, u velikoj 8-ni strana 221.

    Bojati se je da to ne bude sav spomenik od toga odbora.

  • Ilić Mijailo

    Ilić Mijailo, major, rodio se u Jagodini, 14 novembra, 1845, od oca Nikole i matere Jelice.

    Otac Mijailov, poginuo je u Beogradu, 3 juna 1862, na Varoš-Kapiji.

    Mijailo je osnovnu školu učio u Jagodini, a pet razreda gimnaziskih, i vojnu akademiju, svršio je u Beogradu.

    Po svršetku akademije, postao je đeneralštabni potporučnik 17 novembra 1866; poručnik — 1 januara 1870; kapetan 2 klase — 1 marta 1874; 1 klase — 10 marta 1875, a major — 1 avgusta 1876.

    Najpre je služio u pešacima, posle u pionerima, a najposle u poljskoj bateriji. Uz to je, učenoj četi predavao topografiju i fortifikaciju.

    Od 1 maja 1868 do 1 aprila 1874 bio je u narodnoj vojsci, u okruzima užičkom i rudničkom.

    Godine 1876, određen je za đeneralštabne poslove u zapadnomoravskoj diviziji. Tu ga je zastao naš prvi rat protiv Turaka. Mnoge i teške poslove oko mobilizacije i koncentracije pomogao je izvršiti brzinom i zrelošću kojima se je svakad odlikova. Ali je žudeo za komandom, za radom na bojnom polju. Ta mu želja bi ispunjena; dade mu se komanda: da ide uz Ibar k Mitrovici. Toga teškoga posla primio se Mijailo rado i veselo.

    U početku jula, bude pozvan opet u diviziski štab, na Javoru; ali žudnja za ličnom borbom, i želja osvetiti oca, nije mu dala mira u štabu.

    — Nije ovo mesto za mene, govorio je Ilić: — ja želim komandu; želim da se bijem!…

    I komanda mu se dade najpre u brigadi šabačkoj, a kad ova ode na Deligrad, u brigadi rudničkoj. Ovu brigadu Ilić je vodno u više bojeva od kojih je bio najveći onaj 26 jula na Javoru, kad su našu diviziju napadala, dva serdara-ekrema: Derviš-Paša i Mehmed-Ali-Paša sa mnogo vojske.

    Tada je Ilić pokazao i veštinu u raspoređivanju i primerno lično junaštvo.

    Jula 28 dočekao je Turke, i tako ih razbio da je tom pobedom izašao na veliki glas.

    Kad su pak naši bili potisnuti s Javora, Ilić je komandovao zaštitnicom. I, na kušićskim utvrđenjima, borio se tako da je čitavih 15 dana bio neprekidno na mrtvoj straži.

    Isprativši i rudničku brigadu na Deligrad, video se je u Čačku s majkom koja mu, u materinskoj brizi, govoraše:

    — Čuvaj se, sine!

    — Majko! Ovaj posao ide kao dva jajca na Vaskrs: čim se kucnu — jedno mora prsnuti!

    Vrativši se iz Čačka u Ivanjicu, posta komandanat užičkoj brigadi druge klase. Nju je obučavao i spremao na Sađavačkom polju, ispod Ivanjice. Beše nevolja, i on, napregnutom brzinom, prispe noću, između 22 i 23 avgusta, na Čemernicu. Tu primi komandu na desnom krilu ibarske vojske od kapetana, Vukosavljevića. Borba je trajala i 23 avgusta. Turci Misirci navaljivali su silovito. Toga dana, uz Ilića, pogiboše Kapetan Vukosavljević, i Stevica Jovanović, a Miladin Stojanović bi ranjen.

    U po dne je bilo najteže.

    Ilić je tada pisao: „Moja je četa gotovo sa svim razbijena. Zauzet je i Mučanj i Katića. Ja samo jogunstvom držim šanac na Čemernici. Kad bude potreba, ja ću preko Presjeka na Mučanj“.

    Iz ovih beležaka može se poznati kako je bilo Iliću toga dana. Najbolji mu drugovi izginuli pored njega; vojska smanjena; snaga malaksala. I on, ako moradne odstupiti, misli na Mučanj, visinu od svojih 5000 stopa!

    Ali je on Turke ipak odbio! I na Mučanj se nije morao penjati.

    Pošto su neprijatelji odbijeni, Ilić pođe za njima, potiskujući ih celim frontom. I oni odstupiše noću na Javor u svoja utvrđenja.

