Категорија: M

Mijatović Vasa, dobrotvor, rodio se 1842, u selu Belotiću¹, u okrugu užičkom od oca Miće i matere Marije.

Još u devetoj svojoj godini, Vasa je ostavio svoje rodno mesto, i otišao u Požegu, sestri svojoj, koja je bila udata za požeškog sveštenika.

U Požezi je Vasa svršio tri osnovna razreda, pa je onda prešao u Valjevo, gde je stupio, kao šegrt, u Tadića trgovinu. Tu je služio pet godina.

Iz Valjeva Vasa dođe u Beograd 1860. Ovde je služio više gazda. Zasluživši nešto novaca, otvorio je najpre vinarsku radnju, pa za tim je otpočeo i radnju kavansku.

Vasa je svoj posao razumevao dobro, a radio ga je savesno. S toga je njegova radnja vrlo lepo napredovala.

Pre 15 godina kupio je na Teraziji gostionicu „Kasinu“, i tu je produžno napredovati u radnji i tekovini svojoj! U tom radu ga je i smrt snašla 17 marta 1899.

Svoje imanje: kuću na Terazijama (zvanu Kasina), kuću u Dečanskoj ulici s kafanom „Mali Pariz“, plac u Jovanovoj ulici, pokretnost, i hartije od vrednosti, po isplati izvesnih legata i dugova, Vasa je ostavio Domu sirotne dece u Beogradu!

Vasa je bio čovek vredan, pametan, i čestit u svakom svom trgovačkom radu. Zato su ga ljudi voleli i uvažavali. A kako je još bio vrlo duhoviti dosetljivac, to je gotovo svaki rado slušao njegove dosetke. Njegove su dosetke često bile i vrlo masne, zato su ga poznanici od mila prozvali Vasa Bezobrazni!! I to se načinilo kao pravo ime!

Vasa je to znao, i nije se srdio, samo je onom ko se polakomio njega žacnuti, odmah vraćao šalu s velikim kusurom!

Bog da ga prosti!

---

1. Belotić je zaselak sela Kamenice u opštini Karanskoj, u srezu užičkom. ↩︎

Mijatović Milan, rodio se u Jasku, u Sremu, godine 1805. Osnovnu školu svršio je u mestu svojega rođenja, gimnaziju u Karlovcima, a prava u Kezmarku i u Pešti.

Svršivši prava, stupio je u advokatsku kancelariju Todora Pavlovića, u Budimu.

Na skoro mu se dogodi slučaj s koga je promenio i mesto življenja i način života. Bio je zavoleo neku devojku, ali se, nje radi sreo, sa suparnikom s kojim je morao sabljom deliti megdan. Sablja mu je dala ranu u vita rebra, ali nije devojku koju je obožavao.

Za to ostavi i advokatski rad i Budim pa, 1836, godine dođe u Srbiju.

Po dolasku ovamo, najpre je postavljen za profesora gimnazije u Užicu, odakle je, 1840, prešao u Kragujevac, a 1844 već ga vidimo kao profesora u beogradskoj gimnaziji, gde je ostao do smrti, koja ga je snašla 21 aprila 1853.

Mijatović je predavao zemljopis, a prvih godina, i mitologiju.

On je napisao i, godine 1852, štampao, „Opšti zemljopis“ knjigu za gimnazije u Srbiji.

Mijatović je bio čovek klasički obrazovan; on je znao latinski i govoriti i pisati što može biti lepše.

Mihailović Živko, rodio se u selu Umčarima, u nahiji gročanskoj, 1770.

Kad su dahije počele veći knezove po Srbiji, Živko nije ono ni u kakvoj vlasti; samo je bio čovek uvažen u svojoj okolini, i na Turke je strašno mrzio. Kad se ono Vasa Čarapić, pošto mu dahije posekoše brata Marka, odmetnu u planinu, Živko iz Umčara bio je treći drug, koji mu je došao u Avalu.

