Категорија: K

Kursula Jovan rodio se u selu Donjoj Gorijevnici, u rudničkom okrugu, godine 1768.

Kad je buknuo srpski ustanak na Turke, 1804, Kursula je bio među prvima koji su udarali na Čačak i na Karanovac. On je pripadao vojsci Mutapovoj; ali niti je imao kakve komande, niti se pokoravao odredbama vojničkoga zapta. Uvek je jahao dobre konje, uvek je nosio pouzdano oružje, i svud je delio junačke megdane, te time vojsku slobodio i srpsko ime proslavljao.

Kursula nije nosio sablju o bedrima, kao što se nosi, nego zaturenu na rame, kako mu je lakše potegnuti je. Na megdan je obično polazio pušeći čibuk, koji bi lagano istresao i ostavljao u čibučnicu tek pred samim svojim protivnikom.

Godine 1809, osobito se proslavio na Crnom Vrhu, kad je ono Gušanac bio nadro da prodre u Gružu i u Jasenicu.

Milutinović, pevajući tu srpsku pobedu, veli:

„Sam Gušanac mučno desi traga, No da brže stigne na selamet, Okune ga čete Srbadije. Hitre puste, na nogama lake, Isprate ga i jezdaci neki, Osobito Jovane Kursula.“

Godine 1810, na Varvarinu, junaštvu i pouzdanosti oka i ruke Kursuline zadivili su se ne samo Srbi i Turci, koji su ga i dotle poznavali, nego i braća Rusi, koji su se tu, naporedo sa Srbima, borili s Turcima.

Skoro cele godine 1813, Kursula se nahodio u Deligradu. Onoga dana, kada će dopasti samrtnih rana, bio je izišao iz velikog šanca, na svojoj kao trava zelenoj bedeviji, koju je zvao „strina,“ i otišao u šanac vojvodi Novačiću, i deliji Parezanu, na razgovor. Na vratima od šanca odjaše bedeviju, i da je sejizu da je vada. Dok se on razgovarao, Turci udare na Novačićev šanac. Kursulin se seiz prepadne i nekud, bez traga, uteče s bedevijom. Turci šanac opkole sa sviju strana. Kursula, znajući da je „strinu“ ostavio šancu na vratima, pohita da se sastavi sa svojim krilima, ali, tek što iz šanca iziđe, vide da mu bedevije nema, a Turci put već presekli. On potrči k velikom šancu bijući se, i tako sebi put krčeći.

Do velikoga šanca, dobio je kojekakvih 17 rana. Jedan ga Turčin udari kopljem koje se zalomi u rani, i on je ovaj odlomak odneo čak kući.

Putem od Deligrada do sela svojega, neveštinom u negovanju, rane se pozlede, te je još manje bilo nade da će ozdraviti.

Kad je već hteo umreti, upitaju ga: da li za čim žali?

Kursula poćuti, pribere svoje misli, pa rekne:

— Vala sam se dobrih konja najahao; oružja se krasna nanosio; neprijateljskih se glava nasekao; ničega već nisam željan; ali mi je žao moje stare majke, i — žalim što mi se ne desi „strina“, da se pasjaka sit nasečem!

I… s tim rečma, izdahne… To je bilo 16 avgusta, 1813. On je ukopan kod cvetačke crkve. Na grobu mu je ploča s ovim zapisom:

„Ovde počiva Jovan Kursula vojvoda, koi je hrabar vojnik bio… Požive 45 godina. Donešen ranjen iz Deligrada, predstavi se 16 avgusta 1813.“

Kursula je bio kose smeđe, u licu beo, obraza punih a prićosav; širok u plećima, i tvrd na ušima.

Kursula je iz reda onih junaka koji su dika rodu svome. Vatreno zauzet za oslobođenje svoje otadžbine, on se ne samo nije plašio nikakve neprijateljske sile, nego nije ni glave okretao na slast gospostva i vlasti među svojima. Njemu se htelo da otadžbinu vidi čistu od nasilnika, pa neka se u njoj slavi vlašću i gospostvom koji god hoće od njegove braće.

Slava imenu njegovu do veka!

