Pomenik

Категорија: K

  • Katanić Mijailo

    Katanić Mijajlo, major, rodio se u selu Bečnju u okrugu rudničkom 1840. Otac mu se zvao Joca a majka Obrenija. Osnovnu školu Mijailo je svršio u Bresnici, a tri razreda gimnazije u Beogradu.

    Godine 1858 Mijajlo je dragovoljno stupio u vojsku. Kaplar je postao 15 novembra 1859, podnarednik 4 februara 1861, narednik 27 februara 1862, potporučnik 27 maja 1864, poručnik 1 januara 1878, a kapetan druge klase 10 oktobra 1876.

    Bio je u ratovima za oslobođenje i nezavisnost 1876, i odlikovao se je u bitkama na Glogovičkom visu, i na Prćilovičkom visu. Od 20 avgusta do 18 oktobra proveo je na Mostobranu kod Aleksinca, sve pod topovskom vatrom!

    Godine 1877 bio je u bitkama na Gorici, pri osvajanju Niša; na Grdilici, Kopašnici, i na Vranji.

    Odlikovan je 31 avgusta 1876 činom kapetanskim za hrabrost pokazanu na Glogovičkom visu; za bitku na Gorici (5 januara 1878) takovskim krstom petog reda; a za bitke na Grdilici, Kopašnici, i na Vranji, tavovskim krstom četvrtog reda, zlatnom kolajnom za hrabrost, i krstom Sv. Stanislava trećeg reda 31 jula 1878.

    U ratu s Bugarima, Katanić je bio u bojevima na selu Vrapču (3. nov. 1885); na Slivnici (7 novem. 1885); i na Neškovu visu, gde je, braneći zastavu, dopao grdnih rana, i kao takav pao Bugarima u ruke.

    Desilo se, da je Knez Batomberg svojim očima gledao junačko držanje Katanića, koji je branio zastavu i dobacivši je nižim činovima, skomandovao im odstupanje, te zastava nije dopala neprijateljima.

    Teško ranjen i onesvešćen, Katanić je prenesen u Caribrod, gde ga je Knez Batemberg pohodio, i svom ličnom lekaru naredio da mu naročitu pažnju ukazuje.

    Iz Caribroda je prenesen u Sofiju, gde je duže ležao i lečio se.

    Još za trajanja toga ropstva, Katanić je, za hrabro držanje u bojevima, 6 dekembra 1885 odlikovan majorskim činom.

    Po povratku iz ropstva, Katanić je postao komandanat okružne valjevske vojske, ali su ga već rane i bolesti bile savladale. O Đurđevu dne 1887 dođe u Beograd, da potraži leka u bolesti svojoj, pa mu se tu život i ugasi sa svim u kući strica mu M. Kanića đenerala.

    On je preminuo 28 aprila 1887 u vtornik, u 21/2, sata posle dne, i ukopan je u Novom groblju.

    Slava i hvala njegovom junačkom srcu i svetlu mu obrazu veka!

  • Karić Vladimir

    Karić Vladimir, književnik, dobrotvor, rodio se u selu Svetliću, u kragujevačkom okrugu, 2 novembra 1848 godine.

    Osnovnu školu svršio je u Kragujevcu, a gimnaziju je učio nešto u Kragujevcu, nešto u Šapcu, a nešto u Beogradu, kako mu se je otac po službi premeštao. Prava pak slušao je u Velikoj Školi u Beogradu.

    Godine 1870 aprila 18 postao je pisar druge klase u načelstvu požarevačkom.

    Te iste godine avgusta 17 postao je suplenat u polugimnaziji u Šapcu.

    Godine 1878 avgusta 11 postavljen je za profesora polugimnazije požarevačke; godine 1879 septembra 11 premešten je, po potrebi, u Šabac, a 4 septembra 1881 došao je, po svojoj molbi, u gimnaziju beogradsku.

    Posle toga neko je vreme bio srpski konsul u Skoplju.

    Godine 1892 avgusta 20 postavljen je na novo za profesora druge beogradske gimnazije. Za tim je stavljen u stanje mira.

    Karić je preminuo u mestu Grisu, u Tirolskoj, 27 dekembra 1893, posle duge i teške bolesti. Njegovo telo preneseno je u Beograd, i 31 dekembra u velikoj crkvi opevano, i u Novom groblju ukopano.

    D-r Jovan Cvijić govorio mu je na opelu besedu, a na groblju se s njim oprostio Sima Avramović.

    Od Karićevih spisa evo ovde poimence nekolikih:

    1. Istorija jednog zalogaja hleba, spis Žana Masea (Prevod, nedovršen).
    2. Zemljopis za niže razrede srednjih škola od 1881—1883.
    3. Školovanje u Srbiji, i njegovi resultati. Beograd. 1886.
    4. Školovanje u Srbiji i njegovi resultati. Odgovor D-ru M. Jovanoviću na njegovu kritiku. 1887. — Ova se polemika ponavljala još jedan put.
    5. Srbija. Veliki spis. Ilustrovao Titelbag, Beograd 1887.
    6. Zemljopis za gimnazije 1889. Beograd.
    7. Mali zemljopis za osnovne škole u otomanskoj carevini. 1891 Carigrad.

    Pored tih knjiga, Karić je pisao više članaka i rasprava po raznim listovima. Neke je potpisivao svojim pravim prezimenom, u neke je puštao s potpisom Crnojević a to je isto što i Karić. Među ostalima, na spisu: Carigrad, Sveta Gora, Solun, Putnička crtica s beleškama o narodnoj propagandi na istoku. Beograd 1889, Karić se podpisao Crnojević.

    Karić je zaveštao geografskom zavodu Velike Škole svoje spise i pravo na preštampavanje tih spisa, sumu od 3000 dinara gotovih novaca, i dosta svojih već štampanih knjiga.

    Sve to učinilo je da je zadužbina Karićeva u početku 1901 godine narasla na 20 hiljada dinara.

    Karić je naredio da se prihod, od ove ostavštine daje kao pomoć za geografsko ispitivanje srpskih zemalja i Balkanskog poluostrva.

    Zadužbinom pokojnikovom rukuje upravnik geografskog zavoda Velike Škole.

    Geografska ispitivanja srpskih zemalja dobila su u ovoj zadužbini jaku pomoć za prave naučne studije.

    Bog neka da raj duši plemenitoga pokojnika, koji i svojim povelikim blagom umede tako mudro i plodorodno upraviti!

    Slava Vladimiru Kariću!

  • Karić Petar

    Karić Petar, prvi upravnik prve učiteljske škole u Srbiji, rodio se u selu Markovcu, u kragujevačkoj Jasenici, godine 1838, a kršten je u Bukovičkoj crkvi, ali njegovoga imena nema u protokolu krštenih, jer ta knjiga onda nije ni vođena u toj crkvi.

    Petrovu ocu bilo je ime Dmitar. Zato se i Petar, u početku, zvao Dmitrović, pa se posle prozvao Karić.

    Osnovnu školu Petar je učio u Bukoviku, a četiri razreda gimnazije u Kragujevcu.

    Svršivši ta četiri razreda, prijavi se da stupi u vojnu akademiju, ali ga tu ne prime, jer je bio prošao rok upisivanju.

    Karić onda ode u Odesu a iz Odese u Kijevo, gde je na universitetu slušao prirodne i pedagoške nauke. U Kijevu se Karić i oženio kđerju jednoga universitetskog profesora.

    Sa svoga poremećenog zdravlja, Karić ostavi Kijevo, i dođe sa ženom u Beograd nekako pred godinu 1870.

    Godine 1870, oktobra 6, iziđe zakon o uređenju Učiteljske Škole u Srbiji, a 8 novembra 1870 Karić bi postavljen za upravitelja te nove škole.

    Škola je ta svečano otvorena, i počela raditi, licem na Sv. Savu, 14 januara 1871. To je sve bilo u Kragujevcu.

    Kad je Karić postavljen za upravitelja, onda je i Stevan D. Popović naimenovan za nastavnika u tom novom zavodu.

    Među tim Karićevo je zdravlje svaki dan bivalo sve slabije tako da se njegov život 10 juna 1871 ugasi za na vek.

    Karić je bio nastavnik temeljno spreman za svoju službu, i od prirode vrlo darovit čovek. Odlikovao se je tečnim lepim logičnim i čistim srpskim govorom. Pored toga, Karić je među mladim Srbima, školovanima u Rusiji, bio jedini koji, po povratku u otadžbinu, kad bi govorio srpski, nije mešao ruskih reči u srpsku besedu!

    Velika je šteta što mu vek bejaše tako kratak.

    Bog da ga prosti!

