Категорија: K

Kovač Jovan (Petrović) rodio se u selu Svojnovu, u okrugu jagodinskom.

Kad mu otac umre, i kad mu se mati preuda u selo Rekovac, Jovan, s nekim svojim tetkom, ode u Austriju, baš kad su Austrijanci kupili dobrovoljce za rat s Turcima. Jovanov tetak upiše se u dobrovoljce, pa se upiše i Jovan, i ako mu nije bilo više od 16—17 godina.

I vojevao je: i u vojevanju se, u dva maha, ranio, ali se je od obe rane izvidao.

Kad se svrši rat, koji i nije dugo trajao, Jovan se stani u Zemunu, nauči kovačko-sikiraški zanat, i postane majstor.

U školu nije išao nikad, ali je, samoučki, naučio čitati i pisati. Osem srpskoga jezika, znao je govoriti turski i nemački.

Od godine 1804—1813 Jovan Kovač je često prelazio u Srbiju i, zanatom svojim, činio srpskoj vojsci velike usluge: okivao je one trešnjeve topove kojima su se Srbi, u prvo vreme, služili, a i drugo im je oružje opravljao.

Kara-Pavle Simeunović, bivši vojvoda, priča da je Jovan Kovač bio u jednom boju gde su, od mnogoga pucanja, trešnjevaci počeli popuštati i prskati.

Karađorđe zovne Jovana Kovača, i upita:

— Koekude, možeš li ti, brat Jovane, stegnuti ove topove da ne prskaju!

— Mogu, Gospodaru!

— E, idi odmah!

Jovan stegne prvi top, usedne nanj, i vikne topdžijama:

— Palite!

Top je pukao, a Jovanu nije bilo ništa.

Karađorđe, doznavši za to, zabrani mu sedati na top.

— Neka i propadne top, rekao je on: — ti nama trebaš za druge poslove!

Kad se bitka svrši, i Turci budu pobeđeni, Karađorđe nalije zdravicu Jovanu Kovaču, i baci čašu u vis. Čaša padne i ne razbije se.

— E, koekude, sve tvoja sreća, brat Jovane, rekao je Karađorđe.

Jovan Kovač je, kako se priča, slio od gvožđa jedan top sa celim svojim imenom i prezimenom (Jovan Petrović), i poklonio ga je Srbiji.

I za vlade Knez-Miloševe, Jovan je bio često dozivan u Srbiju, i ostajao je po nekolike mesece, radeći razne poslove za vojsku.

Jednom se je Knez Miloš bio naljutio na haznadara svoga Nikolu Nikolajevića, pa ga zatvori, i zapovedi Kovaču, da ga okuje. Ali, kako je Nikolajević bio Jovanu lični prijatelj, to ovaj, ne hoteći izvršiti kneževu zapovest, uteče iz Kragujevca.

Godine 1829, avgusta 12, br. 1491, Knez Miloš piše Jovanu Kovaču, da dođe u Požarevac, i da donese vapn (grb) Despota Stefana Lazarevića, koji je našao.

Jednom je, po naredbi Kneza Miloša, sprovodio po Srbiji neke Berlince. U putu je imao na rukama seljačke vunene rukavice. Stranci zaištu da im proda te rukavice za muzej u Berlinu.

— Ne prodajem, nego vam ih dajem, rekne Jovan: — neka se rukotvor naših seljanaka vidi i u Berlinu!

Stranci za taj dar, i za ostale usluge i obaveštenja, što su od njega imali na tom putu, izrade, te je postao član Muzeja u Berlinu.

Kao majstor sikiraško-kovački, Jovan nije smeo raditi druge finije poslove. Ali nekakav veliki gospodin iz Beča dođe u Zemun, i tu mu se polome kola. Dozovu Jovana i upitaju: može li kola opraviti?

— Mogao bih, al’ ne smem, odgovori on.

— A za što?

Jovan kaže za što ne sme.

— Opravi ti, rekne gospodin: — a za drugo je moja starost.

I Jovan kola opravi.

A gospodin, vrativši se u Beč, pošlje mu „pravo“, da može i najfinije kovačke poslove raditi.

Godine 1830, u belu nedelju, prvi put su zazvonila zvona u Beogradu. Ta prva zvona okovao je i namestio Jovan Kovač.

Dok je on to radio, rekao mu je neko:

— More, ne diži zvona, pucaće Paša!

— Moje je da dižem, a Paša nek’ puca, ako mu se puca, odgovorio je Jovan.

Posle te svečanosti, rekao mu je Knez Miloš:

— Vrati se u Srbiju, pa da ti dam koju hoćeš kuću u Beogradu!

Godine 1831, stigne prvi parobrod u Zemun, pa mu se onde nešto pokvari u mašini. Ni jedan od kovača ne smede se primiti da mašinu opravi. Jovan se prima, i opravi je na zadovoljstvo. Plaće za rad nije hteo primiti. Društvo mu ponudi pravo da se besplatno može voziti, on i porodica mu, dok su živi. Jovan i to odbije; samo sedne i odveze se do Novog Sada, da se uveri je li mašina dobro opravljena?

Jovan Kovač je imao lepo poznanstvo s Đeneralom Červenkom, s predsednikom suda Lazarevićem, i s mitropolitom Stratimirovićem.

Preminuo je 11 jula, 1837, u Zemunu.

Dimitrije Davidović, čuvši za smrt njegovu, pisao je jednom svom rođaku u Beograd, između ostaloga evo ovo: „Bog da prosti majstor-Jovana Kovača! Da ja Srpske Novine i sada pišem, spomenuo bih o njemu, i o njegovim zaslugama rodu, ako bi bilo i u dve reči. Ovako pak samo mogu duhu njegovom reći: „„Laka mu budi zemljica! Kosti njegove, kosti su roda srpskoga.“!“

Slika Jovana Kovača, nalazi se u Narodnom Muzeju, u Beogradu.

Kostić Nikola, pop iz Mrsaća, poznat je samo kao Pop Nikola iz Mrsaća, bez prezimena.

Nikola se rodio u selu Mrsaću, u nahiji čačanskoj, od prilike 1769.

Knjigu je učio u Karanovcu, današnjem Kraljevu, u nekoga učitelja Todora Rape, koji je posadio, kod kraljevske crkve, dve lipe koje se i danas drže i napreduju.

