Категорија: M

Mirijevski Todor (Janković), rodio se u sremskoj Kamenici, 1741.

Gimnaziju je učio u Karlovcima, a filosofiju u Beču, gde se je još izranije spremao za pedagoga.

Janković je bio prvi i pravi reformator srpskih narodnih škola u Austro-Ugarskoj, u drugoj poli prošloga veka. Reformu je izvodio i u školi, i u nastavi, i u svemu čim se škola služi.

On je, još, junački branio naša Ćirilovska slova, kad ih ono kratkovida politika htede uništiti.

Odazvan u Rusiju, i onamo je on prvi uredio osnovne škole po načelima Felbingerovim. Za te zasluge, Janković je postao član Akademije nauka, pravi državni savetnik¹, plemić, itd.

Kad mu je dano plemićstvo, nazvao se je Mirijevski, po našem selu Mirijevu, gde mu je starina.

Janković je umro u Petrogradu, 28 maja 1814, i ukopan je kod crkve Aleksandra Nevskog.

---

1. Milićević, Istorija Pedagogije. str. 555—556. ↩︎

Milutinović Sima (Sarajlija), rodio se u Sarajevu, u Bosni, 3 oktobra, 1791 godine, od oca Milutina, koji je bio iz sela Rožanstva, u nahiji užičkoj, i majke Anđelije.

Na kraju prošloga veka, Simi otac, Milutin, pobegne iz Sarajeva od kuge, i dođe u Gradačac, a odande se spusti u Zemun. Tu počne trgovati žitom, i dobro se obogati. Sina svoga pak Simu da u grčku školu da se uči. Iz grčke škole, Sima ode u karlovačku gimnaziju, iz koje je, posle četiri godine dobroga učenja, bio isključen, zajedno sa Dimitrijem Davidovićem. Sva mu je krivica bila neka nestašnija pesma, koja je kazivala neke ondašnje svece onake kakva su, a ne onake kakvi se pritvaraju da su.

Iz Karlovaca ode Sima u Segedin, te dovrši gimnaziju pa, godine 1809, dođe u Srbiju.

Dotle se je već i otac njegov bio preselio iz Zemuna u Beograd.

Sima je najpre bio pisar u „sovetu“, gde je, imajući lep rukopis, prepisivao sva važnija pisma, a osobito vojvodske diplome. Posle Dositijeve smrti, na šest meseca pred pad Srbije, bio je učitelj u velikoj beogradskoj školi.

A kad je neminovna opasnost nastupila, 1813, Sima je otišao na Drinu k dobrovoljcima Zeke Kapetana, i s njima se bio protiv Turaka.

Posle propasti Srbije, prešao je bio u Srem, ali se onamo nije dugo zadržao. Na skoro ga vidimo,u službi kod valjevskoga vladike Alauka, gde je dočekao i Hadži-Prodanovu Bunu, 1814, i Takovski Ustanak, 1815 godine.

Tada se rastao s vladikom smešnoga imena: vladika, Grk, otišao je u Zvornik, s Turcima, a Sima, sekretar njegov, u Cer, k Srbima ustanicima.

Simina se četa, u taj mah, nalazila u manastiru Radovašnici, u osoju planine Cera.

U boju na Dublju, Sima se je prosuo tako, da je, s toga, do smrti morao uvek nositi potege od jelenje kože.

Kad je Knez Miloš s Marašli-Ali Pašom uglavio mir, Sima je postao pisar najpre u Marka Štitarca, pa u Jovana Obrenovića, brata Miloševa i, najposle, u onoj „narodnoj kancelariji“, u Beogradu.

Godine 1816, kad su, u Beogradu, pogubljeni vojvoda Petar Moler i Kapetan Radič Petrović, Milutinović ostavi i službu i Srbiju pa sedne na Vasiljevićevu lađu lončaricu, i pusti se niz Dunavo, s namerom da ide u Besarabiju tražiti svoje roditelje koji su bili otišli onamo s ostalim srpskim beguncima od 1813. Na toj lađi, zajedno sa Simom, putovao je i nekakav Grk.

Lađa stane pod Vidinom, a Turci uhvate Simu i onoga Grka, pa ih okuju, i bace u tamnicu. Sima je tu tamnovao 15 meseca.

Pošto ga Turci, kao čoveka prava, puste, najmi se u nekaka Turčina da mu radi baštu i da je čuva. Posle toga bio je učitelj u mesnoj školi. Tu se je Sima poznao i pobratimio s mladićem Hristiforom Hadži-Jovanovićem, iz Svištova, kom je, posle, posvetio svoju Srbijanku¹.

U Vidinu je napisao Trojesestarstvo koje je, docnije, izdala Matica Srpska (Lipiska 1836).

Iz Vidina je otišao u Besarabiju, i u Kišenjevu je našao svoga oca, a majka mu je već bila umrla.

Mora biti da je dotle misao o Srbijanci duže vreme Simu zanimala; ali onda, nahodeći se među mnogim vojvodama i drugim poslenicima one borbe od 1804—1813, Sima je svoju spremu popunio, i Srbijanku dovršio.

Da bi je naštampao, mislio je ići u Lipisku, ali je, za taj put i za štampanje, valjalo novaca.

Srbin, Jovan Riznić, trgovac u Odesi, upita Simu:

— A koliko ti treba novaca da Srbijanku naštampaš?

— Hiljada talira, odgovori Sima.

— A koliko ti, Simo, valja za trošak?

— Ostaću onamo tri godine; na svaku godinu valja mi, najmanje, po sto talira!

— Evo ti hiljada talira za knjigu; i evo ti po trista talira, za tri godine, za življenje; ali mi nemoj javno zahvaljivati, niti mi imena pominjati u knjizi.

I otac mu je na to ime dao neku sumu.

Sima se digne te u Lipisku. Onde je knjigu štampao, i slušao lekcije na universitetu.

Tu se je poznao s Herderom, Grimom, Krugom, Ulandom, V. Gerhardom, i sa đenijalnom Amalijom Talfi, koje se je svakad sećao s nekim milim raspoloženjem. Njoj je i posvetio svoju Zoricu, koja je štampana u Budimu, 1827.