Docnije, kad je buna otvoreno planula, Živko se borio kao vojnik svuda sa svojom nahijom, i postao je u vojsci kapetan. Ali kako je vrlo često imao više posla oko sustva i uprave, nego oko bojeva, prozvan je Knez Živko, pa to ime ostalo mu je do smrti

Godine 1813, bio je prebegao preko Dunava, ali, ne mogući se udaljiti od dogleda svoje drage otadžbine, boravio je blizu leve obale dunavske.

U početku godine 1815, poruči mu Knez Vićentije iz Koraćice da gleda, prvih dana časnoga posta, da pređe u Srbiju na carski Itlak-ferman¹, te „da na kućištu starom iznova kuću digne, i deci svojoj što vatrice propiri“!

Među tim je u selu Rudovcima već bio onaj sastanak na kom je ugovoreno: da se ma novo ustaje na Turke, da se Miloš uzme za vođa ustanku, itd.

Živeo se preveze na Grockoj, i ode u svoje selo Umčare. Tu se je malo pozabavio, pa se krene u Rudovce; ali u putu sretne nekoga Božu iz Vukasovaca, koji je na onom skupu bio, pa se već vratio.

Boža kaže Živku da je na sastanku uglavljeno:

• Da se na Cveti javno ustane na Turke, i
• Da se Miloš uzme za vođa ustanku hteo ne hteo, itd.

Čuvši to, Živko ode u Koraćicu Knezu Vićentiju, svom prijatelju, da se s njim razgovori šta dalje, da se radi. U Koraćici zateče gročanskoga muselima, koji je tražio od naroda oružje. Od Kneza Vićentija, na ime, iskao je Turčin sablju srebrom okovanu.

— Niti u mene ima sablje, ni u naroda oružja, moj aga! odgovorio je Vićentije: — nismo nikad ništa ni imali, a i što smo imali, to nam je u Nemačkoj nešto oduzeto, kad smo prebegli preko vode, a nešto smo poisprodavali da se izranimo hlebom.

Muselim se digne i ode. Živko i Vićentije dogovore se sada šta da rade, pa ovaj poslednji ode u Rogaču Nikoli Katiću, sestriću Katića Janka, da i s njim uglavi smišljeni rad, a Živko se spusti kući u Umčare da oštri kremenje.

Kad mu stigne pismo od Kneza Miloša, Živko uzme nekoliko druga te, ispod Grocke, predsretne i potuče neke Turke. Za tim skupi nekoliko stotina seljaka i pođe na Grocku. Na brdu više Grocke, ostavi družinu s dugim puškama, a s nekolicinom, koji su mogli skloniti pištolje pod gunjeve, dođe k muselimu. Svojega pak oružja, kao knez, Živko nije ni krio.

Kazavši muselimu da je opet planula neka vatra u narodu, Živko mu predloži: ili da se bolje utvrdi, ili ranije da bega! A ako bi, produžio je Živko: — hteo njemu dati nešto svojih sejmena da ih udruži sa Srbima, „ja bih se, veli, podvatio da te hajduke pohvatam, i nahiju gročansku sa svim očistim“. Ovo je govorio samo da bi sejmene izmamio među Srbe, te da im uzme oružje, jer Srbi oružja nisu imali koliko je trebalo.

Muselim mu ne dadne sejmena, nego ga ovlasti da sam digne Srba koliko hoće; i s njima da gleda rasterati hajduke, a ako ne mogne, da mu javi, te da gleda šta će i kako će. I tako ih otpusti. Malo docnije, stigne Živka kavaz, i kaže da ga zove muselim da mu nešto kaže. Srbi se dosete da on samo hoće da odvoji Živka od njih, pa ili da ga ubije, ili da ga zatvori. Za to se sa Živkom svi vrate. Videći ih opet sve, muselim rekne:

— Hajde, Živko, hajde; ne trebaš mi sada. I drugi se put možemo razgovoriti za ono što mi je palo na um.

