Категорија: L

Lunjevica Nikola rodio se u selu Lunjevici, u nahiji rudničkoj, 1767 godine.

Njegovo je prezime Milićević, a Lunjevicom se je prozvao po imenu sela u kom je rođen.

Ustanak srpski od 1804, zatekao je Nikolu Lunjevicu kao čoveka već sa svim zrela, i kao marvenoga trgovca veoma bogata.

Za svoje bogastvo Nikola je pričao da mu je najviše došlo ovako:

Austrijanci, imajući rat se Napoleonom, podvežu, u Varadinu, sa zemunskim trgovcem, nekim Petrovićem, ugovor o nabavljanju mesa za vojsku. Petrović opet, ugovori s Nikolom Lunjevicom, da mu ovaj po Srbiji kupuje stoku, i da je predaje na savskim skelama. Stoke je trebalo vrlo mnogo, a cena je ugovorena visoka, te tako je Nikola, na toj nabavci, zaradio ravnih 60 hiljada dukata!…

Za doba Karađorđeva, Lunjevica je nekad i vojevao, sa rudničanima, svojim zemljacima; ali je mnogo više pomagao narodnoj stvari dajući, kad je trebalo, novaca u zajam, i nabavljajući, preko svojih ljudi, barut, olovo, i druge ratne stvari.

Lunjevica zapazi Miloša Teodorovića još dok je ovaj služio u brata svoga Milana; i, doznavši da je Miloš zavoleo devojku Ljubicu, navali i skloni Milana da Miloša oženi Ljubicom.

— Šta će beskutnjiku žena, Bog s tobom, pobratime, rekao je Milan prvi put: — Miloš još nema ni kape svoje na glavi, a to li kuće i baštine?

— Ne mari ništa, odgovori Lunjevica: — mlad je i vredan; steći će; samo mu ti učini ovo po volji!

Milan pristane.

A Lunjevica ode u Topolu Karađorđu, te ga okumi da Miloša venča s Ljubicom; Mutapa ostarosvati, pa sam, ma da je bio čovek oženjen, i imao dvoje dece, pristane da deveruje Ljubici, i da se poklanja s mladom, kako običaj zapoveda!

Kad je Milan Obrenović, godine 1810, pošao u Bukurešt po narodnom poslu, ostavio je kod Lunjevice kesu sa 800 rušpi, rekavši:

— Amanet ti, pobratime, ove pare! Ako ja umrem u tuđoj zemlji, ove ćeš pare dati mome Risti!“

Kad je, docnije, Rista umro, Knez Miloš je poiskao te pare, i Lunjevica mu ih je predao, kako se priča, u kesi sa tri pečata.

Godine 1813, kad su Turci zauzeli Srbiju, Lunjevica ne samo nije nikud begao iz zemlje, nego je još sklonio mnoge važnije ljude da se predadu, i da ne ginu ludo, bez ikakve potrebe.

Godine 1815, kad je Knez Miloš pristao da ustane na Turke, Lunjevica mu je, među prvima, došao u Crnuću, i doneo pune bisage talira, te poklonio za narodne prve potrebe.

Za tu, i za mnoge druge usluge, Knez Miloš je, docnije, bio Lunjevici toliko zahvalan, da mu nikad, ni u čem, nije hteo volje pokvariti.

Kneginja Ljubica, kad je ubila Petriju, i pobegla od kuće, utekla je k svom ručnom deveru Nikoli Lunjevici, jer je samo u njega bila pozdravo zaklonjena od Kneza Miloša, dok se ovaj ne odljuti.

Godine 1839, Lunjevica je imao čin majorski, i bio je predsednik okružnog rudničkog suda.

Posle kratkog bolovanja, Nikola je umro, u selu Lunjevici, 11 maja 1842, a 12 maja ukopan je, s leve strane crkve, u manastiru Vujnu, koji je on i obnovio.

Lukić Avram rodio se u selu Rajcu, pod Jelicom, 2 časa na jug od Čačka, oko godine 1760, a živeo je u selu Zablaću, u moravskoj ravni, ispod Čačka.

Kad je, na skupštini u Borku, 1805, uređen prvi sovet u Srbiji, Avram Lukić je prvi izabran za savetnika od nahije požeške (čačanske).

Godine 1806, avgusta 7. Lukić je, iz Smedereva, zajedno s Jeremijom Gagićem, poslan u Trst, k braći Srbima za novčanu pomoć; 8 oktobra te iste godine, vratio se je s toga puta i, u logoru, na Topčideru, predao Karađorđu dobrovoljnih bratskih priloga ravno 12.750 forinata.¹

Godine 1807, Lukić je sklonio druge savetnike, te su se pismeno žalili Karađorđu na Mladena i na Miloja. I tad se on zove savetnik „i za rudničku nahiju“.