    Ilić, da bi što veću korist izvukao iz ovoga svoga uspeha, gonjaše Turke čak do pod Jankov Vrh (južna ivica na vencu Vasilinu Vrhu), ali baš s toga vrha krvnički kuršum probi mu junačke prsi. On ispusti dušu na rukama svojih ratnih drugova, narodnih vojnika, od kojih pogibe onaj koji mu prvi pritrča u pomoć!

    Mijailo Ilić pao je oko 9 i 1/2 časova pre po dne, 24 avgusta 1876.

    Krš, pred kojim je pao, prozvan je, docnije, Ilićev Krš.

    Kad ga je udarilo samrtno zrno, rekao je samo:

    — Gle! I ja se ranih!…

    A pre toga je bio dobio jednu manju ranu.

    Telo mu je preneseno u Beograd, i saranjeno kod Markove Crkve u grobnicu koju je blagovolela pokloniti Kraljica Natalija.

    Mijailo Ilić bio je visoka rasta, tanka stasa, koščat i suv; crne masti, preplanula lica, a naravi plahe, preke.

    Bio je jak, izdržljiv; mogao je vrlo brzo i vrlo dugo pešačiti. Iz Užica na Zabučje — 1000 stopa visine, izlazio je za 20 minuta. Iz Bajine Bašte dolazio je, s bataljonom, obdance u Užice i vraćao se (12 časova).

    Služeći u pešačkoj brigadi, valjalo je da ogleda [pribor] obuću vojničku. Mijailo, s tri druga oficira, obuče se potpunce kao prost vojnik, i ode peške u Valjevo i vrati se, vladajući se na putu kao prost vojnik. Tako je na sebi ogledao ono što se tražilo od prosta vojnika.

    Mijailo je često bacao dosetke u razgovoru da i nasmeje i pouči. Tako jednom, na Javoru, hrabreći vojnike, dokazivao je da, u boju treba slobodno ići napred.

    — Ama gine se, gospodine, odgovori, u šali, jedan od vojnika.

    — To jeste mala nezgoda, ali ćemo gledati da i nju otklonimo, odgovori Ilić smešeći se.

    Mijailo Ilić, osem srpskoga jezika, razumevao je dobro jezike: nemački, francuski, pruski, i služio se književnostima tih jezika, „a za nevolju, govorio je sam: — mogao bih na sva ta tri jezika kojekako i sporazumevati se.“

    u književnosti od Mihaila Ilića ostali su nam ovi spisi:

    1. Članci u Vojinu za godine 1867, 1868, i 1869;
    2. Opis Severoistočne Hercegovine, s kartom;
    3. Opis predela s onu stranu Šar – Planine, (Otadžbina, za 1875);
    4. Solun – Gisovo, vojničko-topografska crta (Otadžbina, 1875);
    5. Putovi u Jugozapadnoj Srbiji;
    6. Klisura između Kablara i Ovčara, u Glasniku Srp. Učenog Društva;
    7. Putovanje kroz Porečinu Drina i Vardara, od J. Hana. Ovo je delo preveo s nemačkog jezika.

    Mijailo Ilić živeo je malo, ali je živeo radio, i umro je slavno!

    Slava mu!

    Mijailova slika ima u beogradskom Narodnom Muzeju.

  • Ilić Andreja

    Ilić Andreja, kruševački vojvoda, pominje se, kao vojvoda, još godine 1807.

    Docnije, godine 1812, u Karađorđevu Protokolu ima nekoliko brojeva, pod kojima se govori o nekakim vodenicama, oko kojih su se preli vojvoda Andreja i njegov po vlasti drugar Đorđe Simić.

    Toma Milinović za kruševačke starešine ovako liše:

    „Kruševački kamo se Andreja!
Mrki vuče, na glasu delija!
Od Kruševca vojvoda si bio,
Đe Knez Lazar nekad je živeo.
Đe si Anto Simeunoviću
Od rasiske Srbije plemiću!
Kruševački vojvoda postade,
Kad staroga Andreje nestade“!

    A kud se deo vojvoda Andreja, nisam mogao razabrati, pored svega raspitivanja.

    Može biti da će se docnije, kad se ovo naštampa i objavi, neko od njegovih potomaka javiti, i kazati: kud se deo, gde li je počinuo taj zaslužni Srbin!…

  • Igumanov Sima (Andrejević)

    Igumanov Sima (Andrejević) rodio se u Prizrenu, 30 januara, 1804.

