Категорија: J

Jovanović Lazar, pukovnik, rodio se u Oseku, u Slavoniji, 9 avgusta 1828.

Osnovnu školu i gimnaziju svršio je u mestu svoga rođenja. Posle je prešao u Đur na pravni fakultet a u Požunu i Pešti slušao je filosofiju.

Posle toga je stupio u vojnu matematičku školu a za tim, kao svršeni kadet, u drugi banski graničarski puk.

Godine 1849 u vojsci Jelačićevoj učestvovao je 13 novembra u bitci kod Novoga Sada, posle u borbi kod Heđeša, i u opsadi Varadina.

Godine 1853 postao je potporučnik u kom je činu ostao do 1859, kada je učestvovao u talijanskoj vojni u bitkama kod Mađente i kod Solferina.

Godine 1862 pređe u Srbiju, i upućen bude u Valjevo, u dobrovoljački kor, gde su već bili Orešković i Horvatović.

Godine 1871 preveden je u pešadiju kao kapetan prve klase; 1872 dobio je čin majorski, 1876 potpukovnički, a godine 1880 čin pukovnički.

U ratu za oslobođenje i nezavisnost Jovanović je komandovao požarevačkom brigadom u bitkama na Gramadi, Dervenu, Trsibabi, i na Knjaževcu.

Godine 1877, komandovao je krajinskom vojskom, i odlikovao se je u borbi kod Belogradčika.

Godine 1879 pukovnik Lazar bio je komandanat moravske divizije sve do svoga pensionisanja.

Pukovnik Jovanović nosio je takovski orden trećega reda, zlatnu medalju za hrabrost, i zlatnu medalju za revnosnu službu.

Bio je vojnik hrabar, starešina razborit, Srbin prosvećen, i u opšte odlikovao se smernošću i nehvalisanjem.

Proživeo je u Nišu najviše vremena. A preminuo je u Beogradu 11 aprila 1900 godine.

Laka mu bila majka zemlja!

Jovanović Kosta, državnik i pisac, rodio se u Beogradu oko 1832 godine.

Osnovnu školu, gimnaziju, i Veliku Školu svršio je u Beogradu. Posle toga, poslan je u Nemačku, gde je slušao političku ekonomiju.

Vrativši se u otadžbinu, postao je profesor u Velikoj Školi. Odatle je otišao u ministarstvo unutrašnjih poslova za sekretara.

Tu je, docnije, bio načelnik odeljenja, i najposle ministrov pomoćnik.

Godine 1883 premešten je, s ravnom platom, u Knjaževac za okružnog načelnika.

Posle zaječarske bune, došao je u Beograd za upravnika uprave fondova, pa odatle za člana Državnog Saveta, i u tom je zvanju umro 15 aprila 1895.

Od Jovanovića su nam ostali ovi spisi:

1. O preinačenju i uređenju naše poreske sisteme. Beograd. 1860.
2. Rečnik sviju varoši, varošica, sela i zaselaka u Srbiji. Beograd. 1872.
3. Narodna jekonomija za svakoga. Prerađevina. Beograd 1872.
4. Da li da se ukinu okružna načelstva. Beograd. 1887.

Jovanović je neko kratko vreme bio i ministar prosvete. Osem toga on je bio jedan od vladinih izaslanika, koji su u Beču s austrijskim ministarstvom pregovarali o uslovima za prvi trgovinski ugovor između Srbije i Austrougarske.

Jovanović Jevđenije, vladika, rodio se u selu Golubincima, u Sremu, 1802.

Kršteno ime bilo mu je Jevtimije, a Jevđenije se nazvao kad se je pokaluđerio.

Osnovnu školu svršio je u mestu svoga rođenja; nemačku školu učio je u Starom Slankamenu, a gimnaziju i bogosloviju u Karlovcima.

Po svršetku škola, postao je profesor latinske škole u Bečkereku.