Malo docnije, te iste godine, Lukić je izabran i, s Petrom Čardaklijom i Jeremijom Gagićem, poslan u Vlašku, u glavni ruski stan, da se razgovore o pomoći koju su Srbi tada tražili od Rusije.

Tek po ovoj radnji Lukića i njegovih drugova, došao je u Srbiju prvi ruski diplomatski agenat.

Ovaj agenat zvao se je Konstantin Konstantinović Rodofinikin, poreklom Grk, koji se često pominje u srpskim poslovima onoga vremena.

Rodofinikin je ušao u Beograd prvi put 29 juna 1807, i Mladen Milovanović dočekao ga je gruvanjem iz topova.

Godine 1813, Lukić nije hteo begati iz otadžbine, nego se skloni za prvo vreme, a posle, kad Kuršid-Paša raspusti glase da car prašta Srbima, onda i Lukić dođe, preda se, i vezir ga ostavi kao kneza u nahiji požeškoj, i još ga pošlje da predaje i druge Srbe koji su se još držali van turske vlasti.

Na taj način, pored drugih, Lukić je najviše uradio da se i Hadži-Prodan Gligorijević, starovlaški vojvoda, preda Latif-Agi, čačanskom muselimu, i da porodicu svoju preseli u manastir Trnavu, blizu Čačka.

Godine 1815 posle pobede na Ljubiću, Knez Miloš šalje Avrama Lukića da trči sa svojom požeškom nahijom na Karanovac Radosavu Jelečaninu u pomoć, te da gledaju ne bi li se karanovački Turci predali, a dobre straže da postave, da ne bi kakva turska vojska od Pazara prodrla.

Avrama Lukića, Nikolu Simonovića iz Babine Luke, i Mijaila Otaševića,² poveo je Knez Miloš sa sobom, godine 1815, preko Drine u logor Kuršid-Paši, na razgovor o umirenju Srbije.

Kad se Knez vratio, njih trojica su ostala u turskom logoru kao taoci za Milošev povratak veziru. Još se priča da je Miloš, morajući darivati mnoge pašine ljude, uzajmio od Avrama sto dukata u zlatu.

Od njih trojice nekako se izbavio i vratio kući samo Nikola Simonović, a Lukić i Otašević ostavili su svoje glave u turskom logoru. Turci su kazivali da su oba umrla od kuge, ali Srbi pričaju sa svim drugojače:

„Kad su doznali da im se Miloš ne misli vratiti, Turci su iskopali u zemlji dve prave rupe duboke do čovečijih ramena. U te rupe pustili su dupke Avrama i Mijaila, i oko njih su natrpali zemlju koju su maljevima dobro nabili. Iz toga stiska samo su virile glave ovim mučenicima. Dva dana živeli su kukavci u tim nečuvenim mukama, pa su onda izdahnuli“.

Ovo se naročito priča u Dragačevu.

Lukićeva žena Bosiljka, ostavši udovica, načinila je u Zablaću crkvicu. Kažu da je sa svojih staja skidala daske te pokrivala tu zadužbinu, i to sve za dušu svome čestitom mužu, a narodnom mučeniku, Avramu Lukiću!

Slava mu do veka!

---

1. Arhiv Srp. Učenog Društva, br. 427. ↩︎
2. Kraljevina Srbija, str 661. ↩︎

Loma Arsenije rodio se u selu Dragolju, u Kačeru rudničkom. On je bio među onima koji su prvi, s Milanom Obrenovićem, došli Karađorđu na Rudnik, 1804.

Odmah posle toga, postao je buljubaša u Kačeru. Loma je bivao u mnogim bojevima, i dopadao je grdnih rana; neke je izvidao, a neke je nosio do smrti, teke ga je sudbina čuvala da pogine na prevari, kada je ono dao tvrdu veru da neprijatelju, koji mu se je na veru predao, ne će biti ništa.

Godine 1811, Loma je postao vojvoda u Kačeru.

Godine 1813, nalazio se je, s Kačercima, na Deligradu, i tu se bio, i otadžbinu branio do propasti Srbije.

S Deligrada je došao kući, smirio se, i — najposle — predao Turcima.

Kad je ono, u Rudovcima, ugovarano da se, na novo, ustaje na Turke, i Loma je bio na tom dogovoru.

Godine 1815, odmah po dogovoru u Takovu, Loma je, po Miloševoj naredbi, sa svojim Kačercima, opseo grad Rudnik, u kom je boravilo nekoliko Turaka s porodicama. Njih Loma pozove na predaju, obrekavši im miran prolazak, ma kud da pođu. U gradu Rudniku zapovedao je tada neki Ago Tokatlić, koji pristane da se preda, izađe pred Lomu s hlebom i solju, i tu, sa svim po narodnom običaju, dadu jedan drugome veru da prevare ne bude. Posle toga, Tokatlić, sa svojim sestrićem, i još 30 turskih porodica, krene se iz grada. Loma ih pričeka, i pođe pred njima do puta ka Užicu. Kad su bili na mestu gde je danas rudnička škola, tu bejaše zaseo, iza jedne lipe, neki Martinović iz Bosute, s jednim drugarom, pa viknu:

— Tokatliću, ostavi mi pištolje; ili glave odavde ne ćeš izneti!

