Категорија: N

Nikolajević Đorđe, Dabrobosanski Mitropolit, rođen je u selu Jasku u Sremu 20 aprila 1807 godine.

Osnovnu školu svršio je u mestu svoga rođenja, a nemačku u Mitrovici. Gimnaziju i bogosloviju svršio je odlično u Srem. Karlovcima, i jednu godinu filosofije u peštanskom universitetu.

Po svršetku školovanja, uputi ga Mitropolit Stratimirović u Dubrovnik za učitelja srpske mladeži. U Dubrovnik je Nikolajević stigao licem na novu godinu 1830. Tu je, za kratko vreme, stekao poštovanje svih dubrovačkih Srba. Tu se i oženio Katarinom Berberićevom iz Morinja u Boki.

Po želji pravoslavnih dubrovačkih Srba, zapopi ga dalmatinski vladika, potonji patrijarak Josif Rajačić u Šibeniku 1833, i stavi ga na dubrovačku parohiju. Uza svešteničku, vršeći i učiteljsku dužnost, zasluži Nikolajević te ga vladika Jevtimije Mutibarić 1846 proizvede za protu.

Ali ga zli udesi zadesiše u porodici: godine 1850 umre mu jedinac sin Čedomir, a kroz četiri meseca i jedinica kći Sofija!…

Godine 1858, na zahtevanje političke vlasti, premešten je iz Dubrovnika u Zadar za profesora bogoslovije; godine 1860 za člana konsistorije, i 1878 za člana dalmatinskog školskog veća.

U Zadru mu umre supruga Katarina, i on osta u svetu sam samcit.

Iz Zadra je premešten u Sarajevo, gde ga Mitropolit Sava Kosanović proizvede za arhimandrita, i poveri mu da uredi duhovni jeparhiski sud i svu administraciju po primeru zadarske jeparhije. Tu je uredio duhovnu seminariju za sveštenike u Bosni i Hercegovini.

Kad je Mitropolit Sava otstupio, Nikolajević bi naimenovan za Mitropolita Dabrobosanskog i s blagoslovom vaseljenskog patrijarha Joakima Petog, u Sarajevskoj crkvi posvećen meseca februara 1886.

Preminuo je u Sarajevu 8 februara 1896.

Od njega su ostali ovi spisi:

1. Srpski Spomenici. Beograd, 1840 (pod imenom Pavla Karanotvrtkovića).
2. Mladić kako treba da se izobrazi. Zadar, 1840.
3. Devojčica kako treba da se izobrazi. Beč, 1856.
4. Srpsko-dalmatinski magazin od 1842—1862.
5. Protopresvitar i njegovo dostojanstvo, 1879.
6. Nasrtanje protosinđelovo odbija protopresviter. 1880.
7. Život i dobročinstva Boža Boškovića. 1880.
8. Šematizam Dabrobosanske mitropolije, u Sarajevu, 1882.

Zaveštao je da se u višim školama uče dva mladića o trošku njegovoga fonda.

Mladići da budu jedan iz Dubrovnika a jedan iz Boke, i to ponajpre iz porodice Berberovića.

Pobožnim životom, korisnim radom, i patriotskim dobročinstvima Mitropolit Nikolajević zaslužio je da večito živi u svom narodu.

Slava imenu njegovu do veka!

Nićifor, kalenićski iguman, zna se da je bio čovek književan, tojest, čitao je stare srbulje, sabirao ih sa svih strana u Kalenić, prepisivao ih, jer je rukopis imao osobito lep, i njima se oduševljavao za sudbinu zlokobnoga naroda svoga.

U svakom ustanku, on je leteo u redove boraca, pa je, s toga, i Hadži-Prodanovu bunu jedva dočekao. Buna ta ne uspe, i Turci grunu u Levač. Nićifor, u strahu, da Turci ne bi pohvatali i spise koji ga jako terete, pobaca u jednu hlebnu peć veliku količinu starih knjiga, povelja, hrisovulja, i drugih zapisnika! Ali ga ni to ne spase. Turci ga uhvate, dovedu u Beograd, i tu, zajedno s drugim Srbima, pogube, pa mu glavu nabiju na kolac na bivšoj Stambol-kapiji.

To se dogodilo na kraju godine 1814.

Slava mučeniku!

Nestor (Popović), niški vladika, rodio se u selu Šumama, u kragujevačkoj Lepenici, 17 februara 1833, od oca Ilije, i majke Radojke.

Kršteno ime bilo mu je Nikola, a Nestor je nazvan kad se pokaluđerio.

Osnovnu školu svršio je u selu Pavlovcu; 2 razreda gimnazije u Kragujevcu, a bogosloviju u Beogradu.

Godine 1849, po svršetku škola, postao je učitelj u pavlovačkoj školi, onoj istoj u kojoj se je sam počeo učiti. Plata mu je, kao učitelju, bila 72 talira na godinu.

Godine 1852, ostavivši učiteljstvo, zapopio se je, i otišao na sepačku parohiju, u istom okrugu.

Godine 1854, u početku, umre mu žena, te ostane mlad udov popa, s jednim detetom. Posle po godine, umre mu i to dete, i ta ga velika žalost baci u pravo očajanje.

Mlad, zdrav, i, kao udov pop, pravi živomučenik u Srbiji, Nikola, posle nekog vremena, počne razmišljati: šta da čini od sebe? Ode Mitropolitu Petru, i zamoli mu se da ga pošlje u Rusiju, da se dalje uči. Mitropolit mu molbu primi, i Pop Nikola odista bude poslan u Kijevo, gde je, za sedam godina, svršio duhovnu seminariju, i akademiju.

Vrativši se u otadžbinu, u jesen 1863, postavljen bude za pisara u beogradskoj konzistoriji.

Godine 1864, dekembra 1, postao je profesor beogradske polugimnazije; 26 avgusta 1865, profesor velike gimnazije, a 20 septembra 1868, profesor bogoslovije.

Na Mitrov dan, 1868, postao je prota. On je prvi dobio taj čin samo radi počasti a bez protopopstva.

Te iste godine, 2 novembra, postavljen je za rektora beogradske bogoslovije.

Neko vreme, predavao je nauku hrišćansku onda još maloletnom Knezu, današnjem Kralju Milanu.