    Knjigu je učio u manastiru Sv. Marka, blizu Prizrena, gde mu je rođeni brat, Aksentije, bio iguman.

    Za to što je odrastao u manastiru, kod igumana, Sima je prozvan „Igumanov Sima“; pa mu je to, kao prezime, ostalo za svagda.

    Oko godine 1820, još vrlo mlad, vrati se Sima iz manastira u Prizren, i počne po malo trgovati.

    Godine 1830, udruži se s prizrenskim pašom te, zajednički, podignu fabrike na reci Bistrici, više manastira Sv. Aranđela.

    Godine 1835, ovoga pašu uklone iz Prizrena, i on odnese Simi 200.000 groša!

    Sima se je oženio u Prizrenu devojkom Sultanom, iz kuće Vukića, s kojom je rodio sina Manojla i kćer Sofiju.

    Godine 1840, da se osveti za šamar, koji mu je udario jedan Arnautin, Sima ubije toga Arnautina, i s toga se je morao ukloniti iz Prizrena, i doći u Srbiju, gde se je, po ondašnjem redu stvari, smatrao kao srpski građanin.

    Radi svoje parnice s pašom za zakinutih 200.000 groša, ode u Carigrad, gde je, terajući parnicu, radio duvansku radnju.

    Pošto izgubi parnicu, i pošto mu, u Prizrenu, umre žena i kći, Sima uzme sina Manojla, i pređe u Odesu, a odande ode u Kijevo gde je produžno radnju duvansku.

    Radnja mu je išla dobro, i on je, za nekoliko godina, stekao krasne novce.

    Sima je bio čovek proste pameti, a srca velikog; on je radio i tekao, ali je tekovinu svoju trošio ne samo na dobro svoje, nego i na dobro svojega naroda!

    Živeći u Rusiji, mislio je o svojoj dragoj otadžbini, i pomagao joj čim je kad mogao. Tako je crkvama i manastirima u Staroj Srbiji slao knjige, putire, odežde, i druge stvari, koje su za lepotu pravoslavne bogomolje vrlo potrebne. Turcima od važnosti, i vladici Melentiju, slao je česte skupocene poklone, da bi bili blagi prema Siminoj braći Srbina.

    Najposle, Sima je u Prizrenu podigao divnu zgradu za Bogosloviju, našao je učitelje, nabavio školske nameštaje i učila, i tu školu otvorio, na veliko dobro našega naroda i pravoslavne vere.

    Iz Rusije, Sima se preseli u Beograd, i ovde kupi na Terazijama, na uglu do kuće pok. Jovana Mićića, lepo imanje, i to testamentom ostavi prizrenskoj bogosloviji.

    Za izvršenje svojemu testamentu, umolio je beogradskoga mitropolita i dva trgovca.

    Godine 1882 ode u Prizren, te razgleda svoju zadužbinu, i sva mesta gde je proveo detinjstvo i mladost.

    Godine 1883, ispostivši prvu nedelju časnoga posta, i pričestivši se, Sima umre od kaplje, i bude saranjen u crkvi Sv. Marka, uza svoga oca i majku. Tu je crkvu on i obnovio, i nabavio joj zemalja i šuma, koliko joj treba da se može izdržavati.

    Igumanov je bio čovek omalen, lica rumena kao ružica a kose, pod starost, bele kao beli sneg.

    Njegov jedini sin Manojlo umro je još 1871 godine, i Sima, posle sebe, nije ostavio nikoga od poroda svoga, ali je ostavio svoju zadužbinu — Prizrensku Bogosloviju — koja će trajati dok traje Srba; i ostavio je sjajno ime dobrotvora srpske prosvete, a „dobro ime, po Sirahu, traje do veka!“

    Simo! čestiti sine naroda srpskoga, za života ti je ruka svakad bila duga da pomogne, da učini dobro! O, neka bi Bog dao da, po smrti, ime tvoje povlači na sjajnu tvoju stazu druge rodoljube kojima je trude nebo obilno blagoslovilo!…

  • Ignjatović Jakov

    Ignjatović Jakov-Jaša, književnik, rodio se u Sv. Andreji 30 novembra 1824 a preminuo je u Novom Sadu u oči Ivanja dne 1889.

    Osnovnu školu učio je u mestu svoga rođenja, gimnaziju u Vacu i u Pešti, a prava je slušao po raznim ugarskim akademijama i u peštanskom universitetu.