  • Karapandžići

    Karapandžići bili su baš-knezovi u negotinskoj Krajini za Turaka. Oni su imali sultanske berate koji su zaštićavali izvesne povlastice njima i Krajini. Priča se da je Krajina bila, zaklonjena od sile i samovolje turske, tako da se nije smela naći na krajinskoj zemlji (i u Ključu) ni stopa od potkovice turskoga konja!1

    Vidinski paša Pazvanoglija, odmetnuvši se od sultana, pogazio je i carske berate i krajinske povlastice; načinio je u Negotinu gradić, i smestio u njega svoje vojnike Turke, koji su vladali u Krajini kao i u drugom njegovom području.

    Za te Pazvandžine vlade, krajinski je Baš-Knez bio kao turski sluga.

    Kad pak Srbi pređu preko Mirača, i ovladaju Krajinom, oni proteraju Pazvandžine Turke, i stvore nov red stvari u Krajini.

    Kao najbliži k nama Karapandžići, pominju se Stanko2 i Ilija braća.

    Posle se javljaju Perča i Miša Stankovići Karapandžići.

    Ovi su, godine 1807, prebegli u Poreč, gde je, na skoro, Perča umro, a njegovu lepu mladu udovicu Milenu uzeo je za se vojvoda Milenko Stojković.

    Godine 1808, dekembra 10, kad je Negotin osvojen od Turaka, postao je vojvoda krajinski Miša Karapandžić koji je, za tim, 1811 godine, u leto, preminuo.

    Tada je Veljko Petrović, iz Banje, premešten u Negotin, za vojvodu krajinskoga.

    Priča se da se poslednji Karapandžić, rođeni u Srbiji, zvao Nikolče, i da od ovoga ima i sadu Beloj Crkvi ili u Rumuniji neki potomak, vojnoga čina, ali mu imena nisam mogao saznati.

    1. O krajinskim povlasticama može se naći više u Kneževini Srbiji, str. 958—960. ↩︎
    2. Gde je sada staro negotinsko groblje, tu je bila drvena crkvica, gde su se Negotinci molili Bogu. Godine 1803 ozidao je od kamena sadašnju staru Negotinsku crkvu Baš-Knez Stanko Karapandžić. ↩︎

  • Karanović Milutin

    Karanović Milutin rodio se, 28 dekembra 1841, u selu Zabojnici, u okrugu kragujevačkom.

    Osnovnu školu, i tri razreda gimnazije, svršio je u Kragujevcu.

    U vojsku je stupio 30 novembra 1857. Za hrabro i odlično držanje, za bombardanja Beograda, dobio je narednički čin.

    Potporučnik je postao 1 januara 1872, poručnik pred prvi rat, na kraju 1875; a kapetanski čin dobio je, na kraju leta 1876, „za hrabro i odlično držanje u svim bojevima, osobito na Šumatovcu“.

    Za prvoga rata, Karanović je komandovao posavotamnavskim bataljonom šabačke brigade, koja je najpre bila na Javoru, a posle, meseca jula, došla na Deligrad, i borila se skoro u svima bitkama, koje su bile u dolini moravskoj, naročito: na Prugovcu, Šumatovcu, Bobovištu, Tešici, Prćilovici, Krevetima, Kaoniku, itd.

    U drugom ratu, Karanović je komandovao gročanskim bataljonom beogradske brigade, i poginuo je u boju na Nišoru, blizu Pirota, 13 dekembra 1877, pa je sahranjen kod temačkog manastira Sv. Đorđa, poviše samoga oltara.

    Karanović je nosio ove odlike: Takovski krst petog reda, Srebrnu medalju za hrabrost, i Spomenicu za rat 1876 i 1877 godine.

    Na drvenu krstu Karanovićevu čita se ovo:

    „Kapetanu Milutinu Karanoviću, i ostalim junacima koji život položiše za veru, kneza, slobodu i nezavisnost domovine, u bojevima na Nišoru i Budin-delu 12, 13, 14, i 15 dekembra 1877, podigoše ovaj spomen komandant Lj. Ivanović i svi oficiri 2 šumadiske divizije, beogradske brigade 2 klase, 1 art. i 1 konj. puka od 1 šumadiske divizije!“

    Slava palima za otadžbinu!

  • Karadžićeva Mina Vukomanovićka

    Mina, kći Vuka St. Karadžića, rođena 1832, bila je udata za Aleksu Vukomanovića, profesora licejskog, u Beogradu.

    Posle smrti svoga brata Dimitrija, Mina je ostala jedina naslednica sve Vukove posmrtnine. Kod nje u Beču ostale su i sve zapiske i hartije Vukove.

    Srpska država od nje je otkupila pravo na preštampavanje Vukovih spisa. Otkupna cena je bila 6.000 dinara na godinu dokle je god ona živela.

    Mina je umrla u Beču 31 maja 1894 u 11 sata pre podne. U Beograd je preneta i, 4 juna, sahranjena o državnom trošku.

    Sve Vukove hartije prenesene su u Beograd i, po naredbi ministra prosvete, smeštene su u Narodnom muzeju, gde ih naročita komisija pregleda i sređuje za štampu.

  • Karadžić Vuk Stefanović

    Karadžić Vuk Stefanović rodio se u selu Tršiću, u Jadru, 26 oktobra 1787, od oca Stevana i matere Jegde.

    Roditelji su se Vuku jako obradovali; jer su, pre njega, imali petoro dece, pa ih je sve pokrila crna zemlja! Za to su i želeli da se ovom muškarcu nadene ime kome ne ude ni uroci, ni čini, niti ikoja nevidovna sila, kao da su slutili da će ovo njihovo detence imati, u svom životu, da se bori s mnogim i vrlo jakim halama! I muškarcu je, na krštenju, nadenuto ime Vuk; i on je ostao živ, zdrav, i napredan, na veliku radost roditeljima, i na veliku sreću srpskomu narodu!

    Detinjstvo svoje proveo je mali Vuk u kući očinoj, u selu Tršiću… Tu, na krilu majke svoje, slušajući iz njenih usta krasnu pesmu, koja preljinu vretenu pomaže da se brže okreće; ili bajnu priču koja bi, u duge zimnje večeri, kazivala za vremena davna, za događaje već minule, jamačno se je, prvi put, mladić zadahnuo miljem narodnoga jezika i narodnih melodija. U to doba morala je malome Vuku omileti i jeka od gusala, kada je koji starac, s pola zatvorenim a pola suznim očima, preko struna javorovih gusala, iskazivao bolje i nade narodnoga srca.

    Vuk je počeo učiti knjigu u svojega rođaka, Jevte Savića—Čotrića, koji je, i bez toga, stekao lepih zasluga za svoju otadžbinu.

    Godine 1795, odvede otac Vuka u Loznicu, u školu, gde je ponovio bekavicu (bukvar), i uzeo časlovac. Mali đak bejaše vrlo srećan što je već časlóvac; ali, za nesreću, udari u Loznicu kuga, i rastera sve đake iz lozničke škole.

    Od kuge Vuk pobegne iz Loznice u Tršić kući. Posle dva tri meseca, otac ga odvede u manastir Tronošu na nauku.

    Ni u Tronoši Stevanov sin nije ostao dugo, ili što se onde više radilo nego učilo, ili što otac njegov nije mogao davati ni ono malo plaće što je trebalo dati za to učenje?

    Vrativši se kući, Vuk je išao za stokom, kao i drugi njegovi vrsnici u Tršiću; ali ipak nije zaboravljao svoje knjige. Ne imajući mastila za pisanje, utukao bi baruta, razmutio bi ga u vodi, i time bi zapisivao što je želeo zabeležiti.

    Ovako je smeran početak potonjim velikim preobražajnim radovima Vukovim!

    Seljaci su gledali Vuka kao neko neobično dete, i čudili su mu se. A tršićki spahija, Sulejman Alibegović, kad bi god dolazio u selo, prizivao bi Đaka Vuka, da mu što pročita, ili da što zapiše, i svakad bi mu davao mesta za svojom trapezom.

    Godine 1804 u Srbiji se javiše veliki događaji: zadimi se barut od Morave do Drine; dve svagdašnje neprijateljske sile, koje su dugo ćutale jedna pored druge, zakrviše se javno: buknu rat između Srba i Turaka. Za drugim knežinama srpskim, usta i Jadar, postojbina Vukova. Vođ jadranskih ustanika bejaše čuveni četobaša Đorđe Ćurčija, koji uze mladoga Vuka iz Tršića sebi za pisara!

    Ali na skoro Turci pređu ispreko Drine velikom silom, i zauzmu Jadar i Tršić. Malo docnije i Đorđe Ćurčija pogine, te Vuk, onda, pomisli da ide dalje da se uči.

