Категорија: M

Marić Kuzman, iz Smedereva, odlikovao se je u više bojeva, ali nigde toliko koliko 1809, u boju na Suvodolu, gde su Srbi razbili pećskoga Pašu.

Turska vojska, iz nenada razbijena, tu se je, u jedan mah, tako pomela da mnogi vojnici upravo nisu znali šta su radili, ni kud su bežali.

Tu je Marić sedam pušaka skinuo s ramena živih Arnauta koji, bežeći u strahu, nisu ni osećali kud im se devaju puške.

u tom boju osokolio je i Đorđe Spasić sedamdesetogodišnji starac iz Smedereva, a rodom iz Prokuplja. Znajući dobro arnautski jezik, on je uletao u Turke kao kobac među golubove.

Mandrda Nikola, rodio se u nahiji vranjskoj, u drugoj poli prošloga veka. Od zla turskoga, najpre se je, u svojoj postojbini, bio odmetnuo u hajduke, posle, za srpskoga prvog ustanka, dođe u Srbiju, i nastani se u selu Pajkovcu, u nahiji jagodinskoj.

Za doba Karađorđeva, Mandrda se ne pominje nigde; njega prvi put nahodimo 1815, u šancu na Gilju, prema Ćupriji; tu je neki starešina Srbima ustanicima.

Među tim Turci, pritisnuvši, velikom silom, Ćupriju i svu njenu okolinu, pošlju deo vojske, pod komandom Alibega Karafeizinog sina, te pređe Moravu, na Sinjem Viru, i uputi se k Juhoru, gde su bili srpski zbegovi.

Idući tako, ti Turci se pobiju sa Srbima na Majurskom Polju, kod Debelog Drveta, i na Juhoru.

Na Juhoru je boj bio osobito nesrećan za Turke; nevični mestu, pokriveni maglom, i napadnuti na više mesta srpskim četama, zabunili su se tako da su prsli kud koji: jedan za drugog nisu mogli znati. Deseti nije pogodio da se vrati onamo preko Morave.

U tom boju, osobito se je odlikovao Nikola Mandrda i vojničkom veštinom i ličnim junaštvom. Tu je zadobio od Turaka krasnog misirskog hata, koga posle nije puštao iz ruku, dokle mu nije i smrt zadao.

Pošto su Turci proterani, i Srbi zavladali, Mandrda, čovek prek i osorljiv, zavadi se sa srpskim starešinama, tako da zapali i uteče u Kruševac Turcima, koji ga prime i dadu mu neku službu.

Živeći u Kruševcu, Mandrda, jednoga dana, odvede da potkuje svoga misirskoga hata. Konj se nešto uznemiri i ne dadne se potkovati. Nikola se umeša da ga savlada i potkuje, a konj ga tresne nogom tako da je ostao na mestu mrtav.

Mančić Dina, upravo Dimitrije Mančić, trgovac, rodio se u Smederevu, godine 1831, od oca Manče i matere Stanije.

Dina je vrlo malo išao u školu; svršio je samo prvi i drugi razred osnovne škole.

Posle školovanja, učio je nešto malo papudžiski zanat, pa terziski, a za tim je otvorio dućan, i radio je sitničarsku radnju.

Godine 1853, oženio se je, ali poroda nije imao.

Radeći, i dajući novac na kamatu, Dimitrije je stekao lepo imanje.

Pred svoju smrt, naredio je šta da bude s njegovim imanjem, posle smrti njegove. Po toj naredbi, ostalo je svakom njegovom rođaku po nešto, a glavna tekovina, 200.000 dinara, pripala je smederevskoj opštini na prosvetu, i na druga dobra dela.

Tom zadužbinom rukuje sada smederevska opština, pod kontrolom direktora mesne gimnazije, i najstarijega sveštenika u Smederevu.

Mančić je preminuo 28 maja 1882 u Smederevu.

Neka mu je svetao pomen među braćom!

Maletić Đorđe rodio se u Jasenovi, u Banatu, 1 marta 1816 godine.

Osnovnu školu učio je gde se i rodio, gimnaziju u Orahovici, a filosofiju u Segedinu.

Godine 1838, prešao je u Srbiju i, 25 januara 1839, postao je činovnik u kragujevačkom sudu, odakle je premešten u Upravu varoši Beograda, a 19 aprila 1841 poslan je za sekretara Srpskoj Agenciji u Bukureštu.