Na vraga, Tokatlić je, negde pre, bio oteo neke pištolje od ovoga Martinovića.

— Hajd’ otalen, kaurine! Evo ti Loma, pa se kusuraj s njim: ja putujem na veru, a pištolja ne dam!

Na to Martinović opali pušku, i Tokatlić, pogođen, strovali se s konja. Martinović poleti da mu iza pojasa uzme pištolje; ali Turčin, još vruć, skreše i Martinovića grdno rani. Onaj drugi Srbin dotuče Tokatlića.

To se sve svršilo u jedan časak.

Slučaj taj pomete i Srbe i Turke; i jedni i drugi dočepaju se oružja. U nevolji jedan Turčin, videći Karatošića iz Kopljara, vikne:

— Karatoša! junački sine, ne daj!

Loma je trčao od jednih k drugima, dokle ih nije stišao, i, kako tako, izmirio.

Pošto su Tokatlića ukopali na mestu pogibije, njegov sestrić usedne na njegova hata, vrlo dobra mrkova, i pođu dalje.

Išli su starim putem na Brekinju, kuda se pre išlo na Brusnicu. Kad su bili na sadašnjoj Delalića prlini, Loma je bio izmakao napred pred Tokatlićevim sestrićem, jer je i pod Lomom konj bio osobito dobar. Počela je padati kiša; Loma natuče na glavu kukuljaču od svoga gunja.

Kivan zbog smrti svojega ujaka, Turčin je bio smislio da se iskali na Lomi. Za to izvuče jatagan da Lomu udari po vratu, ali mu se, s nožem, izvuku i korice. Osetivši za sobom neko šuškanje, oma se okrene, a Turčin se brže dovije i rekne:

— Lomo! Ti, vidim, nisi bio rad ovome što se sada dogodi; nego na ti, za spomen, ovaj moj nož!

— Ja ga primam, rekne Loma: — podaj ga mome barjaktaru!

Barjaktar Lomin, Ilija Dembuba, iz Bosute, primi jatagan, i putovanje se produži. Kiša ospe još jače; Loma nabije još bolje kukuljaču na glavu. Turčin uvreba trenutak, trgne pištolj, skreše Lomi u potiljak, pa obode konja i odleti put Užica. Loma padne s konja, i ubije se o zemlju još više; jer je u njemu bilo na kantar 110 oka!

Kad Srbi to vide, potegnu oružje, i poubijaju gotovo sve ostale Turke. Tokatlićev sestrić već umakne i, toga dana, stigne u Užice.

Loma je, posle nekoliko dana, umro u kući kapetana Marka Rakića, na brdu Blatima, i ukopan je tu u Rakićevoj livadi, blizu kuće u kojoj je izdahnuo. Lomu je olovo udarilo u glavu, iza desnoga uha, kost mu nije povređena, samo ju je olovo jako očešalo pa otišlo. Na njegovu grobu leži velika ploča bez ikakva zapisa.

O Lominoj smrti Milutinović priča malo drugojače (130 do 134), ali sam ja ipak uzeo ovo kazivanje.

Loma je bio junak u boju, mudar na dogovoru, za to je svud bio uvažavan. Jokić veli za njega: „Grdne je rane imao“. Stasa je bio visoka, snage krupne, pune; smeđ; dugih a retkih brkova; niz leđa mu je uvek visila pletenica kose, a na sebi je svakad nosio zelenu dolamu.

Lindenmajer Emerik D-r, rodio se u Oraovici, u Banatu, 1806; a odrastao je u Čakovu, mestu rođenja Dositijeva.

Škole je svršio u Pešti, i u Beču, gde je postao doktor u medecini.

Godine 1835, prešao je u Srbiju sa željom „da, po svome znanju i lekarskom iskustvu, Srbiji čestito i iskreno posluži.“

Prvo je počeo služiti u vojsci, koja se je onda tek zavodila u Srbiji, i zvala se „kneževa garda.“

Godine 1839, jula 18, postao je štabni doktor „garnizonoga vojinstva.“ Kao stručni referenat za čuvanje zdravlja vojničkog, Dr Lindenmajer je, svojim razumevanjem službe, pribavio upravi vojnoga saniteta toliku važnost da je ona bila naročito odeljenje glavnoga štaba, i da se ni jedna naredba, koja se je ticala vojničkoga zdravlja, nije mogla izdati dokle na nju ne pristane, i dok je ne premapotpiše štabni doktor!