    Još u četrnaestoj svojoj godini spevao je odu Simi Milutinoviću pesniku. A kao mladić, bio je izišao na glas sa svoje darovitosti i nauke, a poznao se je, docnije, s prvim ljudima u Ugarskoj, Srbiji, i čak u Francuskoj.

    Za madžarske bune, bavio se u Beogradu, a zatim, kao emitranat, u Parizu. Tada je stupio u francusku vojsku, i borio se u Algiru. Tamo je povredio svoje desno oko, te je docnije samo na jedno oko video.

    Ignjatović je putovao po istoku, i u Carigradu je bivao više puta. Vrativši se u svoju postojbinu, uređivao je neko vreme (1855 i 1856) Letopis Matice Srpske. Neko vreme bio je srpski narodni sekretar u Karlovcima, a posle 1861, u Novom Sadu, veliki beležnik. Dva puta je bio poslanik na ugarskom saboru. Posle toga se odao sasvim na književnost, i živeo je najpre u Dalju, a posle u Novom Sadu, gde je, 18 marta 1888, doživeo i pedesetogodišnjicu svoga književnoga rada.

    Ignjatović je bio veoma plodan pisac; on je pisao i mnogo i raznoliko. Ovde će se pobrojati bar neki njegovi sastavi:

    1. O srpskoj književnosti (u Letopisu, 1854);
    2. Misli o jugoslovenstvu (Letopis 1854);
    3. Đurađ Branković, roman, u Letopisu, i u Nedeljnom Listu, prva, druga i treća knjiga, a ostalo u rukopisu;
    4. Manzor i Džemila, pripovetka;
    5. Ljuba Čekmedžić, pripovetka;
    6. Čudan Svet, pripovetka;
    7. Krv za rod, pripovetka;
    8. Vasa Rešpekt, pripovetka;
    9. Večiti mladoženja, pripovetka;
    10. Milan Nerandžić, roman;
    11. Uveo Listak, pripovetka;
    12. Trpen spasen, pripovetka;
    13. Pijanac, pripovetka;
    14. Zazidani Nesuđenik, pripovetka;
    15. Jedna noć na parobrodu, pripovetka;
    16. Najskuplja koza, pripovetka;
    17. Faličan Maksim, pripovetka;
    18. Adam i Berberin, šaljiva igra;
    19. Stari i novi majstori, roman;
    20. Pojeta i Advokat, pripovetka;
    21. Advokat kao Holaner, pripovetka;
    22. Knez u kupatilu, pripovetka;
    23. Pita 1000 for. pripovetka;
    24. Kraljeva snaja, pripovetka;
    25. Deli-Bakić.
    26. Slepačka skupština, pripovetka;
    27. Patnica, roman;
    28. Biografije, monografije, i rasprave.
    29. Tri srpska spisatelja: Sima Ignjatović, Laza Nešković, i Sima Milutinović.
    30. Opis i uspomena Sent-Andreje.
    31. Književnost i politika, rasprava.
    32. Naši jadi i o crkvenoj avtonomiji.
    33. Pisma jelisejska o književnosti.
    34. Politička brošura o istočnom pitanju (na nemačkom jeziku).
    35. S ove strane Save. Brošura o crkvenom pitanju austrougarskih Srba.

    Čini mi se neću se prevariti ako rečem, da niko od naših pisaca nije tako verno fotografisao srpsko društvo svojega doba među onostranim Srbima kao Jaša Ignjatović. Ta već sama nazvanja, sama imena njegovih spisa, tako odabrana i tako kratka a toliko sadržajna, pokazuju koliko je Ignjatović duboko ronio u stvari, i kako je fino razlikovao jednu od druge.

    On je umro ali njegove fotografije suvremenika mu žive i danas, i živeće dugo.

    Hvala i slava i njegovu talentu, i njegovu trudu!

  • Ičko Petar

    Ičko Petar rodio se u Katranici, u Makedoniji.

    Gde se je učio ne zna se; samo se pominje da je bio tumač kod turskoga poslanika u Berlinu, a jednom čak i otpravnik poslova.

    Odonuda je došao u Zemun, gde je bio trgovački posrednik.

    u Beograd je prešao za života Mustaj-Paše Šinikoglije. Govori se da su Mustaj-Paša i Petar Ičko bili Frankmasoni i, kao toga radi, da Mustaj-Paša nije ni u čemu nikada hteo kvariti Ičku volje!

    Kad su Srbi, 1804, ustali na Turke, Ičko je prešao k njima, i činio im je velikih usluga kao čovek koji je, s jedne strane, znao turski jezik i sve turske običaje, a s druge — bio vičan svima diplomatskim načinima i formama.

