Julinac Pavle, književnik, je bio ruski oficir, i duže vreme služio je u ruskom konsulatu u Beču. Posle toga bio je ruski konsul u Neapolju.
Julinac je napisao:
„Kratkoje vvedenije v istoriju proishoždenija Slavjanoserbskago Naroda.“
Spis taj kao da je štampan u Mlecima 1765 godine.
Jugović Ivan rodio se, od prilike, 1773 godine, u Somboru, u Bačkoj, gde je otac njegov, Gavrilo, bio sveštenik. Njegovo je pravo ime i prezime Jovan Savić, pa se je, došavši u Srbiju, nazvao Ivan Jugović1.
Svršivši madžarska prava, Jugović je želeo pokaluđeriti se; zato je otišao u Karlovce, gde je postao profesor u Drugoj latinskoj školi 1801 godine.
Godine 1804 padne u nemilost kod mitropolita Stratimirovića, te ostavi i profesorstvo i Karlovce, pa ode u Vršac za sekretara vladici Šakabendi.
Iz Vršca je, pred kraj godine 1805, prešao u Srbiju, i u Smederevu je, u Sovetu, postao pisar.
Kad je, godine 1807, umro Boža Grujović, Jugović ostane u Sovetu sekretar. Te godine je bio poslan u Petrograd, radi narodnih poslova; ali nije otišao dalje od Bukurešta, nego se je vratio u otačastvo, opet u Sovet, gde je bio on sekretar prvi, a Jeremija Gagić drugi.
Jugović je, kao što priča Milutinović, govorio srpskim starešinama:
— Bacite me u kulu Nebojšu, okujte me što možete tvrđe, pa me onda pitajte, i radite kako vam kažem, i ako u čem udarite na zlo, odmah me umorite najstrašnijom smrću.2
Licem na Božić, te godine, bude isteran iz službe, kao čovek koji nije bio ugodan Rusima.
Ostavši bez službe, Jugović se dogovori s Mladenom Milovanovićem, koji ga je i inače branio i zaklanjao, te otvori u Beogradu onu Veliku Školu.
Jugović je, po preporuci Mladenovoj, dobio plate 1150 groša na godinu, što je onda činilo 166 dukata i 6 groša. U određeni dan za otvaranje škole, dođe Mladen sa svim savetnicima, s mitropolitom i s Dositijem i, pošto mitropolit, u najvećoj sobi gde će biti škola, osveti vodicu, Dositije, sedeći, pročita besedu o „dostojnom počitaniju k naukama.“
Drugi dan odmah počela su se predavanja.
Prvi đaci, u ovoj školi, bili su: Karađorđev sin Aleksa; Mladenov sestrić Jovica; Milenkovi sinovi: Milan i Ivan, pastorak mu Nikolče; Milosav Resavac; Stevan Novaković, iz Smedereva; Miloje Božić, iz Čumića; Maksim Ranković i Radovan Doljanac, iz Ostružnice; i Vuk Karadžić, iz Tršića.
U početku, Jugović je predavao samo Istoriju i Račun. Istoriju je iz svoga rukopisa kazivao đacima, te su je oni pisali, pa posle im je tumačio što su napisali. Uz istoriju često je kazivao i ponešto iz geografije, što je bilo potrebno; za to je bio nabavio nekolike mape, koje su visile o zidu. Račun pak predavao je na izust; i u tome je bio za čudo vešt, osobito u razlomcima — što ono vele mogao je svoje znanje i u drvenu glavu uliti!
U početku godine 1809, Karađorđe pošlje Jugovića s Pavlom Popovićem, savetnikom, i svojim sekretarom Janićijem Đurićem, u Bukurešt, u ruski glavni stan. Za to u školu, na Jugovićevo mesto, dođe Miljko Radonjić.
Tada se je ta škola premestila u drugu kuću, jer je u njoj bilo i više đaka, i više učitelja.