Godine 1873, na Sv. Savu, zakaluđerio ga je, u M. Rakovici, arhimandrit gornjački Sava, i nadenuo mu ime Nestor; posle mesec dana, proizveo ga je Mitropolit Mahailo za arhimandrita.

Godine 1883, postao je vladika niškoj jeparhiji, i odmah je počeo svojski raditi u onim novim okruzima, gde je rada bilo i suviše.

Godine 1884, meseca marta, krene se da obiđe negotinsku jeparhiju kojom je, takođe, upravljao, pa se u Zaječaru razboli i, 19 marta 1884, umre.

Telo mu je preneseno u Niš, i sahranjeno u velikoj niškoj crkvi.

Nestor, još kao sveštenik, u početku 1868 godine, pokrenuo je crkveni list Pastir, koji je uređivao četiri godine; posle je promenio listu ime, nazvavši ga Sion; i uređivao ga je druge četiri godine.

Nestor je, i kao sveštenik i kao prota, često govorio crkvene besede, i govorio je uvek dobro.

Čovek visok, stasit, smeđa a simetrična lica, besede uvek odrešene, s poznavanjem života i govora narodnog do najmanjih osobina – Nestor je uvek, u društvima, bio rado slušan i zadovoljno gledan.

Nestor je nosio ove odlike od vladalaca:

• Takovski krst, od Nj. V. Kralja Milana;
• Krst Sv. Ane drugog reda, od Cara Aleksandra Drugog;
• Orden Sv. Save trećeg reda; i
• Orden belog orla 5. reda, od Nj. Veličanstva Kralja Milana.

Nestor je bio jak u pitanjima koja se tiču vere i crkve, a osobito je dobro znao sveto pismo staroga i novog zaveta.

U življenju i druženju, vladika Nestor je bio veoma demokratičan: njemu se je moglo pristupati svuda i svagda, i za svačiju se je nevolju on starao, i oko toga trošio i svoje vreme i svoj trud, samo ako ga je ko za to zamolio.

Nešković Janićije, rodio se 14 Januara 1804, u selu Milandži, u okrugu užičkom, od oca Neška Nedovića, i majke Anđelije.

Kršteno ime bilo mu je Ivan, a Janićije je narečen u kaluđerstvu.

Otac njegov, Neško, bio je 19 godina pisar u Kneza Koste Raškovića, i u Še-Age Muratovića, do godine 1804; a posle, pod Karađorđem, pisarovao je u knezova: Maksima Starovlaha, Avrama Lukića, i u Hadži-Prodana.

Janićije je učio knjigu u svoga oca, do godine 1820; a posle je otišao u manastir Kalenić, u Levču.

Godine 1826, jula 26, zađakonio ga je, u Kragujevcu, beogradski Mitropolit Ćirilo (Grk).

Godine 1831, uzme ga k sebi mitropolit Melentije Pavlović, te tu ostane do meseca juna 1833, kad je taj arhijerej preminuo.

Posle Melentijeve smrti, Janićije se vrati u svoj manastir Kalenić.

Te iste godine (1833), septembra 24, vladika užički, Nićifor, zajeromonaši Janićija u crkvi kragujevačkoj.

Janićije je, s Petrom Jovanovićem, izabranim za srpskoga mitropolita, išao u Carigrad i, po povratku odonuda, ostao je pri njemu do 16 februara 1836.

Godine 1838, poslan je iz Kalenića u Studenicu da nadgleda opravku ove velike Nemanjine zadužbine.

Godine 1839, postavljen je za člana apelatorijskoj konzistoriji.

Godine 1842, bio je nadzornik vladičinog dvora u Šapcu.

Godine 1845, avgusta 25, postavio ga je Mitropolit Petar za igumana manastiru Kaleniću, a godine 1847, maja 6, postao je arhimandrit istom manastiru.

Godine 1849, oktobra 18, bude izabran, a 23 istog meseca, u beogradskoj crkvi, posvete ga Mitropolit Petar i vladike: Nićifor i Dositije, za vladiku šabačkoj jeparhiji.

Godine 1854, „primole ga, upravo namoraju“, veli sam u svojim beleškama, Mitropolit Petar i Knez Aleksandar Karađorđević, te se iz Šapca premesti u Karanovac (Kraljevo) za vladiku užičke jeparhije. I tada se od beogradske jeparhije odvoji okrug kruševački, i prida se jeparhiji užičkoj.

Kao vladika užički, Janićije se smesti u Karanovcu, a ne u Čačku, gde je sedeo njegov prethodnik Nićifor.

Crkva Žiča bila je, u to doba, pusta i krunila se malo po malo, od vremena: bila je gotovo sva zarasla u goru.

Vladika Janićije živo nastane, te je opravi, i u njoj propoje sveta liturgija. I Žiča sada poji, i moli se Bogu, jutrom i večerom, za svoga obnovitelja. Samo ga umetnici krive da nije pogodio obnoviti je u obliku kakav je imala u prvi mah.

Janićije je načinio još dve crkve: jednu u svom selu Milandži, za dušu svojim roditeljima, a drugu u mestu Preradovcu, na dobrima manastira Kalenića.

Pošto se je kruševački okrug odvojio od jeparhije beogradske i pridao užičkoj — Janićije se je potpisivao vladika užičko-kruševački.

Godine 1858, izabralo ga je Srpsko Učeno Društvo za svojega počasnog člana.

Godine 1859, dobio je panagiju od Nj. V. cara ruskog Aleksandra Drugog.

Godine 1860, posle smrti Kneza Miloša, kome je bio na pogrebu, Janićije je i od Kneza Mihaila dobio panagiju o zlatnom lancu.

Vladika Janićije prvi je našao i zavirio Vrnjačku Banju, i počeo se lečiti u njoj.

Pred kraj svoga života, počeo je vrlo naglo slabiti. Preminuo je 20 februara 1873, u Karanovcu. On je ukopan u Žiči, u kovčegu koji je, nekoliko godina, držao u svojoj sobi, i putnicima pokazivao, gde će leći pošto umre.

Predsednik čačanske konzistorije, prota Radovan Popović, pošto je vladika Janićije sahranjen, ovako o tom događaju izveštava beogradskog mitropolita Mihaila:

Vaše Visokopreosveštenstvo!