Služeći u vojsci na takom mestu, Dr Lindenmajer je:

Uredio vojničku bolnicu, u Beogradu: umnožavao je vojno sanitetsko osoblje, prema rastenju vojske; uredio je garnizonske bolnice u Kragujevcu i u Ćupriji, izradio je najprostranije uređenje vojnih bolnica u opće, unapređivao je tadašnju državnu apoteku u Kragujevcu, ustalački je nastajavao da suzbije zarazu velikih i malih boginja, koje su besnile u prvoj vojsci.

Godine 1845, pošto je dr Stejić otišao za glavnog sekretara u državni Savet, D-r Lindenmajer, 23 juna, bi postavljen za načelnika sanitetskog odeljenja u ministarstvu unutrašnjih poslova; a kako je, u ono vreme, ministar unutrašnjih poslova držao i vojsku, to je D-r Lindenmajer imao da upravlja i civilnim i vojnim sanitetom.

U novom svom zvanju, D-r Lindenmajer se je revno borio protiv bolesti „frenge“ koje je bilo u mnogim okruzima u Srbiji: prekratio je prodavanje otrova i lekovitih stvari bez kontrole, popravio je materijalno stanje okružnih lekara, koji su onda mogli dobiti samo 300 talira kao najveću platu; izradio je, 1846, prvi kredit za uređenje Kisele vode, u Bukoviku, stvorio je službu za prvu izučenu babicu u Srbiji, izradio je, u društvu s Jov. S. Popovićem, projekt za uređenje sirotinjskog fonda u Beogradu, na koji su se, posle, ugledale i druge varoši. Od mnogih pouka, uputa, pretpisa, i naredaba, što je D-r Lindenmajer izradio, pominju se ovde samo one o upotrebi haljina koje ostaju iza ljudi, umrlih od zaraznih bolesti; one protiv šuge, protiv golubačke mušice, besnila, i goveđe kuge.

Karantinima i sastancima na granici državnoj poklanjao je osobitu pažnju. U tim zavodima bilo je onda oko 100 činovnika, koji su svi tako vršili svoje službene poslove, da su se stranski stručnjaci, izašiljani od svojih vlada u Srbiju, o njima izražavali osobitom hvalom.

D-r Lindenmajer je izradio da se ni jedna veća telesna kazna u Srbiji ne izvršuje, dokle osuđenike ne pregleda lekar, i ne kaže: može li tu kaznu izdržati. On je izradio da se podigne zgrada za vojnu bolnicu, sa 120 postelja, a tako isto i za prvu okružnu bolnicu u Gurgusovcu, gde su naročito lečeni „frengavi“ bolesnici.

On je, koliko toliko, uredio mineralne vode u Srbiji, postavio nadzornike i hamandžije. Koliko se za te vode starao pokazuje i knjiga njegova „Opis mineralnih voda u Srbiji,“ koja je štampava srpski i nemački, 1856.

Godine 1848 i 1849 borio se je uspešno protiv kolere.

On je zaveo stalni lekarski odbor, kao najviše stručno telo za konsultovanje, i uveo je među lekarima zadrugu za nabavljanje i razmenu stručnih knjiga, i izradio je državnu pomoć prvom Srbinu iz Srbije koji se odao na medicinu, i koji ga je, posle, u službi odmenio.¹

Prvog aprila 1859, Knez Miloš postavi za načelnika saniteta, Dra Stevu Milosavljevića, a Dr Lindenmajer je, posle toga, došao u penziju.

Lindenmajer je bio čovek vrlo blage naravi, i blagorodnoga ponašanja. Njega su svi činovnici u ministarstvu poštovali i voleli kao da im je bio rod.

Polazeći iz ministarstva u privatan život, on se je lepo praštao sa svima. Jedan od mlađih, slobodnijih činovnika rekne mu:

— Pa vi biste, Gospodine, još mogli služiti?

— Gospodine, ovako je našla za dobro Njegova Svjetlost; pa ovako mora i biti.

I suze mu grunu iz očiju.

Od toga doba, živeo je u Beogradu, u penziji, i odlazio je tek u nekolike kuće svojih prijatelja i poznanika.

Za to vreme, tiho i marljivo, napisao je na nemačkom jeziku i u Temišvaru, 1876, štampao delo:

„Srbija, njen razvitak i napredak u sanitetu, s beleškama o celokupnim sanitetskim odnošajima na Istoku.“

Dr Lindenmajer je preminuo u Beogradu, 12 oktobra, 1883, i saranjen je s vojničkim počastima.

Bilo se zaboravilo da je on nekad služio u vojsci, te su Beograđani bili iznenađeni, videći pokojnika na mrtvačkim kolima, pa pred njim ide katolički sveštenik, a za njim vojna muzika i bataljon vojnika.

