Категорија: M

Matić Dimitrije, rodio se u Rumi, u Sremu, 18 avgusta 1821. Odonuda je, kao mladić, prešao u Srbiju, i učio se je najpre, u vojnoj školi, a posle u novom liceju, u Kragujevcu.

Po svršetku škole, bio je ušao u državnu službu.

Docnije ga je srpska vlada poslala u Nemačku na nauke, gde je, učeći prava, postao doktor u filosofiji.

Vrativši se s nauka, Matić je, 17 avgusta 1848, postavljen za profesora prava u liceju beogradskom. Tu je ostao do 14 jula 1851, pa je premešten za sekretara u apelacioni sud, otkuda je, 19 marta 1855, otišao za načelnika spoljnome odeljenju ondašnje kneževe kancelarije.

Od načelnika odeljenja, postao je, 15 oktobra 1858, član kasacionom sudu, kad je Knez pustio iz ruku sudsku vlast, i preneo je na sud kasacioni.

Knez Miloš, odvojivši ministarstvo prosvete od ministarstva pravde, postavi, 22 oktobra 1859, Matića za popečitelja prosvete.

S toga mesta, Matić je vraćen opet u kasacioni sud 12 novembra 1860 gde je ostao do 29 dekembra 1862, kada je postao glavni sekretar državnog Saveta.

Namesnici kneževa dostojanstva, 24 septembra godine 1868, postaviše Matića za ministra prosvete i za zastupnika ministru spoljnih poslova.

U ovom poslednjem ministarstvu, Matić je samo potpisivao, a poslove je upravljao sam namesnik, g. Jovan Ristić.

U ministarstvu prosvete pak, Matić je pokazivao mnoge volje i mnogo žurbe; trčao je sobom u škole niže i više, na učiteljske zborove, u škole nedeljne; svud je hrabrio, izazivao, propovedao: da se radi, a sam je uradio jedno ozbiljno delo, i to je: prva učiteljska škola, koja bi otvorena u Kragujevcu.

Još kao profesor, kao član učenog društva, i sada, kao ministar, Matić je vrlo često izražavao želju: da se podigne srpski universitet; ali za takav rad nije učinio ni jedne ozbiljne pripreme.

Matić se je uvek starao da se pokaže kao čovek dobra srca. I odista, u službi, nikad nije bio brz da upropasti mlađega, koji bi što skrivio. Neki su mu ovu dobrotu rđavo razumevali, a ja je cenim mnogo više od nečije oštrine, često nepromišljene, a svakad štetne.

Na poslu je bio vrlo vredan, čak se može reći da je bio prgav.

— Ne mogu, brate, da ručam, govoraše on: — kad mi na stolu, u kancelariji, ostanu nesvršena akta.

I da bi svoju savest umirio, digao bi, pred po dne, sve akte sa svoga stola, razdao bi ih mlađim činovnicima na rad, pa bi onda uzeo gušče pero i, njegovom peruškom, očistio bi i opajao svoj sto, tako, da ni zrno peska ne ostane na zelenoj čosi. I tek pošto bi sto tako raščistio, išao bi kući na ručak!

Po dobroti srca, i po patriotskom oduševljenju, Matić se je zauzimao za mnoge korisne stvari, ali, po mekoti svoga karaktera, nije gotovo ni jednu, osem učiteljske škole, priveo u delo. U Matića je baš s toga, za mladosti, bio mnogo veći glas nego zasluga, a u starosti mnogo manja cena nego vrednost.

Godine 1872, avgusta 10, odstupivši od ministarstva prosvete, Matić je otišao u državni savet za člana, u kom je zvanju ostao do smrti.

Posle rata od 1876, Matić je, s Filipom Hristićem, poslan u Carigrad, gde su njih dva, 16 februara 1877, uglavili s Portom mir, koji je trajao do dekembra te 1877 godine.

Književni poslovi Matićevi ovo su:

1. Marko Avrelije, najdobrodeteljniji car rimski. Prevod s nemačkog, u Beogradu, 1844;
2. Pohvala Marku Aureliju. Prevod s francuskog, u Beogradu, 1884;
3. Objašnjenje Građ. zakonika za Srbiju, u 4 knjige, u Beogradu, 1850—1851;
4. Javno Pravo Srbije, u Beogradu, 1851;
5. Načela umnog i državnog prava, u Beogradu, 1851;
6. Mašatovua francuska gramatika, u Beogradu 1854;
7. Beseda koju je govorio na hiljadugodišnjicu sv. Ćirila i Metodija, 1863, u Beogradu;
8. Istorija filosofije, po Dru Švegleru, u Beogradu, 1865.
9. Nauka o vaspitanju, po Rimu i još nekim piscima, u Beogradu, 1866.