Godine 1842, kad je izvršena poznata promena u Srbiji, Maletić je, kao činovnik, bio ostao bez službe; ali, napisavši „Apoteozu Velikom Karađorđu“, dobio je zvanje profesorsko u beogradskoj gimnaziji.

Godine 1859, kad su se u Srbiju vratili Obrenovići, Maletić je postao direktor beogradskoj gimnaziji, u kom zvanju je ostao do 1879, kada je, ispunivši određeni rok službe, dobio penziju, pa je, posle, živeo u miru kod svoje kuće, u Beogradu.

Maletić je postao član Društva srpske slovesnosti 28 januara 1848; a 24 oktobra 1871, Ministar prosvete, starajući se za izvršenje testamenta pokojnoga Nikole Čupića, postavio je Đorđa Maletića za člana onoj komisiji koja se je, 22 dekembra 1874, pretvorila u današnji Odbor Čupićeve Zadužbine. Osem toga, Maletić je bio najpre član, posle predsednik, pozorišnom odboru, a za tim upravitelj pozorišta; nekoliko godina pak bio je vladin poslanik na narodnoj skupštini.

Godine 1885, Srpsko Učeno Društvo, po želji Maletićevoj, priredilo je svetkovinu za 50 godina književnoga rada njegovoga. Ta je svetkovina bila 8 septembra, u sali Vel. Škole, u Beogradu¹.

Maletić je, posle duže bolesti, preminuo u Beogradu 1 januara 1888.

Oproštajne besede govorili su mu: Mata Ban, u crkvi; Milan Đurišić, pred gimnazijom, i M. P. Šapčanin pred pozorištem.

Maletić je bio rasta omalena, ali snage srazmerne; dovoljno kosmat, i pod starost jako prosed; u odelu uvek čist i prikladan, gotovo kicoš do smrti.

Na poslu je bio vredan i uredan, po naravi žustar i lakosrd; prema jačima od sebe bio je svakad smotren i gibak, a prema nejačima često nabusit, prek pa, nekad, čak i nerazložan.

Ove osobine njegove naravi veoma su udile vaspitačkom poslu koji je tako dugo poslovao².

Maletićevi važniji spisi ovi su:

1. Tri pobratima, istiniti događaju Bosni, u dve pesme, Beograd, 1844;
2. Paraziti, ili veština sebe srećnim učiniti. Iz Šilera, N. Sad, 1844:
3. Spomenik Lukijanu Mušickom, Beograd, 1845;
4. Izliv čuvstva prilikom narodnog praznovanja na Blagovesti, 1846;
5. Kritičeski pregled nagradom uvenčanog dela „Kralj Dečanski“, Novi Sad, 1846;
6. Istoričesko-kritičesko opisanije bitke kosovopoljske od godine 1389, Novi Sad, 1847:
7. Pesme, knjiga prva, Beograd, 1849;
8. Apoteoza Velikom Karađorđu, Beograd, 1850;
9. Teorija pojezije, prvo izdanje, Beograd, 1854, a drugo 1868;
10. Svatovi, narodna pripovetka, u tri pesme, Zemun, 1855;
11. Retorika, Beograd, 1855;
12. Čuvstvovanja srpskog naroda prilikom dolaska Njegove Svetlosti premilostivog Gospodara i Knjaza Miloša Obrenovića I, Beograd, 1860;
13. Preodnica srpske slobode, ili Srpski Hajduci, Karlovci, 1863 godine.
14. Smrt Cara Mihaila. Tragedija, Beograd, 1866;
15. Ubojna Truba. Pesma Zlopatnicima, Beograd, 1867;
16. Himna prilikom povratka iz Carigrada Svetlog Gospodara Kneza Mihaila, 4 aprila 1867, Beograd, 1867;
17. Posmrtna slava Kneza Mihaila, Beograd, 1869;
18. Prolog, govoren 6 aprila 1871, Beograd, 1871;
19. Beseda g. Živojina Jovičića, osvetljena kritički, Beograd, 1876;
20. Građa za istoriju pozorišta, Beograd, 1884;
21. Apoteoza Vuku Karadžiću koju je spremao za Vukovu stogodišnjicu, i koja se štampa u Beogradu, 1888.