Za ovu počast, i za lepu nadgrobnu besedu, velika hvala G. Dru Vladanu Đorđeviću, ondašnjem načelniku saniteta.

Dr Lindenmajer se nije ženio. — Svoju odabranu biblioteku ostavio je sanitetskom odeljenju ministarstva unutrašnjih poslova.

Mislimo da samo vršimo dužnost pravde i prema Srbiji i prema pokojniku, kada sinovljom zahvalnošću pominjemo ime ovoga vrednoga, ovoga čestitoga, ovoga smernoga radnika na njivi naše otadžbine.

Svetao mu pomen do veka!

---

1. Narodno Zdravlje za 1883. str. 162—164. ↩︎

Lešjanin Stojan (Jovanović) rodio se 1796, u selu Kušiljevu, ispod Svilajinca, u putu, kad su mu se roditelji vraćali u Lešje na svoju starinu iz Austrije, gde mu je otac duže vreme služio u frajkoru.

Za prvoga ustanka, kad Stojanu nije bilo više od 15—16 godina, često je, na Deligradu, zamenjivao svoga oca, i tukao se s Turcima.

Kad mu je bilo tek 20 godina, izbere ga selo Lešje sebi za kmeta. Svojom pravičnošću u suđenju, svojom dobrotom prema sirotinji i nejači, i svojim muškim držanjem prema turskim vlasnicima, Stojan je izašao na glas u svoj svojoj okolini, te ga i vilajetska skupština, u Paraćinu, izbere za vilajetskoga kneza.

To je bilo nekako pred onaj ustanak koji će buknuti u paraćinskoj nahiji, na kraju 1832.

Turci, opazivši znake narodnoga kretanja, dozovu Stojana u Paraćin, te su ga onde držali 15 dana, kao taoca za mir u nahiji. Ali se on, imajući dogovora s braćom iz Temnića i Levča, izgobelja iz turskih ruku, pa odmah razašlje svoja dva brata i druge ljude na sve strane paraćinske nahije: da se narod diže, i tako je postao jedan od glavnih radnika u pridruženju nahije paraćinske, aleksinačke, i kruševačke k Srbiji.

Po iseljenju Turaka, Knez Miloš postavi Stojana za sudiju u Paraćinu, a posle u Ražnju; a kad se sud iz Ražnja premesti u Aleksinačku Banju, Stojan dođe u Kragujevac, u narodni sud gde je proveo dve godine; pa je, posle, otišao u Kruševac za predsednika sudu okružnom.

Godine 1842, stao je u red „ustavobranitelja“, i, po uspehu Vučićevu, u Kragujevcu, Stojan je, najpre, došao, za sudiju u sud apelacioni, a posle za člana u Državni Savet; gde je ostao do 1860, kad je stavljen u penziju.

Skoro tri godine proveo je zastupajući, ovda onda, razne ministre u dužnostima njihovima, a na kraju 1858 privremena vlada bila ga je postavila za ministra unutrašnjih dela.

Ovaj čovek odlikovao se je velikom blagošću srca, čistotom karaktera, i svagdašnjom žudnjom za naukom. Sam se je, već pod starost, naučio čitati i pisati; a decu svoju, sinovce i rođake, školovao je tako marljivo da je često sam kunatorio samo njih da ne ostavi bez nauke. Na taj način, njegov je mlađi sin, Miloje Lešjanin, svršio nauke u Parizu, a dva sinovca dovršila su svoje obrazovanje u velikim školama u srednjoj Jevropi.

Stojan se je uvek zvao i potpisivao „Stojan Jovanović“, ali otkad se je nastanio u Beogradu, počeli su ga, po selu Lešju, zvati Lešjanin i Leštanin, tako da mu je pravo prezime malo ko i znao.

Lešjanin je preminuo od kolere, 17 avgusta 1866 godine, u Beogradu.

Lešjanin Rajko rodio se u selu Lešju, pod Babom, 17 Januara, 1826 godine.

Rajko je bratanac Stojanu Jovanoviću Lešjaninu. Detinjstvo je proveo u mestu rođenja; a s odlaskom strica mu Stojana iz Lešja, išao je i Rajko, te se učio u onim varošima u kojima mu je stric boravio u službi kao narodni starešina. I tako, najpre se je učio u Paraćinu, pa u Ćupriji, Kruševcu, Kragujevcu, i Beogradu.

Iz Beograda poslao ga je stric na stranu da uči prava, te tako ih je dovršio u Hajdelbergu i u Parizu.

Vrativši se s nauka, Rajko je postao profesor u beogradskom liceju, u kom ga je družina nekoliko puta birala za rektora.