Matić je preminuo u Beogradu, 17 oktobra 1884, od vodene bolesti.

Bio je srednjega rasta, crne masti, jako kosmat; kratkovid, u govoru brz, ali kad bi hteo što svečanije besediti, umeo se je i umeriti, sa svim kako treba.

Matejić Paulj, rodio se u selu Meljnici, u Gornjoj Mlavi.

Paulja je postavio buljubašom Petar Dobrnjac, još u početku ratovanja, a docnije Paulj je, hrabrošću, i drugim odličnih svojstvima, obratio na se pažnju, i postao vojvoda u Gornjoj Mlavi.

Godine 1809, u onom spremanju za osvojenje Niša, vojvoda Paulj bio je načinio šanac poviše sela Kamenice. Maja 19, kad na Sinđelića, na Čegru, navališe Turci sa svih strana, a Miloje ne davaše da mu se ide u pomoć, Paulj nije mogao odoleti srcu nego, i preko zapovesti, potrči Sinđeliću u pomoć; ali dokle on stigne, Turci šanac tako opteku i stegnu, da je Sinđelić, da ne bi živ pao Turcima u ruke, junački skresao pištolj u džebanu, i odleteo u vazduh. Matejića pak, sama, s malo njegove vojske sretnu Turci, razbiju ga, i nateraju vratiti se. Te tako se i on, s drugima, povuče k Deligradu.

Posle toga nesrećnoga slučaja, Matejić se je najviše nalazio u Deligradu.

Godine 1812 i 1813, u „Delovodnom Protokolu“ Karađorđevu ima 10 brojeva pod kojima je pisano samo vojvodi Paulju Matejiću¹.

Godine 1813, bio je prebegao u Nemačku, i Austrijanci su ga bili poslali, za neko vreme, u Leobu; ali se je, 1815, vratio u otadžbinu, i umro je kod svoje kuće, u selu Meljnici.

Da vojvoda Paulj nije uradio ništa drugo, već samo ono što je, u strašni čas, jedini on, kada je zlosrećni glavni komandanat Miloje, ostavivši šančeve i topove, pojahao konja i odjurio k Deligradu, poleteo u pomoć vitezu Čegrskom, dovoljno je da mu svaki Srbin, kad ga god pomene, zahvalno rekne:

— Večna ti slava, diko lepe Mlave, Paulju Matejiću!

Dopuna

Matejić Paulj iz Meljnice, mlavski vojvoda, isprosio je za sina Budimira ćerku vojvode Momira iz Lučice, pa je onda uzeo telala u Požarevcu, te je ovaj na četiri glavne varoške ulice viknuo ovako:

Vojvoda Paulj iz Meljnice isprosio je ćerku vojvode Momira iz Lučice za svoga sina Budimira!

Ovo neka se zna!!!

To je bila kao svadbena objava!

---

1. 778, 783, 811, 862, 1014, 1066, 1171, 1206, 1243 i 1255. ↩︎

Marković Svetozar, publicista, rodio se u Zaječaru, septembra meseca, godine 1847.

Osnovnu školu svršio je u selu Rekovcu a polugimnaziju u Kragujevcu. U Beogradu je dovršio gimnaziju, i dve godine tehničkoga odeljenja u Velikoj Školi.

Godine 1866 carska ruska vlada javila je vladi srpskoj, da je u Институту инженѣровъ и путей саобщтенія u Petrogradu otvorila dva mesta za dva pitomca iz Srbije.

Na to srpska vlada odabere iz Velike Škole Aleksu Kneževića i Svetozara Markovića, kao odlične đake, za pomenutu školu.

Pisac ovih redova, po naredbi ondašnjega ministra prosvete, ova je dva mladića odveo i predstavio ovdašnjemu ruskomu konsulu, N. P. Šiškinu, koji im je vizirao putne isprave, i dao potrebna uputstva za Petrograd.

Godinu dana docnije, o Moskovskoj etnografskoj izložbi, pisac je, za svoga bavljenja u Petrogradu, pohodio Институтъ Инжењеров, u kom su se učila ona dva mladića Srbina. Kneževića je video u školi, a Svetozar je, po savetu lekara, sa slaba zdravlja svojega, bio otišao na jug. Docnije je Marković morao sa svim ostaviti Petrograd, u kom lima nije ni malo prijala njegovomu i inače slabačkom zdravlju.

Koliko je egzaktne nauke Svetozar izneo iz škole, u kojoj se, u svoje vreme, učio i znameniti Totleben, teško je odrediti, ali da je žudno čitao i dobro pamtio sve što su pisali Černiševski i drugi ruski pisci, obelodanio je on sam potonjim radom svojim.