Ali kao da mu sva pomenuta pomoć nije bila dovoljna. I onda je pomoć pobratima njegovoga Hristifora došla baš kad treba.

Za to je Srbijanku i posvetio njegovom prijateljstvu!

Srbijanka je štampana 1826 godine, u 4 knjige.

Boraveći stalno u Lipisci, Sima je, na neko vreme, išao i u Berlin; išao je, jednom, i u Grefenberg, u austriskoj Šleziji, te se je poznao sa čuvenim, u ono vreme, hidropatom Prisnicem, i njegovim načinom lečenja.

Godine 1827, Sima ode u Crnu Goru. Vladika Crnogorski, Petar Prvi, uzme ga sebi za sekretara, i poveri mu svoga sinovca Rada Tomova, da ga uči.

I Sima je svoga učenika, potonjega glavara Crne Gore, učio špartanski, onako kako dolikuje zemlji u kojoj će vladati.

Sva je prilika da je baš Sima najviše i pomogao da se u Rada razvije pesnički dar koji je, docnije, proslavio i učenika i učitelja.

Baveći se u Crnoj Gori, Sima je napisao: Istoriju Crne Gore (Petrograd, 1835); pokupio je neke narodne pesme: „Pjevanja crnogorska i hercegovačka“. To je štampao u Budimu, 1833, pod izmišljenim imenom: Čubro Čojković; napisao je dramu „Dika Crnogorska“ (Cetinje, 1835), i tragediju „Obilić“ (Lipiska, 1837).

Dok se je bavio u Crnoj Gori, predsednik senata, Stevan Perkov, zbog malih njegovih ušiju, prozove ga Čubro. To ime bude Simi jako po volji, i on mu još doda Čojković, što označava čoveka s muškim čovečanskim vrlinama. Posle se je, eto, i potpisivao ponekad Čubro Čojković.

Kad je Simin učenik Rade, po smrti Vladike Petra Prvog, primio vladu nad Crnom Gorom, kao Petar Drugi, Sima je, bosonog, pobegao s Cetinja u Kotor, i odande se je, posle dosta muke, dokoturao u Srbiju, i došao u Kragujevac, gde ga je primio i potpomogao brat mu Đorđe Besara.

Sima je, kao što je napred rečeno, mnogo pomagao da se u mladića Rada razvije pesnički dar, i da taj mladić, posle smrti Vladike Petra, postane Vladika. Za to mu je učenik bio uvek zahvalan: najpre je posvetio Simi svoju „Luču Mikrokozmu“, a posle je napisao pesmu „Sprovod prahu S. Milutinovića“, u Podunavci, 1848.

Knez Miloš postavi Simu najpre za pomoćnika rujanskom srdaru, Jovanu Mićiću, a posle ga prida komandantu vojske u Ključu, koja je imala smetati Turcima fetislamskim združiti se se Turcima adakalskima (1833).

Godine 1835, po želji Kneza Miloša, Sima je išao u Crnu Goru, te privoleo na povratak u otadžbinu vladiku čačanskoga Nićifora Maksimovića koji je, zbog zavade s g. Jovanom Obrenovićem, bio onamo pobegao.

Taj posao Sima je svršio po želji Kneževoj, i vratio se u Kragujevac.

Te iste godine, Sima je išao u Carigrad, u sviti Kneza Miloša.

Po povratku iz Carigrada, Knez Miloš postavi Simu za Istoriografa Srbije, sa 300 talira plate na godinu!

Sima je išao iz okruga u okrug, saslušavao ljude o događajima, i pisao Istoriju Srbije od 1813 do kraja 1815.

Napisavši tu istoriju, Sima je posveti Miloševu bratu, Jovanu Obrenoviću, kao dobrotvoru svojemu i svojega književnoga rada. Da bi spis svoj naštampao, Sima ode u Lipisku, i svoju istoriju štampa u 6000 primeraka. Od toga broja polovinu najpre pošalje tranzito u Srbiju. I ta pola srećno dospe, i raziđe se po čitaocima. Drugu polu zadrži u Beču austriska cenzura, i spali je. Pa i oni primerci, što su stigli u Srbiju, i razišli se po rukama čitalaca, posle su hvatani i spaljivani!

Za što?

Govorilo se je onda da se to čini na protest Rusije?!

Eto za to je ta knjiga danas tako retka.

Vraćajući se iz Lipiske, Sima se zadrži u Budimu; i tu isprosi za se devojku Mariju Popovićevu, za koju mu je Vuk govorio da vrlo dobro razume Srbijanku. S tom devojkom venčao se je u Budimu, 20 jula 1838, i s njom je, posle, živeo do smrti.

A u proleće, te iste godine, upravo 4 maja, srpska omladina u Budimu, krunisala je Simu lavorovim vencem kao narodnoga pesnika!

Dok se je tako bavio u Budimu, napisao je „Trojebrastvo“, koje je štampano u Beogradu, 1844.

Vrativši se u Beograd, Sima je dobio zvanje direktora osnovnih škola.

U arhivi ministarstva prosvete, onoga vremena, nahodi se Simina molba za „vodolečište“ negde blizu Beograda, ali mu ta molba nije primljena.

U borbi stranaka u Srbiji, od 1839—1842. Sima se je držao „ustavobranitelja“; njih je zastupao i branio, a protivnike njihove napadao i ružno. Za to je morao bežati iz otadžbine, u koju se je vratio tek po odlasku Kneza Mihaila.

Nova vlada u Srbiji dala je Simi mesto sekretarsko u ministarstvu prosvete, a posle ga je postavila za člana apelacionoga suda.

Godine 1846, Sima je, po naredbi srpske vlade, odveo šest mladića u Kijevo da uče bogoslovske nauke. Među ovom šestoricom bio je i Miloje Jovanović, potonji mitropolit srpski Mihailo.

Iz Kijeva, Sima se ne vrati odmah kući, nego ode u Moskvu i u Petrograd, i zadrži se, na tom putu, mnogo duže nego što je bio ovlašćen. Kad se vratio u Beograd, imao je neprilike sa svojim starešinama, koji su ga krivili za taj samovoljni postupak, ali mu se je ipak sve prošlo o lako.