Tada su se u njoj predavale ove nauke:
Te su nauke bile razdeljene na tri godine.
Kad se Jugović vrati iz Bukurešta, Karađorđe ga postavi za predsednika beogradskom sudu.
Godine 1810, u početku, Karađorđe je slao Jugovića u Beč, otkuda se brzo vratio, a kad umre Dositije, 28 marta 1811, on ga postavi za Popečitelja Prosvete.
Godine 1812, avgusta 22, Karađorđe ga je opet slao ka g. Italiskomu, ruskom poslaniku, u Carigradu.
Na kraju godine 1812, opet baš na Božić, dođe od Karađorđa pismo Sovetu: da se Jugović, Radonjić, i Mijailo Grujović, brat Božin, kao ljudi „koji se drže austrijanaca,“ izgone iz službe.
Milutinović veli da je Jugović, tom prilikom, rekao:
„Kad Gospodar zemlje i naroda
Tako veli, slušat“ smo ga dužni,
Ne pitajuć’ kam krivice mname,
Kad se vidi tek omraze da su;
Besposlene ko bi nas trpeo,
I dosele?…
Već hajdemo, brate Miljko, doma,
Suzam’ pitaj s’ kao i ja svojim!
Za usluge i gore se plaća.“
Posle toga, sva trojica su živeli u Beogradu.
Ali se počne pogovarati da će njih poslati nekud unutra u zemlju. Za to se Jugović poplaši, i noću prebegne preko Save.
Karađorđe je, 28 februara 1813, pisao u Zemun Jugoviću, pitao ga: zašto je krišom, noću, bežao iz Beograda? A može biti da je to pitanje bilo tek forme radi, pošto je on i sam znao, od čega beži Jugović.
Iz Zemuna je Jugović otišao najpre u Staru Palanku, k svome bratu, Popu Mojsiju; odande u Temišvar, a iz Temišvara u Beč. Iz Beča se je vratio u Bečkerek, gde je naskoro i umro te 1813 godine.
Jugović je bio čovek vrlo lep: u struku visok, a nije bio ni vrlo tanak, ni debeo; masti je bio smeđe, a lepih povelikih brkova. Osem srpskoga jezika, znao je nemački, madžarski, latinska, talijanski, i francuski.
Vuk uverava da je bio jedan od najučenijih i najpametnijih Srba onoga vremena. Koliko je bio učen i pametan, toliko je, veli, bio ponosit i besan: slabo je ko mogao s njim lepo govoriti, osem onih ljudi kojih se je bojao, ili od kojih je što tražio; a s učenicima svojim bio je za čudo ljubazan i blag.
Jugović je umro od suhe bolesti. U jelu je bio umeren, ali je u piću prelazio meru.3
Jugović je napisao, i posle sebe u rukopisu ostavio: „Primječanija najvažnijih događaja u Srbiji.“
Ovaj rukopis je štampao je u svojoj „Istoriji najvažnijih događaja u Srbiji od 1459 do 1813,“ Pavle Jovanović, u Novome Sadu, 1847.
Jovanovićka Julijana, dobrotvorka, supruga pokojnog Petra Jovanovića, paroha putinačkog u Sremu, preminula je u Zemunu, noću između četvrtka i petka, 26 i 27 februara 1898.
Pokojnica je zajedno sa suprugom svojim zaveštala 10.000 forinata karlovačkoj bogosloviji na stipendije onim bogoslovima koji budu hteli slušati duhovne nauke u Rusiji. Takima će se mladićima stipendije davati od interesa, a glavnica se ova neće krnjiti.
Zemunskoj crkvi Svete Bogorodice ostavila je 2000 forinata.
Na njezinu opelu pevalo je pevačko zemunsko društvo, a činodejstvovali su svi sveštenici s učiteljima. Do večne kuće ispratili su je skoro svi građani zemunski.
Bog da je prosti!