Tek što Živko, s drugovima, izađe na brdo, k ostalima, a stigne Vićentije iz Koraćice. Sada njih dva narede da se narod iz goletnih sela kraj Dunava digne u šumu, u tvrde zbegove, kako ne bi beogradski Turci grunuli, i veliku štetu učinili. Još su se kmetovi spremali da pođu na taj posao, a dopadne glas da muselim pali Grocku i seče Gročane! Srbi odmah strče ka Grockoj, a kad tamo, a muselim s Turcima pobegao na ostrvo u Dunavu, i odande se spustio u Smederevo.

Pošto je tako očišćena Grocka od Turaka, i pošto su tvrde stranke postavljene da čuvaju put od Smedereva, Srbi se dignu na Boleč, te tu načine šanac.

Na taj šanac udarao je sam beogradski vezir Sulejman odmah pošto je svoga sina, i Ćaja-Pašu, otpravio bio k Čačku, ali se i on, posle uzaludnog puškaranja ceo jedan dan, vratio u Beograd, ostavivši na Boleču dosta mrtvih i ranjenih Turaka.

Kad se je svršilo ratovanje, Živko je ostao kao Knez na nahiji gračanskoj, i sedeo je, najpre, u Umčarima, a posle, više godina, u Grockoj.

Godine 1835, februara 23, Knez Miloš je Živku, kao zaslužnom čoveku, odredio 250 talira penzije².

U poslednje vreme svoga života, bio je neki „Upravnik kneževoga dvora, u Topčideru“. U toj službi zastala, ga je i smrt 17 dekembra 1835. Ukopan je više oltara gročanske (stare) crkve; i na grobu mu je ploča od crvena mramora s običnim natpisom.

---

1. Upravo: Itlak-fermani, što bi značilo: ferman o amnestiji. ↩︎
2. Ukaz od 23 februara, 1835 br. 532, Srpske Novine br. 7. 1835. ↩︎

Mihailović Stevča, državnik, rodio se u Jagodini meseca januara 1804 godine.

Za prve vlade Kneza Miloša bio je carinarski činovnik. Knez Miloš je bio za njega udao svoju sinovicu Mirjanu, kćer svoga po majci brata Jakova sina Obrenova.

Docnije mu je ova žena umrla, i Stevča se oženio drugom.

Za vlade Kneza Mihaila Stevča je bio okružni načelnik u Čačku.

Godine 1842, čuvši da je Vučić došao u Kragujevac, i onde digao bunu na Kneza Mihaila, Stevča uzme kupiti vojsku, da ide Knezu u pomoć; ali jedno što mu je kupljenje vojske išlo sporo, a drugo što je izabrao put na Vraćevšnicu, na Ramaću, i Blaznavu, Stevča je jedva stigao do sela Trbušnice, a vojska mu se sva rasturi, i on bude prinuđen predati se Vučiću!

Tada je ostao bez službe, i neko vreme je ležao u zatvoru. Posle je pušten, došao u Jagodinu svojoj kući, i tu je živeo. Još docnije dobio je od države neko izdržavanje.

Godine 1858, pred biranje poslanika za narodnu skupštinu, okružni jagodinski načelnik Sima Božić označi Stevču kao kandidata varoši Jagodine. Stevča se uzme protiviti jer bi, kao poslanik, morao se odreći onoga izdržavanja koje je od vlade primao. Božić to javi ministru Garašaninu a ovaj odgovori:

— Neka Stevča ne detinji, nego neka se primi!

U skupštini, u Beogradu, Stevča bude izabran za potpredsednika a docnije, kad je Knez Aleksandar otišao, i vaspostavljen Knez Miloš, Stevča je bio i Knežev mestozastupnik; pa je bivao član i predsednik Državnog Saveta, predsednik ministarstva i ministar građevina.

Najposle je, zbog starosti i slabosti, stavljen u pensiju, i živeo je u Beogradu kod svoje kuće.

Stevča je umro u Beogradu 19 septembra 1888 godine, i sahranjen je s velikom svečanošću o državnom trošku. Docnije, kad je umrla druga žena njegova, koja ga je bila nadživila, njegove su kosti prenesene u Jagodinu, i sahranjene u porodičnoj mu grobnici u jagodinskom groblju.