Po pravilima svete crkve, a shodno nalogu Vašem br. 336, mi svaku počast i poslednju uslugu učinismo zemnim ostacima vašem po Hristu bratu, a našem nezaboravljenom arhipastiru i otcu, poč. g. Joanikiju. 20 t. m. odnesmo ga u crkvu, i tu noć pročitasmo nad njim jevangelije i psaltir, a sutra dan, 21, posle službe, opevasmo ga, ali ne mogosmo, jedno zbog rastojanja mesta, a drugo protiv želje ovdešnjih građana, toga dana u Žiču, radi saranjenja, odneti, nego to učinismo treći dan t. j. 22 t. m. Pri opelu bilo nas je 12 sveštenika i jedan đakon, u ovome čislu imala su 3 protojereja. Naroda je bila puna crkva. Sprovod pokojnikov iz crkve karanovačke do Žiče bio je sa 28 sveštenika uveličan, koji su ga na svojim rukama do preko mosta nosili, a odatle građanstvo do Žiče, pred njima su prethodili barjaci i mnoštvo učenika sviju ovdašnjih škola, s ostalim narodom, koga je bilo do hiljadu duša, obojega pola. Po svršenom parastosu u Žiči, spustili smo kosti pokojnikove u grobnicu, koju je sebi još za života spremio bio.

Zasluge pokojnikove otačastvu i sv. crkvi učinjene, nisam u stanju opisati, nego to ostavljam rukosadu njegovom, a ja i družina moja, sa suznim očima kazujemo ovde koliko je pokojnik, kroz 19 godina, kao arhipastir ove jeparhije, poštovanje kod naroda i sveštenstva zaslužio. Od časa izdanuća njegova pa do ukopa, varoš je zatvorena bila, sve je žalošću pogruženo bilo. Ljubav i poštovanje koje su u svojim srcima sprama pokojnika imali, to u ovom poslednjem času i delom zasvedočiše. Sva tri dana vrata crkvena ne mogoše biti zatvorena od naroda koji je, kako u dvor njegov, tako i ovde, radi celivanja pokojnika iz varoši i obližnjih sela dolazio. Lice pokojnikovo i ruke izgledale su kao kora od limuna, što nas je jako tronjavalo, pa ga do groba nismo ničim zakrivali. Pri sprovodu iz Karanovca do Žiče, tako je narod vrveo, kao Jerusalimci što su sa vajijama u sretanje izlazili. Na sredinu ovoga sprovoda, izašao mu je u sretanje iguman žički s barjacima, učenicima i učiteljem ondašnjim. K uveličanju pokojnikovog sprovoda i samo je nebo naklonjeno bilo toplotom i blagorastvorenim vazduhom. Sveštenstvo mu je u besedi, preko svog sabrata Rakića, a pri pogrebu, preko Markovića, svoju sinovlju blagodarnost izjavilo i vječnaja mu pamjat odpevalo. 24 februara 1873 god. Karanovac. Nižajši sluga, predsednik konzistorije, Protojerej, R. Popović, s. r.

Vladika Janićije štampao je neko svoje besede, i neke beleške za objašnjenje tih beseda.

Bio je čovek neobično jake pamtilje, i razgovetne sudilje. Od godine 1816 na ovamo, mislim, nije bilo ni jednoga iole znatnoga čoveka u svoj Srbiji, koga on nije poznavao. Velika je šteta što toliko svoje poznavanje ljudi i događaja nije stavljao na hartiju, nego je sve otišlo s njim u grob.

Žive naravi, bistre pameti, šaljive besede — Janićije je bio neobičan vladika među našim novijim vladikama: bio je vladika pravoga srpskog tipa. Bio je patrijot, kao da nije nosio pustinjičko ruho; sve junake koji su se odlikovali u borbi za slobodu, uznosio je hvalom; nekima je udarao od studeničkoga mramora belege, na mestima gde su junaštvo pokazali, izrezujući u kamenu sam svojom rukom zapis o onom što se je dogodilo. U svojoj jeparhiji zapovedio je bio popovima te su mu popisali poimence sve ljude koji su pali za slobodu otadžbine.

Učene je ljude voleo, odlikovao, a nauku poštovao i potpomagao.

U življenju je bio smeran već do kinizma; a rado je davao, osobito siromašnim đacima; samo nikad nije davao koliko bi ko želeo, nego koliko bi sam držao da treba dati, i da se njemu može.

Još godine 1870, dao je svojih 1500 dukata na pomoć crkvenoj književnosti.

u knjizi „Pravoslavna crkva u Srbiji“, na strani 173, čitamo ovo: „S № 5. Ustanovljen je fond od 1500 dukata ćesarskih, pod imenom: Crkveni fond episkoša Janićija za duhovnu književnost, u korist svete crkve pravoslavne, na večna vremena, da se, od interesa na ovaj osnovni kapital, izdaju knjige, po oceni i rešenju sobornom“.

Taj Fond sada iznosi 23.348 dinara.

Osem toga, ostavio je i fond na pomaganje dobrih đaka iz njegova roda. Taj fond iznosi sada 18.564 dinara.

Već nestaje tipa starih srpskih duhovnika, onakvih kakvi behu: Stevan Jovanović, u Tronoši; Hadži-Melentije, u Rači; Hadži-Đera, u Moravcima; i Hadži-Ruvim, u Bogovađi. Vladika Janićije, kao da je bio poslednji predstavnik toga čestitoga pojasa. Sad viđamo tipove sa svim druge: ili mirjane u mantijama, ili stvorenja za koja je nebo žilište a zemlja dolina plača; ili, najposle, ljude u kojih se bori ovakav pogled dogmatike sa strujom narodnoga osećanja, pa izlaze smešni mučenici svoga vaspitanja i svojih patrijotskih zadahnuća.

Vladika Janićije biće, po svoj prilici, poslednji jepiskop koji je uzimao u ruke gusle i gudalo, ne da se njima predstavi ono što nije bio, nego istinski da zadovolji svoje narodno osećanje.

Laka mu bila srpska zemlja koju je ljubio kao pravi srećni sin svoju dobru majku!