Svetozar je, vidi se po svemu radu njegovu, bio mladić s obilnim umnim darovima, a uz to je imao dušu dobru, i srce bolećivo.

Još dok se bavio u Petrogradu, napisao je članak: Pevanje i Mišljenje, u kom je napadao na ondašnji pravac naše lepe književnosti, tražeći da pesnici više misle kad pevaju, i da u pesmi glavno bude zdrava, jezgrovita sadržina, a ne pesnička forma.

Godine 1869, Svetozar je prešao u Švajcarsku, na Cirišku politehniku. Zbog članka „Naše obmane“, u kom je kritikovao naš Ustav, izgubio je državnu pomoć.

U to vreme, već je bila postala družina, koja se zvala: Ujedinjena omladina srpska. Svetozar se nije slagao s programom rada toga udruženja. Zato je ogledao člankom: Velika Srbija, da istavi pogrešnost toga programa, i da omladinu uputi realnijim radikalnijim pravcem, ali u tom nije mogao uspeti.

Vrativši se u Srbiju 1870, Svetozar je počeo samostalno raditi o udruženju na novim osnovima. U toj nameri počeo je izdavati list Radnik. U tom listu pokazao je i svoje veliko znanje, svoju bogatu načitanost, veliko bogastvo ideja, i dotle neobičnu lakoću i jasnoću u pisanju i izlaganju. On je raspravljao veliko i zapleteno društveno pitanje, koje u svetu pokreće milione radnika; to je pitanje Radikalni preobražaj društva. Kakav titanski teret za mladića od 23 godine!!

Posle nekog vremena, list Radnik je morao prestati, a i sam Svetozar ukloniti se iz Srbije u Ugarsku, u Novi Sad.

U Novom Sadu Svetozar je dovršio i izdao svoju studiju: Srbija na Istoku. Tu je, dalje, izradio članak: Realizam u nauci i u životu, koji je štampan u 112 i 113 knjizi Letopisa Matice Srpske. A najveće i najznamenitije njegovo delo, u Novom Sadu izrađeno, jeste: Načela narodne ekonomije, ili Nauka o narodnom blagostanju, što je rađeno po čuvenom ruskom piscu N. G. Černiševskom.

Iz Novog Sada Svetozar se vratio u Srbiju, i otpočeo je raditi na kragujevačkom listu Javnosti. Tu je bio osuđen na 9 meseca zatvora, koji je otrpeo u požarevačkoj apsani.

Izišavši iz zatvora, otpočeo je izdavati list Oslobođenje.

Kao što je ranije pomenuto, Svetozar je bio uvek slaba zdravlja, a sada mu se slabost toliko uvećala da je, na navaljivanje prijatelja, pošao u Primorje, da provede zimu u blažoj južnoj klimu. U tom putu za Dalmaciju, Svetozar umre u Trstu, u bolnici Hospitale Civico 26. februara 1875. Telo je njegovo preneseno u Jagodinu 16 marta a 17 je sahranjeno.

Osem spisa, koje smo ovde spomenuli, Svetozar je štampao mnoge članke: u Zastavi, Mladoj Srbadiji, Srbiji, Pančevcu, Matici, Trgovinskom Glasniku, Letopisu, Narodnom prijatelju, Javnosti, Glasu Javnosti, Radu, Oslobođenju, i u ruskim časopisima: Народному дѣлу, i Отечественым запискама!

Svetozara priznaju za tvorca radikalnog i realnog pravca u Srbiji!

Još je rano izricati konačnu presudu Svetozarevim delima. Ali kad se pogleda na kratkoću njegovoga veka, i na količinu i literarnu obradu onih spisa, koji su izišli iz njegova pera, onda se čovek mora čuditi i obilju sabranoga znanja, i bogastvu ideja, koje su se tako reći rojile iz njegove glave.

Misli svoje on je izlagao lako, brzo, jasno i vešto, kao niko pre njega; on ih je širio s ljubavlju i oduševljenjem, a tumačio ih je perom veštim, oštrim, drskim.

Srećno mladićsko doba, kada se boleća duša može da blaži bar verom u mogućnost opšte ljudske sreće na zemlji!

Svetozar je imao tu veru, s toga je njegovo boleće srce zagrevalo sve njegove preobražajne propovedi i predloge.

Nikakav preobražaj ne dolazi, dokle najpre ne plati veći ili manji danak carstvu utopija. Svetozaru je taj danak mogao dopasti veći baš s toga što je on, još tako mlađan, uzeo na se tako titanske predloge!