Zapopio ga je, u manastiru Moravcima, vladika Đerasim (koji je, docnije, 1818, novembra, 16, osvetio vrdilsku crkvu i antimis u njoj).

Pop Nikola je najpre služio pri crkvi ježevičkoj, pa je, posle, prešao k manastiru Žiči.

Sima za Popa Nikolu veli:

„… iz Ibra Pop Nikola divni,
I vitez je i mudarac bio,
Čak Pljakića svud vodio vojsku,
I vojev’o, što je bolje mog’o
A na ime i u slavu istog…
Te zasluži držati se bratom
Malog cara Karanovačkoga,
Kad onoga ovi let’je kril’ma;
Neg’ opakog nije bila svika
Za usluge nagraždavat dobrom’
K’o što rade srećni i čestiti,
Već mu za to brata ubit’ šćaše,
Ne pazeći što mu pet ih služe,
I brane ga, i zalažu hljebom…?
A ev’ zašto! Kad ’no jednog Pljako
Odmetnuvša s’ od klevetne pizme,
Hrabrog Srba, njemu s’ neklanjavša,
Ko’ nevesta pred milijem svekrom,
Uhvativ ga, nakazivat’ stao
Na tržištu, posred Karanovca.
Kroz hiljadu i dve stotin’ ljudi
Dvanest puta ’vamo i onamo
Da protrči mrtve šibe same;
U paradi on tokorse zgled’o,
Pop-Nikole brata nekojega
Da ne bije, no promaša krivca;
Il’ ga pače tijem potvorio,
A tek pastva da pokaže više,
I da silu i nad njima javi…
Brže junak i od bedre sablju,
A Turčina njom ne posjekavši,
Te svom Srbu smaže lakat s ruke,
Pa drugi put po pleć’ma ga mlatne
I svega b’ ga još iskomadao
Da ne naže momak kroz paradu,
I uteče među Kujundžije,
Sve valjane i otresne momke,
Kojino ga brž’ među se zgrabe,
Zakdone ga i odbrane Pljaki,
Doskakavšu čak i k njima za njim,
I vikavšu bez vraga mu g’ dati
Da g’ smandrlja, dok njih nije s reda,
Al’ kad vide da svi za oružje,
A on nazad, psujuć’ i preteći,
S čega, najzad, strpa Kujundžiju,
Opanuvši i oklevetav ga,
U tamnicu i železa ljuta
A da vrti svaki dan topove“!

Pop Nikola je dočekao i drugi ustanak na Turke, pod Knezom Milošem, i tada je učinio lepih usluga svojoj otadžbini. Pop Nikola je načinio vrdilsku crkvu, posvećenu Bogojavljenju, kao što pokazuje zapis nad vratima:

Mesjaca septemvra den 20, 1818, pisa Pop Stevan.

S Božijeju pomoštiju poče se iznova, a na staro(m) mest(u) božestveni hram sej, s trudom kir Popa Nikole Kostića, iz sela Mrsaća, sam (s) svojim trudom poče i svrši, i ništa u vilajet ne derznu pomoći radi, niti mu ko pomože i jednu paru, i sam svojim trudom, za svoj večni spomen, i za oproštenje grehova jego na vtorom prišestviju i doma jego opšte za oproštenje ih.

Pop Nikola je umro u selu Mrsaću 13 aprila 1819.

On je sahranjen kod vrdilske crkve, s južne strane, do samog oltara. Na grobu mu je ploča s ovim zapisom:

„Se ležit tjelo kir sveštenojereja Nikolaje Kostića ot sela Mrsaća, sozdatelja hrama sego; hram sej sočini za svoj večni spomen o svom trudu na 1818 goda, meseca aprila 13“.

U okolini se priča da se je Pop Nikola otrovao. „Pozvao ga je bio, veli se, Gospodar Jovan u Čačak, a on, ne smejući mu ići, otruje sam sebe!

Ovo je čudna pojava! Ko je god od znamenitijih ljudi onoga doba, u Srbiji, umro na prečac, gotovo za svakog se dodaje da je silom umoren!

Nije za verovanje, ali jeste za razmišljanje: otkuda potiču tolike take priče!

---

1. Ovo neka se ima na umu kad se čita kraj službe Dimitrija Kujundžije!… ↩︎

Kosta-Beg, rođeni brat Dimitrija Kujundžije, rodio se u selu Štitkovu, blizu Novoga Pazara.

Kosta-Beg, i Dimitrije Kujundžija, imali su brata Jevtana, koga su Turci, za simpatiju k srpskom ustanku od 1804 godine, pogubili, natakli mu glavu na šiljak, na gradskom bedemu u Pazaru, okrenuvši je licem k Štitkovu.

Godine 1807, Kosta-Beg i Dimitrije, iskradu se iz Pazara, pobegnu među Srbe, skupe četu, i stanu tući se s Turcima.

Kosta je najmlađi brat od ove trojice, i begom je prozvan docnije sa svojega gospodskoga držanja i življenja.

Vojujući, s bratom Dimitrijem, Kosta-Beg je, posle 1809 godine, bio kao vojvoda pazarski, i kad je brat mu Dimitrije, 1812, izgubio vojvodstvo, zauzeo je njegovo mesto.

Kosta-Beg je dočekao nesrećnu godinu 1813, ali se nije hteo predavati Turcima, nego se je krio po gudurama. A kad mu se i to dosadi, nagne k Savi još pre Hadži-Prodanove bune; dođe u Ostružnicu na skelu, sa svom svojom porodicom, i zatraži da se preveze u Srem.

Turci, koji su na tu skelu dobro motrili, pritegnu skeledžiju Nikolu Stankovića, te im je morao kazati: ko je ovaj čovek, šta je, i kuda hoće.

Sad ga Turci vežu, oplene, i s porodicom, odvedu u Beograd, veziru Sulejmanu Skopljaku.

Sulejman, čim ga dočepa, odmah naredi te mu se glava odseče na kalemegdanskom raskršću, a porodicu mu svu uzme u ropstvo.

Tek docnije, Knez Miloš je, otkupljujući od Turaka srpsko roblje, dao Sulejmanu Skopljaku, od svojih novaca, osam kesa za Kosta-Begovu ženu, te tako je oslobodio da ide kući.