---

1. Glasnik 65, str. 1— 126. ↩︎
2. Radikal br 3—4 za godinu 1888. ↩︎

Maksimović Nićifor, vladika užički, rodio se 12 januara 1788, u selu Ježevici¹, u nahiji užičkoj, 5 časova hoda na severoistok od Užica.

Još kao dečak, naučio je čitati, pisati, i pojati u manastirima Sv. Trojici i u Nikolji.

Godine 1808, januara 12, postrižen je, u Beogradu, za monaha, a posle je postao đakon, i jeromonah: Do godine 1811, boravio je u svojemu postrigu, manastiru Nikolji, a za tim, neko vreme, zadržavao se je u Preobraženju i u Sretenju; i oba ova manastira obnovio je svojim trudom i svojim troškom.

Godine 1814, baš kad je bio u Preobraženju, udari kuga u okolna sela, te je on, tada, koje saranjujući mrtve, koje moleći se Bogu za žive, stekao dosta novaca.

— Pa stanem misliti, pričao je posle on sam: — šta ću činiti s ovolikim novcima? Da idem u Jerusalim, i da dam novce da se njima popravljaju i krase crkve u tuđoj zemlji — ne ću! Bolje je da ih potrošim na tako što u našoj zemlji².

I tako ode te obnovi manastir Sretenje.

Po što je, u Beogradu, licem na Sv. Andreju, postavljen za arhimandrita manastiru Sretenju, poslan je, zajedno s čuvenim arhimandritom Melentijem Pavlovićem, u Carigrad, gde patrijar Konstantije, 18 avgusta 1831, Melentija posveti za mitropolita Srbiji, a Nićiofora je, odmah drugi dan, taj novi srpski mitropolit Melentije posvetio za jepiskopa užičkog.

Vrativši se u Srbiju, Nićifor je imao stolicu u Čačku. Od toga doba, još je više nastajavao da ukrasi manastir Sretenje, u kom je, često i sam boravio.

Živeći u Čačku, Nićifor se zavadi s g. Jovanom, bratom Kneza Miloša, pa zapali i ode u Crnu Goru. Baveći se onamo, zakaluđerio je, u belopavlićskom manastiru Ždrebaniku, Ilariona, koji je docnije bio mitropolit cetinjski.

Knez Miloš pošlje Simu Milutinovića te vladiku Nićifora privoli da se vrati kući, pa ga posle izmiri s bratom Jovanom.

Vladika Nićifor je, pored srpskog jezika, znao i grčki. I nekad bi, služeći kao vladika u beogradskoj crkvi, otpevao po koju pesmu grčki. Preminuo je u Čačku 28 februara 1853.

Nićifor je bio čovek bogat. Još za života napisao je, svojom rukom, testamenat kojim je sve svoje imanje ostavio svojemu manastiru Sretenju. Na tom testamentu nije bilo svedoka, kao što je trebalo da bude, po zakonu. A Nićifor je imao rođenu sestru, koja digne kod suda parnicu protiv takoga testamenta. I sudovi taj testamenat obore. Na taj način, sve imanje vladike Nićifora podeli se, po zakonu, na tri dela, pa: jedan deo ode sestri; drugi deo njegovu manastiru, a treći deo na škole i crkve.

Posle Nićifora, na užičku jeparhiju došao je dotadašnji šabački vladika Janićije, i stolica se vladičanska prenese iz Čačka u Karanovac (Kraljevo), 1854³.

Nićifor je bio čovek krupan, pun, i pod starost vrlo gojazan. Govorilo se je da je veoma gramzio za novcem, i bio je stekao dosta i novca i imanja, pa se je, posle njegove smrti, dok se vodila parnica, većinom razvuklo i jedno i drugo tako da, boj se, nije mnogo pristalo za dušu ni njemu, ni komu njegovomu“!…

---

1. U Glasniku 5, 293. kaže se da je rođen u čačanskoj Ježevici, pod planinom Jelicom; ali je to pogreška. ↩︎
2. Danica za 1826, str. 30. ↩︎
3. Godine 1886, vladičanska je stolica vraćena iz Kraljeva u Čačak. ↩︎

Majstorović Ranko rodio se u selu Azanji, u smederevskoj Jasenici, od prilike, godine 1768.

Pod Karađorđem je vojevao, kao prost vojnik.

Među tim, kao domaćin imućan, trgovao je živom stokom i, toga radi, bio je izašao veoma na glas u svojoj okolini kao čovek vrlo pametan, i vrlo pravedan.