Tek vreme može pokazati: što je u Svetozarevu radu ostvarljivo, a što je bilo namenjeno samo da koju provalu više otvori.

Svakojako: Rad je život, a nerad je gotova samrt!

Neka je radu vazda hvala i slava!

Marković Sima, rodio se u selu Velikom Borku, u nahiji beogradskoj. Još pre ustanka, bio je čovek uvažen i na glasu. Karađorđev poznanik i prijatelj i pre 1804, stajao je uz njega, u svakom slučaju, od početka do kraja 1813. S toga je Karađorđe vrlo često svraćao njegovoj kući, i u svakoj razmirici gledao da njega ima uza se. To je uzrok i što nije hteo skupštinu zvati u Bogovađu, kao što je bio obrekao, nego je je sazvao u Borak (15 avgusta 1805), te je tu, pored ostaloga, ustanovljen „Praviteljstvujući Sovet“.

Posle smrti Janka Katića i Vase Čarapića, Knez Sima je bio najglasovitiji vojvoda u beogradskoj nahiji, a verovalo se, za ono vreme, i da je u bojevima osobito srećan.

Godine 1807, marta 19, Kneza Simu nahodimo u Smederevu, kao predsednika Saveta. Tu je, onda, primljen Portin izaslanik, koja je bio došao da pregovara o ugodbama, pod kojima bi Porta pristala da da Srbima ono što su tražili. Videći da Turci, pored ostaloga, traže da Srbi dadu 20 hiljada vojnika protiv Rusa, te da ih, time, zavade s ovim saveznicima koji su im jedini pomagali, Knez Sima Marković sa svim lakonski odgovori:

— Srbija smatra sebe kao nezavisnu državu: nikakva danka ne pristaje dati; niti će dizati oružja na svoje saveznike!

U početku godine 1809, Knez Sima je, s Janićijem Burićem, slan u Bukurešt Knezu Prozorovskom, da bi ga sklonio da, čas pre, otpočne rat s Turcima. A kad su Srbi, te godine, pošli dalje s vojskom, on je bio prešao Drinu; ali ga je nesreća kamenička vratila opet na stare srpske granice.

Godine 1811, u onoj reorganizaciji državne vlasti, Knez Sima je postao „popečitelj kase narodnje“. Na kraju te godine, na ime 10 dekembra, poslan je, kao „deputat“, u Rusiju, gde je nekoliko puta izlazio pred cara Aleksandra, radi narodnih poslova. Iz Rusije se vratio meseca maja 1812.

Godine 1813, Kneza Simu Markovića vidimo na Drini, i pod njegovom komandom 10.000 ljudi; ali se tu njegov rad ni malo ne hvali. Ili se je nešto bio pomeo, ili je neku nesrećnu tajnu znao: tek što je god radio, do same propasti, nije bilo ni njemu na čast, niti Srbiji na korist.

Rodofinikin, ruski agenat u Srbiji, onoga doba, kazujući kakav je koji od srpskih vojvoda, za Kneza Simu veli:

— Knez Simeon čitajet i pišet, hrabr i blagorazumen.

Posle poraza na Ravnju, sve srpske starešine, onoga kraja, bile su se skupile u Šapcu, i Kneza Simu su svi gorko okrivljavali za tolike nesreće i poraze.

Kad se je u Šapcu čulo da je Karađorđe ostavio Srbiju, Knez Sima je prešao u Srem, otkuda je bio poslan u Marburg, pa se je, posle, vratio opet u Srem.

Godina 1815 zastala ga je u Sremu, gde je, po dogovoru s drugim srpskim emigrantima, napisano (10 juna 1815) pismo na ruskog cara, koje je Knez Sima odneo u Beč i caru predao. U tom pismu umoljava se car Aleksandar da bi svoju moćnu reč rekao u korist srpskog naroda kod porte, ako ne mogne pomoći novcem i oružjem.

Posle toga, Knez Sima se je vratio u Srbiju i, ne mešajući se ni u kakve javne poslove, počeo je gledati svoju kuću i trgovati.

Tako je prošlo prilično vremena, pa se opazi da se njemu donose neka pisma od ljudi koji su bili s Karađorđem otišli iz Srbije. Iza toga, počnu k njemu dolaziti i kmetovi iz okolnih sela, i nagovarati ga da dozove iz Rusije Karađorđa, te da se na novo diže krajina na Turke. Razgovori i dogovori ovi vodili su se u Borku, u Vraniću, i u Maloj Moštanici. To se raščuje, i Turci potraže da uhvate Kneza Simu. Meseca novembra, 1816, dođe Knez Miloš u Vranić, gde mu dovedu Kneza Simu, i on ga je hteo pogubiti, ali na molbu drugih ljudi, ostavi mu život, i zapovedi da sedi s mirom, i da se ne udaljuje od očiju vlasti.