    Godine 1806, kad mu je bilo 19 godina, Vuk se prijavi školskoj vlasti u Karlovcima, i zamoli joj se da ga primi u gimnaziju. Zbor profesorski ne primi u gimnaziju mladića koji ima već 19 godina, a nema svedočanstva da je, pre toga, uredno svršio što treba.

    Vuk ipak ostane u Karlovcima neko vreme učeći se, kao dragovoljac, koliko je sam mogao.

    Ne mogući se redovno učiti, Vuk ostavi Karlovce, i vrati se kući, u jesen 1807. Tada je Jadar, po drugi put, bio otet od Turaka. I tada Vuk postane pisar u vojvode Jakova Nenadovića.

    Na, skoro, posle toga, vidimo ga u Beogradu, kao maloga pisara u Sovetu; a godine 1808, kad Jugović otvori, u Beogradu, veliku školu, Vuk na novo navali učiti se.

    Prekomerno naprezanje u učenju, a i nazebi, pre toga, u vojsci, svale ga u bolest, te je, leka radi, išao u Mehadiju, u Novi Sad lekarima, i u Budim; ali se nigde nije mogao potpunce izvidati.

    Godine 1810, pred sami kraj vrati se u Beograd, s hromom nogom, koju je već morao nositi na štuli.

    Tada je postao učitelj u osnovnoj koli u Beogradu. Koliko je ostao kao učitelj, ne zna se, ali ga, godine 1811, vidimo kao pisara u savetnika Jevte Savića—Čotrića, njegova rođaka, koji je bio zakupac skele kladovske.

    Godine 1812 slao ga je Sovet, po državnom poslu, u Negotin, gde se je poznao i pobratio sa slavnim junakom Hajduk-Veljkom. Iz Negotina je, po raznim poslovima graničnim, slan u Vidin, vidinskomu Mula-paši.

    Godine 1813, pre nego što je nastupio rat, Vuk je određen za starešinu srezu brzopalanačkom, a kad je rat započet, on je došao u Beograd, odakle je, u dva maha, slan u Poreč, po službenoj potrebi. Kad se je, drugi put, vraćao niz Poreča, nije mogao doći u Beograd, jer su Turci već bili niz Moravu sašli na Dunavo. I tako Vuk ostavi Srbiju pa, preko Pančeva, ode u Beč.

    Mlad, neznan, u toliku tuđemu svetu, a siromah, Vuk se je ipak nadao da će ga želja za naukom nameriti na kakva god dobra čoveka. I ta ga nada nije prevarila. U Beču se brzo pozna s čuvenim naučnikom Kopitarom, koji ga uputi da u književnost srpsku unese živi srpski jezik, mesto one mešavine sloveno-srboruske kojom se onda pisalo.

    To je bio posao sa svim nov, i veoma težak; ali vrednom, bistrom, darovitom Vuku pođe za rukom, ako i sporo i mučno. On, godine 1814, štampa dve knjige:

    1. Malu prostonarodnu slaveno-srbsku pesnaricu;
    2. Pismenicu srpskog jezika.

    Godine 1815 Vuk siđe iz Beča u Srem i, u manastiru Šišatovcu, kod čuvenog arhimandrita, potonjega vladike L. Mušickoga, proveo je od proleća do jeseni, sabirajući reči, i prepisujući pesme od Tešana Podrugovića, Filipa Višnjića, i drugih pevača. Mušicki je Vuka sokolio na taj rad, i dao mu je oko 4000 reči srpskih, koje je bio skupio šidski paroh Avram Panić.

    Na kraju godine 1815, Vuk štampa i drugu zbirku pesama, koju je nazvao:

    „Mala prostonarodna slavenosrbska pjesmarica, 2. čast, u Vijeni, 1815“.

    I godine 1816 Vuk je boravio kod Mušickoga, u Šišatovcu, od meseca marta do septembra.

    Iza tih prvih radova, Vuk prione sastavljati Srpski Rečnik. O tom radu on sam priča ovako:

    Kopitar je svako veče, i po kiši i po snegu, dolazio k meni. Ja sam mu kazivao šta koja reč znači, dokle je ne bi dobro shvatio. Za tim je on te reči prevodio na latinski i nemački. Svaki dan se naš posao pomicao po malo napred, te tako, za tri godine, bi gotov za štampu Srpski Rječnik, sa 26,270 reči!

    Ovo vreme neću nikad zaboraviti: tada je moje nepouzdano znanje srpskoga jezika postalo pouzdano; tada mi se je, malo po malo, rodila misao o oblicima reči, o njihovoj gramatičkoj promeni, i o razlici izgovaranja po mestima, i o sintaktičkom sklapanju reči. Zahvaljujući Kopitarovu upućivanju, ja sam se sve bolje poznavao sa svojim pozivom, i postajao sam u njemu sve pouzdaniji.

    Na štampanje ovoga, prvoga Srpskog Rečnika Vuku je dao 5000 forinata bečki trgovac, g. Tirka. Za tu pomoć ima se najviše zahvaliti Tirkinoj ženi, koja je bila Srpkinja iz kuće Demelića.

    Učeni svet primi Vukov Rečnik s najvećim zadovoljstvom, i razglavi ga kao najbolje svedočanstvo o životu i snazi srpskoga naroda.

    Godine 1818, Vuk se je i oženio u Beču, devojkom Anom Krausovom, s kojom je, posle, izrodio decu, i svoj vek proveo.

    — Da nije bilo moje štule, to jest hrome noge, koja me je vezivala za kuću, govorio je Vuk docnije: — da nije bilo moje dobre žene Ane, i da nije bilo Kopitara: ja nikada ne bih bio ovo što sam!

    Ovako je on sam sve pripisivao trima slučajnostima u životu.

    Godine 1819, Vuk je putovao u Rusiju, i onamo je svuda bio lepo priman i odlikovan. Tada je postao član Društvu prijatelja ruske književnosti, u Moskvi, i član „Učenom Društvu,“ u Krakovu.

    Godine 1820, dolazio je u Kragujevac Knezu Milošu, i tada je video starca Miliju iz Kolašina, te od njega prepisao pesmu Banović Strahinja.

    Vrativši se u Beč, Vuk spremi za štampu narodne pjesme srpske, ali mu dvorska bečka cenzura zabrani štampati ih u Beču. Za to ih on štampa u Lipisci, 1823—1824 godine.

    u to vreme Vuk se je poznao sa slavnim nemačkim pesnikom Getom, koji je, prvi, preveo na nemački jezik jednu srpsku narodnu pesmu; a poznao se je i s Faterom, koji je napisao raspravu o tom: kako treba razumevati srpske narodne pesme!

    Još godine 1819 bio je počeo prevoditi Novi Zavet, ali je u tom bio zle sreće: englesko biblisko društvo, komu je ponudio taj svoj prevod, ne primi ga, nego primi prevod Atanasija Stojkovića koji je, po jeziku, prava nakaza.

    Među tim je Vuk u Beču izdavao zabavnik Danicu za godine: 1826, 1827, i 1828.

    Ove poslednje godine, dozove ga Knez Milošu Srbiju, pa ga postavi za predsednika sudu beogradskom, i odredi ga za člana onoj komisiji koja je spremala zakone za Srbiju.

    Godine 1831 Vuk je ostavio i komisiju, i službu, i Beograd, pa se vratio u Beč.

    Zašto je ovo učinio najbolje se vidi iz pisma koje je pisao Knezu Milošu 18 aprila 18321.

    Vrativši se u Beč, Vuk se, po drugi put, krene u Rusiju, i to u Petrograd, 1833. Tada se je video i poznao s mladim crnogorskim vladikom, Petrom Drugim, pesnikom.

    Godine 1834 Vuk je proputovao kroz Dalmaciju, Dubrovnik, i Boku Kotorsku; i boravio je, neko vreme, u Crnoj Gori. Posle toga napisao je članak o Crnoj Gori, koji je izašao na nemačkom jeziku, a ime mu je: Crna Gora i Crnogorci.

    Kao što se je videlo iz pričanja dovde, Vuk je, po odlasku svom iz Srbije 1813, većinom živeo u Beču. Istina se je događalo da je njemu, ovda onda, i zabranjivano prelaziti u Srbiju: ali, pri svem tom, on je u Beču živeo najviše za to, što žena njegova — rođena bečkinja — nije mogla nigde na drugom mestu da se obikne. Vuk je, 1829, ogledao da se stani u Zemunu, ali se ona nije nikako mogla naviknuti na Zemun; posle toga, prešao je bio u Temišvar, pa i onamo je bilo to što i u Zemunu.