Miloš je taj otkup učino za dušu ocu svojemu Teodoru.¹

---

1. Milutinović, Istorija, str. 112. ↩︎

Konda Bimbaša rodio se u Polomlju, u Turskoj, a vere je bio pravoslavne.

Godine 1804, bio je u Gušanca Alije, kao buljubaša. Gušanac, carev odmetnik, starešina krdžaliski, imao je u svojoj družini i Hrišćana i Turaka. O njima je hodao po Bugarskoj i po Rumeliji, te harao i Hrišćane i Turke, bez razlike.

Kad su Dahije videle da ne mogu srpsku bunu same savladati, onda Kučuk-Alija iziđe iz Beograda, prodre do Jagodine, i odande poruči te mu dođe Gušanac-Alija, s 800 svojih krdžalija. Njih Kučuk-Alija skloni da dođu u Beograd, i da pomognu Dahijama savladati srpski ustanak.

S tom Gušančevom vojskom došao je i Konda u Beograd, i ostao tu više od dve godine.

Konda je, sa svojim momcima, stajao na stražari što je bila na bregu između Varoš-kapije i Sava-kapije, sa zada današnjoj mitropoliji.

Kao hrišćanin, Konda je, na skoro, osetio u srcu svom želju da srpska sablja pobedi. Za to je smislio da ostavi Turke, pa da pređe k Srbima. Kad Srbi, 1806, opkole Beograd, Konda, nekim putem, javi srpskim starešinama, da hoće da pređe na njihovu stranu, i oni mu se jako obraduju.

Pre nego što je učinio što je bio naumio, Konda je iz opsađena Beograda, mnoge Hrišćane, koji su se bili zatekli unutra, prizivao u svoju karaulu, i odande ih, niz endek, ispuštao da beže u srpsku vojsku, koja je bila najbliža među Savom i Mokrim Lugom (potokom).

Posle toga, namisli da i sam, sa svojim momcima, koji su svi bili Hrišćani, prebegne. Za to, jednog dana, rekne im da nečujno i neviđeno izmiču, a on ode u drugu, susednu karaulu, gde je razgovorom Turke zabavljao, dokle su momci njegovi izmakli. Kad se vrati u svoju karaulu, i vidi da su svi otišli, i odneli sve što je bilo, pređe i sam preko endeka pa, zviždeći, iskupi u mraku momke, te tako svi zdravo i veselo pređu k Srbima.

Kad Turci vide da je Konde nestalo, pomisle da će Srbi, tu noć, napasti na varoš, pa odmah sav šanac osvetle mašalama, I osnu pucati iz pušaka i topova.

Ovo se je dogodilo meseca avgusta, ili septembra 1806.

Jesen prevali; zima se približi: Srbi smisle da juriše na varoš Beograd 29 novembra 1806, u oči Sv. Andreje.

Konda, sa svojom družinom, išao je pravce na Sava-Kapiju: Noć je bila mračna, Konda mestu vešt, te tako je mogao prići ko samoj straži, a da ga Turci ne osete. I kad ga je koji osetio, Konda ga je udarao nožem, da se ne diže uzbuna, te tako je svojom rukom oborio dva Turčina; druge obore njegovi drugovi, a ostali pobegnu. Dotle se već obazna za napad, i borba plane javna. Srpska vojska, prodrevši u varoš, okrene uz brdo ka crkvi i k Varoš-kapiji, na koju je udario Knez Sima, sa svojom vojskom. I tako Varoš-kapija padne u ruke Srbima. Tu noć naši su osvojili veći deo varoši, a drugi deo im je tek docnije pao šaka.

Konda je, još u prvom jurišu na kapiju, dobio pet teških rana. Njega su, posle, smestili u Aganlin konak, gde se je dugo lečio.

Posle ovoga uspeha srpskoga oružja, mnoga gospoda iz Nemačke prelazila su u Beograd, i sva su dolazila da vide Kondu a Karađorđe i druge srpske starešine ništa nisu toliko želele koliko da se Konda izvida.

Kad se izvidao od rana, Konda je vojevao i dalje. Godine 1807 išao je na Užice, a posle je išao i na Drinu čak do Loznice.

Godine 1812, Konda se zove Bimbaša, i šalje se s bećarima (dobrovoljcima), u nahiju užičku, da spremi šta treba za rat.

Te cele godine, Konda se je, s Rakom Levajcem, nalazio u nahiji užičkoj, sokolskoj i podrinskoj; i osobito mu je zapovedano da zatre lupeže, koji su mirne ljude uznemiravali.

Pred propast 1813, Konda je bio u Loznici s Molerom, gde su ih Turci bili opseli.

Kad je iz šanca lozničkog noću izišao, opaze ga Turci i polete u poteru za njim. Stignu ga blizu manastira Tronoše, te se otvori krvav boj, u kom Konda pogine, i bude sahranjen za manastirskim oltarom na šančiću na bregu, 40 hvata od manastirskoga krsta.¹

Konda je bio čovek omalen, okrušast; govoreći srpski, malko je zanosio na bugarski, a znao je i turski i arnautski. Kad je poginuo nije imao više od 30 godina.

Laka mu bila srpska zemlja; svojom ju je otkupio krvlju!

---

1. Kad je ovo već bilo u štampi, čuo sam priču da Konda nije tu poginuo, nego da je, ranjen, prenesen u Zvornik. Onamo je vele, ozdravio, i otišao vidati ljude koji se obrane. Posle godine 1820, vele da je došao u Užice. gde je i umrьo. Kažu da mu je ime bilo Ostoja i Konda mu je prezime.
   Je li ovo onaj junak savakapiski Konda, ili neki drugi, njegov prezimenjak, za sad ne umem kazati. ↩︎

Kolarac Vule (Ilić) rodio se u selu Kolarima, u nahiji smederevskoj.

Na Kolare je, u starije vreme, udarao drum beogradsko-carigradski. To je mesto bilo kao neka palančica, u kojoj su i Turci živeli.

Kao mladić, Vule je služio u kavani, u mali Diviču, u nekoga Turčina. Ne mogući platiti neki mali dug, Vule bude zatvoren baš u ono vreme (1804) kad su se Srbi digli na Turke. Srbi Kolarci, poznavajući Vula kao mladića vredna i neobično drska, pomognu mu osloboditi se zatvora; a on, čim se vidi u slobodi, odmah potraži Srbe ustanike; nađe ih u selu Umčarima, i umeša se među njih.

