Категорија: Lj

Ljubiša Stefan Mitrov¹ rodio se u Budvi, poslednjeg dana meseca februara, 1824.

Otac Ljubišin Mitar, preveo je gotovo sav svoj vek na moru; a Ljubiša, kod dobre majke, bio se je razmazio tako da, do svoje četrnaeste godine, još gotovo ni azbuke nije znao!

Tek kad mu otac umre, Stevan se seti da mu mnogo treba, pa navali učiti se samoučki i, za nekoliko godina, toliko se spremi da je, godine 1843, već bio općinski sekretar u Budvi, a godine 1848 vidimo ga kao kandidata za bečki sabor (Riechstag).

Posle je bivao na dalmatinskom saboru, u Zadru; u deputaciji dalmatinskoj, u Zagrebu; i u carevinskom veću, u Beču, čak do godine 1878.

Radeći i boreći se po tim burnim skupštinama, Ljubiša je dospevao baviti se i knjigom srpskom.

Godine 1862, štampao je, u Narodnom Listu, nekolike prevedene satire; posle je preveo iz Horacija „Hvale seljačkoga života“, pa je, u Dubrovačkom Zabavniku, štampao Smrt Ugolinovu, iz Danta.

Tek iza tih prevoda, počeo je raditi sam iz svoje glave, i, posle nekolike godine, dao je čitaocima ove priče:

1. Lažni car Šćepan Mali;
2. Kanjoš Macedonović;
3. Pop Andrović;
4. Prodaja Patrijare Brkića;
5. Krađa i prekrađa zvona;
6. Prokleti Kam;
7. Skoči-djevojka;
8. Gorde, ili kako Crnogorka ljubi.
9. Najposle Pričanja Vuka Dojčevića.

Te su priče došle srpskim čitaocima kao neka neobična novina, sa svim iznenada. Lepi stvorovi žive uobrazilje, priče ove donose neznano dotle bogastvo srpskoga jezika, i gipkost srpske besede!

I Ljubiša, u politici i dotle krupan sin kršne Boke, ovim svojim književnim delima, zauzme jedno od prvih mesta među srpskim književnicima!

Ljubiša umre u Beču 11 novembra, 1878, i ukopan bi u mestu svoga preminuća.

Docnije su kosti njegove izvađene, prenesene u Boku, i sahranjene u mestu rođenja njegova.

---

1. Srpska Zora za 1878, str. 110, 130, i 221. ↩︎

Ljubić Sima, naučnik, katolički sveštenik, čuvar muzeja u Zagrebu, rodio se na ostrvu Hvaru, u Dalmaciji, 24 aprila 1822 godine. Učio se u Dalmaciji i u Beču. Profesorovao je u Oseku i na Rijeci. Bio je član Jugoslovenske Akademije u Zagrebu, i član Srpskog učenog društva u Beogradu. Odlikovao se je u numizmatici Južnih Slavena.

Preminuo je 6 oktobra 1896 u mestu svoga rođenja. Bog da mu dušu prosti!

Ljevajac Raka rodio se u selu Donjoj Gorijevnici, u rudničkom okrugu, 1777, a starina mu je u selu Ljevaji, po kom je i prozvan Ljevajac.

Još do ustanka 1804, Ljevajac je morao biti čovek uvažen u narodu, jer i njega vidimo, među ustaničkim starešinama, na onom sastanku u Zemunu, 28 aprila 1804, gde su Austrijanci ogledali da izmire Srbe s Turcima.

Posle toga, Ljevajac se je nahodio pod komandom Milana Obrenovića, koji je zapovedao nahijama rudničkom, požeškom (čačanskom) i užičkom.

Godine 1809, kad su Srbi opseli Senicu, dođu im poslanici od crnogorskoga vladike Petra Prvog, i od plemena Vasojevića. Prvi je želeo zajednice u radu za oslobođenje srpskoga naroda, a drugi su tražili da i njihov kraj prihvati Srbija.

Karađorđe, tada, odabere Raku Ljevajca i Antu Simeunovića, oglasi ih za vojvode Vasojevićima, i pošalje ih da zauzmu Vasojeviće, i da se združe s Crnogorcima.

Ova ekspedicija, pogreškom Hadžiprodanovom, ostane sa svim jalova. Te Ljevajac i Anta odu na Cetinje, a odonuda su se, posle, hajdučki provukli kroz Tursku, i došli u Srbiju.

Posle toga, Ljevajac je bio vojvoda u nahiji užičkoj. Godine 1812 i 1813 naređivano mu je nekoliko puta da pohvata, ili pobije, hajduke u nahijama užičkoj i sokoskoj, i da spremi što više vojske za odbranu zemlje (1813).

Najposle, s nekih zloupotreba, izgubio je vlast i ostao bez ičega!

Godine 1815, Ljevajac je odmah udario na Turke u Čačku, i, posle Mutapove smrti, postao je rudnički vojvoda.

Ljevajac se je, ličnim junaštvom, mogao meriti s Jovanom Kursulom. Veruje se da je on posekao sina Skopljak-Pašina, posle pobede na Ljubiću, kad su Turci uzmicali preko Jeline.

Ljevajac je umro 17 oktobra 1833, i ukopan je u selu Mojsinju, crkvi s desne strane.

Bio je srednjega rasta, bela lica, a crne kose i brkova; govoreći, svakad se je smešio.