Posle Đakove bune (1825), Knez Miloš je, da bi zadovoljio Smederevce, uzeo Majstorovića za člana onom upravnom Savetu, koji je, obično, stanovao u Kragujevcu.

U tom zvanju, ostao je Majstorović do ustava 1838, a tada je postavljen za člana Savetu zemaljskom, i dan mu je, po ondašnjem običaju, pukovnički čin, pa i sultanski orden iftihar.

Majstorović se je, kroza svu svoju službu, odlikovao pravdom u suđenju, čistotom u služenju, i poštenjem u življenju.

Umro je u Beogradu, 2 aprila 1840 i, opevan vrlo svečano, u prisustvu Kneza i svih velikodostojnika, odnesen je te sahranjen kod crkve u Kusatku.

Na grobnici čita mu se ovaj zapis:

„Ovde leži telo polkovnika i kavalera Ranka Majstorovića, rođena u selu Azanji, okruga smederevskoga, Književstvu Srbiji, umršega 2 aprila 1840, u 72 godini starosti svoje, kao član srpskoga Soveta. On je otečestvo svoje za celo vreme bitija svojega na zemlji svojski i priležno poslužio, i za to poznati svi ga žale, a sinovi njegovi, i ostala familiji, kao za dobrim i nezaboravljenim ocem, neutešno plačući, spomen ovaj podigoše mu“.

Magazinović Stevan rodio se u šabačkom gradu, od prilike godine 1804. Otac mu se zvao Mitar, a mati — Marija. Još kao dete, u jednoj bežaniji od Turaka, prenesen je u Srem, u Rumu, gde je odrastao, i školu učio.

Docnije se je vratio u Šabac, gde mu se mati, ostavši udovica, preuda za Magazinovića, koga prezime, docnije, primi i Stevan, pastorak njegov.

Na kraju godine 1823, Stevan Magazinović je ušao u šabački okružni sud, kao besplatni praktikanat.

Godine 1824, u početku, poslan je za pisara u sud valjevski, gde je ostao do 1829. Posle toga, prešao je, kao pisar, Knezu Milošu u kancelariju.

Godine 1833, avgusta 18, poslan je u Jadar i u Rađevinu da popiše sav spahiski desetak, i taj popis da podnese Knezu Milošu. Septembra 9, te 1838 godine, dana mu je vlast da taj desetak preseca sa spahijama, i isplaćuje im, kako se s kim pogodi.

Taj posao svršio je na zadovoljstvo Knezu do 11 novembra 1833.

18 novembra, 1883, postavljen je za kapetana pocerskoga u nahiji šabačkoj.

23 maja, 1835 postao je član šabačkoga ispravništva, a 10 juna 1837, darovao mu je Knez Miloš, za vernu i revnu službu, majorski čin.

25 februara 1839, postavljen je za predsednika šabačkom okružnom sudu.

14 septembra 1840, premešten je u Brusnicu za predsednika sudu rudničkom, a odonuda 27 juna 1841 došao je za predsednika sudu okruga beogradskog.

16 novembra 1842, postao je član sudu apelaciskom, a 30 dekembra, te iste godine, došao je tome sudu za predsednika.

10 aprila 1843, dan mu je potpukovnički čin.

Te iste godine, novembra 3, postavljen je za člana Deputaciji koja je upravljala fondom za udovice i siročad činovničku. Tu je službu, iz počasti, vršio dugo, jer ona nije nikom nikake plate donosila.

31 dekembra 1846, postao je član vrhovnomu sudu; a 10 dekembra 1848 član deputaciji školskoga fonda. I tu je službu vršio iz ljubavi k prosveti.

27 septembra 1852, postao je predsednik vrhovnomu sudu.

11 dekembra 1854, postao je član Državnom Savetu.

21 dekembra 1854, kad je Stevan Knićanin dao ostavku na ministarstvo unutrašnjih dela, Stevan Magazinović postao je ministar unutrašnjih poslova.

Docnije, 31 marta 1858, vidimo ga, po drugi put, među ministrima, i to kao Kneževa predstavnika i popečitelja spoljnih poslova.

Knez Miloš, po povratku svom u Srbiju, zadržao ga je u tom zvanju do 7 aprila 1859, a toga dana, uvažavši mu ostavku, otpustio ga je.