    Najposle, 1859, kad su se Obrenovići vratili u Srbiju, došao je i Vuk u Beograd, i tada je baš mislio ovde ostati, ali mu se žena nikako ne mogaše naviknuti na Beograd, nego ode u Beč, pa za njom ode i Vuk2.

    Da bi se lakše videlo i bolje upamtilo što je srpskom narodu ostalo od Vukova pera, stavljam ovde, u koliko sam mogao saznati, po godinama, sve što je Vuk napisao, ili skupio, pa ili sam štampao, ili je to učinio ko drugi, posle smrti njegove.

    Tako je izišla:

    1. 1814 — Mala prostonarodna slavenosrpska pesnarica, u Vijeni;
    2. 1814 — Pismenica srbskog jezika, po govoru prostoga naroda napisana, u Vijeni;
    3. 1815 — Kritika na Ljubomira u Jelisijumu, u „Novinama Srpskim“;
    4. 1815 — Mala prostonarodna slaveno-srbska pesmarica, II čast, u Vijeni;
    5. 1818 — Srpski Rječnik, u Beču;
    6. 1819 — Kritika na III-ći deo „Ljubomira;“
    7. 1821 — Narodne Srpske Pripovijetke, u Beču;
    8. 1821 — Odgovor Štipkaloviću ili Ranitoviću, u Beču;
    9. 1821 — Pismo D. Frušiću, u Beču;
    10. 1821 — Nekoliko riječi mojim ovogodišnjim recenzentima, a osobito Blagoju Štipkaloviću, i starcu Kuckalu, u Beču;
    11. 1821 — Dodatak k Sankt Peterburskim sravnitelnim rječnicima sviju jezika i narječija, s osobitim ogledima bugarskoga jezika;
    12. 1823 — Narodne Srpske pjesme II i III, u Lipisci
    13. 1824 — Narodne Srpske pjesme I;
    14. 1824 — Ogledi Svetoga Pisma na srpskom jeziku;
    15. 1826 — Danica, za 1826;
    16. 1827 — Žitije Đorđa Arsenijevića Emanuila, u Pešti;
    17. 1827 — Danica, za 1827;
    18. 1827 — Prvi srpski Bukvar, u Beču;
    19. 1828 — Danica, za 1828;
    20. 1828 — Miloš Obrenović Knjaz Serbiji, ili Građa za istoriju našega vremena, u Budimu;
    21. 1829 — Danica, za 1929;
    22. 1833 — Luke Milovanovića opit nastavljenja k srpskoj sličnorečnosti i slogomjerju ili prosodiji;
    23. 1833 — Narodne Srpske Pjesme, IV, u Beču;
    24. 1834 — Danica, za 1834;
    25. 1836 — Narodne srpske poslovice, na Cetinju;
    26. 1839 — Odgovor na sitnice jezikoslovne J. Hadžića — Miloša Svetića, u Beču;
    27. 1841 — Srpske Narodne pjesme I, drugo izdanje, u Beču; — Za ovu knjigu dobio je Vuk od ruskoga cara Nikole zlatnu medalju koja vredi preko 60 dukata; srpska vlada povisila mu je penziju sa 50 talira, a grčki kralj Oton zahvalno mu je vrlo laskavim pismom;3
    28. 1843 — Vukov odgovor na Utuk Miloša Svetića, u Beču;
    29. 1845 — Narodne srpske pjesme, III, u Beču;
    30. 1845 — Vuka St. Karadžića i Save Tekelije pisma Platonu Atanackoviću, u Beču;
    31. 1846 — Srpske narodne pesme, III, u Beču;
    32. 1847 — Novi zavjet, u Beču:
    33. 1847 — Gospodinu sa dva krsta;
    34. 1849 — Srpske narodne poslovice, drugo izdanje, u Beču;
    35. 1849 — Kovčežić za istoriju, jezik i običaje Srba sva tri zakona, u Beču;
    36. 1852 — Srpski rječnik, drugo izdanje, u Beču;
    37. 1853 — Srpske narodne pripovijetke, u Beču;
    38. 1857 — Primjeri srpsko-slovenskoga jezika, u Beču;
    39. 1860 — Pravitelstvujušči Sovjet srbski za vremena Karađorđijeva, u Beču;
    40. 1861 — Odbrana od ruženja i kuđenja, u Biogradu;
    41. 1862 — Srpske narodne pjesme IV, u Beču;
    42. 1863 — Priprava za istoriju svega svijeta. Preveo Dimitrije Vladisavljević, u Beču;
    43. 1864 — Novi Zavjet, treće izdanje (a 1857 je drugo) u Beču;
    44. 1865 — Srpske narodne pjesme V, u Beču;
    45. 1866 — Srpske narodne pjesme iz Hercegovine (ženske)
    46. 1867 — Život i običaji naroda srpskog, u Beču;
    47. 1867 — Novi zavjet, četvrto izdanje, u Beču;
    48. 1872 — Deutsch-Serbisches Wörterbuch, Wien;
    49. 1875 — Srpske narodne pjesme II, treće izdanje, u Beču.

    U svima ovim svojim radovima, gde više a gde manje, Vuk je obelodanjivao nešto novo, nešto neobično za književnike onoga doba; obelodanjivao je: zrelost i podobnost narodnoga jezika za jezik književni, uvodno je novi pravopis; i, postavljajući južni govor srpski, kao najudesniji za jezik književni, pokazivao je svu širinu našega plemena.

    Protiv toga preobražajnoga rada digli su se svi u kojih su navike bile jače od kritičke pameti. Borbu je vodio Jovan Hadžić (Miloš Svetić), Srpsko Učeno Društvo, i mnogi drugi.

    Vuk je svoju reformu, i svoje poglede, branio oružjem nauke. Borba je trajala dugo, vrlo dugo, i bivala je, često, tako oštra da ni jedna strana ne bi štetovala da je više vlasti nad sobom imala. Najposle, videlo istine i nauke rasteralo je mrak navike i strasti. Glavna misao Vukova pobedila je slavno.

    Godine 1868, marta 12, u Srbiji je dignuta i poslednja smetnja koja je bila stavljena Vukovu pravopisu. Nu Vuk toga nije dočekao; on je preminuo u Beču, 26 januara, 1864 godine, po starom kalendaru.

    Po smrti je ostavio dosta sastava i zapisaka važnih za istoriju i za poznavanje života srpskoga naroda.

    Vuk se je, u svom životu, pišući i štampajući knjige, gotovo uvek borio s oskudicom. Najveću pomoć, svega veka svoga, imao je od Obrenovića. Tako, još 1824 godine, dao mu je Knez Miloš 2000 forinata za rukopis, koji je štampan u Beču na srpskom, a u Petrogradu na ruskom jeziku. To je Život Kneza Miloša.

    Od toga doba, Vuk je od Obrenovića dobijao i redovnu pomoć i vanredne potpore.

    Od srpske vlade primao je najpre 150, pa 200, a najposle 400 talira penzije na godinu.

    Pored te penzije, dobijao je od Kneza Mihaila, svako godine, po 600 talira. Tu pomoć je Knez davao Vuku i onda kad je sam, boraveći u Beču, kunatorio bez novaca.

    Vukov sin je, kao „blagodejanac“ srpske vlade, svršio škole; posle čega stupio je u vojsku, i došao do čina kapetanskoga, pa je, drage volje, ostavio službu, i otišao u Rusiju.

    Žena Vukova pak, po smrti njegovoj, primala je od srpskih vladalaca, Mihaila i Milana, po 300 talira na godinu .4

    Vuk je bio rasta srednjega; lica nekako trougla s ispupčenim jagodicama, a upalim, malim, crnim svetlim očima, koje su najviše gledale preda se; u licu je bio crnožute masti; guste, prosede obrve, i vrlo veliki brkovi davali bi licu njegovom sa svim osobit i oštar izraz.

    Vuk je uvek nosio crn, vrlo dugačak kaput na struk, a na nogama crne čizme do kolena. Leva noga, od bolesti, koja je pominjana ranije, bila mu se je, u pregibalu, pokupila, i morao ju je nositi na štuli. Za to je uvek hodio lagano; na glavi je imao crveni fes, s plavom, raspredenom kićankom, i taj fes nije skidao ni u sobi, gotovo nikad.

    Vuk je umeo vrlo slatko pričati, ma da je znao vrlo vešto i prećutati što nije za pričanje. Govoreći, često je ponavljao nemačku uzrečicu „Majn Got!“

    Posle sebe, Vuk je ostavio ženu Anu, sina Dimitrija, i kćer Minu, koja je bila udata za profesora Aleksu Vukomanovića, pa je obudovela. Danas mu je živa samo kći Mina, a žena Ana, i sin Dimitrije umrli su.