Posle nekoliko meseca, Knez Sima se dogovori s Pavlom Cukićem, i Dragićem Gorunovićem iz Ropočeva, te čitavih šest nahija uzbune. Tada ih Knez potera da kaštituje kao one koji kvare opšti red u zemlji.

Knez Sima se je, neko vreme, krio po Borku, po leskovačkoj (Popovoj) Bari, i drugim mestima, ali ga, najposle, nađu u selu Ćelijama, kod nekog prijatelja, u velikoj kaci. Odatle ga izvedu Knezu Milošu u Trbušnicu, a Kapetan Dragić Gorunović, čuvši da je Sima uhvaćen, preda se sam.

Knez Miloš ih obojicu pošalje u Beograd Marašli-Ali-Paši koji ih je pogubio, licem na Mučenike, 9 marta, 1817.

Pogubljeni su, kako se priča onde gde je sada gostionica „Srpski Kralj“ i kuća do nje što je bila Vučićeva. Kneza Simu posekli su najpre, pa onda Dragića. Dželat, koji ih je sekao, nije mogao jednim udarcem preseći Siminoga vrata, nego je tesao nekoliko puta.

— Seci junački! Muhameda ti tvoga!… viknuo je Dragić, koji je takođe čekao svoj smrtni čas: — ja sam sedamdeset turskih glava odsekao, pa mi je opet ruka bolje sekla nego tvoja!

Na to dopadne neki Turčin iz dućana, te, jednim udarcem, odrubi glavu Dragićevu.

Knez Sima je bio čovek plav, pun, dugih lepih brkova, a malo boginjav u licu.

Njegovo je telo ukopano u ondašnjoj beogradskoj crkvi, niže desne pevnice.

Marković Radovan, iz Kosjerića, bio je barjaktar u užičkoj vojsci, koja se borila na Ravnju, 1813.

Turska puška odbije mu desnu ruku, i barjak mu padne. Radovan, ne gledajući svoju desnu odbijenu ruku, sagne se, digne barjak levom rukom, i prenese ga na drugu stranu šanca

On je tu i poginuo.

Marković Koca (Nikola), rodio se u Požarevcu, 1795 godine, a roditelji su mu se doselili iz Sačiste, u Makedoniji.

Koca je odrastao u Požarevcu, oženio se, i radio trgovinu.

Njega prvi put vidimo u narodnoj službi godine 1821, i to ovim povodom.

Trgovci, koji imaju posla s carinama na granici, žalili su se Knezu Milošu da se trgovini čine smetnje na skelama.

Knez Miloš, na taku žalbu, pozove trgovce da mu oni označe čestite i okretne ljude, koje bi mogao postaviti za carinare na skelama.

Trgovci požarevački, za skelu na Dubravici i Ramu, predlože Kocu Markovića, marvenog trgovca, iz Požarevca.

Knez Miloš, uvažavajući taj predlog, postavi, 25 oktobra 1821, Kocu Markovića za carinara na skelama dubravičkoj i ramskoj¹.

Posle toga, mi Kocu vidimo kao starešinu sreza ramskog, 1833. i 1834, pa sreza mlavskog i požarevačkog.

Godine 1834, Knez Miloš, određujući Kocu Markovića u onu komisiju koja je imala proceniti i isplatiti turske zemlje u Podrinju, imenuje ga svojim popečiteljem financije².

U početku godine 1835, kad se u Požarevcu čulo, da je Mileta Radojković, veliki serdar rasinski, digao bunu, i da, s 2000 ljudi, ide u Kragujevac, Knez Miloš se uznemiri, i naumi da ide iz Požarevca u Donji Milanovac a odande u Vlašku! Sva njegova okolina, a osobito ovaj Koca Marković, molila ga je da to ne čini, nego da sedi u Požarevcu, a stvar će se ta svršiti nalepo. Knez se ne dadne odvratiti od svoje namere, nego, licem na Bogojavljanje, rano pođe, i izađe jedno dva sata od Požarevca, pa se tu, na novu molbu Koce Markovića, i ostale svoje pratnje, ustavi, razmisli, i vrati se u Požarevac, pa preduzme mere za utišanje bune, i izmirenje s vođima njenim.

Kad je, docnije, ova stvar svršena, onda se je Knez iz Požarevca krenuo u Kragujevac, da se lično vidi i izmiri s vođima bune. Otuda je, 15, januara, 1835, br. 197, Koci Markoviću pisao ovo pismo:

Ljubezni prijašine!

