Kaćanski Sergije, rodio se u Sentomašu, u Bačkoj, 1 februara 1813, od oca Gavrila i matere Makrene.
Kršteno ime bilo mu je Simeun, a Sergijem se nazvao kad se je pokaluđerio.
Osnovnu školu učio je u mestu svoga rođenja, a gimnaziju u Novom Sadu, Vrbasu, Temišvaru, Mohaču, i Kečkemetu; filosofiju i prava svršio je u Pešti i u Požunu, pa, najposle, bogosloviju u Karlovcima.
Godine 1839, aprila 9, pokaluđerio ga je, u manastiru Krušedolu, arhimandrit D. Krstić, i nadenuo mu ime Sergije; a 23 aprila, u novosadskoj crkvi, rukopoložio ga je za đakona mitropolit Stevan Stanković. Dekembra 25, licem na Božić, postao je protođakon.
Tada je radio kao profesor u karlovačkoj bogosloviji.
Godine 1844, maja 19, proizveden je, u Beču, u Grčkoj crkvi, za sveštenika, a 10 novembra, te godine, postao je član konzistoriji. Tada je bio već najstariji među profesorima, i, kao takom, poveri se uprava „Karlovačkog blagodejanja“.
Godine 1845, dobio je upravu manastira Beočina.
Godine 1846, postao je član sremske gradomeđe, a bio je već i patron karlovačke gimnazije. Svuda je bio čovek znalac, vredan na poslu, savestan u dužnosti, širok u svatanju.
Ali je tek dolazila prilika koja će pokazati ko je Kaćanski?
Osvanu 1 maj burne godine 1848. Srbi na onoj strani, pritisnuti kao narod, slegoše se u Karlovce, k svojemu mitropolitu da se posavetuju, da se obaveste: šta da rade za sebe i za svoju narodnu budućnost. Uza sedoga mitropolita Rajačića, stajahu dva mlada besednika, Sergije Kaćanski i Nikanor Grujić. Njih dvojica, za nekoliko časova beseđenja, postaše ne junaci dana, već junaci svega naroda srpskoga!
— Ko donde nije slušao Kaćanskoga, veli jedan očevidac: — on se toga dana mogao sit naplakati!
— Nisu iz njegovih usta tekle reči, veli drugi suvremenik: — već se izlivalo srpsko srce i srpska duša, u krasnim i milim rečenicama!
Velika je šteta što ta beseda nije sačuvana. Kaćanski se naročito starao protumačiti i objasniti skupštini smisao narodnih privilegija koje su sve kupljene krvlju predaka srpskih.
Kaćanski je, svojim besedama, pokazao pravac za potonju radnju srpskoga naroda.
Posle njegove besede, skupština je izvikala mitropolita Josifa Rajačića za Srpskoga Patrijarha!
A posle besede Nikanora Grujića, uzviknula je sva:
— Živeo pukovnik Stevan Šupljikac vojvoda srpski!
Godine 1848, septembra 16, Kaćanskoga je proizveo vladika Jevđenije Jovanović za arhimandrita beočinskog.
Godine 1850, Kaćanski je, s patrijarhom Rajačićem, išao u Beč na arhijerejski savet.
Godine 1852, upravljao je udovom jeparhijom budimskom, dokle nije postavljen novi vladika.
Te iste godine, premešten je iz manastira Beočina u manastir Bezdin, u temišvarskoj jeparhiji.
Godine 1854, dekembra 21, određen je za upravnika udovoj jeparhiji karlštatskoj, kuda je i otišao u jesen 1855 godine.
Kako je stolica jepiskopska premeštena iz Karlovca u Plaški, Kaćanski je opravio novi dvor za vladiku, uredio je mnoge stvari koje su se bile zamrsile posle smrti pok. vladike.
Godine 1858, izabran za vladiku, ostavi Plaški i dođe u Karlovce, te se 7 dekembra zavladiči. Starac Rajačić, koji ga je veoma voleo, sad je bio sa svim srećan, kad je dočeka, da mu svojom rukom preda jepiskopsku blagodat.
Posle posvećenja, Kaćanski pođe u Beč, da se predstavi caru, i, uz put, udari na svoje rodno mesto, da se vidi s bratom; ali u tom putu, prozebe, razboli se, i 1 januara 1859, izdahne u Temišvaru!…
Po želji njegovoj, sahranjen je u manastiru Bezdinu…
Književnost za sada ima od Kaćanskog samo:
Toržestvo dobrodetelji.1
To su dvanaest crkvenih beseda Kaćanskoga koje su štampane tek posle njegove smrti.
Smrt njegova bila je kao kakav poraz za onostrane Srbe.
Patrijarh Rajačić, brinući se o zdravlju Kaćanskoga, koje nikad nije bilo osobito krepko, pisao mu je iz Požuna, još 2 januara 1848: da „na njegov život drži više nego što on sam to misli ….. da drži da je on kadar uvideti sve dosadašnje zloupotrebe, da volje i mužestva ima ratovati protiv njih, ne bi li se jedan put crkva Božija od njih očistila“.
Ovako su mislili i drugi svi koji su Kaćanskoga poznavali!
Svetao mu pomen međ’ narodom kome je životom toliko obricao, a koji je smrću toliko ožalostio!
- Novi Sad, 1863, 8-ni, str. 157. ↩︎