Jovanović Vladimir, profesor, pesnik, rodio se 1859 u Šapcu. Osnovnu školu i nižu gimnaziju svršio je u mestu svoga ređenja, a višu gimnaziju i Veliku Školu u Beogradu.
Od 10 juna 1876 do 3 juna 1880 bio je praktikanat u ministarstvu financije.
Godine 1880 juna 4 postavljen je za praktikanta ministarstva prosvete.
Godine 1882 jula 28 postao je pomoćnik uredniku Srpskih Novina.
Godine 1888 oktobra 4 postavljen je za predavača u nižoj gimnaziji u Valjevu.
Godine 1885 avgusta 18 premešten je, po molbi, u gimnaziju šabačku.
Godine 1890 oktobra 6, postavljen je za profesora šabačke gimnazije.
Godine 1885 oktobra 1 premešten je, po potrebi, u prvu beogradsku gimnaziju.
Imao je orden Sv. Save petog reda.
Godine 1898 avgusta 11 stavljen je u pensiju, jer je, kukavac, duševno već bio oboleo. Od te bolesti, posle dugoga bolovanja i mučenja, preminuo je u Beogradu 1 avgusta 1899.
Jovanović Vlada pevao je darovito, skladno, lepo, milo.
Zbirku njegovih pesama pod imenom Iz Bračnog života izdali su Savići i kompanija u Beogradu 1896.
Jovanović Stojan rodio se u Beogradu, 1819.
Osnovnu školu učio je u Beogradu, gimnaziju u Kragujevcu, a u Pančevu je učio nemački jezik.
Posle toga školovanja, ušao je u državnu službu, i postao, najpre, sreski pisar u Kruševcu, otkuda je, docnije, prešao u beogradsko načelstvo, za sekretara.
Godine 1839, poslala ga je srpska vlada, zajedno s drugim mladićima, u strane zemlje na nauke. Tada se je učio u Beču, i, neko vreme, u Parizu.
Godine 1842, vrativši se u Srbiju, zastao je u njoj sa svih novi red stvari: Knez Miloš i Knez Mihailo bili su otišli iz otadžbine, u kojoj je tada već knezovao sin Karađorđev Aleksandar.
Stojan Jovanović, mladić živ, energičan, okretan, a vrlo veliko prijatelj dinastiji Obrenovića, u dva tri maha, ogledao je da digne kakvu uzbunu, te da poremeti red koji mu nije bio po volji. Ali ne samo da nije mogao uraditi što je želeo, nego je, u svakom takom slučaju, dopadao tamnice i okova i on i oni koji su pristajali uz njega.
Iz poslednje tamnice pobegao je, prešao Savu, i sklonio se u Austro-Ugarsku, gde se, posle, nalazio najviše uz Kneza Miloša.
Godine 1844, u jesen, na ime, 22 septembra, Stojan Jovanović pređe Savu na Klenku, i uđe u Šabac, sa 32 druga, koji su svi bili na konjma, u husarskom odelu, i pod oružjem.
Zauzevši iz ubaha varoš, Stojan je naredio te su odmah ubijeni: predsednik okružnog suda, Marko Lazarević, i pomoćnik načelstva, Nikola Ninić.
Postavivši u Šapcu svoje ljude za upravnike, Stojan se, sa svojom družinom, koju je narod odmah prozvao: Katane, uputi kroz Mačvu ka Lešnici.
Prenoćivši u Lešnici, dođe, drugi dan, u Loznicu, gde bude dočekan kao izbavitelj. Iz Loznice je mislio preko Valjeva u sredinu Srbije.
Ali, dok je on tako zaovitnim putem, i tako sporo napredovao, vlada srpska brže bolje pribere u Valjevu vojsku, koja pođe pred Stojana. S ovom valjevskom vojskom Stojan se sretne, i pobije, 25 septembra 1844, na mestu Petrovači, u valjevskom selu Bukovici, 2 časa na zapad od Valjeva.
Vojna ga sreća izneveri; on izgubi bitku, izgubi glavu, a družina mu izgine, ili se rasprsne.