Doček kojim sam od kragujevčana, na Petrovačkoj mehani, dočekan, ja vam opisati ne mogu. Malo napred poslao sam bio sina mog Mijaila k njima, koji su svi, na rečenoj poljani skupljeni, mene očekivali. Tu je bio brat Jovan, i brat Jevrem. Kako sam stupio na istu poljanu, sjahao sam s konja, a slatki sin moj Mijailo, uzme sa sobom kod sebe stojavšeg Miletu, Simića, Resavca, i Protića, i privede ih k meni. Oni priznaju svoju pogrešku, i blagodare na milosti, a ja prigrlim ih s mojim prsima i ižljubim ih, rekavši:

— Otac ljubi sinove svoje, i prima ih, i kad pogreše!

Tu nije nikoga ostalo, ko se zaplakao nije.

Ovo vam javljam, jer znam, koliko vas interesira znati. S blagovolenijem jesam vama blagonakloni, Miloš Obrenović, knjaz srpski³.

Posle sretenjskoga ustava od 1835, Koca Marković je postao predsedatelj Saveta, 3 februara 1835.

Knez Miloš je imao dovoljno razloga da Kocu nagradi za ovu uslugu, ali, davši mu predsedništvo u Savetu, u kom su sedeli ljudi mnogo krupniji, i mnogo čuveniji od Koce, nije mu dao nikakvu osobitu sreću.

U jednom pismu svome šuraku, Stevči, Koca se žali kako savetnici ne glede na njega, kao na svoga predsenika:

Jedan ne će da dođe, — veli on: — drugi izađe kad hoće; treći sedi, okrenuvši meni leđa, a četvrti pruži ruke na sto, pa nasloni na njih glavu, i spava!

Ja se za sve ovo tužim, zlo je; a da trpim — zlo! Nauči me ti, šta da radim“! — vapije siromah Koca!…

Docnije, kad je sretenjski ustav oboren, Knez Miloš je postavio Kocu za prezidenta upravnoga saveta, u Kragujevcu, u kom zvanju je i umro 17 marta 1836, u Požarevcu, i ukopan je s južne strane požarevačke crkve, dva metra daleko od crkvenog zida.

Na grobnom belegu čita mu se ovaj zapis:

„O, čitatelju! Ne čudi se grobu mojemu! Takav budet konac i žitiju tvojemu! Ovde počiva telo počivšega Nikole inače Koce Markovića, bivšega pri upravitelnom Savetu u Kragujevcu prezidenta, a žitelja varoš Požarevca. Požive ljet 41; predstavi se 17 marta 1836. I budi jemu vječnaja pamjat“!

---

1. Građa za Istoriju Kraljevine Srbije, 2, str. 467 i 468. ↩︎
2. Srpske Novine 1834. br. 43. ↩︎
3. Ovo je pismo u g-đe Jelisavete Kocićke, snahe Koce Markovića. ↩︎

Marković Ilija, rodio se u selu Grušiću, u Pocerini, 1762.

Još godine 1806, Ilija Marković je bio knez u Pocerini. Mi se s njim prvi put sretamo u onoj nesrećnoj prilici kada su Mačvani i Pocerci, ne uzdajući se u srpsku moć, a videći napredovanje neprijatelja, bili počeli predavati se Turcima. Tada je u ovoga Kneza Ilije bio pisar potonji slavni junak Miloš Stojićević.

Pristavši uz ustanike, Ilija Marković odlikovao se je više upravnim nego vojničkim delima. Za to je i došao, 17 avgusta 1807, u „pravitelstvujušti sovet“.

Milinović za njega kaže:

„Beš’ iz Šanca Marković Ilija,
Dosta miran, al’ umom delija;
On svakoga govorit’ puštaše,
Al’ se svoga pravila držaše“!

Godine 1811, o malom Božiću, kad se Petar Dobrnjac ne hte primiti zvanja velikoga narodnoga sudije, izabran bi za to zvanje Ilija Marković, i u tom je ostao do propasti.

Godine 1813, prebegao je bio i on u Srem, ali nije hteo nikud daleko od savske obale. Ostao je u Rumi, i onde je dočekao glas o drugom ustanku, 1815.

Čuvši da su se Srbi digli na novo protiv Turaka, Marković je prešao u otadžbinu, i počeo pomagati braći u borbi, i u upravi.

Knez Miloš ga je postavio najpre za kneza nahiji šabačkoj a posle za člana one narodne kancelarije koja je nastavala u Beogradu.