Posle toga, Vule se je, u svakom boju, u kom se dešavao, odlikovao tako da je, u malo vremena, u srpskoj vojsci bio čuven i znan junak Vule Kolarac. Njegovi suvremenici uveravaju da je bio čovek neobično brz da smisli, i neobično drzak i vešt da izvrši što je smislio.

Godine 1806, pošto je oteto beogradsko predgrađe, Vule Kolarac, s Milojem Petrovićem, pređe na ostrvo sproću donjega grada. I odande stane tući grad iz dva topa.

Godine 1809, u boju na Suvodolu, kod Senice, silna turska konjica, u jedan mah, opkoli Karađorđa sa svih strana. Malo je još trebalo pa da ga živa uhvati. Vule Kolarac, koji je znao turski kao i Turčin, i koji je imao glas tako krupan da zvone stakla u prozorima, kad on obično govori, u času se doseti lukavstvu kojim Vožda izbavi, i pobedu okrene na srpsku stranu. On, na ime, na svom brzom hatu, poleti među Turke, vičući turski iz svega svoga silovitoga grla:

— Pobegoše Turci! Pobegoše Turci!…

U turskoj vojsci taj glas načini zabunu, da su je Srbi, posle, sa svim razbili, i vođu njezina, pećskoga pašu, ranili, i naterali ga da, u po noći, pobegne.

Ali je, u tom boju, i Kolarac ranjen u desnu ruku.

Posle toga slavnoga boja, sva srpska vojska dobro je znala i volela Vula Kolarca.

Kad je smederevski grad, s nekoliko sela do reke Ralje, odvojen od okruga smederevskoga, i postao upravna celina za sebe; onda je Vule Kolarac postao vojvoda i komandanat gradu Smederevu. Na tom mestu ostao je do propasti Srbije.

Nesrećne godine 1813, Kolarac je, s vojvodom Vujicom, najpre bio u Deligradu; a odande je, s Mladenom Milovanovićem, došao bliže k Smederevu, i načinio je šanac vaše grada Kuliča, na levoj strani moravinoj, te je odbijao Turke, koji su navaljivali odonud ispreko Morave.

Jednoga dana, baš kad je Vule ručao, potegne kumbara i udari u njegov šator, slomi tu stožer, te šator priklopi sovru i, u malo, ne primlati i samoga Vula…

U taj šanac, k Vulu je dolazio, s vladikom Leontijem, Karađorđe, u oči onoga dana kada će ostaviti Srbiju, i pobeći u Nemačku.

Kad Turci pređu i Moravu, i stanu napadati na Smederevo, Vule, videći da se već ne može odbraniti, dočepa četo-kajik, na kom je bio jedan top, i, veslajući ko levoj dunavskoj obali, neprestance je pucao na Turke, koji su na njega takođe sipali vatru, ali ga nisu pogodili. Došavši u karantin, u Pančevu, Vule da četo-kajik Austrijancima, a sam se digne za Karađorđem u Štajersku, otkuda je, docnije, s drugim Srbima beguncima, otišao u Rusiju. u grad Hotin.

Godine 1831, Vule je želeo vratiti se u Srbiju, i Knez Miloš, uvažavajući ga veoma, rad je bio pustiti ga u otadžbinu; ali, kako uverava pok. Jovan Gavrilović, doglavnici kneževi behu tome protivni, te tako Kolarac ne vide svoje otadžbine…

Vule je tada ostao u Vlaškoj, gde je uzimao spahiska sela pod arendu, i tako je životario kako tako.

Kolarac je umro u Bukureštu, u veliki post, godine 1834.

Vule je bio rastom jedan od najviših ljudi, a prema visini bila mu je i snaga i krupnoća.

Dopuna

Vule Ilić Kolarac, živeći u Bukureštu, držao je pod arendu neko selo u okolini. Kad bi polazio s porodicom u to selo, on bi sve što je imao, po ondašnjem običaju, predavao na ostavu tadašnjem utvrđenom manastiru (današnjoj crkvi) Kneza Rada. (Radu voda), koji je pod sobom imao duboke i tvrde podrume.

Jednom, kad se Vule vrati iz sela u Bukurešt, sretnu ga kaluđeri i jave mu da su manastirski podrumi obijeni i da je iz njih sve odneseno. Tako je Vule u jedan mah od bogata čoveka postao siromašak. Na skoro posle toga i umro je.

On je sahranjen kod crkve Kneza Rada, s desne strane, poviše oltara. Na grobu mu je bila ploča, sva ispisana, i pre desetinu godina moglo se pročitati što je bilo zapisano, a sada se je sve istrlo da se ni jedna reč ne može pročitati. Samo se po uglovima i ivicama ploče neka slova poznaju.

Ovo mi je javio neki nepoznat mi Srbin iz Bukurešta.

---

Kolarac Vule Ilić, smederevski vojvoda, imao je rođenoga brata Grujicu, koji je bio pod njim podvojvoda.

Sava Grujić današnji đeneral unuk je ovome Grujici Iliću Kolarcu. Za to je Sava i preneo kosti vojvode Vula Kolarca iz Bukurešta u Beogradu 17 septembra 1889 godine, i saranio ih u palilulskom groblju do crkve u grobnici Vulove kćeri Milice, bivše žene pok. Cvetka Rajovića, od koje su ostale danas žive dve kćeri: Draga Oreškovićka i Katarina Kalinićka.

Kolarac Ilija (Milosavljević) rodio se u selu Kolarima, u smederevskom okrugu, oko 1800 godine, od oca Milosava, i matere Jovanke.

Otac Ilin bio je zanatom abadžija; s toga su ga, obično, zvali: Aba-Milosav, a majku su mu zvali Joka.

Godine 1806, u jurišanju na Beograd, Milosav je ranjen u čelo, tako da mu se je, do smrti, poznavala rupa, gde ga je puščano zrno bilo udarilo.