Nerandžić Ilija, rodio se 20 jula 1804, u selu Grbešima, blizu Trebinja, u Hercegovini, od oca Vasilja i majke Stane.

Kao šiparac, čuvao je ovce. A kako je njegovo mesto rođenja blizu manastira Duži, on je nešto od kaluđera, a nešto od manastirskih đaka, naučio čitati i pisati.

Kad je poodrastao, počnu ga kaluđeri saletati da se zakaluđeri, ali Ilija ne hte, nego ode u Trebinje, te nauči krojiti sukneno odelo, pa je često išao po selima te krojio haljine seljacima. Kažu da je osobito bio vešt krojiti ženske zubune i muške dokolenice (tozluke).

Radeći ovaj posao, Ilija je uvek nalazio vremena da čita knjige, i da se poučava iz njih.

Posle nekog vremena, Ilija ode u Sarajevo, i počne trgovati; ali, po nekoj zloj sreći, izgubi sve što je bio stekao.

Godine 1837, ostavi Sarajevo i dođe u Užice, gde se nastani i otvori dućan. Tu je, za malo vremena, stekao lepe pare; pa, godine 1841, na vuni po zečijim kožama, izgubi sve što je bio zaradio. Prodao je što je god imao, samo da se oduži poveriteljima. Vele da mu je tada bilo najžalije rastati se od dva pištolja, i velika noža, pa opet je i njih pustio, samo da nikom ništa ne zakine.

Posle toga, uzeo je prodavati pamuk, i na toj robi, do 1862 godine, načinio je lep kapitalac; ali, te godine, izgori Užice, pa i Nerandžićeva tekovina propadne. Nerandžić ipak ne malakše, nego, pomoću beogradskih trgovaca Tome Andrejevića i Moše Avramovića, navali na novo raditi, te se lepo oporavi.

Nerandžić je često govorio:

– Srbija je zemlja dična, zemlja blagoslovena za svakog koji hoće da radi!

Nerandžić se nikad nije ženio.

Godine 1869, marta 15, Nerandžić je dozvao k sebi predsednika užičkog suda, jednoga člana, i jednoga delovođu, i pred njima je učinio ovaj raspored o svome imanju:

1. Ja imam, veli on: — ovde u Užicu nepokretno imanje koje sam kupio od Marijote, udove Jovana Mićića, a imam i jespapa u dućanu i veresije; u svemu ovome ravan mi je ortak Toma Kandić ovd.
2. Imanje nepokretno je kuća i mehana sa placevima na Varoši, i na mehanskom placu stoji materijal za građenje mehane, koji je takođe u ortakluku s Tomom, i koliko je jespapa u dućanu i veresije ne znam, već određujem g. Luku Mitrovića i Milana Uskokovića, trgovce ovd., da sa Tomom odmah vide račun o stanju moje dućanske radnje, i taj ću račun ili ja, ako živ budem, ili će oni sudu podneti, i koliko god ova dva čoveka nađu mog kapitala u dućanu ja pristajem.
3. Ja i Toma imamo 5—6000 (pet do šest hiljada) oka rakije, koje meke, koje ljute, koja rakija ima se takođe u moj kapital staviti u polovini.

Sa ovim mojim imanjem činim sledujuće raspoloženje:

1. Ostavljam na školu trebinjsku, u Hercegovini, dve stotine dukata cesarskih, i imanje moje nepokretno koje u Trebinju imam.
2. Na školu cetinjsku, u Crnoj Gori, ostavljam pedeset dukata cesarskih;
3. Joki i Mari, mojim sestrama po materi, koje žive u Trebinju, ili, ako su one umrle, njinoj djeci, po 20 duk. ces. ostavljam.
4. Manastiru Duži, u Hercegovini, deset dukata cesarskih ostavljam.
5. Sve ostalo, što preko isplate gornjih legata i mojih pogrebnih i podušnih troškova preteče, ostavljam školi osnovnoj užičkoj, razume se na građenje škole od tvrdog materijala, pa bilo od moga kapitala ako dospe, ne bude li on dovoljan, nek se još uzme u pomoć, samo hoću da bude škola od tvrdog materijala.
6. Imam još oružja, bakra, haljina, srebra, i ostalog pokućanstva u vrednosti od prilike do 50 duk. ces. i sat džepni, koje je sve moja svojina, a takođe i jedan prsten od zlata, a imam i veresiju staru do Dmitrova dne 1862 god. kao dana koga sam se uortačio s Tomom, pa ga veresija u ortakluk s Tomom ušla nije, no je moja ostala, i od koje veresije nalazi se nešto novaca u načelničestvu ovo-okružnom od prodatih turskih dobara što je zadržano. Jer su mi Turci bili dužni. — Od ovoga sve što se dobije, sčisliće se u moj kapital.
7. Na slučaj, ako se od mog napred pobrojanog imanja ne bi uzela suma od 45.000 (četrdeset i pet hiljada groša) čaršiskih, onda naređujem: da se umanji od napred imenovanih legata po računu srazmernosti prema ovoj sumi, te svaki jednako neka pretrpi, razume se ako bude više da ima pripasti školi užičkoj; i
8. Što se pogreba, i podušja, i ograđivanja groba mori tiče ostavljam napred imenovanim tutorima Luki i Milanu, da učine kako za dobro nađu, prema mome stanju, kao god što im ostavljam da izvrše ovaj moj testamenat, kako oni za najshodnije nađu.

Ovaj testamenat hoću da se hrani u sudu ovo-okružnom, i po smrti mojoj nek se otvori u prisustvu rečenih tutora Luke i Milana.

Ovaj testamenat pročitan mi je, koji za svoj priznajem i svoručno podpisujem, a i pečatom mojim utvrđujem.

Posle ovakoga rasporeda, Nerandžić je preminuo 6 aprila 1869, u Užicu.

Masa njegova pak raspravljena je i zaveštanje potpunce izvršeno tek 17 januara 1875 godine.