    U Narodnom Muzeju, u Beogradu, ima nekoliko Vukovih slika, iz raznih njegovih godina: sve su pogođene vrlo dobro.

    Srpska kraljevska vlada prekupila je od g-đe Mine, kćeri Vukove, pravo na preštampavanje svih Vukovih dela, za godišnju rentu od 6000 dinara, koja joj se daje, i koja će joj se davati dok je god živa, i od svake preštampane Vukove knjige po 50 egzemplara.

    U početku 1887 godine, štampana je prva knjiga Vukovih dela, u Beogradu. U toj su knjizi najstarije junačke pesme.

    U polovini godine 1887, Srpska vlada radila je da kosti Vukove iz Beča prenese u Beograd, i da proslavi stogodišnjicu od Vukovoga rođenja. Mislilo se da ta proslava bude oktobra 1887, pa posle je odgođena za maj 1888.

    Dopuna

    Za Vukovoga sina Dimitrija kazano je da je dragovoljno ostavio oficirsku službu u Srbiji, i otišao u Rusiju.

    To je pak bilo ovako:

    Vukov sin Dimitrije, kao srpski oficir, nahodio se službom u Smederevu. U to vreme on isprosi u Pančevu devojku, i tast mu, odmah na proševini, dâ 500 dukata, pa će docnije biti venčanje. Dimitrije ode u Smederevo i, za jednu noć, prokarta svih pet stotina dukata!…

    Njegov tast, čuvši to, dođe u Beograd Knezu Mihailu i kaže, da Dimitriju prašta dane novce, ali ga ne će za zeta!

    Knez Mihailo zovne vojnog ministra Blaznavca, i zapovedi mu: da odmah od Karadžića uzme ostavku na službu. Dimitrije, pošto na taj način dâ ostavku, ode u Rusiju, i onamo je i umro. Eto tako je on ostavio službu!

    Kosti Vukove prenesene su iz Beča u Beograd, i svečano sahranjene u kameni sarkofag ispod zapadnih vrata beogradske crkve na levoj strani, 30. septembra 1897.

    Grob mu pokriva ploča s ovim zapisom:

    Vuk Stef. Karadžić
    Otac nove književnosti srpske
    Rođen u Tršiću 1787
    Preminuo u Beču 1864
    Po naredbi Kralja Aleksandra I
    Prenesen iz Beča
    i ovde sahranjen 30 septembra
    1897

    Spram Vukova groba u crkvenom zidu ima ploča s ovakim zapisom:

    „Pod krilom ove crkve metar i po na zapad počivaju smrtni ostaci Vuka Stef. Karadžića 1787—1964—1897“.

    1. Srpski Ulak za 1843, br. 6, 7, 8, i 9. ↩︎
    2. Glasnik 33, str. 269. ↩︎
    3. Srpske Novine 1842, str. 90. ↩︎
    4. Glasnik 33, str. 270. ↩︎

  • Karađorđević Aleksandar

    Karađorđević Aleksandar rodio se u Topoli, 29 septembra 1806 godine, od oca Đorđa i majke Jelene.

    Detinjstvo je proveo gde se i rodio; a godine 1813 otišao je, s roditeljima, iz Srbije najpre u Austriju, a posle u Rusiju u grad Hotin, gde mu se otac nastanio.

    U Srbiju se je vratio tek godine 1839, a 21 septembra 1840 postavljen je za člana suda beogradskog okruga; docnije, 15 aprila 1841, dobio je čin poručnika, i postao je ađutanat Knezu Mihailu. Tada se je zvao i potpisivao Aleksandar Petrović Černi.

    Godine 1842, posle Vučićeve bune, i odlaska iz Srbije Kneza Mihaila, Karađorđević je, na Vračaru, izabran za Kneza srpskog.

    Od toga doba, vladao je u Srbiji do 11 dekembra 1858, a tada je, ostavivši presto, otišao paši u grad, a iz grada u Zemun.

    Posle toga, živeo je u Austro-Ugarskoj, većinom na svojim dobrima, koja je onamo, po odlasku iz Srbije, kupio.

    Godine 1868, posle katastrofe u topčiderskom košutnjaku (29 maja), bio je optužen za smrt Kneza Mihaila, i srpski sudovi osudili su ga, a madžarski, naprotiv, kazali su da nije kriv.

    Ako su prvi sudovi bili u opasnosti da se povedu po struji partijske strasti, koja je, posle nasilne smrti Kneza Mihaila, bila, u nas veoma razdražena; drugi su opet mogli podleći političkim računima svoje otadžbine, te, s toga, još ne može da se utvrdo kaže: koji su bili na pravom putu.

    Docnije, kad se obelodani mnogo što šta, znaće se: je li, i koliko, kriv sin Karađorđev za nasilnu smrt sina Miloševa?

    Karađorđević je umro 22 aprila 1885, u Temišvaru, pa mu je telo preneseno u Beč, i onde sahranjeno.

    Svojim testamentom, Karađorđević je ostavio 38.000 forinata, kao „Fond Aleksandra Karađorđevića za izobražavanje srpskoga podmlatka.“

    Tim fondom rukuje Matica Srpska, u Novom Sadu.

    Interes, koji se dobija od 18.000 forinata, uživaće tri đaka, koji su rodom iz Stare Srbije, Hercegovine, Crne Gore i Bosne, ali nauke moraju slušati u Beogradu.

    A interes od ostalih 20 hiljada forinata uživaće jedan svršeni medik, pravnik, tehničar, Srbin rodom, koji će, radi stručnog daljeg obrazovanja, i u tuđe zemlje ići.

    K svom prvom fondu, Karađorđević je dodao još neke legate koji iznose 50—60 hiljada forinata. Crkvi u Topoli ostavio je 4000 forinata; Matici Srpskoj 1000 forinata; narodnom pozorištu u Novom Sadu, 1500 for., Srpskoj pravoslavnoj crkvi 200 f., a sve svoje oružje namenio je Cetinjskom Muzeju.

    Dok je bio u Srbiji, Knez Aleksandar je plaćao živopiscu Urošu Kneževiću, te je ovaj ili s prirode, ili s drugih portreta, ili, najposle, po prilici, naslikao mnoge Karađorđeve suvremenike.

    Galerija tih slika, docnije dopunjena, nalazi se sada u Narodnom Muzeju, u Beogradu.

    Karađorđević je po naravi bio čovek miran, a po karakteru slab. Za to se je, za 16 godina svoga vladanja, povijao po vetru koji je kad bio jači dokle, najposle, nije bio primoran ukloniti se ispred oluje koja se digla na nj 1858, a koju on niti je umeo preteći ni savladati.

    U Karađorđevića su se, svake godine, viđale dve stvari koje mu, i kao Srbinu i kao vladaocu, vrlo lepo stoje, i koje ne bi bilo pravo prećutati.

    Tako, prvo, on je, svake godine, ma kakvo vreme bilo, o svojoj slavi. Svetom Klimentiju, 25 novembra, išao u Topolu, i onde, u svome rodnom mestu, slavio svoje krsno ime. Tada je, na svoju slavu, sazivao zvanice gotovo iz sve Srbije, i to ne samo činovnike, sveštenike, i kmetove, nego i odabrane domaćine seljake.

    Drugo, on je, svakog leta, najmanje po šest nedelja, provodio u Brestovačkoj Banji, predelu vrletnom, retko naseljenom i srbinstva žudnom. Iz prestonice, k toj Banji, on je obično putovao na Gornjak, kroz Homolje, na Žagubicu, pa preko Crna Vrha niz Pripor ka Brestovcu.

    Sva su ova mesta veoma vrletna, retko naseljena, malo pohođena, žudna trgovačke i prosvetiteljske reči. Karađorđević, sa svojom velikom pratnjom, i sa svojih 100—200 katana, prolazeći kroz mesta ta, činio je da gora odjekuje, da se gorštaci čude, da se raduju, i da se koriste; jer su, baš za to, i drugi putnici onuda češće prolazili; trgovci su više kupovali, i misao se srpska sve više krepila, i sve milija bivala!…

    U samoj Banji bio je načinio ne samo kupatilo, nego i lep dvor za sebe, a uz njega su i drugi gradili što je ko milovao, te se mesto ulepšavalo, i meštani se koristili.

    Ovo mu je služilo na čast i kao Srbinu, i kao Knezu Srpskom.

    Što nam više sreće i blaga daje otadžbina, to sve više očekuje ona od nas pažnje i staranja za svoje slabije ili zaturenije krajeve i potrebe!…

  • Karađorđe Petrović

    Karađorđe Petrović, rodio se, 1752 godine, u selu Viševcima, pod peticom planine Golubice, na desnoj strani reke Rače. Ocu mu je bilo ime Petar, a zvali su ga najviše Petronije; majci mu pak bilo je ime Marica! Oboje su bili umrla sirotinja.