Kurlaga Vučić sa Stapara, više Užica, bio je buljubaša na Šarganu, kuda je išla granica Srbije pre 1833. Kurlaga je, po zapovesti Kneza Miloša, naplaćivao carinu od trgovaca koji su tuda prolazili.

Godine 1830, udari preko Šargana Ahmet Kusov, Turčin iz Užica, s devojkom i svatovima, idući iz Bosne. Kurlaga zaište carinu. Turčin ne dadne, a devojka brizne plakati, čuvši da Vlasi još mogu od Turaka naplaćivati carinu!

Posle mnogo reči, Kusov plati što se od njega tražilo, ali se zareče, da će se Kurlagi osvetiti za to.

Godine 1832, februara 14, Kurlaga siđe poslom u Užice knezovima. Oni mu reknu da ni pošto ne ide u Donju Čaršiju, jer mu Turci mnogo prete. Kurlaga navlaš ode baš na dućan samom Kusovu. Dogodilo se je da je Turčin, baš u taj mah, na gornjem boju svoje kuće, tukao svoju ženu. Kurlaga, čujući vrisku, vikne:

— Ne udri žene, Kusove!

Turčin izmoli glavu kroz prozor, pozna Kurlagu, pa ostava ženu, uzme dve male puške, i siđe na zemlju. Došavši do Kurlage, bez jedne reči, skreše obe u Kurlagu, a puške mu — ne sastave!

— Stani Turo! vikne Kurlaga: — ovako se bije! I srebrnjakom pogodi Kusova posred čela. Tim metkom rani još jednoga Turčina, koji se je blizu desio. Drugi Turci pritrče i Kurlagu ubiju tu na mestu.

To načini čitavu bunu u varoši. Knez Miloš, doznavši za to, iseli sve Srbe iz Užica u Požegu; preseli i okružni sud, a Srbima iz okolnih sela zabrani ići u Užice na pazar.

Užičanima, preseljenima u Požegu, nije bilo ugodno novo mesto. Žalili su se da im deca umiru. A Turci Užičani opet ostali su bili kao u opsadi. Za to su se i oni molili Knezu Milošu da se Srbi vrate u Užice.

I Knez je to dopustio tek godine 1835.

Taj se slučaj u Užicu zove: Kuragina Krajina.

Kujundžija Dimitrije rodio se u selu Štitkovu, blizu Nova Pazara.

Naučivši kujundžiski zanat, Dimitrije je boravio i radio u Novom Pazaru. Od toga zanata, ostalo mu je prezime Kujundžija, za sav potonji život.

Dimitrije je imao starijega brata Jevtana, i mlađega Kostu.

U početku srpskoga ustanka, Turci Pazarci, pogube Jevtana, brata Dimitrijeva; odseku mu glavu, nabiju je na šiljak, pa je iznesu gradu na bedem, i okrenu ka selu Štitkovu, kao da pokažu šta čeka i sve druge koji bi simpatisali srpskom ustanku!

Godine 1807, Dimitrije Kujundžija, i brat mu Kosta, iskradu se iz Pazara, pređu među Srbe, skupe četu, i počnu se biti s Turcima.

Godine 1809, pri napadanju na Pazar, Dimitrije i Kosta pokazali su se pravi junaci; ali Turci, ugovarajući da se predadu Srbima, zatraže od Karađorđa da, kud na drugu stranu, pošalje Dimitrija i Kostu, pošto oni, veljahu Turci Pazarci, žudni da osvete brata, ne bi mogli održati ugovor koji bi se sada uglavio.

Karađorđe, posle toga, pošalje Dimitrija i Kostu, s Pavlom Cukićem, na Rogoznu da preseku put Turcima, koji bi od Kosova mogli navaliti na Srbiju.