Svoju dvokatnu kuću, u ulici „Miloša Velikog“, preko puta od vojne akademije, Stevča je ostavio Srpskom Narodnom Muzeju.

Stevča je pisao svoje memoare, koji su ostali u njegova zeta Jevrema Gudovića. Ovi memoari, ako se kad štampaju, najbolje će pokazati: ko je i kakav bio Stevča Mihailović.

Stevča je bio čovek srednjega rasta, malo boginjav u licu, a milovao je i nosio vrlo velike brkove, koje je pojačavao pramenima iz svoje brade, te su mu bili gušći i duži.

Neka mu je do veka hvala za dobro koje je učinio prosveti svoga naroda!

Mihailović Stanoje, knez iz sela Zeoka, u beogradskoj Kolubari, bio je čovek poznat i uvažen u narodu, a neprijatelj dahijama.

Dahije su bile zapisale i njega da pogube, 1804.

U prvoj poli januara, 1804, Mehmeda-Aga-Fočić, idući u Valjevo, udari na Zeoke, i ruča u Kneza Stanoja, ali mu i ne pomene ništa. Tek iz Valjeva, vrati on nekoliko momaka u Zeoke da odseku glavu Stanojevu, i u Bogovođi Hadži-Ruvimovu, pa da mu obe donesu u Valjevo.

Ovi Turci nađu Stanoja kod kuće, kažu mu da, po Fočićevoj zapovesti, idu u Beograd, i hoće u njega da ručaju.

Stanoje ih lepo dočeka.

Dok su sedeli u kući, pored vatre, dođe petao na kutnji prag, i kukurekne.

Jedan Turčin uzme šišanu, i rekne:

— Kneže, da ubijem onoga oroza?

— Evo, imamo ručka dosta, odgovori Stanoje: — a petak je: ali baš ako hoćeš — udri!

Turčin naperi pušku na petla, pa je, u čas, okrene i skreše Stanoju u prsi. Stanoje padne, a Turčin izvadi nož, i stane mu odsecati glavu.

U to Nikola, Stanojev sinovac, otrči u vajat, uzme kneževu šešanu, i vikne:

— Ne ćeš, Turčine, ni svoje glave odneti, ne!

Pa opali pušku, i Turčina zgodi posred kotlaca!

Druga dva Turčina, odmah zatvore vrata, i kad seljaci Zeočani dođu, počnu iz kuće vikati:

— Agina je zapovest, rajo; umirite se! Neka ide krv za krv!

I da bi se Nikola uverio da je odista ubijen ubilac Stanojev, isture onoga mrtvoga Turčina na polje da ga svi vide.

Seljaci stišaju Nikolu, te Turke ostavi na miru, i oni ih otprate do turskoga hana¹.

Batalaka piše da se je ovo dogodilo 14 januara 1804; ali te godine je 14 januara bio u četvrtak a ne u petak, kao što je Stanoje rekao Turcima!

Knez Stanoje sahranjen je u svom votnjaku kod kuće, gde je i poginuo. Na njegovu grobu leži ploča sa zapisom koji se ne može da pročita, jer ga je vreme već iskrunilo.

---

1. Memoari Protini, str. 55. ↩︎

Mihailović Nika, dobrotvor, rođen u Somboru 1811, a preminuo u istom mestu 15 februara 1895.

Mihailović je bio odličan pravnik, i postao je, baš s te jake svoje spreme u pravnim pitanjima, član magnatske kuće u Pešti. Tamo se borio svom snagom svojom protiv obaveznog građanskog braka u Ugarskoj.

Posle sebe, svoju je kuću ostavio somborskoj crkvenoj srpskoj opštini, a 170 lanaca krasne zemlje za sirotne srpkinje udavače.

Bog da ga prosti!