Koji su ostali živi, pohvatani su, i predani prekom sudu u Šapcu, te su osuđeni neki da izgube život, a neki da trpe tamnicu duže ili kraće vreme.
Taj događaj zapisan je u istoriji kao Katanska Buna, i ljudi iz onih okruga koje je zahvatio, pričaju o njemu kao o strašnom Sudu Božjem!
Od Stojana Jovanovića u književnosti srpskoj ima:
„Francuska Gramatika za one koji, bez pomoći učitelja, hoće da uče francuski jezik“, u Beču, 1844.
I pisac ovih vrsta ima da zahvali ovoj gramatici za mnogu olakšicu u učenju francuskoga jezika!
Jovanović Stevan rodio se u selu Tekerišu, u Jadru, oko godine 1759.
Knjigu je učio u manastiru Tronoši, i onde se vrlo mlad zakaluđerio, i mlad je postao arhimandrit, još za rata turskoga i nemačkoga.
Nemačkom ratu 1787—1788 Stevan se jako obradovao, i bio je jedan od onih koji su najviše narod podsticali da ustane na oružje, te da i sam pomogne isterati Turke iz Srbije.
I ratovanje je, pomoću srpske krvi, bilo srećno; podrinski okrug sav, osem Sokola, i cela Srbija do Kruševca i Niša, biše očišćeni od Turaka. Ali Austrija, zbog neprijateljskog držanja Pruske, bi primorana zaključiti mir, i svu Srbiju vratiti Turcima.
Tada je Arhimandrit Stevan tekar pokazao koliko je voleo da se Srbija oslobodi od Turaka, i koliko je truda kadar bio podneti u to ime. On je skupljao ljude, nabavljao potpise, pisao molbenice, sastavljao deputacije, išao sam lično to vojskovođama, to vladikama, to caru u Beč, to srpskom saboru, u Temišvar, da bi, ma gde, našao pomoći narodnoj stvari.1
Kad sve to moljakanje i zauzimanje nije ništa pomoglo, kad se, što ono veli Vuk2, dosadi i njemu uzalud moliti, i Nemcima njegove molbe i ukore slušati: onda on pobegne iz Srema natrag u Srbiju, preda se Turcima, i dođe opet u Tronošu, kao u svoju kuću.
Kad je u Srbiji, godine 1799, nastala velika glad, Arhimandrit Stevan ode u Zvornik Kapetan-Paši, i zamoli ga da pozajmi narodu nekakvu proju koja je, kao što se pripoveda, još od Madžara bila ostala u gradskim kulama. Paša se stane ustezati, izgovarajući se da on to ne može učiniti. Onda mu Stevan rekne:
— Čestiti pašo! nije pravo da narod mre od gladi, kod te proje, a ta je proja i onako pokvarena, stojeći od toliko godina; nego daj da je razdelimo narodu, neka se izrani sad u ovoj nevolji, pa kad da Bog, te rodi godina, narod će vratiti, i napuniti kule novom projom;, ako li ti ne da te proje, ja ću iskati od Nemaca, pa će oni pozajmiti narodu žita iz njihovih magacina“.
Na te reči, paša dopusti da se proja razda narodu, i on pođe od paše da gladnoj sirotinji nosi taj radosni glas. Nu kad izađe na polje, paša s ostalim Turcima koji su onde bili, stane tumačiti one njegove reči, što je kazao da će iskati od Nemaca žita, i da će mu oni dati, i zaključe: da se on i sad s Nemcima dogovara, i da će, najposle, opet dovesti Nemce u onu zemlju, i oteti je od Turaka. Za to pošlje svoga čoveka da Stevana zovne na trag, kao da se još nešto dogovore, a svome lekaru, nekom Grku Janku, zapovedi da mu načini otrov u kavi. Dokle ga pašin čovek stigne i vrati, lekar mu pripravi otrov, i dadu mu ga te popije, i odande otide u hrišćansku varoš, na svoj stan, pa tu umre drugi dan. Telo mu, po tom, Srbi donesu u Tronošu, i onde ga sarane pored crkve, s desne strane.