Sad je Sima smislio da otvori nekaku pivaru, te da njom popravi svoje novčano stanje. Upravo, od toga doba samo se bavio tom svojom pivarom i pisanjem. Pivara mu se je ugnula pod dugom, a iz pera mu je izišla tragedija Karađorđe, koja ni danas nije štampana.

Tada je bio u neopisanoj novčanoj oskudici.

u to doba, snađe ga smrt naprečac te umre 30² dekembra 1847, a 1 januara, 1848, bude sahranjen.

I kao što biva mnogim slavnim ljudma, tako je bilo i Simi: za života se zlopatio i nevoljisao kao niko njegov, a kad je preminuo, digle su se sve škole i svi nastavnici, svi činovnici, mnogi velikani, i mnoštvo građana — da ga isprate!

Na opelu, u velikoj crkvi, služio je sam Mitropolit Petar, s mnoštvom sveštenika; sinđel, Sava Jovšić, govorio mu je besedu. A oproštajnu molitvu očitao mu je sam mitropolit; na grobu, u ime srpskih književnika, pobrojao mu je sve velike zasluge, profesor Isidor Stojanović, i, najposle, dva odlična đaka, u stihovima, oplakali su veliki gubitak srpske knjige.

U Srpskim Novinama, br. 1, štampan je o Simi vrlo dirljiv nekrolog koji se završuje rečma: „Zemlja za njim plače, a nebo mu se raduje“!

Sima je ukopan kod Markove Crkve. Pored njega počivaju njegova tri dobra prijatelja: Joakim Vujić, Vukašin Radišić, i Gliša Vozarović.

Među tim, udovica Simina nije imala čime sahraniti pokojnika; Mitropolit Petar poslao joj je 20 dukata, a i drugi prijatelji dali su ko šta, te se tako ukopni trošak podmirio.

Milutinović je bio čovek srednjeg rasta, snažna tela, a crne masti: glava mu je već bila ćelava, te mu je, od toga, čelo bilo vrlo veliko, a obrve su mu bile veće nego brkovi u nekoga; brci pak bili su mu podebeli, a pogled ozbiljan ali prijatan. U društvu je bio razgovoran i dobroćudan, a u besedi ozbiljan i uljudan.

Bio je hodac za priču, jahač za hvalu, gađač među najboljima, a plivač kojemu druga nije bilo.

Tim svojstvima Siminim osobito su se Crnogorci divili.

Simina se slika nalazi u narodnom muzeju, u Beogradu.

Osem jezika maternjega, Sima je govorio ruski, bugarski, grčki, nemački, latinski, i po malo turski i madžarski.

Milutinović je bio pisac neobično plodan, osobito kao pesnik. Govoriti stihove bez pripreme, bilo mu je nešto sa svim obično. Na svoje sastave nije mnogo pazio; gde je što napisao, tu ga je i ostavio. Tako mu se je izgubio spev Raspevke i rane Popa Luke Lazarevića na Mišaru (u 5 pesama).

Njegove pesme, rasturene po raznim časopisima onoga vremena, munjevitom brzinom prožimale su srpske umove; osobito one pesme koje govore o ustanku i o bojevima s Turcima.

Ostavio je u rukopisu svoj život, ali samo do godine 1807; a sav život Simin, kad bi se opisao, bio bi zanimljiviji od svakoga romana.

Želeti bi bilo da se Simine pesme, ako ne sve, ono bar odabrane, štampaju, te da na novo počnu zadahnjivati srpsku omladinu, i svu inteligenciju, težnjama patrijotskim i plemenitim kojih su sve pune i prepune.

Dopuna

Noću između 9 i 3 dekembra 1900 godine umro je na prečac u Pančevu Sime Milutinovića jedini sin Dragiša Milutinović, i odonuda 5 dekembra prenesen u Beograd, sahranjen je u Novom groblju.

Tom prilikom iskopane su iz groblja kod Markove crkve i kosti Sime Milutinovića Sarajlije i njegove žene Marije, i prenete pa saranjene u Novom groblju pored sina im Dragiše.

Pri iskopavanju na Siminoj glavi nađen je veliki bosanski ves s kićankom; ispod vesa nađena je gotovo sva kosa, a ikonice od porculana, s kojom su ga, po kazivanju, sahranili, nisu mogli naći.

---

1. Ovaj Hristifor Hadži-Jovanović učio je lekarske nauke, i, baš onda je bio pošao da polaže doktorske ispite. Poznavši se sa Simom, i videvši koliko mu valjaju novci za štampanje Srbijanke, da mu sve što je bio spremio za svoje ispite, tako sam ostane doktor bez diplome. Taj je Hristofor, kao doktor, posle živeo u Beogradu, i umro ja ovde, godine 1845. ↩︎
2. U protokolu umrlih, koji se čuva u velikoj (aranđelovskoj) beogradskoj crkvi, za godinu 1848, pod brojem 1, zapisano je da je Sima Milutinović umr’o 30 dekembra 1847 a saranjen je ne sutra dan 31 dekembra, nego preko sutra, 1 januara 1848 posle po dne.
   To, što je pokojnik ostao nesahranjen dana 31 dekembra, dalo je povoda ondašnjim beogradskim listovima, da razno govore o danu njegova izdahnuća. ↩︎

Milutinović Jovica, rodio se u selu Sankoviću, 1773, u valjevskoj Kolubari.

Još godine 1804, kada je Knez Nikola Grbović, s vojskom, opkolio Valjevo, Knez Jovica je načinio od marama barjake, i nosio ih tamo i ovamo pored vojske, samo da Turci, videći te barjake, dobiju više straha.

Od godine 1804 do 1813, Jovica je bio svuda u bojevima gde god su bili Kolubarci. 1 avgusta 1810, na Rožnju, kod Sokola u logoru, postao je podvojvoda¹, a 26 maja 1812 dobio je diplomu na veći čin.

Nesrećne godine 1813, prebegao je i on u Srem; a 1815, kad je čuo za takovski ustanak, vratio se u Srbiju, zajedno s Pavlom Cukićem, i Maksom Krstićem; i odmah je, na tom putu, između Paleža i Šapca, pohvatao neke Turke i isekao ih. Iza toga, spusti se k Paležu, te i to mesto očisti, jer su Turci Paležani već bili gotovi da beže u Beograd.