Mihailo mitropolit beogradski koji se u svetu zvao Miloje Jovanović, rođen je u varošici Soko-Banji 19 avgusta 1826 od oca Milovana i matere Marije. Stari mu se zovu Kašmerci. i u Banju su se doselili iz sela Trgovišta ispod Vridže.

Osnovnu školu učio je u mestu svojega rođenja, polugimnaziju u Zaječaru i u Negotinu, a bogosloviju u Beogradu. Dok je učio bogosloviju u Beogradu, bio je pitomac Mitropolita Petra.

Godine 1846, po svršetku bogoslovije, poslan je u Kijevo (u Rusiji), gde je svršio duhovnu akademiju, i zamonašio se 29 marta 1853 dobivši ime Mihailo. Aprila 19 postao je đakon a 16 jeromonah.

Vrativši se u otadžbinu (25 maja 1854) neko je kratko vreže bio profesor u beogradskoj seminariji, pa 14 oktobra 1854 bude posvećen za šabačkoga vladiku, na veliku radost svoga dobrotvora Mitropolita Petra.

Postavši vladika, Mihailo predloži, i arhijerejski sabor mu predlog primi, da se srpski jepiskopi i mitropoliti odreku svojih prezimena, i da se u napredak potpisuju samo imenom bez prezimena!

Politički događaji u Srbiji od godine 1858 i 1859 svrgoše s prestola Mihailova dobrotvora Mitropolita Petra, i Mihailo određen bi da za vreme primi upravu i beogradske jeparhije.

Godine 1859 jula 25 Knez Miloš sazva u Kragujevac (u Vulovića kuću) arhijerejski sabor, koji Mihaila izabra za srpskog Mitropolita „živu suštu Mitropolitu Petru“!

Možda je ovde vrelo gorčinama, koje je Mihailo morao okušati u potonjem životu svome!

Od godine 1859 do 18 oktobra 1881, Mihailo je upravljao srpskom crkvom, a tada, ne hotevši se pokoriti izvesnim državnim zakonima, dignut je s uprave jeparhiske i čak ostavljen bez ikakve pensije!

Tada je putovao u Bugarsku, u Svetu Goru, u Jerusalim i, najposle, otišao u Rusiju.

Godine 1889 meseca maja, došao je u otadžbinu, dobio opet jeparhiju, i na arhijerejskom prestolu ostao je do smrti, koja ga snađe 5 februara 1898.

Jak u obrednom i dogmatičnom bogoslovlju, Mihailo je i pisao vrlo mnogo za svojega života. Istoriski mu se radovi ne cene mnogo, ali u dogmatici, i u liturgisanju bio je i vrlo vičan, i veliki ustalac.

Čovek blage naravi, nije mogao svakad srećno upravljati tolikim i takim klirom kakav je bio pod njegovom vlašću. Lično pobožan i bogomoljan, nije moglo drugima uliti ni pobožnosti ni bogomoljstva! Naprotiv, ono crkveno „blagočinije“, koje je, za Mitropolita Petra, krasilo beogradsku crkvu, pri Mihailu je počelo opadati.

Mihailo je, na svom tako visokom i izloženom mestu, imao da ispija mnogu gorku čašu; i on je je gotovo svakad pokorno ispijao od 25 jula 1859 do 18 oktobra 1881. A tada se u njega javi neka želja za otporom, i ta ga želja stade prestola za čitavih osam godina!!

I lične uvrede, vređanja, i nepravde, snosio je Mihailo trpljivo, sa svim hrišćanski. Ta trpljivost izneveri ga, čini mi se, samo onda kada, posle dugoga čekanja i tumaranja po tuđini, opet dođe na presto (1889). Tada se je zaboravio toliko, da je sa amvona beogradske crkve javno rekao raka¹ bratu svojemu. Inače se gotovo svakad i u svačem umeo savlađivati.

Mitropolitsko mesto u Srbiji, i način, kako Mihailo dođe na to mesto, nekako su ga sa svim prirodno gurkali u politiku, i on nije bio s raskida mešati se u take poslove, a u njima nije nikad bio osobite sreće.²

Svojim mešanjem u politiku, ako je jednima i bio od kakve pomoći, drugima je bivao trn u oku. Zato je osuđivan i onde gde nije bio kriv, i onoliko koliko nije bio zaslužio.

