Lazarević Luka, rodio se u selu Svileusi, u nahiji šabačkoj, godine 1774. Otac mu se zvao Todor a majka Jevrosima. Kao dete, slan je u Srem, te je onamo učio knjigu tri godine i po. Pošto se vratio iz Srema, i pošto se je oženio, zapopio ga je 1796, valjevski vladika Danilo, i dao mu u nuriju sela: Ljutice i Koceljevu.
Posle sedam godina, umre mu popadija, i on ostane s dvoje muške dece: Mihailom i Kuzmanom.
Luka je imao brata od strica, po imenu Ranka, koji je bio knez u šabačkoj Tamnavi. Iz tako dobre kuće, a od prirode živ i otresan mladić, pop Luka je, i kao sveštenik, svakad nosio oružje, i zabavljao se njime onoliko isto koliko i trebnikom i petrahiljem. Na konju pak bio se toliko svikao da je, što ono kažu, mogao i spavati na sedlu.
Knez Ranko, kao narodni starešina, u Tamnavi, birao je od dva zla manje: s toga se je, u onoj borbi Janičara s carevim vernim Turcima, držao carske strane. Janičarima je to bilo krivo, i za to su se svetili svakom takom Srbinu. Tako Bego Novljanin, koji je sedeo u Šapcu, ubije kneza Ranka, usred po dne, u Šapcu, nekako u početku godine 1800. Pa Turcima i to ne bude dosta, nego na kuću knez Rankovu udare 1001 groš ćeša, što je božem taksa za pregledanje tela ubijenoga!…
Sad je Luka samo čekao priliku, pa da se Turcima osveti za sve to.
Prilika se skoro pokaže. Ustanak u Šumadiji, u početku 1804, pruži se i preko Kolubare, i Jakov Nenadović, s valjevcima, počne se primicati k Šapcu baš u samom početku otvorene borbe. Pop Luka odmah stane među borce, i, kroz vrlo kratko vreme, družina opazi ko je on i šta vredi. Samim tokom događaja, Luka iziđe u prvi red, i postane vođ šabačkim Tamnavcima, i Posavcima, gde god bi se sudarili s Turcima.
Kad je trebalo redovno postaviti glavnoga vođa tim šabačkim ustanicima, a Prota Nenadović rad je bio postati vojvoda šabački, pošto je stric mu Jakov već zapovedao severozapadnom stranom valjevske nahije, onda Karađorđe, na skupu, upita Posavo-Tamnavce:
— Koekude, koga hoćete da vam bude vojvoda?
— Popa Luku hoćemo, odgovore oni svi u jedan glas.
— A kako bi bilo, koekude, da vam bude vojvoda Prota Mateja iz Brankovine!
— Gospodaru! rekne jedan između Tamnavaca: — nema stada gde nema ugiča. Ne ćemo da uzajimamo vojvodu iz valjevske nahije, nego hoćemo Popa Luku.
— A praštate li mu da se ženi!
— Neka mu je prostom od nas i od Boga, poviču svi u glas (tri puta).
— E, koekude, neka mu je prosto i od mene; i neka vam je srećan!
I Pop Luka se onde, na jednom panju, odmah obrije. Uslugu ovu učinio mu je, svojom rukom, Petar Moler.
Posle ovoga događaja, Pop Luka, je, zajedno s Jakovom i drugima, otišao na Užice.
Docnije se Luka, po drugi put, oženio iz Jadra devojkom Danojlom, i valjevski vladika, Antim, venčao ga je kao kum.
Od godine 1805, nastaje niz bojeva, koji je ujedno niz Lučinih pobeda u kojima se je odlikovao koliko junaštvom toliko i vojvodskim taktom i upravom.
Slavna pobeda na Mišaru, 1 avgusta 1806, u malo ga nije glave stala, ali je Pop Luka mnogo pomogao da svršetak bitke bude za Srbe onako slavan, kao što je izašao. Sklopivši plan bitke, Vožd je odredio Luku da se, s konjanicima, skloni u jednu šumu, pa, kad pukne top aberdar, onda da grune u bok i u leđa Turcima. Kazasmo da je Luka bio jahač za priču; u bojevima je uvek bivao na konju, i govorio je:
— Krilat sam, kad sam na dobru konju!
I Turci su to sve znali vrlo dobro.
Turska oholost mogla je zar i trpeti rajetina pešaka, ma i s puškom u rukama: ali da se taj poniženi mrav baci na ramena konju labudu, kakve je Luka najradije jahao; da munjevitom brzinom proseca bojna polja, i da tako u prisenak baca sinove prorokove: din nije mogao podneti. Za to je Kulin-Kapetan smatrao za dužnost prema svojoj veri počasti da odrubi glavu besnome đaurskome popu, koji se tako pohasio da čak Turke zaziva na megdan!