Nerandžić je bio srednjega rasta, širokih grudi, i u opšte jaka sastava. I u govoru i u odelu bilo je čist i odabran. Čitao je knjige, kad bi god slobodna vremena imao. S toga su ga meštani, a osobito Turci (dok su živeli u Užicu), držali za učena čoveka, i pripitivali su ga u mnogo slučajeva: na priliku ako je ko razbirao za cenu kakvom starom novcu, tome su odgovarali:

— Idi upitaj Nerandžića; ako ni on ne zna kazati, drugi ni toliko!

A sam za se Ilija je govorio da je neznalica, i ako bi ga ko upitao gde se učio, odgovorio bi:

— Za kozama, po pečurkama!

Nerandžić je vrlo milovao pravdu i u reči i u delu, a kad bi naišao na kakvu nepravdu, rekao bi:

— Vidi, Bože, opačinu i kroz obličinu!

Vrlo je rado poučavao ljude nevešte, i učio ih je uvek dobro.

Ako bi ga ko upitao:

— Da li se, gazda Ilija, sme raditi na taj i taj svetac!

— Sme, brate, kako ne bi smelo? Nije svetac kao zli čovek; nego je bio dobar, pa se, s dobra i posvetio; i tada bi dodao:

— U radina je uvek komadina! Ko se skita, nema sita; a ko šeta ni — rešeta!

Mladiće bi učio da ne puše, i da ne dangube:

— Nemoj zapaliti čibučinu, pa u mehančinu; nego za one pare (što daješ za duvan) kupi knjigu, pa se razgovaraj s pametnijima od sebe!

Nerandžić je svakad pomagao vrednoj sirotinji, kao što su đaci, i žene koje tku te se hrane; ovima je davao i pamuka na poček. To je činio ženama i srpskim i turskim (dok su Turci živeli u Užicu).

Nikad nije metnuo na oči naočari.

Bog da ga prosti!

Nenadović Sima, rodio se u selu Brankovini, 1793. On je bio najmlađi sin kneza tamnavskoga Alekse Nenadovića, o kom je malo pre bila reč.

Simu je, posle očine smrti, stric mu Jakov bio poslao u Srem, u Kupinovo, u školu; iz Kupinova je Sima prešao u Karlovce, gde je svršio dva razreda gimnazije, pa je, iza toga, otišao u u vojnu školu, u Vinkovcima. Godine 1809, svršivši kadetsku školu, stupi u austrisku vojsku.

Godine 1813, Sima se vrata u Srbiju, i Karađorđe ga postavi za vojvodu u knežini kolubarskoj.

S kolubarcima, te godine, Sima se većinom nahodio na Drini. Posle onoga nesrećnoga razlaza na Šapcu, kad je u srpsku vojsku stigao glas da je Karađorđe utekao iz Srbije, Sima je, s Lukom Lazarevićem, prešao preko Save u Srem, kuda mu je već i sva rodbina bila prebegla.

Sad Sima uđe u neke dobrovoljce, koje su kupili Austrijanci, i kretali preko Italije protiv Francuske. S ovom družinom i otišao je bio u Italiju, ali kad Napoleon bude savladan, Austrijanci raspuste te dobrovoljce, i Sima dođe u Srem k svojoj rodbini.

Kad se čuje da je u Srbiji, 1814, buknula buna Hadži-Prodanova, Prota Mateja uzme Simu, svoga brata, i s njim ode u Beč, da moli Ruse za kakvu pomoć i zaštitu. A kad Rusi reknu da nije vreme ustanku, nego neka brže svetuju narod da se smiri, oni se obojica vrate u Srem.

Kad je pak planuo ustanak 1815, onda Sima pređe u Srbiju i, po upustvu Kneza Miloša, stavi se pred borce zemljake svoje iz valjevske nahije.

U presudnoj bitci na Dublju, 14 jula 1815, baš kad je trebalo jurišati na turski šanac, „valjevska se vojska, kao što piše Milutinović, uzbeči i zastane, te ne pristupi k šancu. Na to izleti hrabri vojvoda Sima Nenadović, na hatu zelenku, i poviče:

— Za mnom te, braćo, ako Boga znate!

Pa potrgne kuburu, i zaleti se te preko branika u šanac među Turke skreše, pa za ovom i drugu. Tu za njim pristane samo valjevski kapetan Milisav, a niko više.

Njih obojicu Turci, u kosom povratku od šanca, kroz mazgale plotunima dočekaju, i obore oba na mesto. Milisava su udarili s desne sise u levo pleće, a Simu s desnoga pazuha na pazuho drugo¹.

Sima je bio i mlad i vrlo lep mladić, i odlikovao se koliko junaštvom, toliko i razboritošću i prijatnošću u razgovoru i ophođenju.

O Siminoj smrti, ima „Opevka“ u „Srpskom Letopisu“ za 1827, 3, str. 68.

Bog neka ga prosti! Malo je živeo, samo 22 godine, ali ko je srećan da padne za slobodu svoje otadžbine, ima pravo da se zahvalno pominje, dokle god mu traje otadžbine!

Telo Simino preneseno je iz Dublja u Brankovinu, i sahranjeno je kod crkve, pored groba oca mu Alekse i drugih rođaka.

---

1. Milutinovića Istorija, str. 325. ↩︎

Nenadović Mateja Prota, rodio se u selu Brankovini, 1777 godine, od oca Alekse i matere Jovane, koja je bila iz kuće Đelmaševića, iz sela Gvozdenovića.

Knjigu je počeo učiti u Brankovini, kod nekoga Popa Stanoja, iz njegovoga, kako sam veli „vrletnoga bukvara“. Posle u ga odveli u Srem, u selo Ašanju, pa u Kupinovo, te se i onamo učio.

Godine 1793, zapopio ga je valjevski vladika Joakim, i dao mu nuriju; malo posle toga, Mata je postao i prota.

— Ne mari što sam bio vrlo mlad; knežev sam sin, a možda je vladici i para trebalo“. Ovako sam Mata govori o pobudama s kojih je tako mlad postao prota.