Mitropolit Mihailo bejaše rasta malena, snage sićane, glasa slabačka, iznemogla, a glave u poslednje vreme sa svim ćelave; ali je lice njegovo bilo uvek blago, dobrodušno, i nekako svetiteljski lepo.

Dok mrtav ležaše na sredini beogradske crkve, sva crkva bejaše u crnini. Oko mrtva njegova tela stajali su kavaleristi s golim sabljama, a pred crkvenim vratima bila je vojnička straža.

Sahranjen je vrlo svečano u gotovu grobnicu, koju je njegov dobrotvor Mitropolit Petar bio spremio za počivanje svojim moštima. Ta je grobnica na levoj strani ženske crkve prema onoj u kojoj borave večni sanak Knezovi Miloš i Mihailo.

Mitropolit Mihailo načinio je crkvu i školu u Soko-Banji, mestu rođenja svoga.

Još je ostavio jedan fonad za školovanje dvojice srpskih monaha u duhovnim zavodima. I

Drugi je fonad namenio odbrani pravoslavne vere od napadanja!

Laka mu bila srpska zemlja!

---

1. Jevanđelje po Mateju, 5, 22. ↩︎
2. Pok. A. Persijani kazivaše kako mu je Ristić rekao za Mitropolita Mihaila: „Mitropolit je baš naš prijatelj, i želi da nam pomogne, ali za što se god prihvati, sve izađe kako ne treba.“ ↩︎

Mićić Jovan, rujanski srdar, rodio se u selu Mačkatu, više Užica. Za njegova detinjstva, roditelji mu pobegnu u Crnu Goru, i stane se u Gornjoj Morači; a kad Srbija, 1804, zarati s Turcima, ovi se vrate u svoju postojbinu, i nastane se u selu Rožanstvu, blizu Mačkata.

Kad je Knez Miloš, kao vojvoda, komandovao vojskom na onom kraju, Mićić je već bio uz njega momak, i odlikovao se je u bojevima osobitim junaštvom.

Najpre je pobio, u Čajetini, Turke Lomigore, i time je izašao na glas u svoj srpskoj vojsci.

Drugi put je Mićić osokolio na Bauriću, gde je, na Drinčićevu hatu, izašao na megdan nekakom Turčinu Bošnjaku, i pogubio ga.

Posle srpske propasti 1813, Mićić se odmetne u hajduke, a čim čuje da je ustao Knez Miloš 1815, odmah dođe u Crnuću, i stavi se pod zastavu i komandu Miloševu.

I u novom ratu, Mićić se odlikovao svuda, a osobito na Čačku, i u Dragačevu, goneći Turke koji su, posle poraza svoga na Ljubiću, uzmicali ka Senici.

Kad se ratovanje svrši, Mićić ostane uz Kneza Miloša, kao momak njegov. Godine 1819, septembra 13, postavi ga Knez Miloš za kneza, a docnije za srdara knežini Rujnu.

Kao srdar rujanski, Mićić je ostao dugo. Za to vreme sedeo je mahom u Čajetini, ali je i u Arilju imao svoje konake. Njegova je dužnost bila, pored ostaloga, da dobro pazi na Turke Užičane, i da njihovu silu i samovolju ukroćava.

Ali, besprekoran u ratu i u branjenju narodnih prava od tuđina, Mićić je bio, u ravnoj meri, lakom i na tekovinu svojih sugrađana. S toga su se digle na nj velike tužbe Knezu Milošu.

Da bi nezadovoljnike utišao, i da bi svačiju samovolju stegao, Miloš je poslao u užičku nahiju Vujicu Vulićevića i Protu Žujovića da sve te tužbe izvide. A Mićiću je pisao da se, čas pre, izmiri sa svojim tužiocima „primolivši ih nešto da mu oproste, a nešto da im vrati u novcu, u stoci, ili čim može, tekem da sve legne pre dolaska komesara“!