U početku 1807, po što su Srbi oteli od Turaka Beograd, u Kolare su se, priča Kolarac: — vraćali seljaci koji su bili u vojsci, i donosili su ćurkove i druge turske aljetke i stvari, koje su oplenili od pobeđenih Turaka, po što su Beograd osvojili. To je Ilija dobro upamtio, ali ne zna koliko mu je tada bilo godina.

Školu osnovnu učio je Ilija u mestu svoga rođenja. To mu je i bilo sve redovno školovanje.

Godine 1813, s ostalim seljacima, pobegli su i Ilini roditelji, ispred turske vojske, i došli su na Dunav, kod Orešca, više Smedereva. Tu se narod prevozio na onu stranu. Kolarac priča da je otac njegov tu hteo ostaviti jedno ždrebe, ne mogući ga smestiti u skelu. Iliji je bilo toliko žao ždrebeta, i toliko je navaljivao na oca da ga ne ostavi, da je ovaj, najposle, vezao ždrebe za skelu, te tako je preplivalo i ono na levu stranu Dunava.

Onda je, kao što se zna, mnogi svet iz Srbije bio prebegao u onu stranu, i, ne želeći udaljavati se od Dunava, sav je bio pao po selima duž te reke. Ilini roditelji odu i nastane se, za neko vreme, u selu Crepaji.

Ilija, ma da je bio vrlo mlad, nije hteo sedeti bez posla, nego je uzeo konja i taljižice, pa je na Dunavu, od ribara, kupovao ribu, i raznosio je po beguncima Srbijancima i prodavao.

Kad se sve umiri, Turci pozovu begunce iz Srbije, da se vrate svaki na svoje ognjište. Vrate se i Ilini roditelji; ali Ilija ne ostane dugo u Kolarima.

Iz Kolara dođe u Beograd, da traži rada i zarade.

— Kad sam ušao u Beograd, pričao mi je sam Kolarac: — imao sam samo 30 para! Od te svoje imovine, odvojio sam dve pare, i kupio lepinju da ručam. Jedući tu lepinju, sve sam mislio: šta ću činiti, dok potrošim i onih 28 para?!

Ali, vredan i okretan mladić, našao je odmah i rada i zarade. Godine 1817, marta 9, on je već bio trgovački momak, i gledao je, kako su Turci, na Kalemegdanu, pogubili Kneza Simu iz Borka, i Kapetana Dragića Gorunovića, iz Ropočeva!¹

Najpre je služio u trgovini nekog Drvenjaka Boltadžije, posle je bio u nekog Ćor-Marka Radovanovića, trgovca, a, najposle je prešao u službu Markovu bratu, Milutinu Radovanoviću.

U ovoga poslednjega gazde, Ilija je ostao dugo i, 1827, oženio se ćerkom njegovom, Sinđelijom (rođ. 1809), s kojom je proveo vek, i stekao gotovo sve svoje imanje.

Postavši svoj gazda, otvorio je dućan, tako zvanu boltu, u svojoj kući, koja je i sada svojina Kolarčeve zadužbine, u dubrovačkoj ulici više Zereka.²

Kad se tako lepo namestio, i uputio u radu, Ilija je i braću svoju: Tasu, Mitu, i Ranka, digao iz Kolara i doveo u Beograd.

U ono vreme, kad je Ilija, kao mlad trgovac, zarađivao lepe pare, počnu neki mlađi beograđana nositi neke kape, sa zlatnim širitima. Knez Miloš, mrzeći na rasipanje i luksuz, i držeći da mu valja Srbe od toga palila sklanjati, makar kakvim merama: zapovedi te se nekoliko beograđana, s tim zlatali-kapama, obale i istuku batinama!

Ilija se, od te mere, toliko uplaši, da je odmah ostavio Beograd, i preselio se u Pančevo.

Neki pričaju da je, i osem tih zlatali-kapa, bio još jedan uzrok toj seobi; na ime, veli se: da je Kolarac bio kupio kuću na velikoj pijaci. onde gde sad stoji požarna četa, pa mu tu kuću, ne znam zašto, oduzeo Knez Miloš. On se, s toga, odseli u Pančevo!

Nastanivši se u Pančevu, Kolarac je počeo trgovati hranom i svinjama, ali više hranom nego svinjama. Tovario je lađe žitarice, i slao ih u Sisak, u Đur, i u Beč. Ta radnja ga je poznala s velikim trgovcima, i ime Ilije Srbijanca — onamo su ga tako zvali — za malo vremena, postalo je znano u mnogim mestima austriske carevine.

— Ja nisam znao, pričaše pokojni Kolarac: – šta je to glad i žeđ; šta li nespavanje i umor, kad god me je čekao kakav poveći posao.

Na taj način, kroz kratko vreme, Kolarac stade u red najbogatijih žitarskih trgovaca u Donjem Banatu.

Još u to doba, Kolarac je počeo pogledati na srpsku knjigu, i na srpske književnike. Roman „Grof od Monte Hrista“, u srpskom prevodu, izašao je na svet Kolarčevom pomoću. U poslednje vreme svoga života, Kolarac je govorio da se u njegovu „tevteru“ nalazi velika cifra koja pokazuje koliko je on, ovda onda, dao na potporu književnicima. Na žalost, taj se „tevter“ nije našao posle njegove smrti.

Godine 1855, juna 7, umre Ilina žena Sinđelija, u Pešti, i on je, mrtvu, donese u Beograd, i sahrani kod markove crkve u Paliluli.

Godine 1856, Kolarac ostavi Pančevo, i vrati se u Beograd, da ovde stalno živi. Ovde je, neko vreme, trgovao solju, nabavljao je državi šalitru, i bavio se razrađivanjem nekih rudnika.

Od toga doba, ozidao je dve velike kuće: jednu na Varoš-kapiji, a drugu još veću, na Stambol-kapiji (kod Pozorišta).

Stanivši se u Beogradu, a ne imajući od srca poroda, Kolarac je sve ozbiljnije mislio: svoje veliko imanje odrediti na potporu srpskoj knjizi. U Beogradu se poznao i sprijateljio s pokojnim Kostom Cukićem, koji ga je uvek utvrđivao u tim patrijotskim namerama.