O napadanju na Novi Pazar, pevala se je u okolini ova pesma:

„Protužile bule u Pazaru,
Tugujući, kade govorile:
„„Avaj nama, do Boga miloga!
Od zuluma silna Kosta-Bega,
I njegova brata Dmitrija,
Zlih vojvoda od Nova Pazara:
Tugujući Crnog Đorđa mole,
Da ustavi i Kostu i Dišu
Da ne pale Novoga Pazara.
Karađorđe njima odgovara:
„„Ustaviću sve vojvode redom,
Al’ ne mogu ni Kostu ni Dišu:
Turci su im brata pogubili,
Jevtan-bratu glavu otkinuli;
Na bedem je, na šiljak natakli,
Ka Štitkovu lice okrenuli,
Te da gleda svoga zavičaja,
Nedaleko od Novog Pazara:
Ne mogu ih, za to, ustaviti!“…

Dimitrije je, posle toga, bio vojvoda pazarski, što će reći, danas, studenički,

Godine 1812, u Karađorđevu Protokolu, broj 957, piše:

… „da on (Dimitrije) u hapsu stoji, dokle se za pravo nađe: imenije njegovo, koliko na pismu šiljemo, da se raspoloži i proda, i da se poplaća tužiteljem njegovim, koje je on od sabora počinio od 1809 goda, a prije što je bilo, ono na stranu. A posle ni on, ni njegovi sinovi, da ne budu više narodne starešine, za prestuplenija njegova; a brat njegov Kosta da bude vojvoda, da se ne batali, jer na Kostu nikakve dave nema.“

U ovom zatvoru nalazeći se, Kujundžija je „svaki dan vrtio topove,“ kao najgori sužanj, kako priča Milutinović, koji mu svu krivicu svodi u to „što se, veli, zetu Pljaku zamerio,“ koji ga je „ocao i oklevetao“!¹

Godine 1813, Dimitrije je bio prebegao u Nemačku, ali kako je Knez Miloš utvrdio s Turcima mir, on se je vratio, i nastanio u Smederevu, gde je na novo počeo raditi svoj kujundžiski zanat. Godine 1841, izvezao je srmom i pozlatio prestoni krst za smederevsku crkvu. Na krstu je potpisan on kao majstor, i crkveni tutori Ilija Nešić, Janja Đorđević, i Ica Marković. Tim se krstom i danas služe u novoj smederevskoj crkvi.

Dimitrije je u Smederevu, u crkvenom kraju, imao svoju kuću.

Bio je visoka rasta, crnomanjast; nosio se je uvek lepo, svakad je išao u čoinoj vezenoj dolami, i s džemadanom zlatom vezenim.

Vrlo je često, na pomamnu konju, projahivao kroz smederevske ulice. To ga zadovoljstvo nije ostavljalo do pred samu smrt.

Umro je u Smederevu 29 novembra 1843, i 30 novembra, na Sv. Andreju, opevao ga je prota Teofan Stanković.

Saranjen je, kako njegovi potomci pričaju, kod stare crkve smederevske.

---

1. Srbijanka 3, 110 i 111. ↩︎

Kujundžiću Milanu, državniku, piscu, kršteno je ime Janićije, pa je on, ugledajući se na druge, svoje ime posrbio, naznavši se Milan!

Kujundžić se rodio u Beogradu 16 februara 1842 godine.

Svršivši osnovnu školu u Beogradu, bio je još vrlo mali za gimnaziju; zato ga otac pošlje u Pančevo u nemačku školu, da jezik nemački nauči.

Posle se vratio u Beograd, te je svršio gimnaziju i Veliku Školu. Još kao đak bio je vrlo živ i slobodouman, te je s toga jednu godinu dana bio isključen iz škole!

Docnije je otišao u Beč, pa u Nemačku, i najposle u Francusku i u Englesku. Najviše se bavio studijama iz nauka filosofskih.

Vrativši se u otadžbinu, postao je činovnik u ministarstvu prosvete; pa profesor u Velikoj Školi, pa činovnik u ministarstvu unutrašnjih poslova; skupštinar, ministar prosvete, poslanik u Rimu i najposle pensionar.

Za vreme naših ratova, Kujundžić je vodio dobrovoljce u bojeve. U vojsci je došao do čina artileriskog potpukovnika.

Pred kraj života, snašla ga je bilo teška bolest, u kojoj je namučio i sebe i one oko sebe. Preminuo je u Beogradu 14 novembra 1893.