Arhimandrit Stevan bio je vrlo prikladan čovek: rasta tanka i visoka, lica bela i vesela, kose smeđe, obraza duguljastih; i nije mu bilo puno četrest godina kad je umro. Bio je čovek pošten i pametan, a znao je lepo čitati i pisati. Imao je vrlo lep glas i rado je pojao u crkvi. Svakad je, o velikim praznicima, poučavao narod u crkvi, i to vrlo lepo, prema narodu: da ne kradu jedan od drugoga, i da ne otimaju; da ne lažu jedan na drugoga; da ne idu Turcima na tužbu za svaku besposlicu, da ih Turci zatvaraju i globljavaju, nego među sobom neka se bratski slažu i namiruju; bogati siromahe da nadgledaju (kao što je i on sam činio). On je, istina, kao kaluđer, od bogatih uzimao milostinju, ali je siromasima vrlo rado davao, na priliku, žita; o Božiću — pečenice; uz Belu Nedelju — sira; o Vaskrsu — opet kaka mrsa: golome košulju ili kakvu haljinku, a siromahu (koji nema čim da plati arača i poreza) novaca.
Gde se god u srpskom narodu zna za ovake duhovnike i sveštenike, tu se nikad nije čula ni tužba na svešteničku oskudicu, niti jadikovanje da je bogomolja o praznicima prazna.
Neka ja ovo na razmišljavanje svim prijateljima vere u srpskom narodu!
Jovanović Petar, mitropolit srpski, rodio se u Iloku, u Sremu, 18 februara 1800. Otac mu se zvao Lazar a majka Julijana. Na krštenju nadenuto mu je ime Pavle, a Petrom su ga prozvali kad se pokaluđerio.
Pavle je svršio osnovnu školu u mestu svojega rođenja; gimnaziju u Karlovcima, filosofiju u Segedinu, pa za tim bogosloviju u Karlovcima 1820.
Odmah po svršetku tih škola, postao je profesor u karlovačkoj gimnaziji, gde je služio ravnih 10 godina.
Bio je čovek vrlo gledan na oči, zato su ga obično zvali: Lepi Paja.
Godine 1831, prešao je u Srbiju, i postao sekretar, najpre u narodnom sudu, a posle u kancelariji Kneza Miloša.
U to vreme, umre srpski mitropolit Melentije Pavlović, i Knez Miloš zamoli mitropolita karlovačkog, Stefana Stratimirovića, da mu preporuči koga naučenog duhovnika Srbina za mitropolita. Stratimirović odgovori:
— Boljega ne tražite od Pavla, sekretara Vašega!
Po takoj preporuci, Knez Miloš izbere Pavla za mitropolita, i pošlje ga, najpre, u Čačak gde ga, poslednje četvrti, godine 1833, zamonaši, zađakoni, zapopi, i zaarhimandriti užički vladika Nićifor Maksimović.
Tada mu je dano ime Petar.
Posle toga, opremi ga Knez u Carigrad, gde ga, na Sv. Nikolu, 6 dekembra 1833, Patrijarah Grigorije posveti za arhijepiskopa i mitropolita srpskoga.
Novi mitropolit Petar vratio se odmah u Srbiju, i prvu službu, kao arhijerej, služio je na Božić, 1833, u Požarevcu, gde se je onda nalazio Knez Miloš.
Od toga doba, do početka 1859, upravljao je Petar crkvom u Srbiji mudro mi čvrsto. Zaveo je bogosloviju za spremu mladića za sveštenike 18361, uredio konzistorije, izradio protama državnu pomoć, otvorio put mladićima u ruske bogoslovske zavode, za potrebu crkve, i uopšte uveo je red u sve službe i odnošaje svešteničke.