Drugi put, kad se Mićić s Demirom bio posvađao, slao mu je u komisiju Iliju Markovića iz Šapca i Protu Mateju Nenadovića.

Posle ustava 1838, Mićić je naimenovan za načelnika okrugu užičkom s činom pukovničkim.

Godine 1842, kad se ono u Srbiji izvrši velika promena, Mićić se je, kao prijatelj Obrenovića, iz Užica bio krenuo ka Kragujevcu da božem okrene pobedu na njihovu stranu; ali, posle uzaludnoga oklevanja u Čačku, u Bresnici, Vraćevšnici, i Trbušnici, ne učinivši ništa, naumi i pođe da beži u Crnu Goru, pa ga, u Zlatiboru, u mestu Zovi, u čobanskoj kolibi, opkoli Miljco Trifunović, novi užički načelnik, s 200 ljudi, uhvati, veže, i svede u Užice. Iz Užica je poslan u Beograd gde je, pričaju, na volujskim kolima, vožen kroz turske ulice, na porugu onih koji su se onda slavili pobedom. Odavde je oteran u Gurgusovačku Kulu, u kojoj je umro 27 dekembra 1844.

Priča se da je, kao sužanj u kuli, iskao malo čorbe da jede, i za to obricao sto dukata, pa mu braća nisu htela dati!…

Docnije, meseca maja 1856, sin njegov Jevrem preneo je kosti njegove u Arilje, i sahranio ih kod crkve.

Mićić je bio strašan za Turke na onom kraju. On je svakad išao kao kakva oružana sila. Boraveći na Čajetini, on u Užice, i u najmirnije dane, ne bi slazio bez 40 svojih odabranih momaka. Njegovi su hatovi bili iz najčuvenijih rgela u turskoj carevini, a rahtovi i nakiti bili su za pravu priču. On pak, srdar rujanski, živeo je, nosio se, i provodio, kao kakav mali carić na istoku.

Sa svega toga, bio je neprijateljima srpskim veliki i strašan.

Kad se je, godine 1834, udarala državna granica između srpske kneževine i turske carevine, Mićić je neobično revno nastajavao da što više sela i prostora dođe ovamo k Srbiji, a da ne ostane poda Turskom. Želja mu je bila da granicu svede Limom na Višegrad, ali mu ta lepa želja osta pusta.

Mićić je bio čovek srednjega rasta, vrlo pun, glomazan, ali na konju lak, na pušci pouzdan, i u svemu hitar kao pravo zlatiborsko čedo.

Od krvi ljudske nije se grozio ni najmanje, pa bila ona neprijateljska ili prijateljska.

Pored mnogih tereta, pravih ili nepravih, na njegovu se dušu stavlja i smrt Mladena Milovanovića, bivšega predsednika Soveta, za vremena Karađorđeva, koji je poginuo u Očkoj Gori, više Čajetine. Nehvalan spomen ostavio je u Rujnu svome imenu i svojom velikom slabošću prema ženskoj strani. Njegovo junaštvo na tom polju stvorilo je poslovicu koju onamo svak zna, ali koja se zapisati ne može sa svoje suvišne nagote!

Medaković Danilo, rodio se u Zrmanji, u Lici, 26 januara, 1819 godine.

Osnovne i srednje škole učio je u Gračacu i u Zadru, a filosofske i državne u Beču i u Berlinu. Na kraju godine 1847, na lipskom universitetu, postao je doktor u filosofiji.

Medaković je bio prešao u Srbiju još godine 1837, i služio je najpre u savetu, a posle u financiji. Godine 1839, bio je protokolista, a godine 1840 stolonačelnik u popečiteljstvu financije.

U drugoj poli 1842, kad je Knez Mihailo ostavio Srbiju, otišao je za njim i Medaković, i od toga doba, često se nalazio ili uz Kneza Mihaila ili uz Kneza Miloša.