Iza toga je, u Šaroš-Patoku, svršio filosofiju i prava.

Godine 1828 položio je, u Pešti, advokatski ispit, i dobio diplomu.

Zakaluđerio se je, 1829 u manastiru Rakovcu, i postao profesor u Karlovačkoj bogosloviji.

Sedam godina je služio kao profesor bogoslovije, i kroz to vreme postao je (1834) arhimandrit.

Kao rakovački arhimandrit, Jovanović je, 1837, posle smrti Mušickoga, poslan za upravnika udove jeparhije gornjokarlovačke.

Godine 1839, septembra 10, posvećen je za vladiku gornjokarlovačkog u Karlovcima, a uveden je u vladičansku dužnost, u crkvi gornjokarlovačkoj, 11 februara 1840.

Jovanović je preminuo 2 septembra 1854, dž sahranjen je u groblju srpske opštine, u Gornjem Karlovcu, 8 septembra 1854.

Književnosti srpskoj od Jovanovića je ostalo:

1. Ortografija srbska, po mnjeniju Evgenija Jovanovića, arhimandrita Rakovačkog, u Budimu, 1836;
2. Slovo, govoreno, na opelu, mitropolitu Stratimiroviću, u Budimu, 1837:
3. Oproverženije odgovora g. Zaharijadesa, u knjižici, „Hranilište ili Amajlija,“ u Novom Sadu, 1839;
4. O sudjeh cerkovnih, Sočinenije Evgenija Jovanovića, arhimandrita, 1844, u Karlštatu;
5. O prevodu Novoga Zavjeta g. Vuka Stev. Karadžića, 1850;
6. Gramatika cerkovno-slavjanskago jezika. Sočinenije Evagenija Jovanovića, vo Vijenje, 1851;

Ima njegovih više članaka o srpskom jeziku; ti su većinom štampani u Srpskom Narodnom listu, i u beogradskim Srpskim Novinama.

Jovanović je, kao vladika, sedio u Plaškom do 1848, a te godine se je preselio sa svih u Karlovac. Držeći bogoslovsku školu za spremu sveštenika, sam je predavao đacima. Bilo je i u školi i u crkvi veoma oštar starešina. U crevu je dolazio redovno. Sveštenici, pristupajući ko njemu, morali su svi metanisati, ne gledajući na starost. Čvrsto je pazio na popovsku uniformu; nije puštao ništa preko propisa.

Isto je tako revnjiv bio u čuvanju vere. S toga se je onako mnogo borio s državnim vlastima, i tužio se tako često ratnom ministarstvu u Beču.

O Mušickom, svom prethodniku, Jovanović je govorio kao o „živom svecu,“ kao o „drugom Sv. Savi“.

Jovanović, kao vladika, ima ogromne zasluge za pravoslavnu crkvu.

Imao je i mana; a od njih — najveća mu je bila — što je prodavao parohije!

Godine 1841 pisao je mitropolitu Stevanu Stankoviću, pored drugog, ovo:

„Ako mislimo crkvu našu braniti, dužni smo biti gotovi žrtvovati se, ili prikloniti glavu, i položiti oružje. Arhijepiskop je narod naš (ako i ne sav) ovamo preveo, i polučili smo privilegije. Kad se te privilegije ne paze, šta, dakle, veže narod naš povratiti se otkuda su i došli? Svaki dan iskušavamo utesnenija, sad Judicium delegatum, sad zapreštenje zvonjenja, a Bog sam zna, šta još ne će skoro doći. — Sabor narodni treba da reši o našem zdje bitiju ili ne bitiju, pod ovom formom i imenom ovim. Za to treba da ga ištemo svi, kao što sam i pisao vašoj akscelenciji“.