    Srbi su Ička više puta slali da pregovara s Turcima o ugodbama, pod kojima bi mogli pristati da se smire, i da svoje odnošaje s Portom urede. On je u Carigradu, s Portom, bio uglavio neku pogodbu koju suvremenici često pominju kao Ičkov mir. Tu pogodbu doneo je u Srbiju turski Muhasil (izaslanik), i on je u Smederevu pročitana pred Karađorđem i celom narodnom skupštinom prvih dana (biće baš 3) avgusta 1806.

    1Na dvadeset hiljada glava poreskih da Srbija daje360.000
    2Za 55.000 harača, sa šabačkom nahijom165.000
    3Đečir, tjest beogradska skela80.000
    4Čibuk, od ovce dve pare40.000
    5Mukade sve u jedno55.000
    6Majdan požarevački3.000
    7Ribolov3.000
    8Đumruk100.000
    Svega groša806.000

    Anta Protić, koji je znao turski, tu pogodbu prevodi na srpski jezik ovako:

    Ova ista suma, piše Anta, sastoji se u ovom:

    1. Đumruk, skele, i mukade,
    2. Tamis,
    3. Bač na kapijama (?),
    4. Mumhana i Balkana (?),
    5. Bajrat (?),
    6. Kapan (?),
    7. Kantar,
    8. Tupa Emin (Dunav),
    9. Morava,
    10. Skele na Moravi, i Zemunu,
    11. Isardžik malićana,
    12. Levačka nahija, Kolari,
    13. Jagodina,
    14. Palež,
    15. Rudnik,
    16. Brajnik, u Resavi.
    17. Majdan Kučajna,
    18. Čatika i Divanac,
    19. Garde u Poreču,
    20. Greben,
    21. Kušiljevo, u nahiji požarevačkoj
    22. Golubac u Dobri,
    23. Sećica i Mira planina,
    24. Kočinca planina,
    25. Temnić mukada,
    26. Donji Bogovac,
    27. Bačina donja i Dragojić,
    28. Drajča ili Katun i Varvarin
    29. Bajin Do planina,
    30. Požarevac i Ćirikovac,
    31. Klenovnik i Brđani,
    32. Beograd varoš, mukada,
    33. Smederevo,
    34. Valjevo,
    35. Kragujevac,
    36. Resava grad. U ono vreme sedeo je u Manasiji Dizdar, i ona se zvala Resavski grad.
    37. Bazrđanbašiluk.

    Kao što se vidi, ovde ima reči, kojima smisla nisam mogao razumeti, a ima i mesta za koja ne znam gde su; ali je to tako zapisao Anta Protić, koji je za to jedini izvor. Dako se, docnije, ko nađe da to objasni.

    Ovu pogodbu Srbi nisu primili, te se je ratovanje produžilo.

    Milutinović piše da je jednom Ičko Petar sedeo u Nišu kao talac za Muhasila turskoga, pa kad je ovaj otišao u Nemačku, Karađorđe piše Žiki, koji je držao stražu prema Aleksincu, da preseče prolazak ka Nišu dokle Ička ne prihvati iz turskih ruku.1

    Kad je ovo bilo ne kaže se jasno, ali liči da je moralo biti u početku godine 1807, onih dana kada je beogradski paša stradao na Emekluku.

    Ičko je, živeći u Beogradu, načinio sebi kuću, preko puta od Velike Crkve, između Kraljevoga zdanja i kuće Hećim-Tomine. Ta kuća stoji i sada; u njoj je nekad bila pošta, a docnije osnovna škola; sad u njoj živi porodica g. K. H. Brzakovića.

    Ičko je, pred smrt, bio na nekoj gozbi u Topčideru. Posle ručka, uzjaše na hata i pođe u Beograd, ali mu se smuči, i jedva živ dopre kući. Tu su činili sve što su znali da ga spasu od otrova, ali nisu mogli. Milutinović, nabrajajući lepa svojstva Ičkova, krivi za njegovu smrt neke „prosvećence,“ ali se ne vidi ko je upravo došao Ičku glave.2

    Od koga mu je došla smrt, ne znam; ali znam, da mu Srbi moraju biti vazda zahvalni za njegove razumne i rodoljubive radove…

    Kosti Petra Ička počivaju kod manastira Rakovice.

    1. Srbijanka, 2, str. 133. ↩︎
    2. Srbijanka 3, str. 40—42 ↩︎