Očistivši tako Palež, Jovica ostavi u njemu nešto vojske i kapetane: Petra Jerića iz Zvečke, i Đuru iz Crvene Jabuke. Sam pak, s Cukićem, pohita k Valjevu, te i njega opkole. Tu na Kličevac dođe k njima Knez Raka Tešić iz Mionice, i Radovan Grbović, koji su se bili uklonili u Maljen od Turaka.

Jovica i Cukić razglase po vojsci da je sva Srbija ustala na Turke, i da će, do koji dan, preći svi koji su bili otišli iz zemlje 1813, te da je gotovo izvesno da će narod pobediti Turke.

Ali sutra dan dođe glas, da su beogradske spahije udarile na Palež, da su se ona dva kapetana morala ukloniti ispred veće sile, i tako su Turci na novo zauzeli Palež, i na Posavinu već razrezali zapru!

Jovica taj čas uzjaše konja, ščepa kamdžiju i, sa 100 konjanika, potrči k Paležu. U selu Grabovcu čuje da i Knez Miloš iz Šumadije ide na Palež, i tako, u sami mrak, stigne, i sastane se s Knezom Milošem.

Turci u Paležu bili su se opkopali. Knez Miloš odmah naredi da se iz obližnjih sela dovuku tovarna volujska kola, da se grade domuz-arabe² za juriš na Palež.

Dok se to spremalo, Knez Miloš upita Jovicu, gde bi se mogao sastati s Petrom Molerom, makar, toga radi, morao i u Srem preći? Jovica odgovori da se može sastati u selu Progarima, u nekoga Popa Živka. Knez tada preda upravu opsade svome barjaktaru Simi Paštrmcu a on, s Jovicom, ode k selu Urovcima. Tu Jovica nađe čun i dva dobra momka koji Miloša, sama samcita, prevezu preko Save, i odvedu kući Popa-Živkoj. Jovica se vrati k Paležu, te svi navale graditi one domuz-arabe. Kad budu gotove, oni ih, kao probe radi, počnu primicati k Paležu. Turci se prepadnu od tih nakarada, pa navale tovariti se u lađu da beže na ovu stranu Kolubare. Ta lađa bila je četo-kajik, s jednim topom. Pretovarena, ona potone nasred Kolubare. Srbi sad juriše u varoš, gde još nešto Turaka zateku, te sve iseku, i zadobiju turskoga oružja, i džebane. Sutra dan izvuku iz vode četokaik sa svim onim što je bilo u njem. Preko sto Turaka bilo je kao god da su živi samo bez duše: kako su u kaiku sedeli, tako su se i potopili.

Jovica sad onaj četokaik s topom spusti niz Kolubaru u Savu, pa onda pođe uz vodu, a Paštrmac, s konjanicima, suvim, te na Zabrežje, da odande dadu glas Knezu Milošu o ovoj novoj pobedi i dobitku.

U veče toga dana, vrati se Knez Miloš iz Progara. Jovica ga dočeka, i pokaže mu kako su srećno rasterali Turke iz Paleža, i kakvu su dobit zadobili.

I posle ovoga, Jovica je u ratu, dok je trajao, i u mirno vreme bio jedan od najrazboritijih i najvrednijih narodnih starešina. U boju na Dublju, dopao je teških rana, ali ih je sve preboleo. Kad čovek čita ono što Milutinović piše o Knezu Jovici, ne može dovoljno da se načudi energiji, mudrosti, i rodoljublju ovoga čestitoga Kolubarca.

Knez Jovica je, s bune u Kragujevcu, 1842, prebegao u Srem, kao čovek koji se držao Kneza Mihaila.

On je preminuo u Rumi, u Sremu, 20 jula 1846, i onamo je sahranjen.

Imao je još dva brata: Panteliju i Grujicu.

Pantelija je poginuo u boju na Šapcu; a Grujica je, u jurišu na Čačak, dobio šest rana i — pao za otadžbinu!

Blago majci koja ih je take rodila!

Dopuna

Milutinoviću Jovici na grobu, u Rumi, ima ovo zapisano:

Na krstu:

„Srbinu iz Srbije, majoru Jovici Milutinoviću, iz večite ljubavi supruga Peladija, iz roditeljske nezaboravljenosti i sinovnog počitanija tri kćeri sa trudom zeta njegova Jevrema B. Tadića, trgovca iz Valjeva, ovaj pamjatnik podigoše mu za večni spomen“.

Na ploči:

„Blaženo upokojeni rab Božji Jovica Milutinović, major, činovnik iz Srbije. Ovde njegove srpske kosti leže. On rodu i otečestvu svom, kao hrabar i valjan Srbin od 1807 do 1833 velike i mnoge važne usluge požrtvovanjem svoga života učini. I težeći kosti u svom otečestvu ostaviti, u 76 godini svoje starosti, na žalost roda svoga, verne supruge Peladije, i triju kćeri, presele se i večnost 21³ jula 1846 u Rumi. Večna mu pamet⁴“.

---

1. Tako glasi dokumenat koji mu je dan na taj čin. ↩︎
2. To su na dvokolicama prikovane jake daske; nekoliko ljudi teraju te dvokolice pred sobom i, zaklonivši se za te debele daske, pucaju na neprijatelja. ↩︎
3. Možda je ovo dan ukopa. ↩︎
4. Ovaj zapis imao je dobrotu poslati mi Milan Sv. Nikolajević, tajnik vlade u Zagrebu, 8 januara 1895. ↩︎

Milutinović Đura (Slepi), rodio se na Grahovu, 1770 godine. U svojoj 17 godini oslepeo je, i postao guslar.

Počinjući od godine 1806, Đura je više puta pronosio kroz tursku zemlju, i kroz samu tursku vojsku, pisma iz Crne Gore u Srbiju, i natrag. On je imao gusle, u koje su se pisma tako vešto uvrćivala da niko ni poumio nije da one, osem svoje jeke, još i poštu čuvaju!