Za prodavanje parohija pravdao se je Patrijarhu Rajačiću 1853 ovako:

„Ja dam parohiju onom koga nađoh da je dostojan, a on meni daje, kako mu obraz podnosit, i kako može. Za to ja imam paroha koji su mi dali 40, 50, i 60 forinata, bez moga iskanja; a ima ih koji su mi davali i po 400 forinata da budu članovi konzistorije, pa još nisu! Jepiskop mora dati 100 dukata arhijepiskopu, mora dati preko hiljade forinata za svoje diplome, a to čini više od četvrtine godišnjih mu prihoda, i to nije grehota! A parohije iznose 400—800 forinata i više, dakle ako se dade jepiskopu 100 ili 200 forinata onda je nepravo?“ —

Najčudnovatije je da je on, 1850, pisao Patrijarhu Rajačiću službeno, i pozivao ga, da ustane protiv štampanja Dositijevih knjiga!

Rajačić, po tom pismu, nije hteo raditi ništa.

Pri svem tom, Jovanović je bio jedan između najboljih i najpatriotičnijih srpskih vladika na onoj strani. Bez prestanka je podsticao mitropolite (Stankovića i Rajačića) na rad, predstavljao i predlagao da se srpske stvari onamo urede; ali nije nalazio odziva!

Jovanović Branko, dobrotvor, rodio se u Vukovaru 1828 godine; bio je sinovac pok. srpskog mitropolita Petra, svršio je prava u Beču, pa je posle služio kao sudski činovnik u Hrvatskoj. U poslednje vreme živeo je u Zagrebu, gde je i preminuo 21 avgusta 1896.

Branko je, zajedno sa svojom ženom Julijanom, zaveštao u 3agrebu kuću, koja vredi 30.000 forinata, Srpskoj crkvenoj opštini zagrebačkoj s tim da se prihodom od te kuće podmiruju potrebe srpske škole i crkve u Zagrebu.“

Neka je blagosiljana vazda ruka koja tvori dobro!

Jovanović Anastas, „Molerčić“, rodio se je u mestu koje se zove Vraca, u Zagorju. Još kao dete došao je s majkom u Srbiju, i nekako se pribio uz dver Kneginje Ljubice; posle je slan u Beč, gde je učio litografiju i drugo. Jovanović je sav svoj vek proveo uz Obrenoviće, i od njih se i obogatio. Knez Mihailo ga je zvao „Molerčić“, a Knez Miloš, kad se naljuti, „Mazalo“!

Jovanović je bio upravnik u dvoru Kneza Majaila do same mučeničke smrti kneževe.

Umro je u Beogradu 1 novembra 1899, u svojoj 83 godini.

Radio je i izdavao slike svih srpskih vladalaca.

On se rodio u Bugarskoj a Srbija ga je načinila čovekom. Na pitanje: koju zemlju voli? Nastas je odgovorio:

Kad jedna žena dete rodi a nema hrane da ga odrani, i da ga izvede na put, nego to dete uzme druga žena, odrani ga i načini čovekom, ja držim da to dete obe te žene valja jednako da voli i da poštuje!…

Ovo mu je lepo!

Bog da ga prosti!

Josimović Emilijan, profesor, pisac, rodio se 1823 u Staroj Moldavi u Banatu.

Osnovne i srednje škole svršio je u Karansebešu i u Lugošu, matematičke i vojničke nauke u Karansebešu, filosofiju, jestastveničke i indžinirske nauke na universitetu i politehnici u Beču.

Školujući se u Beču, on je izučio i zidarski zanat.

Od 3 oktobra 1838 do 12 dekembra 1840 praktikovao je, kao dijurnista na begejskom kanalu. Od 6 jula do 18 septembra 1845 bio je indžinir pri prvoj madžarskoj železnici.

Bio je član Učenog društva i Školske komisije u Beogradu.

Godine 1845, septembra 18, postavljen je za kontraktualnog profesora liceja u Beogradu.

Godine 1851, avgusta 16, postavljen je za redovnog profesora liceja.

Godine 1854, dekembra 8, postavljen je za redovnog profesora artilerijske škole (vojne akademije).