I ako je bio rodom iz one strane, tojest, iz Srema, ipak je bio vrlo na oprezu prema svojim zemljacima i njihovim navikama, kad bi koji ovamo k njemu prešao. On je, možda, jedini od svojih zemljaka, koji se je sa svim povijao po duhu i običajima zemlje u koju je došao.
Kao svetovan čovek, pušio je, a pošto se zakaluđerio, nije dima uzeo u usta!
Pada u oči, da i duhovnici, na onoj strani, hoće po nekad jezik svoj da puste dalje nego što streja kamilavke blagosilja: hoće da govore onako kako nekad govore ljudi svetovni, ljudi mladi — pa i ovi tek kad su sami!…
Mitropolitu Petru ni trunka takva prekora ne može se učiniti. Naprotiv, on je svoj govor i držanje oštro udešavao prema zahtevima svoga čina, i prema mišljenju društva u koje je ušao…
U svojoj bogoslovskoj struci, Petar je bio jak; a i u drugim državnih poslovima uvek dobar savetnik. Pamtilju je imao za čudo jaku.
Pod njegovim rukovanjem, izrađene su i štampane ove knjige crkvenoga sadržaja:
Za tim:
Ove su knjige, njegovim nastajavanjem, preštampane u Beogradu.
Od godine 1834, retko je kad služio, a da nije i propovedao.
Neke od njegovih beseda štampane su u listovima onoga vremena, a gde su ostale, nije se moglo doznati.
Godine 1859, po promeni koja se onda izvrši u Srbiji, Mitropolit Petar je dignut o crkvene uprave, a na njegovo mesto došao je Mihailo, njegov pitomac.
Petar je, posle toga, neko vreme bio vladika Gornjo-Karlovački, i umro je u Sremskim Karlovcima 22 septembra 1864, i ukopan je u manastiru Krušedolu, u Sremu.
Jovanović Pavle, publicista, rodio se 9 februara 1849 u Zemunu. Osnovnu školu učio je u mestu svoga rođenja; 6 gimnazijskih razreda u Beogradu, a dva poslednja u Zagrebu i u Oseku; filosofski fakultet svršio je u Cirihu.
Godine 1873 postao je nastavnik u realci u Zemunu; godine 1879 premešten je u Petrinju, a odatle 1881 u Sarajevo.
U Sarajevu je pokrenuo list Trebević. Iz Sarajeva je vraćen u Petrinju, gde je ostao do 1884.
Te godine je prešao u Zagreb i krenuo list Srbobran, koji je uređivao sve do smrti, ravnih 14 godina.
Jovanović je bio poslanik na crkvenom saboru u Karlovcima. Iza toga je dve godine bio poslanik na Hrvatskom saboru u Zagrebu, a preminuo je 22 maja 1897 u Zagrebu.
Bog da ga prosti!
Jovanović Milan doktor, književnik, akademik, rođen je 12 aprila 1834 godine u Jarkovcu, u pančevačkoj pukovniji, nekadašnje vojničke granice. Kršteno mu je ime Minojlo, a Milanom se prozvao sam.
Osnovnu školu svršio je u mestu svoga rođenja, gimnaziju u Vršcu, Pešti i Temišvaru, a medicinu u Beču. Kao medicinar u Beču, osnovao je đačko društvo Zoru, i bio mu prvi predsednik.
Po svršetku školovanja, došao je u Beograd, i dobio mesto nastavnika sudske medicine u Velikoj Školi. Posle šest godina rada u Beogradu, pređe u Novi Sad, gde je bio profesor realke, praktički lekar, i potpredsednik Srpske Matice.
Posle četiri godine, otišao je u Herceg-Novi, u Boki Kotorskoj, za lekara, odatle, na knežev poziv, izišao je na Cetinje, gde je, kao knežev lekar, ostao do svršetka rata. Vratio se iz svoje mesto u Herceg-Novi, a odatle za lekara Lojdu na brodu, ali kad bukne drugi rat bude na novo pozvan na Cetinje za ličnog lekara Knezu.