Godine 1861, juna 15, licem na Vidov Dan, Kolarac upravi pismo na ovu gospodu: Pantu Jovanovića, Emilijana Josimovića, Miloja Lešjanina, Dimitrija Matića, Ljubomira P. Nenadovića, Josifa Pančića, i Kostu Cukića. U tom pismu izjavio je da će, unapredak, svake godine, davati po 100 dukata na potporu knjigama koje ta gospoda preporuče za nagradu.

Tako je postao „Književni fonad Ilije Milosavljevića Kolarca.“

Te iste godine, Srbi u Ugarskoj slavili su stogodišnjicu od rođenja Save Tekelije. Na tu svetkovinu pozvan, otišao je i Kolarac u Novi Sad.

Na izlasku iz lađe, u Novom Sadu, njega dočekaju svečano i srdačno, da je od radosti plakao kao dete.

Tada je dao 1000 forinata na osnivanje pravne Akademije u Novom Sadu.

Želeći pomoći širenju prosvete u svom narodu, Kolarac se dugo mučio na što, na ime, da ostavi svoje imanje? A kad je video da braća Hrvati stekoše svoj universitet, smisli da svojim imanjem osnuje u Srbiji universitet.

Mnogi su ga odvraćali od te namere, govoreći da za universitet ima da se stara sama država, a za takav zavod i novaca valja mnogo više nego što on ima…

Na sve to Čika Kolarac samo bi rekao:

— Ne znate vi kako se pare brzo množe, kad se njima rukuje kako treba.

I, odista, posle dugog razmišljanja i dogovaranja, svede svoju poslednju volju na jedno, i 25 februara 1877, sastavi svoj testamenat, kojim sve svoje imanje ostavi dvema fondovima:

• a, Fondu za universitet, i
• b, Fondu za pomaganje književnosti.

Ovom drugom fondu odredio je 10.000 dukata, pa interes od te sume da se deli na tri dela: dva da se troše na književnost a treći da se pridaje kapitalu, dokle fond naraste do 20.000 dukata; posle pak sav interes da se troši na književnost.

Fondovima ovim upravlja odbor od šest lica koja je imenovao sam Kolarac, ovlastivši njih da se, dalje, sami obnavljaju i, po potrebi, umnožavaju.

Pred kraj godine 1877, one koje je testamenat i napisao, Kolarac dopade velike nevolje, koja bi slabijega čoveka mogla pokrenuti da uništi sve svoje rodoljubive namere; ali Kolarac bejaše toliko rodoljub, da izdrža sve tegobe, a ne skrete s puta pravoga, velikoga rodoljuba.

Okrivljen za veleizdaju, Kolarac je zatvoren, i odveden u Aranđelovac, pred preki vojni sud. Onamo je osuđen na tamnicu. Vladalačka milost dala mu je opet slobodu, te se, 1878, vratio u Beograd, svojoj kući.

Kad su ga poveli iz kuće u zatvor, poslao je sudu svoj testamenat na čuvanje, a vrativši se kući, posle sve bede, rekao je:

— Prav sam i čist kao sunce; za to sam i mislio da će me pustiti; ali, u jedan mah, bi me teško, i htedoh pocepati testamenat: hvala Bogu te nisam!

Kolarac je uvek, s nekom milinom, pominjao mesto svoga rođenja i svojega detinjstva – Kolare. Godine 1852, kao stanovnik pančevački, poslao je kolarskoj crkvi zvono od 3 cente, Za pomen svojim roditeljima, a u testamentu svom, ostavio je opštini na školu 200 dukata. Od tih novaca sad se pomažu siromašni učenici kolarske škole. I kao osuđenik, idući iz Aranđelovca u Požarevac, ustavio se je u Kolarima, noćio onde, i nagledao se je sit mesta, u kom ga je prvi put ogrejalo sunce.

Oslobodivši se zatvora, Kolarac je, istina, došao kući svojoj, ali pređašnjega zdravlja nije doneo. Bolest ga je savlađivala svaki dan sve više i više. Najposle, 6 oktobra, 1878, između 3—4 časa posle po dne, preminuo je, u svojoj velikoj kući, kod Pozorišta, a 7 oktobra sahranjen je u svojoj grobnici, kod palilulske crkve, pored žene svoje Sinđe.

Kolarac je bio čovek od krupnijih ljudi, umerene punoće; sed kao ovca, ali kosom obilat i do smrti; čist u odelu i držanju; čuvaran u trošenju, smotren u svemu i svačemu.

Pored jezika srpskog, znao je nešto malo i nemački.

Kad su svršene parnice koje su dizane protiv Kolarčevog testamenta, i kad su izdani svi pojedini legati, što je pokojnik kojekom ostavio, odbor je, na Sv. Aranđela 1886, kao na dan slave Kolarčeve, učinio pokojniku svečani pomen, oglasio stanje zadužbine kojom upravlja, i objavio da književni fond počinje vršiti ono na što ga je pokojnik namenio.

Celokupno imanje Kolarčeve zadužbine, to jest, fonda književnog, i fonda univerzitetskog, iznosi sumu od 904.985,17 dinara.

Slava rodoljubu Iliji Kolarcu!…

---

1. Kneževina Srbija, str. 83. ↩︎
2. Jedan vršnjak pokojnoga Kolarca, iz sela Suvodola, priča ovo:
   — Nekako u ono vreme, kad je bila Đakova buna, mi seljaci iz Kolara, Suvodola, i iz drugih podunavskih sela, kosili smo, pod kuluk, livade u Godominu, kapetanu Simi Radojkoviću, iz Selevca. Jednoga dana besmo sišli u Smederevo rad kosidbe. S nama bejaše i Milosav Aba, otac Ilin. Pored nas, putem, udariše neki trgovci. Jedan od njih, ugledavši Milosava, reče:
   — Zar i ti, tata, da kosiš pod kuluk?
   — Moram, sinko, odgovori Milosav: — vlast me redi, pa moram.
   Trgovac nađe našeg kmeta Steju iz Kolara, izvadi novaca i, dajući ih njemu, reče:
   — Kmete, evo ti novaca, pa plati kom drugom za moga oca, a on neka ide kući!
   Milosav pođe, a trgovac ga ustavi, te i njemu spusti nešto u ruku. Pa se onda rastaše.
   Kad trgovci odoše svojim putem, naš kmet Steja uze nam kazivati, da je taj trgovac Ilija Kolarac rođeni sin Milosava Abe. ↩︎

Kojadinović Radovan bio je iz sela Zaovina, kod Mokre Gore, u užičkom okrugu.