Svršivši visoke nauke, na koje se je odao tek pošto je ostavio Srbiju, Medaković je, od novembra 1848, počeo izdavati političke novine Napredak, i, izdavao ih je do maja 1849. A kad mu vlast taj list zabrani, on je, od 1851 do maja 1852, uređivao Južnu Pčelu, pod imenom svoga brata Milorada Medakovića, u Novom Sadu.

Meseca jula 1852, počeo je, u Novom Sadu, izdavati politički list Srpski Dnevnik, s književnih dodatkom Sedmicom.

Za krimskoga rata, i za događaja u Srbiji 1857 i 1858, Dnevnik je pisao onako kako je većina naroda srpskog milovala. Za to je bio veoma rasprostranjen, a u Srbiji više puta zabranjivan.

Godine 1859, kad je Knez Miloš već vladao u Srbiji, Medaković proda Dnevnik i Sedmicu, pa pređe u Beograd, gde je ostao do godine 1862.

Za to vreme, u Beogradu se je govorilo da Medaković radi da kupi od vlade državnu štampariju, koju je ondašnji ministar financije Jovan Gavrilović, ne znam rašta, hteo prodati.

Ali misao o prodaji toga, toliko korisnoga zavoda, nije našla odobrenja baš ni u koga.

Godine 1862, Medaković se je vratio u Novi Sad i, nanovo, krenuo list Napredak. Na ovom poslu, nije ostao dugo, nego je, na kraju 1864, list predao u druge ruke, a sam se povukao u privatan život.

Iza toga se je odselio u Zagreb, i onamo je stalno počeo živeti, kao čovek privatan, s dobrim imanjem.

Medaković je bio član Srpskog Učenog Društva, u Beogradu.

Umro je u Zagrebu, 5 novembra 1881 godine.

Pored tih raznih listova, i nekolikih kalendara, srpskoj je književnosti od D. Medakovića ostalo:

1. Povesnica srpskog naroda od najstarijih vremena do godine 1850, četiri knjige, u Novom Sadu, 1851—1852;
2. Obrazine u Dnevniku Napretku, u Novom Sadu, 1864;

U rukopisu je ostavio prostran Život Kneza Mihaila, I Istoričko-političku raspravu o vojničkoj krajini austriskoj.

Matić Petar, rodio se u Ležimiru, u Sremu, 27 juna 1797.

Učio se je u mestu rođenja; gimnaziju je svršio u Karlovcima, filosofiju u Pešti, a prava u Beču. U naukama je, u opće, bio veliki ustalac; 21-ve svoje godine, položio je, u Pešti, doktorat u filosofiji.

Svršivši prava u Beču, najviše se nalazio oko Davidovića, pomažući mu pisati novine koje je, posle Davidovićeva odlaska u Srbiju, za dve godine sam izdavao.

Uređujući te novine, spremio je i „Dafnisa“, i preveo „Gesnerove idile“, koje su obe knjige u Beču i štampane.

Iza toga je ušao u austrisku državnu službu, i bivao je sindikus u Kostajnici, Belovaru, i u Petrinji. Za to vreme, prilagao je mnoge sastavke, ponajviše vesele i zabavne, u Srpski Letopis.

Kad mu bolest ulozi stane dosađivati, penzionira se. Kao penzionar, živeo je u Petrinji, Mitrovici, Binguli, i, najposle, u Šidu, gde je i preminuo 12 februara 1860.

Matić se je, do poslednje svoje starosti, bavio književnih poslovima, i više je članaka napisao u Sedmici.

U Karlovcima je izdao kritiku o prevodu Psaltira.

Posle smrti, ostali su njegovi ovi rukopisi:

1. Srpska gramatika;
2. Srpska istorija;
3. Tolkovanje tuđih reči u sv. pismu;
4. Tolkovanje tuđih reči u srpskom jeziku;
5. Ortografija.

Sve te svoje rukopise poklonio je karlovačkoj biblioteci. Njega je oplakao, u Danici br. 3., Miloš Svetić.