    Iz Viševaca Petar se, docnije, preseli u Žabare. Tu je selo nekoliko godina, plaćalo za njega danak. Najposle se to selu dosadi, te mu kmet žabarski, Radivoje Stanković, zapali onu veselu na sohama kućicu; i on se odseli u Baničinu, da čuva košnice nekom Fazlibaši, Turčinu, iz Palanke.

    Đorđe, dok je bio dete, kažu da je najvoleo graditi od zove pucaljke i puške, i gađati iz njih. Da samo dvoje dece ima u svemu selu, veljaše pokojni Jokić, po kazivanju Đorđeve majke, skupilo bi se i njih dvoje oko Đorđa da se igraju s njime.

    Kad je Petar stao u službu kod Fazlibaše, da mu čuva košnice, Đorđe je već bio šiparac. Fazlibaša uzme i njega za seiza svojim konjima.

    Fazlibaša je bio veliki „kesedžija“, ili lupež. On je mnoge Turke putnike poubijao. U taj njegov rad ušao je, kroz kratko vreme, i nehotice i Đorđe. Ali se to propta i Turci počnu zuckati da to čini „ono Vlaše kod Fazlibaše“, jer na ovoga Turci nisu hteli, ni smeli javno to kazivati.

    Da se skloni od te sumnje, Đorđe izađe od svoga gazde Turčina, i pređe u selo Zagoricu, zajedno s ocem i majkom. Živeći tu, zamiluje devojku Jelenu, iz sela Masloševa, oženi se njome, i s njom je posle živeo do smrti.

    Đorđe je imao nekoliko koza i nekoliko brava svinja. Jednom ih je čuvao pod visom, na kragujevačkom drumu. Svinje su mu pasle pokraj puta, a on je, sedeći u lugu, šarao jednu preslicu. Drumom udari Turčin na konju, i za njim je išao hrt i tri kera. Kerovi nalaju na svinje, a svinje se zgrokću na njih. Turčin potegne iz pištolja i ubije jedno svinjče, pa na novo natutka kerove na svinje. Svinje su se izmicale od kerova, a sve bliže se primicale k Đorđu. Za njima su natrčavali kerovi. Đorđe ostavi preslicu, koju je šarao, potegne iz puške, i ubije jednog kera. Ker: kavi, kavi, kavi, te pred gazdu padne i — krepa! Turčin se sad naljuti, pa se vrati i stane nemilice tući svinje. Đorđe, videvši to, ostavi i preslicu i svinje, strči dole na ćupriju, i zasedne, s ove strane reke, za jedan klen. Turčin naiđe. Taman konj stupi prednjim nogama s ćuprije na zemlju, a Đorđe opali, i aga se stropošta. On ga, brže bolje, svuče pod ćupriju, pa otrči malko niže u vodenicu Panteliji Vodeničareviću, i kaže mu što je učinio. Pantelija mu da mericu žita da odmah namami svinje, da onu krv preriškaju, a drugo sve da sakrije kud zna. Đorđe tako i učini: Turčina iseče na komade, pa spusti ozgo u jedan šupalj grm, a oružje, odelo, i konja odvede Fazlibaši u Palanku. Đorđe je znao da je ovaj Turčin pravi lupež, pa se, za to, nije ni bojao da će ga izdati, nego mu kaže sve što je učinio. Đorđe i ostane u Palanci neko vreme, pa se, posle, opet vrati u Zagoricu kući.

    Među tim se učesta govor o tom ubistvu, i Đorđe se poboji da ga Turci ne uhvate. Za to se spremi da beži u Nemačku sa svom svojom porodicom, i jednim pobratimom. Krenu se, dakle, i dođu do između sela Lisovića i Guberevaca, u beogradskom okrugu. Ovde se starac Petar, otac Đorđev, nešto pokaje, i ne htedne ići dalje, već nagne da se krati natrag.

    Svi se nađu u čudu.

    Ako se on vrati, i kaže, potera će za njima onaj čas, ljudi će izginuti, a žene i deca otići će u ropstvo! Svi navale moliti starca, da pođe s njima bar do Save, dok oni pređu na onu drugu stranu, pa, posle, nek ide kud mu je volja.

    Petar ne htene ni to, nego nagne da ide u svoj zavičaj.

    — Ubite ga, rekne, najposle, Marica, mati Karađorđeva: — sva grehota na moju dušu! Volim za njega jednog odgovarati Bogu, nego da ove ovolike porobe Turci. Đorđe pogleda u svoga pobratima Iliju N., koji potegne iz pištolja, i oca Đorđeva ubije na mesto. Posle su ga zatrpali tu u nekoj Crvenoj Jaruzi.1

    Prešavši u Srem, upute se u manastir Krušedo. Tu se Đorđe najmi da čuva šumu, a mati i žena mu da muzu manastirsku stoku.

    Nije ni dve godine sastavio tu, pa se vrbuje u vojnike, i ode u Sombor. Tamo se pokaje što je uradio, pa se, preko Bačke, vrati u Srez, te vidi svoju porodicu, i kaže joj da hoće da ide u Srbiju. I tako dođe u selo Popince. Tu ga zateče dan, a on se zakola u slamu seljaka Mesarovića, da ga ljudi ne bi opazili. Pred veče, dođe domaćica da načupa slame i, videći njega, poviče:

    — Ko si ti? Šta tražiš tu?

    — Po Bogu sestra da si, ćuti! rekne joj Đorđe: — ja čekam mrak, pa ću otići, nego me nemoj prokazati!

    Žena uze slame, i ode u kuću. Malo docnije izađe pred kuću k mužu, koji nadeljavaše osovinu za kola. Progovori mu nešto, pa opet ode u kuću. Čovek odmah ostavi svoj rad, pa se diže hodati tamo amo po avliji, dokle dođe do slame. Videći u slami Đorđa, rekne mu nabusito:

    — Šta radiš tu?

    — Po Bogu brat da si, nemoj me prokazati; ja begam, i samo čekam mrak, a nikom zla učiniti ne ću.

    Gazda mu rekne da ide za njim u kuću.

    Đorđe se stane moliti da ga ne kreće, ali, onaj, najposle vikne:

    — U kuću! Ili će biti zlo!

    Videći se tako na nevolji, Đorđe uzme torbu i pušku, pa za gazdom te u sobu.

    Gazda zatvori vrata na sobi, a sam izađe na polje, te kaže ženi da zakolje kokoš i da zgotovi večeru.

    Posle se vrati k Đorđu, i razgovarao je s njim do večere. Pošto su večerali, i pošto se dobro smrklo, Đorđe rekne:

    — Puštaj me, po Bogu brate, da idem!

    — Čekaj, nije vreme! odgovori gazda.

    Valjalo je pokoriti se i čekati. Tek posle dugoga razgovora, reče gazda:

    — Hajde, vreme je!

    Đorđe uzme svoju torbu i pušku te pred kuću, a tu čekaju kola s tri konja. Domaćin uzme najpre Đorđevu torbu i pušku, i zakopa obe u seno, posle rekne njemu te legne, pa ga zatrpa senom, i ozgo preko njega veže užetom. Sad opali konje i pohita što može brže.

    Kad bi na straži, stražar viknu:

    — Stoj!

    Gazda mu reče dve tri bezobrazne reči, pa ošinu dalje. Ovako prejuri preko Šimunovaca, Deča, i dođu u Progare, na Savi. Celo selo prođe na se ustavi kod jedne krajnje kuće. Viknu dva tri puta; domaćin ču, na iziđe, i upita:

    — Ko je?

    — Ne laj! odgovori mu Mesarović, koji već reče Đorđu da slazi s kola. Domaćin, videći Đorđa, upita na novo:

    — Ko ti je ovo?

    — Ne laj! odgovori opet Mesarović. Sad sva trojica uđu u sobu, i počnu na novo jesti i piti. U tom i svane.

    — Puštajte me, rekne Đorđe: — ako Boga znate!

    — Ćuti, nije vreme! odgovore mu oni.

    Tek u neko doba dana, vikne Mesarović Đorđu:

    — Hajde!

    Đorđe uzme pušku i torbu te u avliju, a avlija se spušta baš do u Savu. Na vodi je stajao čun, i u čunu momak.

    — Srećan ti put! reknu ove gazde Đorđu.

    — Ostajte s Bogom? odgovori on, i uđe u čun. U čunu vidi da su mu ti dobri ljudi spremili: komad slanine 2—3 oke, veliki hlebac, čuturu vina, i čuturu rakije. Momak ga preveze na Zabrežje, pa se vrati.