11 februara 1820, br. 143, Knez Miloš je odredio Iliju Markovića i Protu Nenadovića da iziđu u nahiju užičku, te da izvide tužbe protiv kneza Jovana Mićića i protiv Jovana Demira, a i raspre koje su ova dva kneza imala među sobom.

O Mitrovu dne te, 1820, godine Ilija Marković je otišlo u Carigrad, kao član one velike deputacije koja je imala da predstavi Porti zahteve Srbije. Tada je u Carigradu ostao punih 7 godina.

Po povratku u otadžbinu, Marković je, još neko vreme, bio u službi, ali ga je već starost i slabost bila savladala. Za to zaište i dobije od Kneza Miloša otpust iz službe, i penzije 100 talira…

Godine 1835, februara 23, Knez mu je tu penziju povećao sa 50 talira¹.

Ilija Marković, živeći mirno o svojoj penziji, preminuo je u Šapcu, 5 januara 1837, i ukopan je u porti, kod šabačke crkve!

---

1. Ukaz od 23 februara, 1835, br. 532. ↩︎

Marinović Jovan, državnik, rođen je u Sarajevu 1821 godine. Iz Sarajeva je došao u Kragujevac učenja radi, i onde je svršio školu osnovnu, i neku vrstu gimnazije, koja je onda tek bila osnovana.

Godine 1837, po svršetku školovanja u Kragujevcu, stupio je u državnu službu u Kneževoj kancelariji, gde je ostao do godine 1841, kada je već bio stolonačelnik. Tada pak bude poslan u Pariz na nauke.

U Parizu Marinović je odmah počeo slušati predavanja u školi prava, kao vanredni neupisani đak; dalje je slušao predavanja slavnog profesora Rosija, i prirodno pravo u Koležu de Frans.

Prispevši u Pariz, Marinović je uza se doneo preporuke od francuskog konsula u Beogradu, te tako je bio priman u velike kuće, i pohodio ih je. Naročito je rado priman u kući Hercega Dekaza, u Luksenburškoj palati, i tamo je svake nedelje odlazio. Herceg Dekaz onda je bio referendar u komari francuskih pera.

Marinović je osobiti trud polagao na učenje francuskog jezika, i u tom je toliko uspeo da je docnije pisao francuski kao najbolji znalac toga jezika i njegova stila. Njegovim notama, francuski pisanima, divili su se stranci koji su ih čitali.

Kad je Knez Mihailo 1842 otišao iz Srbije, Marinović je iz Pariza pozvan u otadžbinu. S toga je morao prekinuti svoje studije.

Vrativši se u Beograd, Marinović bude postavljen za sekretara u Državnom Savetu. Odatle je prešao u Kneževu kancelariju za načelnika spoljašnjeg odeljenja.

Docnije je bio član Državnoga Saveta, i neko vreme ministar financije.

Za druge vlade Kneza Mihaila, Marinović je postavljen najpre za člana, pa onda za predsednika u Državnom Savetu.

Pod Knezom Milanom pak bio je neko vreme ministar spoljnih poslova i predsednik ministarstva. Docnije je poslan u Pariz, kao zastupnik Srbije, i u tom je zvanju stavljen u penziju.

Marinović je umro 30 jula 1893 u mestu Villers-sur-Mer (Calvados) u Francuskoj.

Marinovićev je glavni rad bio na polju srpske spoljne politike.

Srednji sin Marinovićev, Nikola Marinović, pokazivao je i volje i uspeha u srpskoj lepoj književnosti, ali preranom smrću svojom on je ojadio roditelje svoje 15 jula 1889 ovde u Beogradu.

Nežan otac, prosvećen patriota, Jovan Marinović zažele ovekovečiti ime miloga čeda svojega baš na onom putu, kojim je tako srećno bio udario pokojni Nikola.

U toj nameri, Marinović je 8 septembra 1889 dao Srpskoj Kraljevskoj Akademiji 12.000 dinara s tim:

Da se interesom od te sume, svake godine, nagradi kakav odabran pojetski spis tendencije moralne i patriotične koji je napisan čistim srpskim jezikom, i koji se odlikuje lepotom sloga i sadržaja.

Eto tako je postala Marinovićeva zadužbina pri Srpskoj Akademiji u Beogradu.

Slava im obojici!

Marinković Vuk Dr, rodio se u Novom Sadu, na Badnji Dan, 1807. Gimnaziju je svršio u mestu svoga rođenja, filosofiju u Jegri, i medecinu u Pešti i u Beču.

U svojoj 23 godini, postao je doktor u medecini (23 maja 1830). Kao doktor, sišao je u Novi Sad, i tu je živeo od osvoje lekarske zarade.