Kujundžić je bio čovek obilnoga prirodnoga dara, nastavnik i književnik temeljne naučenosti, Srbin žarkoga rodoljublja i državnik čvrste volje i pohvalne nesebičnosti. On je i pevao, i pisao, nastavljao, i vojevao, i upravljao.

Srpska Kraljevska Akademija, koju je on, kao ministar prosvete, stvorio i najvišu joj sankciju izradio, njegovo će ime zapisati na drugo mesto u Pomeniku svojih dobrotvora, jer je on njojzi i znatan deo svoga imanja nakon sebe ostavio.

Pored mnogih pesama, članaka, kritika, i drugih sastava, rasutih po raznim časopisima, od Kujundžića imamo ovo spise.

1. Aberdar. Gusle Aberdarove. Novi Sad, 1861.
2. Kratki pregled harmonije u svetu. U Beogradu, 1967 i 1872.
3. Filosofija u Srba. Beograd 1868.
4. Ide li svet na bolje ili na gore. Novi Sad. 1870.
5. Volja i sloboda, u 20. Glasu Srpske Kraljevske Akademije. Beograd, 1889.

Neka mu je laka srpska zemlja, koju je žarko ljubio i svojski poslužio!

Krstić Mihailo ili Mika, rodio se o Arhanđelovu dne, 1818, u Kragujevcu.

Osnovnu školu svršio je u Kragujevcu, pa je, posle toga, učio neku trgovačku školu, u Beogradu, iz koje je izišao 1837.

Po svršetku školovanja, vodio je, neko vreme, trgovinu, a posle, naročito od 1842, nije se hteo puštati u veliko trgovanje, nego je radio svoje zemlje, kojih je imao dosta oko Kragujevca.

Krstić se nije ženio a, pred svoju smrt, ni rođaka bliskih nije imao.

Preminuo je u Kragujevcu 26 juna 1885.

Pre nego što će umreti, naredio je šta da se čini s njegovim imanjem, pošto umre.

Evo glavne odredbe u toj njegovoj poslednjoj volji, s koje i zaslužuje da ga uvrstimo u Pomenik znamenitih Srba.

Sve svoje imanje Krstić je ostavio svom kumu, g. Kosti Mitrićeviću, pukovniku u ruskoj vojsci, ali pod ovim uslovima:

Pukovnik Mitrićević dužan je, od prihoda Krstićeva imanja, sabrati 5000 dukata, i te novce dati pod interes. Polovina interesa koji se bude dobijao od te sume, pridavaće se glavnici, a druga polovina trošiće se na siromašne đake kragujevačke gimnazije. A kad ta glavnica naraste do 20 hiljada dukata, onda će se sav interes trošiti pa đake pomenute gimnazije, koji se dobro uče i dobro vladaju, a siromasi su.

Dalje, g. Mitrićević ima da izda nekolike legate koji nemaju općega značaja, pa, što preko sveta toga preteče, biće njegovo nasleđe.

Kad bi se danas sve nepokretno Krstićevo imanje rasprodalo, ne bi se zar mogla za njega dobiti ona suma koliku je pokojnik zaveštao. To svedoči da je Krstić verovao da će Mitrićević, upravljajući nekoliko godina tim imanjem, moći njegovu poslednju volju kako treba izvršiti.

Krstićeva slika već se nalazi u sali nove kragujevačke gimnazije, kao slika prosvetnoga dobrotvora…

Krstić Maksim rodio se u Bosni, pa se preselio u Srbiju, i nastanio na Ubu. Kad su Srbi ustali na Turke, Maksim je bio među prvim borcima, pa je, docnije, izišao na glas, i postao je vojvoda sokolski.

Ime njegovo pominje se u mnogim bojevima u Rađevini i oko Sokola.

U proleće, godine 1813, zapoveda mu se od strane „Voždove,“ da Turke ne dira, ali od njih dobro da se čuva.

Docnije mu se kaže da narod uklanja s puta, kuda će se kretati vojske.

Najposle je, te godine, bio s Molerom u Loznici, pa je i odande nekako izneo glavu.

U drugom ustanku, 1815, viđamo ga, s Knezom Jovicom, dokle Turci nisu proterani iz Valjeva, a posle se retko pominje.