Još je nešto pričao Prota iz doba svojega mladoga popovanja. Neki starac, čovek pametan i uvažen, videći Matu ovako mlada, a već pod čitakinjom, rekao mu je:

— Popo, poslušaj me, ne ćeš se kajati! Ti si popa; gde god dođeš, ljudi će se skloniti da sedneš na prvo mesto. Ako se jede — tebe će prvo nuditi; ako se pije — tebe će prvo služiti a ako se govori, očekivaće da ti i govoriš prvi. Blago meni — jedi koliko ti je dosta; govori svakad — pošto čujem šta govore ljudi stariji; a od pića, ma koje da je, prve godine svoga popovanja ne pij nikad dublje od prvoga prsta; druge godine, popi i dva prsta; treće — tri, a čak četvrte godine popi i za četiri prsta, pa pete — nekad možeš i iskapiti čašu, tek i to gledaj gde ćeš, gledaj rašta ćeš, i gledaj s kim ćeš“!…

Poslušao je Prota ovu nauku, poveli da se nije kajao.

Od godine 1804, život je Prote Mateje Nenadovića pun raznih promena. Osvrćući se na svoju prošlost, evo kako je sam slika, kad je već bio bliže grobu nego domu:

— Ja sam, veli on u svojim Memoarima: — služio i gospodario; popovao i vojvodovao; putovao, po narodnim poslovima, daleke putove, i kod kuće mirno sedeo, i u svojoj bašti kalemio voće; vojevao sam opasne ratove, i uživao blagodet opštega mira; s carevima govorio sam slobodno, a katkad me je zbunio govor prostoga kmeta; gonio sam neprijatelje i bežao od njih; živeo u svakom blagu i izobilju, i opet dolazio do sirotinje; imao sam lepe kuće, i gledao ih iz šume spaljene i srušene; pred mojim šatorom vrištali su, u srebro okićeni, arapski hatovi, a vozio sam se i u svojim neokovanim taljigama; vojvode su iščekivale zapovesti iz mojih usta, i opet me je sudbina dovodila da pred ovima što su bili moji panduri na noge ustajem“!

Šta je Prota radio za opštu narodnu stvar pre ustanka 1804, ne znamo. Postanje onoga pisma, zbog koga je posečen otac njegov, Knez Aleksa, možda bi bilo neki odgovor na ovo pitanje. Ali, od godine 1804, Protu viđamo i kao vojnika, i kao nabavljača, i kao deputata, i kao unutrašnjeg urednika, i kao sudiju, i svuda i u svačem opaža se Srbin rodoljub koji iskreno želi sreće i napretka svome narodu.

Još te iste godine (1804), s Vračara, poslan je, od vođa narodnih, u Rusiju, da poradi za kakvu pomoć od strane Rusije. Otuda se vratio u početku 1805.

Godine 1805, nastajavao je da se uredi „Praviteljstvujušti Sovet“, i bio mu je prvi predsednik.

Iz „Soveta“ je, 11 januara 1811, izaslan za vojvodu vojsci koja je čuvala Srbiju od Bosne. On je otišao na mesto Jakova, koji je pozvan u centralnu zemaljsku upravu, za popečitelja unutrašnjih poslova¹.

Nesrećne godine 1813, prešao je i Prota Nenadović u Srem, ali se nije otiskivao u daleke zemlje, nego se zadržavao u blizini. Docnije je, s pismima od vojvoda i znamenitijih ljudi iz naroda, otišao u Beč. Onamo je išao od vrata do vrata ministrima onih vladalaca koji su se tu na kongresu nahodili.

Kad je buknuo novi ustanak, 1815, Prota je pomagao Knezu Milošu onako isto kao i Karađorđu, u savetu i u ratu. I Knez Miloš ga je često prizivao k sebi radi dogovora o narodnim potrebama.

Prota je prvi put bio oženjen sestrom Molerovom, Marijom, koja je bila kratka veka, jer je preminula 1808; a pomrla su mu i deca koju je s njom rodio.

I Mateja se je, ma da je bio prota, oženio po drugi put, i evo kako:

Knez Miloš, putujući jednom iz Šapca ka Kragujevcu, svrati u Brankovinu Proti Nenadoviću, na konak, s namerom da ga, drugi dan, povede sa sobom, zarad nekih narodnih poslova.

Drugi dan, sve spremno za put, a ne može da se pođe, jer, siromah Prota trči iz vajata u vajat, vičući:

— Ta, vraga, kamo moja čarapa?

— Šta je, za Boga, Proto, pita Knez Miloš?

— Ništa, Gospodaru! Nema mi jedne čarape, a valja mi da ponesem na put!

Užurbale se snahe, i sva čeljad; ali nigde protine čarape.

— O, Proto! reći će Knez Miloš: — more, viđu ja šta tebi treba. Ali, ako samo živ budem, oženiću ja tebe, pa će tvoja obuća svako jutro biti skalupljena, a ne ćeš ti tako trčati iz vajata u vajat da je tražiš.

— Ne, Gospodaru, po Bogu; zar ne vidiš bradu?

— Dobro, Proto, dobro! Upamti što ti reče Miloš!

Pođu, i dođu u selo Ranilović, kući nekih Milićevića, na konak.

U toj je kući jedna mlada skoro ostala udovica s dvoje dece, zdrava, mlada, i lepa.

Knez Miloš upita svekra njenoga: hoće li je dati za protu?

— A može l’ to biti po zakonu? reći će svekar.

— Pa evo Prote Žujovića, odgovori Miloš: — videćemo može li ih venčati.

Svekar izmeni nekolike reči sa svojom babom; ova sa snahom; još bude malo razgovora i dogovora, pa rano u jutru tek ljudi videše da je Prota Mateja stao, s mladom, pred jevanđelje i krst, a pred njima Prota Žujović, obučen, gotov da ih venča. I venčanje se poče. Kad bi da se obilazi oko sovre, Prota Mateja, božem čudeći se tome poslu, onako uz pevanje „Isaije likuj,“ vajka se:

— Ala šta učini čovek od mene?!

— Ala da hoće to isto i od mene, prihvata Prota Žujović, koji je takođe bio udovac.

Posle venčanja, Knez zapovedi Proti, te dade svoga konja i momka a svekru opet, da spremi devera, pa tako da pošlje mladu u Brankovinu. Protu pak odvede sa sobom i zadrža 6 nedelja u Kragujevcu, dokle se u Brankovini ljudi siti načude kako se Prota oženio.

Posle toga vremena, pusti Knez Protu kući, rekavši mu da gleda kako će stići u Brankovinu u veče, pa da u jutru osvane, kao da nikud nije ni išao od kuće!