Posle je bio sekretar u Državnom Savetu, pa od 1861 do 1868, Ministar Pravde. Posle 29 maja 1868, kad je pao Knez Mihailo, Rajko je bio jedan od one trojice namesnika koji su prihvatili kneževsku vlast, i vršili je do 20 juna 1868.

Od toga doba, Rajko je živeo, kao „ministar na raspoloženju,“ do 1872, a tada se je teško razboleo.

La bi našao leka u teškoj svojoj bolesti, otišao je u Beč, gde je preminuo 19 oktobra 1872.

Književnosti srpskoj od Rajka Lešjanina ostale su:

Inštitucije Justinijanovog Rimskog Prava, u Beogradu, 1857, l. 2. str. 6, 553 na 8-ni.

Rajko Lešjanin bio je čovek vrlo vredan, i u pravima se razumevao vrlo dobro. On je težio, koliko je samo mogao, da upravom i zakonima osnaži pravnu svest među građanima srpskim.

Istorija srpskoga pravosustva, kad se jednom napiše, jamačno će dati jedno od odličnih mesta Knez-Mihailovu sedmogodišnjem ministru pravde, Rajku J. Lešjaninu.

Rajko je bio čovek omalen, sićušan, lepa lica, prijatna ophođenja, i veoma dostupan svakom ko je imao potrebu da govori s njime. Nije bio čovek rečit, nije imao jaka glasa, još je drktao i zamuckivao, kako dođe u najmanju vatru; ali je, kao osobiti pravnik, imao sreću da u razgovoru odmah nalazi reči i razloge koji mu baš trebaju za stvar koju brani!…

Lešjanin Milojko, đeneral, rodio se u malenu selu Lešju, pod Babom, više Paraćina, 15 februara 1830 godine. Od sela Lešja on se zove Lešjanin, a pravo mu je prezime Jovanović.

Osnovnu školu učio je u Paraćinu i u Ćupriji, a četiri razreda gimnazije u Beogradu.

U stajaću vojsku stupio je 5 septembra 1849, a kao podnarednik 6 septembra 1850 ušao je u novu artilerisku školu (akademiju).

Po svršetku te vojne akademije, postao je potporučnik 11 dekembra 1855, i poslan je u Prusku da se u vojnim znanjima usavrši.

Po povratku iz Pruske, postao je đeneralštabni poručnik 27 maja 1859, i poverena mu je katedra u našoj vojnoj akademiji.

Za bombardanja Beograda, Lešjanin je dobio komandu nad osobitim odeljenjem odbrane beogradske varoši.

Sve do pred kraj godine 1868, Lešjanin je služio kao profesor vojne akademije, predajući: Službena pravila, Taktiku, Đeneralštabnu službu, i Vojnu administraciju.

U ovoj službi dobio je kapetanske činove druge i prve klase.

Godine 1868, novembra 7, postao je načelnik opšteg vojnog odeljenja u vojnom ministarstvu. U toj službi dobio je čin majorski 1 januara 1869, a potpukovnički 1 januara 1873.

Godine 1873 aprila 2 postao je vojni ministar.

Godine 1874 otišao je za upravnika vojne akademije. U ovoj je službi dobio pukovnički čin 4 januara 1875.

Iza toga, 22 avgusta 1872, bio je komandanat sve stajaće vojske do pred srpsko-turski rat, a tada je, 10 marta 1876, postavljen za komandanta timočke divizije i počasnog kneževog ađutanta.

Te iste godine jula 4 postao je glavni komandanat timočke vojske.

U drugom srpsko-turskom ratu, bio je komandanat moravskoga kora. Septembra 1878 postao je komandanat timočkog kora, a pri kraju 1879 načelnik glavnog đeneralnog štaba.

Godine 1880 oktobra 19 došao je po novo za vojnog ministra: posle godine dana, postao je komandant aktivne vojske, a za tim se na novo vratio za načelnika glavnoga štaba.

U srpsko-bugarskom ratu bio je komandant timočke vojske, koja je išla protiv Vidina, a posle toga rata, po treći put je došao za načelnika glavnoga đeneralnog štaba. Tu je, po svojoj molbi, stavljen u pensiju meseca aprila 1888 godine.

I od toga doba živeo je obično u Beogradu.

Lešjanin je bio više godina predsednik saveza streljačkih družina, a osam godina predsednik društva crvenoga krsta.

Godine 1870—71 odaslan je bio u nemačku vojsku, te je, tom prilikom, bio pri opsađivanju Meca i Strasburga.

On je slan i u San-Stefano glavnom komandantu ruske vojske, Velikomu Knezu Nikoli, a i u Petrograd Caru Aleksandru Drugom.

Đeneral Lešjanin nosio je više od deset ordena, koje domaćih a koje stranih.

Za prvoga rata, on je muški branio Zaječar od silnoga Osman-Paše; a za drugoga rata, on je prvi stegao Grad Niš, i potpisao s turskim starešinom akat o predaji Niša (29 dekembra 1877).