Godine 1869, novembra 1, premešten natrag u Veliku Školu.

Godine 1871 marta 6 opomenut što je postavljenje profesora Zarije Ugričića nazvao nezakonitim.

Godine 1874 septembra 9 izabrao ga je akademiski savet za rektora Velike Škole, a rektor liceja bio je i godine 1849.

Godine 1875 septembra 17 navršio je 30 godina profesorske službe.

Godine 1878 avgusta 1 Josimović je stavljen u pensiju, i dobio je takovski krst trećeg reda.

On je nekoliko godina upravljao poslovima oko premeravanja varoši Beograda po naredbi ministra građevina.

Dobivši pensiju, Josimović je ostavio Beograd, i živeo je najpre u Lazarevcu, u Kolubari, a posle u Soko-Banji, gde je i umro 26 maja 1897.

Od Josimovića su ostali ovi spisi:

1. Načela više matematike u tri dela, Beograd, 1858.
2. Osnovne čerte ravne i sferične trigonometrije. Beograd 1854.
3. Građanska artitektura i građenje putova. Beograd 1860.
4. Praktična geometrija. Beograd. 1862.
5. Fizika za ženskinje. Beograd. 1866.
6. Objašnjenje predloga za regulisanje Beograda. Beograd 1867.
7. Osnovi nacrtne geometrije i perspektive, u dva dela, Beograd, 1874.

Imao je na pečatu devizu: Broj i mera — moja vera!

Suvremenici su ga smatrali kao vrlo jaka u svim granama matematičkih nauka. Bog da ga prosti!

Jokić Petar rodio se u Topoli, od prilike, godine 1779.

Ustanak srpski od godine 1804 zatekao je Jokića kao čoveka svršena, već oženjena. Još pre ustanka, bio je Karađorđu blizak, a od ustanka nije se, gotovo, ni odvajao od njega.

Najpre je bio njegov momak, a posle buljubaša njegove garde, njegove najodabranije vojske.

Jednom je Jokić izjavio nezadovoljstvo, što ostaje sve jednako buljubaša, dokle drugi, manje vredni i manje zaslužni, postaju vojvode. Na to mu je Karađorđe rekao:

— Koekude, šta ti je krivo? Oni se zovu „Gospodari Vojvode“, a ti si „Gospodar Buljubaša“; kolika je plata njima, tolika neka je i tebi, samo ostan uza me“!

I Jokić se je zadovoljio.

Petar Buljubaša je bio u mnogim bojevima. Pričaše, na nekolike nedelje pred što će umreti, da je bio u 65 prilika, gde su puške pucale, i gde je i sam mogao poginuti. U grob je odneo nekoliko rana.

Pored odlična dara za poslove vojničke, Jokić se je odlikovao i velikom razboritošću u suđenju, i čovečnošću u postupanju.

Godine 1813, već pred propast, Jokić je bio na Drini; i od Šapca bio je pošao k Beogradu. U putu čuje da je Karađorđe prešao preko Save, i da su Beograd već zauzeli Turci. Petar, onda, pređe u Srem i, u Feneku, nađe Karađorđa:

— Šta rađaše, tako vam Boga, kad mu odoste, upita jedan mladić Jokića!

— Šta će da radi? krpi kao Fata pitu, odgovori Jokić: — plače i vajka se što je uradio, ali što je bilo-bilo!

Jokić prevede svoju porodicu preko Save, pa se, najposle, ukloni i sam ispred Turaka, ali se nije hteo ni na dan hoda udaljiti od Srbije; nego se nastanio u Zemunu, i trgovao je, posle, živom stokom.

Posle ustanka od 1815, vratio se je u Srbiju, i Knez Miloš ga je postavio za sudiju okružnom sudu valjevskom.

Kad je, zbog starosti i slabosti, stavljen u penziju, otišao je u Topolu, i onde je živeo do smrti.