Na Zapolju, Radovan je učinio Srbima veliko dobro zaklanjajući, kao čovek vičan mestu, odstupanje srpske vojske ispred Turaka.

Na Ravnju, 1813, videći da sve propada, Radovan je seo u sred šanca, kad su već Turci ušli u nj, i povikao:

— Ima li danas junaka da poseče Radovana Buljubašu?

Turčin se jedan uputi k njemu; ali ga Radovan obori svojim dževerdanom, na kom je bilo 44 rezotine, koliko je njime neprijatelja ubio!…

Tu je Radovan, posle toga, isečen sav na komade.

Radovan je bio čovek krupan, crnomanjast, ćutljiv. Nije mario ni za vlast, ni za bogastvo, nego je samo želeo da se bije, i da, po svojoj snazi, sveti Kosovo!…

Koča Kapetan, rodio se u selu Panjevcu, niže Jagodine. Kršteno ime bilo mu je Kosta, a prezime Anđelković¹; ali ga niko nije zvao tako, već: Koča, i Koča Kapetan.

Kad je Austrija, godine 1788, objavila Turskoj rat, i počela, u Srbiji, kupiti dobrovoljce za tu vojnu, Koča je bio marveni trgovac, već poznat u narodu.

Držeći da je to rat hrišćanstva protiv turstva, i da će taj rat doneti Srbiji slobodu, Koča ostavi trgovinu, pa digne momke iz cele nahije jagodinske, i počne se biti s Turcima. Iz manastira Kalenića, Koča uzme kaluđera Isajiju za pisara i za drugara u bojevima, za to se, posle, i pevalo u Levču:

„Vojsku kupi Koča Kapetane,
……………………..
Barjaktara, crna kaluđera:
Po barjaku položio bradu,
Pa on uči Srbe u paradu“.

Kao što je mislio Koča, tako je mislio gotovo sav narod naš: kako je radio on, tako je radila sva njegova vrsta. Otuda se ovaj rat, u Srbiji, i ne zove drugojače nego Kočina Krajina.

Druga polovina toga ratovanja, i svršetak mu, behu nesrećni za austrisku vojsku. Turci su Austrijance potiskivali na svim bojnih poljima.

Koča, uzbijajući, ili bar uzdržavajući Turke, koji su prodirali uz Dunavo, borio se je, poslednjih dana, više Poreča, na levoj strani Dunava. Dotle se je austriska vojska već bila trgla čak k Temišvaru. Ostao je bio samo Koča, i njegovi hrabri dobrovoljci.

Turci, kojima je Kočino junaštvo već bilo dobro poznato, pozivali su ga, više puta, da se mane borbe, pošto je ostao s tako malom družinom. Koča, uzdajući se u svoju staru sreću, i u mesne prilike dunavskoga tesnaca, ne posluša tih poziva. Turci nagrnu velikim brojem i opkole ga sa svih strana. Posle strašnoga boja, i seče, uhvate živa njega i šezdeset druga s njime (Ostali su imali lepu sreću izginuti ranije). Njih sve odvedu u Tekiju prema Oršavi, i tu ih žive ponabijaju na kolje!…

Mir mučeničkom prahu! Slava junačkom imenu tvome, nesamrtni Kočo! Tvoje, i drugova tvojih, ječanje na samrtnom kolju zadahnu srpski vazduh dahom koji poče tražiti osvete! Neka se na visini plavoga neba razvesele vaše junačke duše: iz praha vašega, ponikoše divovi: Đorđe, Čarapić, Veljko, Katić, Miloš, Sinđelić, i bezbrojni drugi!…

Radivši za otadžbinu, zaslužni ste ljudi!

A pretrpevši tako mučeničku samrt, vi ste svojemu potomstvu svetitelji!

Slava Vam do veka!

---

1. Joca Naumović, okružni načelnik, u Jagodini, pismom svojim, 20 marta 1854, javlja: da je ovo prezime čuo od staraca iz Panjevca koji su Koču dobro poznavali. ↩︎

Knićanin Stevan (Petrović) rodio se u selu Kniću, u Gruži, 15 februara 1807 godine. Po imenu svojega sela, prozvan je, docnije, Knićanin. Otac mu se zvao Petar Komadinović, i trgovao je živom stokom.

Stevan je, najpre, bio momak u Kneza Miloša, i kao takav, u bogatom narodnom odelu, pratio je Kneza Miloša, kad je ovaj, 1835, išao u Carigrad u pohode Sultanu Mahmudu.

Godine 1836, novembra 11, postao je načelnik srezu jaseničkom, u smederevskom okrugu; a odatle je, 9 marta 1839, otišao u Smederevo za okružnog načelnika.

Godine 1840, stao je na stranu onih starešina, koje su bile opozicija ministarstvu Kneza Mihaila. Za to je ostavio službu, i, zajedno s njima, izišao iz otadžbine.

Godine 1842, posle uspeha Vučićeve bune, postao je državni savetnik, i kao takav, godine 1846, bio je u sviti Kneza Aleksandra, kad je ovaj išao u Kazanluk Sultanu Abdul Medžidu u pohode.

Godine 1848, bio se je nešto pobrkao s Vučićem te je, o Petrovskoj skupštini, u Kragujevcu, morao dati ostavku.

Među tim na onoj strani, u Austrougarskoj, Srbi su bili u velike ustali da brane svoju narodnost od nasilnog pomadžarivanja Knićaninu se učini da može pomoći braći svojoj, pa, u prvoj poli meseca avgusta 1848, pređe na onu stranu. Odmah je ušao u boj kod Bele Crkve; a 23 novembra 1848, na selu Tomaševcu, gde se je bio ukopao, odbio je i sa svim porazio neprijatelja koji je težio da osvoji Pančevo, na tako svu banatsku vojnu granicu da pritisne.

Što se dalje produžavalo ratovanje, to je sve više raslo ime Knićaninovo. On se je proslavio u bitkama na Tomaševcu, Titelu, Vilovu, a naročito na Pančevu (20 dekembra 1848), i na Mošorinu.

Zahvalni Srbi, na onoj strani, prozvali su, posle te pobede, Mošorin — Knićevac.