Prota i učini tako.

Iz ovoga drugoga braka, rođen je pojeta Ljub. P. Nenadović, a starica Joka, majka mu, umrla je u svojoj 81 godini, 1875, u Beogradu.

Godine 1835, februara 23, Knez Miloš je, među drugima, odredio i Proti Mateji, kao zaslužnom čoveku, 250 talira penzije na godinu.

Godine 1838, Prota je bio član komisije koja je spremala zakone za Srbiju; 1839 postao je član Državnom Savetu, u kom činu je penzionovan 1852, pa je, posle, živeo u Valjevu. Dana 29 novembra, 1854, upokojio se je u Valjevu, i ukopan je u porodičnoj grobnici kod crkve u Brankovini. Na njegovu grobnu belegu ima ovaj smerni zapis:

„Ovde počivaju kosti Prote Mateje Aleks. Nenadovića. Rođen 1777, a preselio se u večnost 29 novembra 1854“.

Prota Nenadović, osem mnogih drugih zasluga, ima i tu, što je ostavio zapiske bar o nekim i nekim događajima svojega doba.

Zapiske te izdao je sin njegov Ljubomir, 1867, u Beogradu, pod imenom: Memoari Prote Mateje Nenadovića.

Prota je bio rasta umerena, kosmat, a pod starost ćelav, lepe brade, lica više blaga nego vojničkoga; nosio je svešteničko odelo do smrti, i sveštenički je čin jako uvažavao. Slika njegova nahodi se u srpskom muzeju, u Beogradu, među drugim zaslužnim Srbima njegovoga doba…

---

1. Memoari, str. 311. ↩︎

Nenadović P. Ljubomir, književnik i akademik, rodio se je u selu Brankovini, blizu Valjeva, 14 septembra 1826¹, od oca Prote Mateje i matere Jovanke.

Ljubomir je svršio osnovnu školu u mestu svoga rođenja i u Valjevu, a gimnaziju i jednu godinu liceja u Beogradu.

Posle toga, godine 1844, otišao je u Prag, pa u Berlin, Hajdelberg, Ženevu, i u Pariz, sve radi nauke.

Vrativši se iz Pariza u otadžbinu, postao je u jesen godine 1848 profesor u beogradskoj gimnaziji i odmah član ondašnjeg Srpskog učenog društva.

Godine 1850 ostavio je službu, i odao se na putovanje po Italiji, Francuskoj, i Engleskoj. Po povratku u otadžbinu, služio je u ministarstvu spoljnih poslova kao arhivar i protokolista, i u ministarstvu prosvete kao stolonačelnik i sekretar.

Godine 1857, na poziv Kneza Danila, dopustila mu je srpska vlada te je proveo zimu na Cetinju, odakle se je u proleće vratio u Beograd.

Godine 1858, novembra 1, postavljen je za sekretara srpske agencije u Carigradu. Baveći se službom na Bosforu, putovao je u Sv. Goru i u Atinu.

Godine 1859, novembra 1, postavljen je za načelnika ministarstva prosvete, a godine 1860, neko vreme je zastupao i ministra prosvete, koji se onda zvao upravitelj prosvete.

Godine 1868, posle smrti Kneza Mihaila, po svojoj molbi, stavljen je u penziju i, do godine 1874, živeo je u Valjevu, ali je najviše vremena provodio u rajnskim kupatilima Visbadnu i Homburgu. Te godine pak, na poziv sa Cetinja, otišao je u Crnu Goru.

Vreme prvog srpskog rata proveo je u Valjevu, a meseca marta 1877, na poziv Kneza Nikole, otišao je u Crnu Goru, gde je ostao sve do zaključenja mira, pa se onda vratio u Srbiju.

U početku godine 1879 pozvan je u Crnu Goru za ministra prosvete, i srpska vlada odobrila mu je da može s punom penzijom onamo ići, ali se on, kao što sam piše, sa svoga slaba zdravlja, nije mogao te ponude primiti.

Od toga doba živeo je bez prekida u Valjevu. Odande je slao u razne srpske listove svoje pesme, a i onde nije mogao sedeti zaludan. Po njegovom nastajavanju, krenut je u Valjevu list Glasonoša, koji je u svojim stupcima gotovo svakad donosio po koji sastav iz pera Nenadovićeva.

Taj je list prestao 17. septembra 1885 zbog rata s Bugarima, donesavši u svom oproštajnom broju „Srećan put vojsci srpskoj“, krasan patriotski članak od Lj. P. Nenadovića.

Nenadović je bio redovno dobroga zdravlja, a i u življenju je bio svakad smotren na najsitnije stvari, koje bi mogle uticati na zdravlje.

Još u početku januara 1895 nije se ni na što tužio; hodao je po varoši kao obično, i razgovarao sa i šalio kao i svakad. Januara 13 osetio je teške bolove u bešici, i nije mogao mokriti. Lekari su mu savetovali da ostane doma, i on ih posluša. Za to vreme je ipak hodao iz sobe u sobu.

19 januara nastupe učestane groznice, te je s njih morao leći u postelju. To se je produžilo do 6 časova posle po dne 21 januara. Tada se Ljuba sa svim pogubi, i nije se osvestio ni do same smrti, koja ga ugasi u 11 sata i 55 minuta između 21 i 22 januara 1895.

U toj svojoj bolesti Ljuba je bio vedar, i šalio se do poslednjih svojih časova.

Na glas o smrti Lj. P. Nenadovića, Njegovo Veličanstvo Kralj Aleksandar telegrafom je iz Francuske naredio da ga na sprovedu zastupi Divizijar valjevske vojske; Srpska Kraljevska Akademija odredi svoga člana direktora gimnazije, g. Petra Živkovića, nju da zastupi.

Mrtvo telo Nenadovićevo, opevano u valjevskoj crkvi, ispraćeno je sa najživljom opštom tugom u selo Brankovinu, 24 januara 1895, i onde sahranjeno kod crkve, pored grobova drugih pokojnika iz roda Nenadovićeva.