Po odluci Srpskog Učenog Društva, pisac ovih vrsta saslušavao je Jokića u zimu 1851 i 1852, o radu Srba od 1804 do 1813.

Biće 30—35 tabaka beležaka, što je Jokić, tako reći u pero diktovao, ali je on, pored toga, pričao i nebrojene pojedinosti, epizode, i karakteristike iz onoga čudnoga doba.

Svršivši svoje pričanje, Jović je preminuo 24 aprila 1852, u 4^1/2 časa posle po dne, i ukopan je više oltara topolske crkve.

Jokićeva, vrlo dobro pogođena, slika nalazi se u Narodnom Muzeju, u Beogradu.

Jevta, obor knez iz Obreža, u Temniću, ili kako se u starije vreme govorilo, u Donjem Levču.

Jevta je bio u vlasti još za Turaka; ali, kad su Srbi, 1804, ustali, on je ostavio Turke i počeo odmah kretati ustanike i junački boriti se za slobodu otadžbine. Zna se da je bio u boju na Jagodini u proleće 1804.

Jokić za njega kaže kratko: „Pogibe na Beogradu“, pa se uzimalo da je morao pasti 30 novembra 1806, kad je varoš beogradska oteta od Turaka.

Ali se evo javlja drugo nešto.

Pokojni Aćim Vujić, putujući po Srbiji, bio je 24 juna 1826, u selu Orašju, i tu je, u crkvi Orašju, koja je pre bila manastir, u ženskoj preprati, više vrata, pročitao ovaj zapis, pisan crkvenim slovima:

„Sej monastir Obor Knez Jevta patosa, i pol dveri otkupi na svoj spomen, živim za zdravlje, a mrtvima za dušu 1812, januara 17“.¹

Ako je ovo onaj Knez Jevta iz Obreža, onda je jasno, da je bio živ 1812, a tada već na Beogradu nije bilo boja. Ili, dakle, Knez Jevta iz Obreža nije pao na Beogradu 1806, ili je ovaj Knez Jevta što je patosao Manastir Orašje sa svim drugi čovek.

Tek grobovi, svojim zapisima, mogli bi rasvetliti ovu tamu, ali zapisa tih još nisam mogao dobiti, ma da sam se, nekoliko puta, obraćao poznanicima u Temniću.

---

1. Putešestvije po Srbiji. str. 100. ↩︎

Jeronim, vladika, dobrotvor, u miru Jovan Jovanović, vladika i dobrotvor, rodio se u Šapcu 1825 godine. Starina mu je iz Bosanske krajine, odakle je doneo i prezime Brišinac.

Osnovnu školu i polugimnaziju svršio je u mestu svoga rođenja a bogosloviju u Beogradu.

Po svršetku bogoslovije, bio je učitelj nekolike godine, pa se oženio i zapopio; ali mu naskoro umre žena, i on, ostavi udov a bez dece, ode u Kijevo, te onde svrši duhovnu akademiju.

On se u Kijevu učio u ono vreme kad je u Rusiji sve što je bilo prosvećeno i školovano mislilo i govorilo o reformama, koje su ovamo predstojale. Ta preobražajna atmosfera bila je prilično zadahnula i našega popa Jovu.

Vrativši se u otadžbinu, postavljen je bio za veroučitelja u gimnaziji. Tada se je poznao i zbližio s ljudima koji su držali neku opoziciju vladi Kneza Mihaila.

Iza toga, postao je prota u Jagodini a docnije u Kragujevcu. Tada se već živo mešao u politiku, u kojoj gotovo nikad nije bio srećan, nego je većinom dočekivao same neprijatnosti. Zato se je, najposle, i u manastir bio povukao, samo da bi se smirio!

Iz manastira je došao u beogradsku bogosloviju za profesora i rektora. Tu se je zakaluđerio, dobio ime Jeronim, i bio posvećen za vladiku šabačke jeparhije.