Kad je i ovaj rat svršen, pratio je Kneginju Milenu i naslednika u Neapolj, a vrativši se s toga puta, ostavio je Cetinje, i otišao u službu Lojdu. Tada je kao lekar na brodu proputovao kroz celi istok do samoga Kitaja.
Godine 1882 dođe na novo u Srbiju, i dobije mesto lekara železničkog na Ripanjskom tunelu. Tada je stanovao u selu Parcanima, dokle se radio Ripanjski tunel.
Godine 1888, postavljen je za profesora higijene u vojnoj akademiji, gde je ostao do smrti, koja ga snađe, sa svim na prečac, noću između 25 i 26 maja 1896 u Beogradu.
Kao sanitetski major i profesor vojne škole, sahranjen je 27 maja sa svima vojnim počastima koje majoru pripadaju.
D-r Milan Jovanović u književnosti je radio dugo, radio dobro i mnogostruko; ali su glavni predmeti njegovoga književnoga rada: drama, pripovetke, putopisi, estetika, i higijena s prirodopisom.
Od dramskih radova njegovih imamo ove:
Pripovetke i putopisi sabrani su ovako:
Higijena i prirodopisi obrađivani su u ovim spisima:
Plodan pisac, razborit kritičar, pouzdan estetičar, Jovanović se starao da mu i jezik bude čist i slog pravilan i lak za razumevanje.
Neka mu je mio spomen do veka među onima koji srpsku knjigu čitaju.
Jovanović Mijalko rodio se u selu Rataju, u kruševačkoj župi.
Zanat kujundžiski naučio je u Nišu, pa je, docnije, kao majstor, radio u Kruševcu, a posle u Jagodini.
Karađorđe, imajući potrebu da mu se svrše neki kujundžiski poslovi, bio je najmio neke majstore iz Stare Srbije, pa Mijalka Jovanovića, iz Jagodine, postavi za nastojnika nad tim radnicima.
U Topoli, na tom poslu, ostao je Mijalko čitavu godinu dana.
Posle toga, Karađorđe ga je postavio buljubašom u Jagodini.
Za ratovanja, Mijalko se je mahom nalazio na Deligradu, i na Topoljaku.
Godine 1813 ostao je u Topoljaku dugo, i po što je Karađorđe bio otišao iz Srbije.
Ostavivši šanac topoljački, Mijalko se provere do Save, kod Velikog Dubokog, te se onde preveze u Srem.
Kad tamo, a Nemci traže oružje; Mijalkovo oružje pak sve je bilo izvezeno srmom i srebrom. Mijalko se, u čas, doseti, pa skine sve karike i sve druge ukrase i zadrži sebi, a oružje im da.
Porodicu svoju našao je čak u Beloj Crkvi.
Godine 1815, čim se je digao Knez Miloš, Mijalko je prešao, i Knez Miloš ga je postavio za kneza u Jagodini. Kao takoga, više puta ga je slao u Niš, i u druga mesta, k turskim pašama, jer je Mijalko dobro znao turski jezik.
Posle ga je poslao u onu narodnu kancelariju u Beogradu, koja je uređena, zdogovorio s Marašlijom, 1815.
Tu je Mijalko ostao dugo.
Knez Miloš mu je pisao vrlo često da svrši sad ovaj, a sad onaj posao. U pismima svojim, Knez ga naziva: Mijalko Kujundžić.
Godine 1835, Mijalko je bio „ispravnik“ u Jagodini.
Godine 1838, kad je već bio star i slab, Knez Miloš mu odredi 160 talira penzije na godinu, a sina njegovoga, Stevču Mihailovića, postavi za kapetana u Jagodini.
Mijalko Jovanović umro je u Jagodini 8 novembra 1849, i sahranjen je u jagodinskom groblju, u svojoj grobnici.