Od toga doba, Magazinović je živeo u penziji, kod svoje kuće, u Beogradu.

U poslednje vreme, zdravlje mu se je bilo poremetilo toliko ja ga ni lekarska veština, ni primerna nega i dvorba dobre supruge nikako ne mogaše povratiti u povoljno stanje.

Magazinović se je tri puta ženio; i ni s jednom ženom nije imao poroda.

Pred smrt je napisao svoju poslednju volju, po kojoj je sve svoje imanje ostavio na prosvetne celji, to jest: da se od prihoda s toga imanja štampaju korisne knjige, koje će se siromašnim učenicima davati besplatno!

Nepokretno Magazinovićevo imanje čine:

1. Kuća u Knez-Mijailovoj ulici, blizu dvora;
2. Livada, blizu Save;
3. Vinograd, s dve kuće, na topčiderskom brdu;
4. Zabran, 400 dana oranja, u Šapcu;
5. Dve livade do Save 20 kosa;
6. Druga livada od 20 kosa;
7. Zemlja 30 lanaca
8. Zemlja Gemovača, i
9. Zemlja blizu Šapca, Jurišićeva.

Ova dobra pod 1, 2 i 3 nahode se u Beogradu, i beogradskom hataru, a od 4—9 sva su u okolini šabačkoj¹.

Pošto proteku uslovi koje je Magazinović, u svojoj poslednjoj volji, postavio, upravu nad ovim dobrima uzeće ministar prosvete, i rukovaće njima onako kako je zaveštalac naredio.

Magazinović je preminuo u Beogradu 4 februara 1874.

On je bio oniska rasta, krupne snage, pun, crnomanjast, a u licu boginjav. Naravi je bio tihe, smerne, ophođenja otvorenog; ali, rođen u ono doba kad je „krvca iz zemlje provirala“ tražeći osvete za pogaženo pravo, i provedavši sav svoj vek u činu sudiskom, bio je i sam vrlo osetljiv za svoje pravo; a čim pitanje nije bilo o pravu, on je bio popustljiv, prijatelj mira, i gotov na davanje.

Neka je mir prahu njegovomu! On je, umirući, sećao se onih koji su uzdanica i kući i državi; sećao se naraštaja na kojima ostaje svet. Blago duši njegovoj koja se brinula da mladi srpski pojasi dolaze na posao s više svetlosti, s više muške volje, s više morala i čestitosti!

Najmanji napredak u svakom tom pravcu, njegovu je imenu spomenik koji nikad nikakva sila ne će porušiti.

Neka mu je raj duši, a prahu njegovu neka je laka zemlja, koju je sinovski ljubio!

---

1. Kneževina Srbija str. 480—485. ↩︎

Magarašević Đorđe rodio se 10 septembra 1793, u selu Adaševcima, u Sremu.

Osnovnu školu učio je u mestu svojega rođenja; gimnaziju u Karlovcima, filosofiju u Pešti, a bogosloviju opet u Karlovcima.

Godine 1813, postao je profesor u karlovačkoj gimnaziji, a godine 1817 prešao je, kao profesor, u gimnaziju novosadsku.

Preminuo je 6 januara 1830, u Novom Sadu, i ukopan je kod saborne crkve¹.

Magaraševićevi spisi ovo su:

1. Istoriji najnovijih jevropejskih priključenija, 1823. — Knjiga koja je, u svoje vreme, bila za osobitu preporuku.
2. Srpski Letopis, kojemu je Magarašević bio osnovalac i prvi urednik od postanja, tojest od 1825 do 1830 godine.
   Posle smrti Magaraševića, uređivanje Letopisa preuzeo je Jovan Hadžić, u književnosti zvani Miloš Svetić;
3. Kratka vsemirna istorija, koja je štampana posle smrti piščeve.

Magarašević je ostavio u rukopisu:

1. Duh spisanija Dositijevih, u osam odeljaka;
2. Smrt Aveljevu od Gesnera, prevod;
3. Istoriju slovenskog i srpskog naroda;
4. Leksikon latinski, nemački, i srpski, i
5. Jednu besedu nemačku.

Za kratka svoga veka, ovaj je čovek uradio mnogo, a obricao je uraditi i više, ali mu rana smrt preseče žicu života baš onda kad je za rad bio najpodobniji!

Bog da ga prosti!

---

1. Stražilovo za 1887. br. 35, str. 558—560. ↩︎