Najposle je ostao u Srbiji, i stanio se u Beogradu, gde je primao nešto plate kao penziju. Za to vreme, išao je u onu Veliku Školu, u kojoj su predavali Jugović i Radonjić, i više puta znao je lekciju bolje nego ikoji đak.

Godine 1813, kad je Srbija pala, Đura je, s Karađorđem, otišao najpre u Gradac, pa posle u Besarabiju, u Rusiji.

Tamo je, kao i drugi srpski begunci, primao pomoć od ruskoga cara, ali ga je srce vuklo da se vrati u Srbiju.

Godine 1816, dođu Stojković i Čardaklija uz Petrograda u Hotin, i stanu sklanjati Srbe begunce da se nasele iza Dnjestra, s pravima običnih doseljenika. Bura se tome odupre iz sve svoje snage.

— Zar vi, slobodni Srbi, govorio je on: — da budete prosti kozaci, i da zaboravite svoju krasnu otadžbinu?

A Stojkoviću je rekao:

— Gospodine Stojkoviću! Mojsije je izbavio svoj narod; izbavite i vi nas, pomažući nam da se vratimo u svoje otačastvo!

Godine 1817, Đura se je, s onima koju su tada došli ovamo, vratio u Srbiju. Posle toga, najviše je živeo u konaku Kneza Miloša, gde se hranio i nastavao, a i neku je novčanu pomoć primao.

Kneginja Ljubica nije nikad htela sesti za ručak, dok se ne nađe „Brat Đura“, da i on sedne. Obično je sedeo u dno stola, i služen je kao i drugi gosti. Begovi Milan i Mihailo otimali su se koji će pre dovesti „Čiča Đuru“ na ručak, ili mu učiniti drugu koju uslugu.

Đura je i inače bio prizivan i poštovan. Bio je visoka rasta, suva ozbiljna lica, čista i prikladna odela; išao je kroz ulice lagano; s dugačkim štapom u ruci, kao kakav Velizarije!

Sima Milutinović, ili drugi koji odabrani beograđanin, često bi pritrčao, uzeo ga za ruku, i izveo ga kud želi da se uputi.

Najviše se je bavio u knjižari, onda tek početničkoj, Gliše Vozarovića, i najradije je okupljao pretplatnike na nove srpske knjige. On je ne samo knjige rasprodavao, nego je i sklanjao ljude da ih čitaju, uveravajući ih da će čitanjem pribaviti sebi i slast i korist!

Milovao je vrlo da se raširi običaj: držati imene dane. Za to je svakom gledao da nađe imenjaka u kalendaru. U tom nije svakad bio srećan, ali su ga ljudi ipak rado slušali. Tako je protumačio da čovek kome je ime Golub valja da drži imeni dan na Bogojavljenje, jer se tada pominje Sv. Duh, kao golub; a Živku i Živki našao je da je imeni dan Vaskrs. Jer se na taj dan peva da je Hristos mrtvima dao život!

Slepi Đura je umre 9 septembra 1844, u Beogradu.

Srpske Novine oglasile su smrt njegovu; profesor liceja, Dr Janko Šafarik, napisao mu je nekrolog (brojevi 74 i 75). Naš mili pesnik, Ljuba P. Nenadović, za grob Slepoga Đure spevao je ovaj zapis:

„Spomen’te me, ko ovuda prođe,
Ja sam starac, ime mi je Đorđe.
Sedamdeset živeo sam leta
A ne videh ja ovoga sveta;
Al’ sam opet ja vas zadužio:
I guslama srpstvu sam služio;
Pevao sam pesme o bitkama.
Pronosio pisma u guslama.
Ta mnoge sam poseko dušmane
Kad mi ruka sa gudalom mahne.
Kad prođete pored groba ovog
Setite se mene, starca slepog.
Bez očiju tražio sam rodu
Da progleda, da vidi slobodu“!

Slika Đure Milutinovića ima u narodnom muzeju, u Beogradu.

Dopuna

U Narodnoj biblioteci u Beogradu, među još neuređenim hartijama, ima svežanj mnogih pisama pokojnoga Đure Milutinovića Slepoga; tu su njegovi dokumenti i razna pisma koja su njemu vrlo mnoga lica pisala. Ovo neka se ne zaboravi!

Milutinović S. Dragiša, književnik, nastavnik, sin pesnika Sime Milutinovića, rodio se u Beogradu 1842.

Učio je realku u Pančevu, u Budimu, i u Beču; arhitekturu u Berlinskoj akademiji, a indžinirske nauke u Politehnici, Karlsruu.

Od 25 avgusta 1867 do 5 aprila 1882 služio je kao indžinir u ministarstvu građevina.

Aprila 5 godine 1882 postavljen je za profesora arhitekture u Velikoj Školi. U tom zvanju ostao je do smrti, koja ga snađe na prečac noću između 2 i 8 dekembra 1900 u Pančevu, kuda je bio otišao u goste…

Odonuda je prenesen i u Novom groblju beogradskom sahranjen 5 dek. 1900.

Dragiša je slan u Crnu Goru, te je onamo nacrtao plan za Danilov Grad.

Napisao je Nauku o građevinama na suvu i na vodi.

Putovao je po Srbiji, i snimao ostatke starog srpskog živopisa.

Komentarisao je i pesme oca svoga, naročite one iz Srbijanke.

Imao je orden takovski i orden Svetoga Save, oba trećeg reda.

Dragiša Milutinović bejaše čovek srednjega rasta, veoma kosmat, i pred smrt već sed kao ovca.

Bogat raznovrsnim znanjem, on bejaše svakad voljan i umešan da to znanje i drugom kaže.

U druženju bejaše obazriv, uljudan, a u rečima obilan, gibak, pitom, svagda rečit, i rečit lepo.

U odelu siromašan ali čist.

Imao je svakad veliko poštovanje prema ocu svojemu.

Šteta što ne dospe da objasni sve očine spise!

Bog da ga prosti!

Milovuk Milan, rodio se u Pešti, 26 januara 1825 godine.

U mestu rođenja svojega, izučio je osnovnu školu, gimnaziju, i prava.

Po svršetku školovanja, Milovuk je bio upravnik dobara u Kapistrana Adamovića, a docnije u Majora Miše Anastasijevića, u Rumuniji.