Za ovaj uspeh Lešjanin je 8 marta 1878 dobio đeneralski čin!

Lešjanin je umro u Beogradu 15 februara 1896 godine.

Đeneral Lešjanin bio je čovek visoka stasa, pravilna rasta, crnomanjast, lep i simpatičan čovek. Nosio se uvek lepo, i dekoracije je stavljao na se vrlo rado.

U ophođenju je bio prijatan, u dužnosti tačan, a u vlasti pravedan i čovečan.

Milojko Lešjanin bio je vrlo dobar Srbin, plemenit čovek, i vojnik na svom mestu.

Neka mu je laka majka zemlja; on je nju lepo poslužio!

Lešjanin Miloje rodio se u selu Lešju, pod brdom Babom, 16 novembra 1830, od oca Stojana i matere Mare.

Miloje je svršio osnovnu školu u Ćupriji, kud mu je otac, kao nahiski starešina, bio prešao iz Lešja.

Iz Ćuprije je došao u Beograd, gde je svršio gimnaziju i Licej, pa je, godine 1849, otišao u Hajdelberg, da nastavi svoje školovanje.

u Nemačkoj je proveo tri godine, slušajući državne nauke u Hajdelbergu i u Berlinu. Posle toga, ode u Pariz, gde je ostao dve godine i po. Iz Pariza je prelazio u Englesku, pa se odonuda vratio u otadžbinu.

Miloje je počeo služiti u ministarstvu unutrašnjih poslova, pa je, posle, otišao u Carigrad za sekretara srpskoj onamošnjoj agenciji.

Godine 1858, vratio se u Beograd za sekretara ministarstvu spoljnih poslova. Odmah za tim postao je načelnik unutrašnjeg odeljenja kneževe kancelarije, gde je bio uz Kneza Miloša do kneževe smrti (14 septembra 1860).

U početku novembra 1860, Miloje je, po svojoj želji, postavljen za načelnika spoljašnjeg odeljenja kneževe kancelarije, i u tom zvanju ostao je do smrti.

Miloje je bio čovek stasit, lep, smeđe kose i brkova, koji behu tanki i uvek marljivo držani.

Sva figura njegova bila je neka mila pojava, koja je nosila dušu vedru, čistu, otvorenu, punu dobrote i inteligencije.

Za to ga je svak voleo i uvažavao.

Da je Miloje imao dužega veka, mogao je biti od velike koristi Srbiji, naročito u poslovima s tuđim državama. On je za ono kratko vreme, u dva maha, slan u Crnu Goru, a posle bombardanja Beograda, izvršio je, po poruci srpske vlade, jednu misiju u Parizu i još u nekim prestonicama jevropskim.

Miloje je mnogo pisao u oblasti administrativne politike, a od toga štampano mu je samo:

1. Recenzija na Tkalčevo Državno Pravo Srbije, koja je izašla u Srpskom Dnevniku, 1858. i
2. Državna služba i državne sluge, u Beču, 1859.

Na toj se knjižici nije potpisao, a nju je ondašnja štampa jako hvalila.

I današnji Zakon o činovnicima građanskoga reda prvobitno je delo Miloja Lešjanina, pa je, docnije, menjan i dopunjavan.

Na neko vreme pred smrt, gađajući nišan, povredio je zenicu svome desnom oku. Od toga je, posle velikih bolova, teških operacija, i svakojakih muka, ostao slep u desno oko.

Jamačno su te strašne muke naudile inače zdravu Milojevu telu te je pao u tešku bolest od koje se nije ni digao.

Miloje Lešjanin umro je u Beogradu 13 aprila 1867 godine, i saranjen je kod Markove crkve, s južne strane one humke na kojoj je, 1830 godine, pročitan sultanski hatišerif.

Na grobu mu je krasan spomenik s ovim zapisom:

MILOJE LEŠJANIN

ROĐEN 1830

☦

1867

A povrh toga, u uvijenoj traci, izrezana je francuska poslovica koju je pokojnik vrlo često govorio, i koja glasi:

Fait que doit, advienne que pourrait (Radi što si dužan raditi, pa što bude neka bude).

Lazić Vasilije rodio se u selu Suseku, u Sremu, 1 januara 1798, od oca Đorđa, sveštenika, i matere Vasilije.

Osnovnu školu svršio je u mestu rođenja svoga, a gimnaziju i bogosloviju u Karlovcima,

Lazić je mislio zapopiti se u svojemu selu; ali, kad mitropolit pretpostavi njemu slabijega bogoslova, manu se popovine i ode u Peštu, te svrši prava.

Godine 1823, septembra 26, položio je, kao pravnik, advokatski ispit „s hvalom“, i dobio diplomu, da može raditi pravozastupničke poslove.