I slučaj ih nanese jednoga na drugoga. Na Mišaru se, 1 avgusta 1806, sukobe, usred najžešćeg boja, Kulin-Kapetan i Pop Luka. Čim se vide, tim se i poznadu, i poleti junak na junaka. Kuburlije, vazda verne, ovde izneveriše obojicu. Luka isuka sablju, ali mu je Kulin dočeka i prebi na dvoje, a ujedno mu stesa i kožu s temena, tako da ga po licu obli krv. Videći da je ranjen, i da će poginuti, Luka jednoga Turčina, koji mu se bio prikučio u času, lupi nogom u trbuh, pa garakne svoga besnoga konja, doleti do protivnika, i njega arbijoh tresne u nos te ga oblije krv. Ali dok je to uradio, dobio je dve rane na desnoj ruci. Pri sve tom još je imao dosta snage te skoči s konja, i, dok su se Turci bavili oko njegova konja i bogata takuma na njemu, skloni se šumar. U česti stane zavijati svoje grdne rane. Među tim su momci njegovi složili vatru iz pušaka i Kulina sastavili sa zemljom…
Najposle, boj se svrši srećno; Turci, razbijeni, povuku se u Šabac, a Srbi našavši krvav ves Pop-Lučin, pomisle da je poginuo, i ožaloste se svi do jednoga. Pred samu noć, izađe Luka iz česte, sav krvav, a Karađorđe i vojvode potrče ljubiti se s njime, i pitati za junačko zdravlje.
Odmah je otišao u Provačku Adu, te se onde lečio dok nije ozdravio.
Godine 1807, januara 25, kad je primio od Turaka Šabac, Karađorđe je ostavio u njemu Popa Luku, kao komandanta, s 1000 vojnika.
Kao vrhovni starešina u Šapcu, Luka je nastajavao da se uvede dobar red i u varoši i u okrugu. Nekad je sudio i u magistratu, i neke je presude svojom rukom zapisivao u protokol.
Malo je bilo i najneznatnijih bojeva od Šapca do Loznice u kojima nije bio i Pop Luka glavom. A bio je, kao što je već rečeno, i na Užicu, gde je Begu Novljaninu vratio žao za sramotu. I preko Drine sevala je sablja Luke Lazarevića. Na Glavici, poviše Beljine, i između Zvornika i Srebrnice, razbijao je Turke krčeći put k Sarajevu, da kamenička pogibija (19 maja 1809) ne ustavi njega i sve druge. U onom boju kod Beljine, pao je razglašeni megdandžija Meho Orugdžić.
Višnjić mu u najslavnije bojeve stavlja: onaj na Loznici, kad je to mesto izbavio od Turaka, i onaj na Novom Selu, o Krstovu dne, kada je na megdanu pogubio Pejzu Mehmed-Agu. Pesmu o ovom su valja svako srpče da zna na pamet. U njoj se, na toliko mesta, potvrđuje da je Luka, pored junaštva, bio i vrlo dobar strateg.
Samu pušku, kojom je Luka „zaklao“ Pejzu, pevac ovako opisuje:
„Skide Luka pušku krdžaliku,
Koja’no je obljevena zlatom
Od jalmana do gornjeg nišana.
Na kojoj je tridest belenzuka.
Sve od čista žeženoga zlata.
Parazlama od trides’t dukata.
Na kojoj je do dvanaest slova:
Svako slovo u krv okaljeno
Na junačko telo namenjeno.
Ona bije svaku amajliju!
Puče šara pusta ostat’ ne će,
Te pogodi Pejzu Mehmed-Agu,
Pogodi ga pod grlo bijelo
Zakla Pejzu kao jagnje mlado.“
Godine 1813, posle nesreće na Ravnju, i Luka je ostavio Srbiju. Austrijanci su ga najpre sproveli u Judenburg, u Štajerskoj; posle je odande otišao u Rusiju, gde je ostao do 1832, a tada se vratio u Srbiju, gde je, naravno, zastao sa svim nov red stvari. Knez Miloš, 23 februara 1835, odredi mu 250 talira penzije, a posle ga postavi za člana šabačkom magistratu.
Godine 1842, postao je član Državnoga Saveta; ali docnije, zbog starosti i slabosti od rana kojih je imao 14, stavljen je u penziju, pa je živeo u Šapcu, u svojoj kući.
Godine 1852, aprila 29, sedeći, izdahnuo je Pop Luka, i oči svoje zaklopio za navek. Sutra dan, s najvećih počastima, ukopan je kod crkve šabačke. Nad grobom njegovim uzidana je ploča s ovim stihovima od pojete Jovana Ilića:
„Krjepkom mišicom, srcem viteškijem.
U najgore doba po Srbina.
Kad procvilje malo i veliko.
I Srbija zemlja ponosita
Krvavijem suzam’ proplakala.
Rodu svome posluživši vjerno —
Ovde leži Lazarević Luka,
Štit Pocerja, cvjet srpskih junaka.
A posinak vrla Karađorđa!
Prosta zemljo, koja no ga skrivaš.
Svojom te je otkupio krvlju!“
Pop Luka je bio od omanjih ljudi, crnomanjast, koštunjav, hitar, ćutljiv, a naravi opore i žestoke, tek povratljive; živ, energičan, uredan, oštar i pravedan prema mlađima, a poslušan prema starijima.
Od svih vojvoda, Luka je najviše cenio Petra Dobrnjca i Milenka Stojkovića.
Turke Bošnjake mrzio je, ali je govorio da su bolji junaci od pravih Turaka.
Na slavu sebi, i na čast činu koji je nosio pre vojvodstva, Luka se nije nikad oprljao nikakvom tiranijom, niti ikakvom osudnom žudnjom za tekovinom.
Uvažavao je nauku i ljude naučene, i kako škola nije bilo bliže, svoju je decu slao čak u Karlovce u školu.
S oružjem se je bio toliko svikao da je, pod svoju duboku starost, kad bi putovao iz Šapca u Beograd, ili odovud onamo, uvek kraj sebe, u kolima, držao svoju „krdžaliku,“ svoju sablju, i svoja dva pištolja, makar da mu tada ni noge ni ruke nisu bile za megdane!…