Godine 1855, postao je nastavnik u ratarskoj školi u Topčideru, gde je ostao dok ta škola nije zatvorena, u početku 1859, naredbom kneževa mestozastupnika Stevče Mihailovića.

Posle toga, postao je profesor, a za tim direktor u trgovačkoj školi, u Beogradu.

Kad je, godine 1865, trgovačka škola pretvorena u realku, Milovuk je postao toj novoj školi direktor, pa je u toj službi ostao do svoje smrti.

U književnosti srpskoj od Milana Milovuka imaju:

1. Trgovačke Novine, koje je on uređivao dok su god izlazile;
2. Beogradske Ilustrovane Novine, dok su god izlazile;
3. Počeci nauke o trgovini. u Beogradu, 1861;
4. Srpska stenografija, u Beogradu, 1866;
5. Ilustrovani svet, knjiga prva, u Beogradu. 1867;
6. Ilustrovani kalendar, u Beogradu, 1867;
7. Nauka o muzici, po nemačkim izvorima, u Beogradu. 1867:
8. Kratka stilistika i korespondencija, u Beogradu, 1871;
9. Trgovačko knjigovođenje. u Beogradu, 1871;
10. Škola notnog pevanja, i
11. Teoriski osnovi muzike.
12. U rukopisu je ostavio Školu za violinu.

Milovuk je umro u Beogradu 28 februara 1883, i sahranjen je kod crkve Sv. Marka, u Paliluli.

Milovuk je bio od sitnijih ljudi, suv, crnomanjast, živ, žustar, i bistar na svatanju.

Vredan po naravi, uredan, čist, i tačan po vaspitanju, Milovuk je i u službi, i van službe, u pevačkom društvu, i u raznim komisijama, činio lepe usluge svim prosvetnim i u opće kulturnim težnjama našega društva.

Milovanović Mladen, rodio se u selu Botunju, 2 časa puta na istok od Kragujevca.

Do ustanka 1804, bio je marveni trgovac i, kao takav, bio je čuven čovek u narodu. I baš onda, kad su se Jaseničani digli na Turke, meseca januara 1804, Mladen je, kao talac, bio u turskim rukama, u Kragujevcu.

Izbavivši se iz turskih ruku, Mladen je pristao uz Karađorđa i, kao čovek bogat i rečit, došao je, malo po malo, do najveće vlasti posle Karađorđa: bio je vojvoda, savetnik, vojni ministar, i predsednik saveta, i često je želeo porediti se i sa samim voždom.

Pominje se da je Mladen postavio Jastrepcem granicu Srbiji, i da je na onom kraju imao neke ratne uspehe protiv Turaka; ali je Veljko javno govorio da Mladen nije za vojnu, i da Srbi moraju nesrećno proći, gde god vojskom upravlja Mladen.

Rodofinikin, ruski agenat u Beogradu, karakterišući srpske vojvode, za Mladena Milovanovića veli:

— Mladen, čitat i pisat ne umejet; podl i lukav!…

Ni malo bolje ne govori o njemu ni Paulučija.

Svi suvremenici, koji Mladena pominju, tvrde da je bio vrlo vlastoljubiv, i srebroljubiv; s toga se je hvatao za svaku priliku gde će steći novaca i imanja.

Kao čovek bogat, uman, i vrlo rečit, Mladen je umeo vrlo često privoleti Karađorđa na svoju stranu, pa je onda mogao činiti što je hteo.

Godine 1813, Mladen je, po jednoj odluci sovetskoj, obišao istočnu granicu, i pregledao šančeve koji su stajali prema Turskoj. Vraćajući se s toga puta, zastao je u Jagodini Karađorđa, koji je bio pošao pred velikog vezira, rumeliskoga valiju.

Tu je Karađorđu stiglo iz Loznice ono krvavo Molerovo pismo u kom ovaj priklinje za pomoć. I Karađorđe je, čim je to pismo saslušao, bio naredio da se odmah 6000 konjanika stave pod komandu Veljkovu, a drugih 6000 pod komandu Petra Jokića buljubaše, pa ova dvojica da trče u pomoć, gde bude najveća nevolja. I Jokić je već bio odvojio 300 konjanika u jagodinskom polju.

Mladen, kako dođe, upita:

— Kakva je ono vojska?

Karađorđe je ćutao, a Tanasko Rajić, barjaktar, ispriča mu sve što je naređeno.

Mladenu to ne bi pravo, pa će reći:

— Dobro, dobro! Samo ne znam kako će ispasti?

Karađorđe sada sam ispriča rašta je tako naredio.

— A znaš li, reći će Mladen, posle malog ćutanja: — kako smo u sovetu rekli, i mene ste poslali, te sam svršio sve po granici, pa sad radite drugojače?

— Koekude, veli Karađorđe: — znam ja šta smo govorila u sovetu; ali će udariti velika turska sila, pa sve vojvode pozatvarati u šančevima, a ko će onda braniti ovaj narod na polju?

— Neka se biju vojvode! veli Mladen.

— Ali će sila zatvoriti Gurgusovac i sve šančeve, a narod će izginuti kao stoka.

— Neka gine; veli Mladen: — svadba bez mesa ne biva!

Karađorđe, na te reči, samo uzdahnu, pa progovori:

— Ej Mladene, Mladene, Bog te ubio! Do sad je ovaj svet visio o mom vratu, a od sad neka je o tvome!

Odmah poče bljuvati samim jedom, i od toga se dana razboli strašno. Mladen, videći to, uplaši se da ga ne ubije, pa pobeže u Ćupriju.

Tako priča očevidac Jokić.

Posle propasti (1813), pobegao je i on, zajedno s Karađorđem, iz Srbije. Prešavši u Srem, sproveden je bio u Bruk, na Muri; a odonuda je otišao u Rusiju, i stanio se u Besarabiji.