Posle toga, Lazić je i radio poslove pravobranilačke, i predavao, kao profesor, u učiteljskoj školi u Somboru, a bio je i zastupnik fruško-gorskih manastira.

Za to vreme, sedeo je u Somboru. Mitropolit Petar dotle ga je, u dva maha, pozivao da dođe ovamo u Srbiju.

U Somboru, Laziću opštinari učine neku krivdu, s koje on odmah preda svoje stvari na doboš, i dođe u Srbiju.

U Beogradu je, nekoliko meseca, bio sekretar u državnom Savetu, a posle ode za sekretara beogradske konzistorije, gde je ostao do smrti.

Uz tu dužnost, Lazić je dugo cenzurisao knjige i novine. I, na hvalu njegovu, može se reći da se u tom poslu nije odlikovan osobitom revnošću i oštrinom! Evo tome jednoga svedočanstva.

Jednom je hteo ići u selo Susek, po svom poslu, pa je molio arhimandrita Savu Jovšića da ga, za neko vreme, odmeni u cenzorstvu.

— Ne mogu vam to učiniti, rekne Jovšić: — Ko će, vragu, čitati tolike novine?

— Ne treba to sve čitati, odgovori Lazić.

— E, pa kako ću cenzurisati?

— Vrlo lasno: uzmite u ruke novine, pa prelećite očima preko vrsta, i samo motrite nema li gde koja od ovih reči: „Knez,“ „pravitelstvo“, „mitropolit“, „crkva“, i ako tih reči nema, puštajte slobodno; a nađete li gde koju od tih reči, ustavite se, i vidite šta se o njoj veli.

V. Lazić je bio čovek na svatanju bistar, na jeziku oštar, a na peru lak. Uz to je bio navikao verovati da je srpska narodnost u ondašnjoj literaturi, a pravoslavna vera — u crkvenom slovenskom jeziku, onakom kakav je u crkvenim ruskim knjigama.

S toga je, inače dosta težak čovek, ustajao da se bori protiv Vukove reforme u jeziku, i pisao je o prevodu Novoga Zaveta članke u nekolikim listovima onoga vremena protiv novoga pravca.

V. Laziću je Đ. Daničić prvi put odgovorio na Todorovu Subotu, 1848, a drugi put — na Đurđev dan, 1848.

Osem toga, u ondašnjim beogradskim Srpskim Novinama, štampao je V. Lazić nekoliko dopisa o srpskim stvarima u Vojvodini 1848. Sve te dopise oštampao je u jedno, pod imenom: „Despotstvo srpsko, Sloboda srpska. V. D.

U zasebnom životu, Lazić je bio čovek vrlo smeran; nije se otimao za velike službe, ma da je vešto umeo namignuti na onoga koji se velikašima udvara:

— Pogle! Pogle! rekao je on jednom svom prijatelju, pokazujući, kroz prozor, činovnika N: — već se pogurio od revnosti: svima će ministrima čestitati novu godinu. E pravo je da avansuje!

Pun je bio bodljikave šale i, ne smejući se nikad, mogao je, svojim dosetkama, nasmejati svakad celo društvo. Njegove dosetke pričaće se dugo u beogradskoj konzistoriji.

Dolazio je od kuće, s Vračara, u konzistoriju, na taljigama, preko Terazija. Vraćajući se kući, ako duva ustoka, Lazić se okrene leđima kočijašu, pa se tako natraške vozi kroz Beograd.

Rado je mnogoga počastio, i siromahu pružio, a nerado je sedao za tuđsto: najvoleo je „svoju kućicu, svoju slobodičicu“.

Lazić je umro u Beogradu 17 avgusta 1876, i sahranjen je kod Markove Crkve.

Lazić Jovan rodio se u selu Svračkovcima, u nahiji rudničkoj, 1763 godine.

Za prvoga ustanka (od 1804—1813) nije bio ni u kakvoj vlasti, a borio se je svuda gde su se borili Rudničani, zemljaci njegovi.

Za drugoga ustanka, 1815, Lazić se je odlikovao osobito u bojevima na Ljubiću, i u onom na Dublju.

Kad se rat svršio, i mir utvrdio, Lazić je bio knez u nahiji rudničkoj. U toj dužnosti ostao je do pred kraj godine 1823. A tada ga Knez Miloš, zbog slabosti zdravlja, razreši od knezovske dužnosti, oslobodivši njegovu glavu od poreza, a njegovu kuću od kuluka.

Docnije, na predlog narodnoga suda, Knez Miloš, 6 januara 1825. br. 24, postavi Lazića za, „Kodžabašu“ na 12 sela oko Rudnika, u kojima je, po tom kneževom ovlašćenju, Lazić bio svaka vlast.

Lazić je umro 1831, u svojoj 68, i sahranjen je u svračkovačkom groblju.