    Sad je Đorđe već bio na svojoj zemlji, i odmah nađe šestoricu druga, među kojima i svoga staroga poznanika Vasilja iz Bajevca, i otpočne četovati.

    U ovom četovanju, okupi ga jednom potera, da mu nije nigde dala stanka. Đorđe se vine ko selu, gde se potera najmanje nadala.

    Tu dođe k nekom izvoru, napije se vode, pa sedne u bregu više izvora da se odmori. Eto ti babe sa sudovima na vodu.

    — A kakva je, strina, to gungula po selu, upita je Đorđe?

    — Ta onaj Crni i nebeli Đorđe, odgovori baka: — odmetnuo so, pa ga, eto, traže da uhvate.

    Teška su osećanja tada ispunjavala Đorđevu dušu. U svojoj tolikoj zemlji, on nema nigde stanka, ni mira, pa mu se učini da mu još i ova baba staje na muku.

    — A poznaješ, li ti, strina toga crnoga i nebeloga Đorđa?

    — Ne poznajem, sinko; nisam ga nikad videla, aratos ga bilo!

    — E, po duši te, sad me poznaj dobro! rekne on, pa ospe kamenjem gađati babi sudove tako da joj, boj se, ni glava nije ostala zdrava…

    Sam je, docnije, pričao da je od ove babe, prvi put, čuo da ga zovu Crni Đorđe: — ama sam joj, dodavao je, i platio za to!

    Među tim se Austrija zarati s Turskom. Na Zabrežju pređe pukovnik Mihaljević, i stane kupiti Srbe u vojnike dragovoljce, a sve četničke harambaše pozove na predaju, ostavivši im 3 meseca roka. Karađorđe i njegova družina ne htednu se predati. Posle tri meseca, okupi ga potera, te mu, u selu Radljevu, ubije jednoga druga, i njega rani u desnu ruku. Izlečivši ranjenu ruku, ma da je do smrti u tu rubu ostao malko bogaljast, Đorđe počne opet četovati. Ali ga potera okupi opet, i, u selu Borku, uhvati njega i 6 njegovih drugova, i sve ih odvede Mihaljeviću. Sud je ono kratak: sve na vešala! Ali, dok je sreće, nije štete: Radič Petrović, iz Ostružnice, koji je ranije bio stupio u dobrovoljce, i već postao kapetan kod Mihaljevića, zavoli Karađorđa, a ovaj ga još poočimi, te nastane u pukovnika, i ovaj mu pokloni Đorđa. A tri njegova druga obesi odmah, drugu trojicu pak pošalje u zatočenje u Baju, gde su dva umrla, a jedan se je izbavio, i vratio u Srbiju.

    Đorđe postane buljubaša nad četnicima, kod kapetana Radiča, i išao je, s austriskom vojskom, na Požegu, na Čačak, i na Karanovac. Kad je bio u Studenici, zapovedi mu se da sprovede mošti Sv. Kralja do Beograda, a odavde u manastir Kovilj.

    Po utvrđenju mira između Austrije i Turske, Karađorđe je ostao u Srbiji, sklanjajući se da se ne bi često sretao s Turcima. Sad je već bio, u Topoli, načinio kuću i tu je živeo.

    Godine 1796, marta 25, na Blagovesti, Karađorđe ode u manastir Blagoveštenje, u Rudniku, arhimandritu Gligoriju, ispovedi se da je oca ubio, moleći se: da ga duhovnik, s narodom, u crkvi, oprosti! Tada je bio doneo za podušje ocu 200 oka hleba, 200 oka rakije, 200 oka vina; manastiru je pisao vola, a arhimandritu dao pet dukata.2

    I arhimandrit, s narodom, rekne, u tri puta: „Neka mu je prosto od nas i od Boga“!

    Kad je Mustajpaša, „sirotinjska majka“, savlađivao baše i janičare i odupirao se Pazvandžiji, carskom odmetniku u Vidinu, onda je i Đorđe bio jedan od onih buljubaša koji su imali buruntiju da mogu voditi po 70 momaka Srba, te braniti Mustajpašu ili carsku stranu od odmetnika Pazvandžije.

    Kad Dahije udave Mustajpašu, i vlast nad Srbijom prigrabe u svoje ruke, Đorđe se opet odmetne i stane četovati jer, pod vladom Dahija, nije mu bilo drugojače života.

    Četujući, Đorđe je smišljao i dogovarao se s pouzdanijim ljudma: kako bi se jednom suzbila ga turska sila i bezakonje.

    Kad od jednog malog slučaja u Topoli, u drugoj poli januara 1804, seljaci odreku turskom handžiji Ibraimu poslušnost, i ovaj pobegne u Kragujevac, Đorđe se nađe tu, i, 20 januara, u Orašcu, bude izvikan od svih ustanika za vođa narodnom ustanku.

    Od toga dana, do 21 Septembra 1813, život Karađorđev i život Srbije jedno su isto.

    Stavši glavarom narodu, i izrazom narodne misli, Karađorđe je munjevitom brzinom krenuo iz sna srpsko pleme, i džinovskom mišicom zaljuljao svu golemu tursku carevinu. Gvozdenom disciplinom, davao je, skoro deset godina, otpor svoj sili janičarskoj pa i sultanskoj: oteo je Beograd, i druge gradove, očistio svu Srbiju od Turaka, uredio vojsku, postavio sudove, otvorio škole, i, rečju vaskrsao prava srpskoga naroda na novi život!…

    Godine 1813, septembra 21, Karađorđe je ostavio Srbiju, prešao u Zemun i, posle toga, tumarao od nemila do nedraga, kajući se što je učinio, i plačući za svojom otadžbinom, ali dockan.

    Godine 1817, u leto, ne zna se ni zašto ni krošto, Karađorđe ostavi Besarabiju, gde je boravio, dođe prerušen u Srbiju, i javi se smederevskom Knezu Vujici Vulićeviću, koji ga skloni u Radovanjskom lugu, na trlu Dragića Vojkića, u smederevskoj Jasenici. To je baš blizu Baničine, onoga mesta gde je Đorđe, nekad, svoje detinjstvo provodio.

    Srbiji je, tada, trebao mir, a grčka eterija tražila je ustanak na Turke. U taj mah je banuo Karađorđe… Ovaj dolazak značio je novi rat „do istrage srpske ili turske“.

    Nastupio je bio trenutak teškoga kušanja za svakog rodoljuba: otadžbini je trebalo dati mira; grčke eteriste želele su rata, da tursku silu pocepaju, te da Grčkoj bude lakše, a Karađorđu je pripala zahvalnost!…

    Ali je neumitna sudbina svakom ko zemlju svoju ostavi, Ko narod napusti, u času najveće nevolje!…

    Merilo se je malo ljuljalo, pa najposle preteže na jednu stranu, i glava Karađorđeva bi odsečena noću između 12 i 13 jula 1817 godine.

    Glava je njegova odnesena u Beograd Knezu Milošu i veziru Marašli-Ali-Paši, tu je oderana, pa poslana u Carigrad, a telo je, najpre, opevao pop Vučko Popović iz Adžbegovca, pa je ukopano onde gde je poginuo.

    Posle nekog vremena, kosti su Karađorđeve izvađene odande, prenesene u Topolu, i sahranjene u crkvi topolskoj.

    Na Karađorđevu grobu ima crvena ploča, s ovim zapisom:

    „Ovde leže kosti Georgija Petroviča, podavšago srpskomu narodu načatok ko izbavleniju u 1804 letu; bivšago, po tom, verhovnim voždem i gospodarom do 1813 leta togože naroda. A u ovom, naveden intrigama neprijatelja srpski, uklonisja u Austriju, i otuda, posle jednogodišnjega aresta, preselisja v Rosiju, gdje s vozmožnoju počestiju od pravitelstva primljen; i neizvesno iz kakova uzroka izbeže otuda, i v Srbiju vozvratisja, i ovde od turskoga pravitelstva usečenijem glave života lišisja meseca julija 1817 god“.

    Karađorđe je bio stava vrlo visoka, tela vrlo snažna, lica okrugla, masti preplanute, nosa podugačka, očiju malih, ali živih, čela visoka. Glas mu je bio tanak, kao glas u žene; govorio je obično vrlo malo, ali se je, nekad, u povoljnom društvu, mogao razveseliti; i tada bi igrao u kolu, i nagonio i druge da se vesele, da igraju, i da pevaju. Kad bi ćutao i mislio, obično bi grickao nokte na prstima svojim.

    „On nikad nije ni sekao svojih nokata, veljaše Jokić: — jer ih sve izgrize zubima, osobito kad nešto mnogo misli, i kada je brižan. Uz drugu ili treću reč, govorio je „Koekude.“ Nepoznatom čoveku, ma i starijem od sebe, kad bi ga hteo pozvati, imao je običaj reći „Momče“!