Meseca marta 1883, ne htevši se pokoriti izvesnom državnom zakonu, dignut je s jeparhijske uprave, pa je onda otišao u Pariz, da se uči.

Godine 1989, s povratkom stare jerarhije, dobio je nišku je parohiju, na kojoj je ostao do smrti.

Preminuo je 10 juna 1894 u bolnici Sv. Jovana u Lincu, a odande je prenesen i u Nišu sahranjen.

Kao čovek, a i kao sveštenik, bio je svakad tačan i ispravan: u crkvi je služio lepo i tačno, u parohiji je vršio sve dužnosti uredno, a u životu vladao se bezprekorno pa, dalje, nije mnogo uznemirivao dogmatiku. Kao veliki rodoljub, žudeo je da Srbi što pre usvoje sve napretke današnje prosvete i civilizacije.

Poslednjim rasporedom svoje smerne imovine Jeronim je sebi najlepše obraz osvetlao. Evo kako:

1. Svoju kuću u Nišu, sa nameštajem, ostavio je Narodnoj biblioteci u Nišu;
2. Svetosavskom domu ostavio je 1000 dinara;
3. Domu za siročad ostavio je 1000 dinara;
4. Fondu velikoškolaca ostavio je 1000 dinara;
5. Fondu za siromašne a dobre učenike u Šapcu ostavio je 1200 dinara;
6. Srpskoj Matici u Novom Sadu ostavio je 1000 dinara;
7. Pravoslavnoj srpskoj bogosloviji u Sarajevu ostavio je 1200 dinara;
8. Srpskoj osnovnoj školi u Mostaru ostavio je 1000 dinara;
9. Bogosloviji na Cetinju ostavio je 1200 dinara;
10. Srpskoj bogosloviji u Prizrenu ostavio je 1200 dinara;
11. Crkvi Sv. Pantelije u Nišu ostavio je 1200 dinara.

Što bi preko toga preteklo, da se osnuje fond za sirotne a dobre učenice ženske škole u Nišu.

Evo ovo se hvali samo sobom!

Takav nam i podobaše vladika!

Slava mu do veka!

Jelečanin Radosav, iz svela Mataruga, blizu manastira Žiče, rodio se od prilike 1762.

Jelečanin je najpre bio prost vojnik, a od godine 1811, pomanje se kao vojvoda u Gornjem Ibru, pod vrhovnom komandom Antonija Pljakića.

Na Jelečanina se, jednom, žalio Dimitrije Kujundžija, vojvoda pazarski (upravo studenički), da mu nije dao iskopati 4 tovara zemlje, za nekaku crkvu. Karađorđe, saznavši to, zapovedi Radosavu, da iskopa 6 tovara zemlje, i da ih pošlje vojvodi Dimitriju za crkvu.

Docnije, u proleće 1812, kad se već videlo da će se nastaviti rat s Turcima, Jelečaninu, koji je obično držao drum od Karanovca ka Pazaru, u Protokolu Karađarđevu, zapoveda se, da svu nejač ukloni dalje od puta, u tvrde zbegove, kako je Turci ne bi porobili.

Poslednja zapovest poslana mu je da uhvati Cukića i Molera, ako bi se javili u njegovoj knežini, pa da ih preda Voždu žive, ili glave njihove!

Posle nesrećne godine 1813, Jelečanin se je predao Turcima, i sedeo je kod svoje kuće na miru.

Uz onu nesrećnu Hadžiprodanovu bunu, Radosav se je desio kod Jatif-Age, čačanskog muselima, i nije se mešao ni u što.

Ali godine 1815, čim je ugovoren novi ustanak, Jelečaninu dođe knjiga od Kneza Miloša, da se sprema ustati na Turke!

Među tim Jatif-Aga je, još o Sv. Savi 1815, s polovinom svoje vojske, bio ostavio Čačak, i prešao u Karanovac, te se onde utvrdio. Docnije, čuvši da je i Miloš ustao, Latif sve svoje pribere i zatvori u tvrdi šanac Karanovac, a Adem-paši pazarskom poduči da mu pošlje pomoći!