Godine 1844, nalazimo ga kao člana okružnoga suda u Loznici, gde ga je zatekla katanska buna. Krstić je, tada, bio pristao uza Stojana Jovanovića, katanskoga vođa, a pošto su katane razbijene, on je dopao zatvora, u Valjevu.

Iz toga zatvora izbavio se zauzimanjem pok. Acike Nenadovića, i živeo je, posle toga, na Ubu veoma siromaški. Na Ubu je, kažu, i preminuo.

Imala je jedna pesma u kojoj se peva kako je Vojvoda Maksa sekao Turke duž Drine, i kako je mnoge srpske porodice iskupio iz turskoga ropstva, rašta je morao sve svoje imanje dati.

Ništa više nisam mogao, za sad, doznati o ovom čestitom, ali zle sreće Srbinu…

Križanić Đurađ rodio se 1617, u Lapničkoj, u Hrvatskoj, od stare porodice Križanići Nebljuških.

Čovek velikoga dara prirodnoga, i prostrane naučenosti onoga vremena, nosio je u glavi dve velike misli: da izmiri crkve istočnu i zapadnu; i da stvori jedan jezik za sve narode slovenske!

Toga radi je mnogo putovao, mnogo učio, i mnogo pisao. Poslednje vreme svoga života, boravio je u Rusiji, najpre kao voljan čovek, a posle kao prognanik u Sibiru.

Svoju gramatiku o tom jeziku za sve Slovene, Križanić zove:

Gramatično iskazanje ob ruskom jeziku, popa Jurka Križanića, prozvanjem Srbljanina… Pisao v Sibiri lita 7174=1666.

Po rodu, sam sebe zove Srbinom, po veri je bio katolik, i još kanonik zagrebačke crkve; ali je oduševljen bio za dobro svih Slovena, a osobito Srba i Hrvata.

Što je želeo izmiriti crkve istočnu i zapadnu, to mu je svakad za hvalu: i pravoslavna se crkva, jutrom i večerom, moli „o sajedineniju Svetih Božjih crkava“!

Ali što je mislio da se može, gramatikom, stvoriti jezik za sve Slovene jedan, to je uzimao na se posao koji — najmanje rekavši — premaša snagu svakoga pojedinca.

Još se ne zna koje je godine, i u kom mestu, umro ovaj naš sunarodnik.

O njegovu životu pisali su mnogo i Rusi i Hrvati.¹

---

1. Kukuljević, Arhiv za povesnicu jugoslovensku 10 u Zagrebu, 1866. I Bezsonov. Sočinenija 1, 2. i 3, Moskva, 1870. — Daničić, Rad 16. 159. ↩︎

Krasojević Vićentije, vladika užički, rodio se, oko godine 1824, u selu Gornjoj Crnući, u rudničkom okrugu. Učio se je u manastiru Vraćevšnici, pa je, posle, u Beogradu, bio dve godine u bogosloviji.

Zakaluđerivši se, postao je 1844 đakon, a 1846 jeromonah.

Godine 1859, postao je iguman, a 11 novembra 1870 arhimandrit manastiru Vraćevšnici.

Vićentije se odlikovao velikom vrednoćom u poslovima, i pametnom upravom u manastiru; pored toga, prianjao je te se samoučki učio koliko je više mogao.

Malu manastirsku bibliotečicu obogatio je i uredio; dozvao je pok. Đuru Jakšića, te mu je naslikao za manastir galeriju svih vladalaca srpskih; i ono starina što manastir ima, i što je ostalo od znamenitoga ljubićskog arhimandrita Melentija Pavlovića, čuvao je i držao u vrlo dobrom redu.

Godine 1873, izabran je i posvećen za vladiku užičkoj (sad žičkoj) jeparhiji, posle vladike Janićija.

Kao vladika, Vićentije je služio osam godina i po; ali je već davno bio pao u tešku bolest sušicu, od koje je i preminuo 15 marta 1882 u Beogradu, pa je odavde odnesen u manastir Vraćevšnicu, i onamo sahranjen.

Vićentije je ostavio dvokatnu kuću u Beogradu, u kosmajskoj ulici, broj 52; u sedlu Loznici, više Čačka, neko nepokretno imanje, i gotovine — oko 700 dukata.