Posle madžarske bune, kad je Novi Sad sagoreo, Marinković pređe u Beograd 1849, i odmah bude postavljen za profesora u liceju (današnjoj velikoj školi).

Za devet godina profesorovanja, u toj školi, dva puta ga je družina birala sebi sa starešinu.

Glavni književni radovi Marinkovićevi ovo su:

1. Druga knjiga Virgilijeve Enejide. Ovu je knjigu Marinković preveo u svojoj 19 godini, i to naljutivši se na prevod Svetićev, koji mu nije bio po volji. — Svetić mu za ovo nije ni malo bio zahvalan.
2. Močnikova Geometrija, koja je štampana bez njegova imena.
3. Načela Fizike, u 8-ni, str. 515, u Beogradu, 1851, i
4. Jestastvena Povesnica, u Beogradu, 1851, 8-na str. 286.

U prirodnim naukama Marinković je još onda bio toliko napredan, da bi mu se i danas vrlo malo imalo da zabavi; a uz to, njegova je velika zasluga što je, baš ovom svojom knjigom, udario temelje fizičkoj književnosti, što je je udesio, po modernom načinu, za školsku knjigu, što je je podelio na discipline, i što je gotovo stvorio fizičku terminologiju.

Osem toga, Marinković je, više puta, o slavi školskoj, govorio besede iz kojih se vidi kako s visine gleda na svet, kako duboko prodire u sva dela ljudska, i o svemu pravo misli, a misao svoju kazuje čisto, ne krijući je ni malo.

Marinković je bio čovek neobičnoga uma i dara. Odlikovao se je smernošću u svemu što se ticalo njega samoga. Bio je otvoren u suđenju o stvarima i o ljudma. Đake svoje voleo je kao sinove. Učeći druge, učio je i sebe, svega svoga veka; za to je i bio izmakao daleko i u predmetima u kojima se niko ne bi nadao, da on take napretke čini.

Upokojio se je u Beogradu 7 avgusta 1859, i ukopan je kod Markove crkve.

Velika je šteta i za školu i za nauku što je tako rano otišao pod crnu zemlju.

Marinković je bio rasta omalena, lica okrugla, očiju izbuljenih, kretanja malko kruta, a govoreći često je nešto iskašljavao, i desnim ramenom ustresao.

Laka mu majka zemlja!

Marinković Kosta, rodio se u Novom Sadu, 1784.

Učio se u mestu svoga rođenja, u Budimu, Kezmarku, i u Karlovcima.

Zapopio se, pošto je svršio školu, i 1830 već je bio sveštenik u Novom Sadu, gde je izišao na glas kao Pop-Kosta.

Napisao je:

1. Plač Rahili, 1808;
2. Otkrovenije Amerike, prevod s nemačkog, 1809; i
3. Tolkovanije svjaščenih jevangelij, prvi deo, 1839.

Najpre je bio katiheta u novosadskoj gimnaziji, a posle je čak do smrti, svake nedelje i praznika, tumačio učenicima jevanđelja, i poučavao ih poukama koje je crpao iz života.

Pop-Kosta je bio čovek darovit, učen, rečit, i vrlo dosetljiv. Dosetkama svojima rado je šibao taštinu i razmetanje. Uz reč je vrlo često ponavljao: — Slava Bogu! I odmah, za tim dvema rečma, izletala je strelica njegove dosetke. I danas u N. Sadu ima mnogo priča o Pop-Kosti.

Neki mladić, koji je o sebi mnogo mislio, predstavi se jednom Popu Kosti, s ovim rečma:

— Ja sam, taj i taj, „soveršeni bogoslov“!

— „Bogoslov“, i još „soveršeni“, reći će Pop Kosta: — Slava Bogu! Do sad smo imali: Grigorija Bogoslova, Vasilija Velikog, i Jovana Zlatousta, i — kako rekoste da vam je ime?

Mladić pocrveni do ušiju, i više mu nije palo na um da se zove „savršeni bogoslov.“

U vladičinu dvoru nalazio se je, u ono vreme, neki pisar vrlo kratke pameti a vrlo velike želje da se zakaluđeri. Vladika ga je dugo odbijao, ali, najposle, pristane da ga pokaluđeri. Pun radosti, pisar izleti iz vladičine sobe i, sretnuvši se u hodniku, s Pop-Kostom, vrlo oholo rokne:

— S Bogom, prečesnjejši, ja odoh u vladike!

— Slava Bogu, odgovori Pop-Kosta: — a ko će klepati?

Pop-Kosta je umro u Novom Sadu oko 1845.

Ono je bio otac znamenitom D-ru Vuku Marinkoviću, kojega je pomen pred ovih.