Jelečanin, koji je, po poruci Kneza Miloša, s ustanicima, bio uhvatio Stolove, i presekao put između Pazara i Karanovca, nađe se sad između dve vatre. Rad je bio najpre razbiti one Turke koji su dolazili od Pazara, pa onda udariti na Karanovac; ali Ademovci, njih 1500 ubojnih Turaka, pod upravom Mahmud-Age Ljaje, i Jusuf-Age Baljeje, stignu na Stolove, i već obrnu niza stranu, baš kroz Jelečaninove zasede. Tu se odmah zametne strašan boj.

Latif-Aga, stari vojnik, čim čuje pucanj, pohita u predsret Turcima koji mu idu u pomoć.

Jelečanin je sada, sa Srbima ustanicima, bijući se na dve strane, odstupao k starom gradu Magliču, u koji se je, najposle, i sklonio.

Turci se, posle toga boja, svi skrhaju u Karanovac, ali Latif, koji je odavno bio bolestan, koje od svoje bolesti, a koje od umora u ovom boju, na skoro umre, a Srbi Turke u Karanovcu opkole sa svih strana. Tako je Jelečanin držao Karanovac u opsadi, dokle nije stigao Knez Miloš od Požarevca, te Turke primio na veru, i ispratio ih u Pazar.

Posle toga, Jelečanin je, kao što veli Sima Milutinović, bodro čuvao granicu od Nova Pazara.

Godine 1835, februara 23, Knez Miloš je, među drugim zaslužiti ljudma, i Jelečaninu odredio 100 talira penzije.¹

Jelečanin je umro u selu Matarugama, 20 novembra 1841, i opevao ga je pop Pavle Milutinović iz Kruševice; sahranjen je u Žiči, kod Male crkvice. Na grobu mu nema ni ploče, niti ikakva belega, tako da se danas upravo i ne zna gde je mestimice ukopan?

Bio je čovek plav, srednjega rasta, a lica vrlo blaga.

Neki Kosta Bunardžić iz Dedevaca, za kojim je bila Pljakina sinovica, pričao je ovo:

— Godine 1813, ispratismo, veli on: — vojvodu Pljaku, kad je polazio iz Srbije. Pređosmo Moravu na Miločajskoj skeli, i onde se ižljubismo i rastasmo. Pljaka usede na konja i pođe, pa se okrete i reče nam:

— „Čuvajte se Radosava Jelečanina, i Popa Nikole iz Mrsaća; to su turske ulizice!“

Rekavši to, obode konja, i ode.

— E, brate, nastavlja, Kosta: — to nam vojvoda reče, a ne pogodi! Vera i Bog, u ono nesrećno vreme, ova su dva čoveka zaklanjala narod, kao majka svoju decu!

Još se nešto za Jelečanina priča:

Latif-Aga se razboleo, pa leži u Karanovcu; i čuje se da hoće da umre, a oko Karanovca Srbi uzavreli; tek što nije planuo ustanak 1815. Jelečanin, da bi se sobom uverio o Jatifovoj bolesti, i da bi, opet, i boniku dao znak prijateljstva, uzme nekoliko kmetova, i dođe bonu muselimu, da ga vidi i da mu poželi skora ozdravljenja:

— Kako si, carski sabljaru! upita on, i duboko se, s družinom, prikloni pred bonim agom: — Krepi se; diži se; sirotinja se uplašila što te nema, pa moli Boga da ozdravi što pre!

— Znam, Radosave, znam, rekne Turčin; — turska vas je sablja naučila da zborite tako, a što mi želiš, i ti i ovi tvoji, ne dao mi Bog! Nego se’te, popite kavu, pa idite… Meni… što da Bog!…

---

1. Ukaz od 23 februara 1835. Br. 532. ↩︎