Za tako junaštvo, dobio je priznanja: od vladike crnogorskoga Petra Drugog Njeguša, od Patrijarha Rajačića, od Cara Austriskog Franje Josifa, i od ruskog Cara Nikole.

Kad se madžarski vođ Gergej predao ruskom đeneralu Paskeviću, i rat već prestao, Knićanin je putovao po Jevropi: bio je u Zagrebu, kod Bana Jelačića, a bio je i u Beču, kod Cara Franje Josifa. Za pobedu pančevačku Car mu je dao orden Marije Terezije trećeg reda, i ađutanat grof Grine, i Ban Jelačić, pred licem carevim, svojim rukama pridenuli su taj orden na prsi Knićaninu, koji je bio u narodnom odelu, sa sabljom o bedrima.

Iz Beča je otišao u Berlin da vidi sina Antonija, koji se je onda onamo bavio na naukama.

Kad se vratio u otadžbinu, posle tolikog glasa i tolike slave, dan mu je čin vojvodski koji se, u ono vreme, uzimao kao najveće dostojanstvo u zemlji, i koji je onda imao jedini Vučić. Na skoro posle toga, Knićanin je, s jednim delom redovne vojske, prešao u Kragujevac, i onamo je ostao skoro do smrti.

Boraveći u Kragujevcu, bio je sa svim zdrav. Na jedan mah, udari ga kaplja, i on pohita u Beograd radi leka. Iz Beograda je išao u Mehadiju, u toplice, ali se slabo pomogao, pa se otuda vratio u Beograd.

u subotu, u oči Trojica 1855, izdahnuo je u svojoj kući na Terazijama, prema dvoru.

U Beogradu se pričalo o njegovom ukopu, kao o kakvom čudu, toliko je bilo sveta na njegovoj pratnji. Tek docnije ukopi Kneza Miloša i Kneza Mihaila nadmašili su brojnost i veličinu Knićaninove pratnje.

Ukopan je kod paliluske crkve, između grobova Stojana Simića i Tenke Stevanovića.

Za svedočanstvo koliko muke ima istorik koji traži tačnost svakom kazivanju, upućuje se poštovani čitalac da vidi ono što je pisano o Knićaninu u Kneževini Srbiji, na strani 286.

Knežević Ivan, knez od Semberije, rodio se u selu Dvorovima, a, docnije, boravio je u selu Popovu, u beljinskoj nahiji.

Ivan je rano izašao na glas u svojoj okolini, za to je i postao Knez Semberije¹, kad mu je tek bilo 20 godina! Narod ga je veoma poštovao, za svašta ga pitao, i, bez njegova odobrenja, nije činio ništa. Sami turski bezi: Vidajić Rašid-Beg, Tuzlagić, i drugi, cenili su u svačem njegovu pamet i njegovo znanje. Pesma još veli da se je sam Kulin Kapetan pobratimio s Ivanom, uvažavajući njegovu veliku mudrost i neobičnu dobrotu.

Godine 1806. pređe Kulin-Kapetan, s vojskom, preko Drine, i porobi Jadar i Podrinje. Popalivši sela, Kulin prevede u Bosnu silno roblje: jedni vele 111 roba, a Milutinović tvrdi da je, bilo 303 roba.

Boleća duša dobroga Kneza Ivana zašišti od tuge, videći da će se to roblje rasprodati i razvesti kud koje, po svem carstvu turskom. Za to ode Kulinu, koji je svoj toj vojsci bio starešina, i ponudi mu otkupe za roblje.

Kulin zaište osam hiljada rušpija. I Ivan, ma da nije imao toliko novaca, pristane, uzme roblje, izvede iz turske vojske, skloni u svoju kuću, pa pozove kmetove iz Semberije, prostre pred njih kabanicu, i rekne: da prilaže koliko ko miluje za otkup roblja!

Milutinović peva da je Ivan sav otkup sastavio, Kulinu ga izmirio, i roblje naranio i napojio, pa pustio, da ide kud koje hoće.

„Ode roblje kud je kome drago,
Blago Ivi i Ivinoj duši!
I to Ivi niko ne pripozna.
Ni Ivanu kogode zahvali.
A kamo li da Ivanu plati!
Ivan ne će ni od koga plaće.
Ivanu će Hristos Gospod platit’
Kada Iva bude na istini“!…

Među tim, drugi vele da je Ivan, svojom novcima, jedva polovinu otkupa sastavio; a za drugu polu pošao prositi po trgovcima, nu tu ga sreća izda, te otkupa ne mogne sastaviti. Kad to vidi, Ivan prebegne u Srbiju, i živeo je u velikoj siromaštini.

Karađorđe ga je postavio za vojvodu onim prekodrincima koji su dobegli u Srbiju, i koji, kao i Ivan, nisu imali nigde ništa. Za to vreme, bio je uvek pod vlašću Luke Lazarevića.

Kad je Srbija stradala 1813, onda je Ivan Knežević izgubio i zemlju u kojoj je imao pravo sirotovati, pa se je morao potucati van Srbije.

Posle godine 1815, Kneza Ivana vidimo kao člana u šabačkom okružnom sudu. Tu službu dao mu je Knez Miloš iz priznanja prema njegovom velikom dobročinstvu.

Kad je, kao star čovek, i za tu službu onemoćao, Ivan je boravio u dvoru vladike Maksima, u Šapcu, gde se je i upokojio, i ukopan je u šabačkom groblju.

Kad je umro, mogao je imati oko 70 godina.

Slika Kneza Ivana od Semberije, nalazi se u beogradskom Narodnom Muzeju.

Mladim Srbima, rad kojih i zbiramo ove, i ako ovako oskudne podatke, svetujemo da, svakojako, pročitaju celu narodnu pesmu o tom: kako „Knez Ivan otkupljuje roblje od Turaka“. Iz te pesme videće da je narod srpski, i u ono teško vreme, pored junaka na bojnom polju, imao i dobrotvora kakvi su slava svakom vremenu i svakom narodu!

A tako isto radovaće se ako pročitaju Milutinovića pesmu „Semberac ili vrlost i nadežda Bošnjaka,“ u Trojebratstvu, str. 39—72.

---

1. Semberija zove se deo zvorničke nahije, u Bosni, na levoj strani reke Drine. ↩︎