Godine 1815, juna 24, neki Gavrilo Nikolajević piše iz Zemuna Knezu Milošu, i javlja mu, po trgovačkim pismima iz Beča, da je, tih dana, Mladen prošao kroz Beč, i otišao k carevima, u Pariz. „Po svoj prilici, dodaje rečeni Nikolajević: — radi naroda; i to je dobro: svi valja da se trudimo za svoj narod, ko gde može; i baška je pouzdanje kad narod sam pošlje svoje deputate za svoje dobro¹.“

U prvoj poli godine 1822, Mladen dođe u Pančevo. Odatle, preko Smedereva, ode u Kragujevac Knezu Milošu, koji ga primi vrlo lepo, i zadrži u svom konaku.

Dotle su se, naravno, stvari u Srbiji bile veoma promenile.

Mladen — nekad silni predsednik soveta — bio je sada siromašni gost.

Miloš — pre obični vojvoda rudnički, — sada je bio Knez svoj Srbiji.

Na tu promenu Mladenu je bilo vrlo teško naviknuti se.

Priča se da je Knez Miloš, kad god bi imao što da govori s bivšim predsednikom soveta, svakad se služio rečma:

— Gospodaru Mladene!

A Mladen, naprotiv, svakad bi svom domaćinu govorio:

— Ej Milošu!

Jednom, vele, Knez prsne, i rekne:

— Gospodaru Mladene! Nisam ja tvoj Ejmiloš; nego ti dobro znaš i ko sam ja, i šta sam. Kako je to: ja tebe gospodam, a ti mene milošaš? Dokle ćemo tako?

Te Mladen, posle toga, šutkac! priča očevidac ove scene.

Paša beogradski, doznavši da je Mladen došao u Srbiju, zatraži da mu se odmah izda.

Mladen, videći to, ode rujanskom srdaru, Jovanu Mićiću, s namerom da odande, tajno, pređe u Crnu Goru.

U Zlatiboru se priča da je Mićić, dok je Mladen boravio u njegovoj kući, jednoga dana, izišao i spremio čast na Zlatiboru, pa poručio da mu na tu čast dođe i Mladen. I Mladen pođe, ali ga, u putu, u Očkoj Gori, ubiju Mićićevi momci Simo N. i Leka Kovač, pa telo njegovo bace u neku rupu Zvekaru. Drži se da je ovo zločinstvo učinjeno po zapovesti Kneza Miloša, ali ni jednoga javnoga dokaza za to nema.

Vreme će, zar, i s ovoga događaja dići tamni zastorak. Ova jedna smrt, ovako već sustala i stara čoveka, samo bi prljala za vekove ime Miloševo, ako bi se dokazalo da je Mladen ubijen po njegovoj zapovesti.

Docnije, kad se žena Mladenova, Ivana, vratila u Srbiju, Knez Miloš joj je, 23 februara 1835, iz svoje kase odredio 100 talira u ime penzije².

Ona je umrla u Beogradu, i sahranjena je kod palilulske crkve.

---

1. Građa za istoriju Kraljevine Srbije, knjiga 2, str. 92. ↩︎
2. Srpske Novine 1835, br. 9. ↩︎

Milovanović Đorđe (Đoša), rodio se 13 februara 1813, u selu Žabarima, u nahiji kragujevačkoj.

Osnovnu školu učio je u selu Brusnici, kao pitomac Gospodara Jovana Obrenovića.

Godine 1830, uzet je u redovnu vojsku, i kad je ono Knez Miloš odabrao nekoliko mladića te poslao u rusku vojsku, među tim mladićima bio je i Đorđe Milovanović. U ruskoj vojsci proslužio je tri godine, pa se vratio u otačastvo, gde je, 31 dekembra 1836, postao oficir.

Kao konjanički kapetan, Milovanović je, 1840, pratio Kneza Mihaila u Carigrad, i po povratku odonuda, Knez ga je uzeo za ovoga ađutanta.

Kad je, godine 1842, Knez Mihailo ostavio Srbiju, Milovanović je u istom čamcu s njime prešao preko Save, i ostao je onamo jednu godinu dana.

Vrativši se u Beograd, živeo je neko vreme bez službe.

Godine 1844, februara 16, postavljen bude za člana okružnom sudu u Gurgusovcu (sada Kneževcu), a te iste godine, 8 aprila, bude premešten u Jagodinu, gde je, kao sudija, ostao do 1854. Te pak godine, 5 januara, postane predsednik okružnom sudu u Zaječaru.

Kao predsednik okružnog suda, došao je, na kraju 1858, na svetoandrejsku skupštinu, a kad je ta skupština povratila Kneza Miloša na presto, Milovanović je izabran u onu deputaciju koja je otišla u Bukurešt da dovede staroga Kneza u otadžbinu.

Knez Miloš, došavši u Srbiju, postavi Milovanovića za člana kasacionom sudu, 17 februara 1859, a septembra te godine, naimenuje ga za državnog savetnika. Još docnije, uzme ga za popečitelja unutrašnjih poslova koju je dužnost vršio do smrti Kneza Miloša.

Knez Mihailo, stupivši na vladu 14 septembra 1860, vrati Đošu, 27 oktobra 1860, u državni savet.

Godine 1865, Đoša Milovanović je slan u Crnu Goru te je, mesto Kineza Mihaila, krstio prvu kćer Knezu Nikoli.

Godine 1875, Đoša je, kratko vreme, bio ministar pravde, a za tim je vraćen u savet, gde je ostao do smrti.

Umro je od kaplje, 26 novembra 1885, i ukopan je kod Markove crkve, u Paliluli.

Đoša Milovanović bio je krupan, stasit, crnomanjast, lep čovek. Naravi je bio blage, pogodne u društvu. Zato je u opće bio svuda rado viđen i priman.

Milovanov Luka, pisac, rodio se u Osatu, u Bosni, pa se otac njegov preseli u Srem, i prevede Luku sa sobom. Otac mu je poslednje godine svoga života proveo u Vinkovcima, i onde umro oko godine 1820.

Luka se učio u Vinkovcima srpski i nemački: tu je svršio šest latinskih klasa; u Segedinu je svršio filosofiju, a u Pešti madžarska prava.

Godine 1810 napisao je:

Opit nastavlenija k srpskoj sličnorečnosti i slogomjeriju.

Tada je bio srpski učitelj u Pešti. Idući po velikom mrazu u Irmu, k ruskim pevcima, koje je učio matematici, prozebe i posle na jedan put oglune sa svim.