    Sva mu je psovka bila:

    — Po duši ga!…

    Ali je za to, u deljenju pravde, bio oštar do strahote.

    Đorđe je, u trenutku kad se njegov rođeni otac priklanjao više k sadašnjosti nego k budućnosti, rekao svom pobratimu da ga ubije, kao zlotvora, a pričalo se je mnogo o njegovom strahovitom pištolju. Neka to sve ostane; ali jedno valja ovde kazati.

    U Topoli, baš prema donjoj severnoj gradskoj kuli, Karađorđe je imao magazu sa solju i drugom robom, koju obično kupuju ljudi seljaci.

    Jednom, polazeći na vojsku, Karađorđe zovne brata svoga Marinka i rekne mu:

    — Koekude, evo ti magaze, pune kao oko! Sedi i prodaji što se može. Kad se vratim, pokazaćeš mi račun, i daćeš mi pare!…

    Karađorđe ode da se bije.

    Marinko osta da prodaje.

    Ovde valja kazati da je Marinko, ma da je već imao ženu decu, bio čovek vrko raspuštena vladanja. Đorđe je, do toga doba, više puta morao raspravljati tužbe koje su na njega dizali seljaci s nevaljala vladanja njegova.

    Posle nekog vremena, vrati se Đorđe kući. Magazu nađe gotovo praznu, a u Marinka ni groša: On robu prodao, pa novce potrošio!

    Đorđe, videći to, sav pozeleni.

    Za nesreću oba brata, baš u onaj mah kad je Đorđe u magazi tražio račun od Marinka, dođe žena neka, odande iz sela, i potuži se na Marinka, da joj je napadao kćeri na obraz.

    – Zar ti, Đorđe, reče žena ta: — teraš nekrštene Turke, a u Topoli si ostavio brata Marinka, koji je gori od najgoreg Turčina?

    Đorđe na to ne reče ništa; nego se maši rukom te uze s gomile jedan konopac koji, savijen, ležaše na ćepenku za prodaju; načini od konopca zamku, i namače je na vrat nesrećnom svome bratu, koji drkćući stajaše tu, čekajući šta će ga snaći. Đorđe ga privede kapiji od kule, koja se je skoro bila dovršila. Uz kulu su još stajale majstorske skele, a kuli po vrh vrata štrčala je iz zida jedna greda. Đorđe pogleda u momka Aleksu Dukića. Dukić razume crnu zapovest, pa se odmah pope uza skele do one grede što štrči iz zida, nad vratima. Đorđe mu baci oba kraja od konopca, da obavije oko grede, da zategne, i da zaveže.

    Nesrećni Marinko drkće, tako da se na njemu trese košulja od straha…

    Dukić, nadajući se milosti, hotimice ne uhvati konopca, nego oba kraja padoše na zemlju. Đorđe se saže, uze ih, i na novo baci. Dukić ih ni drugi šut ne uhvati, misleći:

    — Dako se povrati!…

    — Koekude, po duši te tvojoj, ili hvataj, ili ću te sad skinuti odatle! Govoreći to, Đorđe se i nehotice maši za pištolj!

    Treći put ne beše ni za Dukića dvoumice. On uhvati samrtni konopac, zateže ga… i zaveza oko grede!… Nesrećni Marinko izdiže se od zemlje za jednu ped, i osta da se praća i da izdiše…

    Đorđe ode, i zatvori se u sobu. Dva dana niti je što okusio, niti je s kim reči progovorio!…

    Karađorđe je bio radin da mu ravna nije bilo: kad nije na vojsci, on bi kod kuće krčio, orao, kopao, kosio, kao i drugi seljaci. Nadeljavajući obruče na bure, iskrivio je rusku zlatnu kolajnu, koju je nosio na prsima. U jelu i piću bio je smeran za priču: pogača i papula, uz post; a pogača i suvo meso uz mrs, i uz to čuturica šumadinske rakije, za njega je bila najbolja gozba.

    Odelo je nosio kao i drugi seljaci. Na glavi šubaru (pod kojom je često bio fes); na nogama opanke, ili nekad čizme; dalje: seljačku košulju, jelek, čakšire, pojas i listove, iza kojih se je pomaljao strahoviti pištolj, za koji se ne pamti da je ikad promašio. Povrh svega, veliki resnati gunj.

    Karađorđe je, kao što je već kazano, bio vrlo visoka rasta. Milutinović uverava da se, onda, u svoj Srbiji nije mogao naći čovek koji bi bio od Karađorđa rastom viši, i snagom jači, manj ako to nije bio Zeko, Buljubaša golih sinova.

    Karađorđe je bio pešak na glasu; u boju je najvoleo da je peške. Kad je jahao, najradije je jahao svoga dorata, koga je voleo od svih konja svojih.

    Mane lične najvidnije bile su mu: preko svake mere bujna narav, slabost prema ženskoj lepoti; povodljivost za ogovaračima, i prilično tvrdovanje.

    Od pogrešaka — samrtna mu je: što je ostavio Srbiju 1813!…

    Dopuna

    U Srpskim Novinama od 1857, broju 10, beleži se 21 januar 1804, kao dan ustanka na Turke 1804.

    Dok je Karađorđe bio u Srbiji ne nalazi se dokaza da je pušio duvan, i teže bi se slagalo ono njegovo često grickanje nokata na rukama sa čibukom u zubima; ali pošto je 1813 otišao iz Srbije, kao da je bio propušio. Jer g. Jovan Žujović priča mi 18 dekembra da je čitao spisak Karađorđevih stvari od 1817 godine, po smrti njegovoj, pa veli, da tamo ima zapisano: Čibuk Đorđev uzeo je savetnik N., da ga preda vama (Knezu Milošu).

    Vladika Janićije Nešković, koji je dugo bio starešina mra Kalenića u Levču, kazivao mi je 9 februara 1867 u manastiru Žiči ovo:

    Onaj Nikola Novaković koji je ubio Karađorđa bio je rodom iz Levča. I ja sam, veljaše vladika, toga Nikolu pitao: kakvo mu je zlo učinio Karađorđe, te ga ubi!

    — Meni Karađorđe, odgovorio je Nikola: — niti je koga ubio, niti mi je drugo kakvo zlo učinio; ali je meni na njega bilo krivo, što ostavi sirotinju, te onako grdno postrada. Za to sam ga ubio!

    To su mi isto, produžava vladika: — i kućani Nikolini potvrđivali. Ovaj Nikola nije poginuo u Gruži, nego je bio pošao sestri u goste, pa mu se na reci Rasini konj spotakao i Nikola spao s konja i poginuo onde na mestu.

    Karađorđevu glavu, kad je donesena u Beograd, u konak ispod velike crkve (gde je sad mitropolija) Knezu Milošu, Kneginja Ljubica je primila, ožalila, i oprala je vinom, pa ju je neki ćurčija oderao u mutvaku koji i sad stoji, i po tom je Naum Ičko na srebrnom tanjiru odneo u grad veziru Marašli Ali Paši.

    Za lubanju pak te glave dvojako se govori: jedni vele da je i ona, s kožom, poslana u Carigrad, gde su je neki pobožni Grci ukrali i spalili; a drugi kažu, da je uz telo Svetozara, umrloga sina Kneza Aleksandra, ukopana u Topoli (Figaro 27 maja 1894 br. 147).

    Srpski Kralj Aleksandar Prvi Obrenović Peti, unuk Gospodara Jevrema, brata Miloševa, 26 avgusta 1893, otišao je s Kisele vode u Topolu, i onde, posle bogomolje u crkvi, položio Karađorđu na grob venac s ovim rečima:

    „Polažem ovaj venac u slavu i spomen onom čoveku, koje je prvi počeo ustanak za oslobođenje Srbije, velikom Karađorđu. Slava mu!“ (Srpske Novine, br. 191 od 1898).

    1. Bivši, jednom, u lovu s Petrom Jokićem, Đorđe rekne:
      — Petre, vidiš li onu crvenu jarugu?
      — Vidim, odgovori Jokić.
      — Onde je zakopan moj otac!
      Više ni reči nije on rekao Petru, niti Petar njemu.
      Tako priča sam Jokić. ↩︎
    2. Glasnik 4, str. 93. ↩︎

  • Kanjiža Terezija

    Terezija, dobrotvorka, se po ocu zvala Čolakovićeva a Kanjiža je po mužu. Živela je u Ulmi. Preminula je u 84 godini svojoj 30 dekembra 1895.

    Ona je ostavila na vaspitavanje mladića pravoslavne vere 70 lanaca zemlje i dve kuće!

    Bog da joj prosti plemenitu dušu!