Danas njegove gotovine u Upravi Fondova ima 15.213 dinara.

Za svu tu tekovinu, on je, 17 februara 1882, naredio ovo:

1. Sve imanje njegovo ostaje kao njegova zadužbina, iz koje će se izdržavati u školama dobri a siromašni đaci prvo pa njegove rođe, pa — ako njih nema — iz njegova sela Gornje Crnuće, a, najposle, iz cele Srbije, ma otkuda;
2. Tom zadužbinom upravlja ministarstvo prosvete sa pripitivanjem i prosvetnoga Saveta;
3. Kuća u Beogradu, koja može vrediti 4—5000 dukata da se nikad ne prodaje!
4. Đaci, koji se izdržavaju iz ove zadužbine, dužni su, svake godine, na dan dobrotvorove smrti, učiniti mu pomen u crkvi.

Testamenat taj bio je pred sudom, i ostao je u važnosti. I tako Vićentijeva zadužbina danas već izdržava jednoga đaka u velikoj školi, u Beogradu, koji prima po 30 dinara na mesec.

Krantić-Petrović Veljko, dobrotvor, rodio se je u selu Vrčinu u srezu gročanskom 1818.

Osnovnu školu učio je u mestu svoga rođenja i u Grockoj.

Godine 1838, da zameni starijega brata, stupio je u vojsku. Kao pismen vojnik, i s lepim rukopisom, Veljko je radio u komandantovoj kancelariji do 1842.

Izišavši iz vojske, stupio je u državnu službu najpre kao praktikanat a posle je bio sreski pisar. Docnije je prešao u službu poštansku gde je napredujući u zvanjima služio do 1863. Ali tada, zbog slabih očiju, zaište i dobije pensiju, pa je posle živeo kao smerni pensionar u Beogradu, gde je imao svoju kuću.

Veljko je umro 30 jula 1900 godine, a 31 jula sahranjen je na Novom groblju, u porodičnoj grobnici, koju je za života bio spremio.

Veljko je priložio jedno veliko zvono crkvi vrčinskoj, i jedno lepo zvono školi vrčinskoj; još je crkvi zaveštao polijelej i druge crkvene utvari; na zidanje hrama Sv. Save priložio je 600 dinara; zaveštao je po 100 dinara Svetosavskoj školi, Domu za sirotnu napuštenu decu, društvu „Kralju Dečanskom“, i Dečinoj bolnici.

Pored toga, zaveštao je 3000 dinara kao fonad pod njegovim imenom. Interesom od ovoga Fonda da se pomažu đaci škole vrčinske u kojoj se je Veljko učio.

Posvetila se — koja pomaže sirotinji i prosveti!

Bog da ga prosti!

Kragić Đorđe, rodio se u selu Skoricama, u nahiji ražanjskoj.

Ratnoj veštini Đorđe se je učio u živoj školi Deligradu, od 1806—1809.

Izišavši na glas ličnim junaštvom, Đorđe je postao vojvoda maloj, ali vrlo često uznemirivanoj knežini ražanjskoj.

Pod Đorđevom vlašću, bio je Knez Milić iz Ćićevca. I oni su oba obično čuvali Deligrad, to „Zajažalo Turstva“.

Godine 1809, kad je srpska vojska pošla k Nišu, Đorđe se je, sa Stevanom Sinđelićem, utvrdio bio na Čegru, prema, Viniku,

Nesrećnoga dana 19, meseca maja, kad ono Turci, grdnom silom, napadoše sa svih strana na čegrski šanac, Đorđe je, sa Stevanom, i drugim sokolovima, ostavio glavu u ruševinama od toga šanca.

Posle Đorđa, došao je za starešinu Ražanjcima njegov sin Petar Kragić, pa je i ovaj poginuo na Deligradu.

Slava im večna obojici!

---

Dopuna: Priča se da je teško ranjenoga Đorđa Kragića u nesrećnoj bitci na Kamenici, 19 maja 1809, Cincar-Janko izneo na leđima „da mu Turci glavu ne odseku“!!…