Posle se zlopatio pišući kod advokata, i nekolike godine je boravio kod budimskog vladike Dionisija Popovića, kom je neke knjige s latinskog prevodio.

Kad vladika umre, onda za Luku nastanu pravi crni dani; ali je naskoro posle vladičine smrti i on umro u najvećoj siromaštini, 23 nov. 1828.

Tada mu je bilo od rođenja 44 godine. (Vuk).

Milosavljević Steva D-r, rodio se u Beogradu, 18 dekembra, 1827, od oca Lazara, rodom iz Sofije, i matere Simke.

Osnovne i srednje škole učio je u Beogradu; iza toga, pošto mu umre otac, ostavi školu, i stupi u kamarašiju Kapetan-Mišinu.

U to vreme, i ako je bio pošao na trgovinu, Steva se je učio u znamenitoga, u ono vreme, učitelja Konstantina Ranosa, koji ga je i svetovao da se dalje uči.

Godine 1848, Steva je već bio u Parizu, a godine 1850, 3 januara, stupio je u parisku medecinsku školu.

Za svojega đakovanja u Parizu, Steva se dvema osobinama uvek odlikovao: učio se je bez prestanka; svakad je bio ili u sobi za knjigom, ili u školi pred profesorom, ili u bolnici uz bolesnike. To mu je jedna osobina; a druga je — što je svakad, od meseca u kom je, ušteđivao po štogod za onaj koji dolazi. To mu je, veljaše sam, bilo teško samo prvog meseca, pa je, posle, sve išlo kao obično.

Na taj način, Steva ne samo nije nikad dolazio u novčanu nevolju, nego je još mogao drugom pomoći u nevolji.

Godine 1855, aprila 18, Steva je dobio diplomu, kao doktor u medecini, i vratio se je u svoju otadžbinu.

Najpre je počeo praktikovati u Beogradu kao privatni lekar. I kao pariski doktor, ponajpre je dobio kuće stranih konzula, na i nekolike imućnije porodice beogradske.

Hteo je stupiti u državnu službu, i potražio je okružni fizikat u Šapcu.

U to vreme, vrati se u Srbiju Knez Miloš.

I mladi D-r Steva, mesto da ide u okrug za fizika, dođe u ministarstvo unutrašnjih poslova za načelnika sanitetskog odeljenja.

To je bilo 1 aprila 1859.

Od toga doba, počinje se niz zakona i uredaba, u struci sanitetskoj, što se, u najvećoj meri, ima staviti u zaslugu D-ru Stevi Milosavljeviću, kao načelniku saniteta.

Tako je njegovim zauzimanjem:

• 3 marta 1861, ustanovljen u Srbiji Dom za sumanute;
• 27 marta 1865, izašao je Zakon o okružnim bolnicama u Srbiji, po kom su podignute bolnice u svima okružnim varošima;
• 27 marta 1865, Zakon o podizanju i uređenju bolnica;
• 26 maja 1865, Zakon za apoteke i apotekare;
• 4 aprila 1868, Zakon o ustrojstvu stalnog lekarskog odbora, kojim je zamenjen onaj od 3 okt. 1861.

Osem ovih krupnih zakonskih radova, izišlo je vrlo mnogo zakonskih rešenja za pojedine slučaje i prilike, sve u smislu naprednom, a na pokretanje D-ra Milosavljevića.

Kao načalnik saniteta, poklanjao je osobitu pažnju javnoj higijeni; i premda su za to sredstva bila nedovoljna, čvrstim vršenjem zakona i neumornim nadzorom, on je dolazio do sjajnih posledaka: Srbija nije stradala od prilepljivih zaraznih bolesti; a goveđe kuge u našoj otadžbini gotovo nije nikad ni bilo, za njegovo vreme.

Godine 1872, u Beču je bila međunarodna lekarska konferencija, i na toj je izjavljeno priznanje Srbiji što se u njoj vodi velika briga o javnoj higijeni.

Veliki deo toga priznanja, pripada D-ru Stevi Milosavljeviću, kao načelniku saniteta.

Godine 1874, D-r Steva je zastupao Srbiju na međunarodnom lekarskom kongresu, u Beču.

Po predlogu D-ra Steve, srpska je vlada počela slati mladiće na izučavanje medecinskih nauka u Jevropi, te sada imamo toliko lekara domorodaca kojima se ponosimo.

Sve ovo što je radio, predlagao, ili naređivao, D-r Steva je radio po uverenju da mu je dužnost; nikad ni u čem nije hteo hvaliti se, čak nije hteo ni kazivati onoliko koliko kad radi.

D-r Stega se dao čuti i na drugim poljima, osem svoje činovničke kancelarije: bio je odbornik u beogradskoj opštini, i poslanik na narodnoj skupštini.

U opštini je nastajavao sa svim svojski da računi opštinski budu tačniji i uredniji; da se državni porez razrezuje što pravičnije: da se za osnovne opštinske škole nađu dobre higijenske ugodbe, pa je, u ovom poslednjem radu, bio i napadan javno. Iz toga napada izrodila se u novinama raspra koja je, u svoje vreme, bila vrlo razglašena.

Na skupštinu, u Kragujevcu, govorio je o metarskim merama, i o srpskim založnicama.

U prvom predmetu pokazivao je temeljno poznavanje stvari, a u drugom, pored takog poznavanja, i presudnu ljubav k istini, prema kojoj nije štedio ni ministra, i ako mu je bio i lični i načelni prijatelj¹.

U poslednje vreme svoga života, počeo je D-r Steva slabiti telesno. Za to je, meseca jula, 1878, otišao u Švajcarsku. Otuda se vratio u Beč k lekarima, ali pomoći nigde nije našao. 13 februara 1879, umro je u Beču, i 21 istog meseca, saranjen je ovde u Beogradu.

Naučen lekar, revnostan činovnik, savestan radnik na javnom poslu, nepomeran u svojim ubeđenjima, u opšte uvažavan i onde gde ga nisu voleli — Dr Steva je bio ređi pojav nezavisna, čvrsta, svetla karaktera, kakvih je imalo staro klasičko doba!

---

1. Protokol Narodne Skupštine za 1873, str. 571. ↩︎