Ljub. P. Nenadović imao je ova odlikovanja od vladalaca:

1. Od Ruskog Cara Nikole Prvog dobio je briljantski prsten godine 1854 za svoje pesme koje je pevao o Krimskom ratu.
2. Od Srpskog Kralja dobio je najpre orden Sv. Save drugog reda, za tim 22 februara 1888 orden Sv. Save prvog reda i, najposle, 2 avgusta 1893, Beloga Orla petog reda.

Narodna skupština 13 februara 1892 donela je odluku po kojoj se Ljub. P. Nenadoviću književniku ima davati svake godine do njegove smrti po 4000 dinara u ime narodnoga priznanja!

Avgusta 17 godine 1893 Njegovo Veličanstvo Kralj Aleksandar, u svom putu po Srbiji, desio se u Valjevu. Onde za Kraljevim stolom, među drugim odabranim zvanicama, bio je i Ljuba P. Nenadović, koji još nije bio primio podarenoga mu ordena Beloga Orla.

Videći to, Kralj skine svoj orden s prsiju, i da ga pesniku. Potresen do suza tom velikom pažnjom, Nenadović ustane i zamoli vladaoca da mu dopusti poljubiti ga u ruku. Kralj mu učini po volji i on, onako preko stola za kojim je sedeo, celiva Kraljevu desnicu.

Posle toga Njegovo Veličanstvo nazdravi ovako:

„Mislim da ću pogoditi želje sviju vas, Gospodo, ako napijem ovu čašu u zdravlje čoveku koga svi poštujemo, G-nu Ljubomiru Nenadoviću!“

Ovo je jamačno bio jedan od najsrećnijih dana u životu našega miloga pesnika.

Prvi književni radovi Ljub. P. Nenadovića javili su se godine 1848 u beogradskom književnom listu Podunavci.

Prema tome je, godine 1893, Književničko-Umetnička Zajednica u Beogradu smatrala za prijatnu dužnost proslaviti 50 godina dobrotvornog Nenadovićevog rada na književnom polju.

Posle godine 1843, Nenadović je pisao i u drugim književnim listovima.

Godine 1850 pokrenuo je u Beogradu Šumadinku, list za književnost, zabavu, i novosti koji je, s malim prekidom, izdavao do godine 1857.

Nenadović je vrlo voleo svoju Šumadinku; on je nju kitio najlepšim pesmama svojim, punio je najoštroumnijim šalama svojim, i najzabavnijim sastavima pera svoga.

Šumadinka je prva pronela ime svojega tvorca i urednika kroza sve krajeve srpske; prikazala ga je prva publici srpskoj, davši mu svedočanstvo koje su svi potonji spasi njegovi samo potvrđivali.

Kad je bivao prinuđen ostajati bez svoje Šumadinke, tojest, kada bi oštra cenzura onoga vremena taj list uzapćivala, Nenadović bi obavijao oko svoje kape crni veo u znak goleme žalosti, i jednom je crkvi platio da njegovu žalost zvonima razglasi!

Posle Šumadinke Nenadović je svoje pesme objavljivao gotovo u svim književnim listovima srpskim, kao da je, na taj način, želeo pokazati svakom književnom glasilu makar i najmanji pramem svoje milošte. A ovo je, s druge strane, pomoglo da se ime njegovo raščuje u svim krajevima srpskim.

Književni rad Nenadovićev, izuzevši prevode, gotovo bi se mogao u glavnom podeliti u dve pole: u jednu polu mogli bi se staviti njegovi putopisi, a u drugu — sve pesme njegove.

U našoj siromašnoj putopisnoj novijoj književnosti, Nenadović je bio prvi i po količini i po kakvoći rada. Njegovi su putopisi verni, vedri, puni sadržine, i svakad začinjeni onom neobično ljubavnom šalom, kojom se odlikuju svi spisi njegovi.

A pesme Nenadovićeve, lirske i epske, svakad slave ono što i jeste čoveku i Srbinu za pevanje, za radovanje, za hvalu, za slavu, za ugledanje.

Nenadovićeve spise, objavljivane ovda onda, pribrala je i u nizu knjiga počela štampati Zadruga štamparskih radnika, i, od početka 1881 do 1885, izdala je svega 11 svezaka.

Iza toga, Knjižara Ljub. Joksimovića svršila je drugo izdanje 1892.

Ovde valja kazati da u Nenadovića ima dosta i prevoda različne sadržine. Oni mu nisu preštampavani.

Posle smrti, našlo se u hartijama Nenadovićevim 6—7 sastava, beležaka, i članaka što je on, kao poslove nedovršene, držao u rukopisu.

U svojoj prozi i u pojeziji Nenadović je pisac čedan, pristojan, pažljiv. Takav je bio i u najmlađim svojim godinama. Tu je pažnju uvek preporučivao i mlađima od sebe književnicima.

Pevajući, Nenadović je rado i poučavao; a poučavajući, nije nikad obarao niti rušio, nego svakad sokolio i podizao.

Njegovo je oko svakad moglo vrlo dobro da vidi, a njegovo srce nije nikad umelo da zavidi.

U Nenadovića nikad ne sretate onoga zlurada kikota koji se razleže pri padu bližnjega svoga; na njegovim usnama mogao je zatreperiti samo blag osmejak, koji paloga poziva da prȅne, da se sam ispravi!

Samo tako i mogao je on biti mio pesnik i onima koji greše, i onima koji misle da popravljaju grešnike.

Pri oceni velike Nenadovićeve popularnosti, pravedno je ne previđati i tu okolnost, što je on samo kratko vreme nosio i vršio višu državnu vlast koja, po prirodi svojoj, često svoga nosioca primorava da čini ono što je mnogima nemilo, ili da ne čini ono što bi mnogi želeli da im se čini.

Tek, i osem toga, njegov način u životu i u ophođenju, njemu je pomagao da skoro svakom bude mio, da svakom bude za poštovanje.

Živeći i družeći se s ljudima, naš je pesnik, gotovo svega veka svojega umeo držati se u nekoj osami. Istina on je bio vrlo nežan sin, mio brat, dobar stric i srodnik u opšte, ali, kao čovek neženjen, nije ulazio u neke i neke odnošaje koji, sa svim prirodno, oženjena čoveka čvršće pritežu za neke i neke ličnosti u društvu.

Mio s prijateljima i s poznanicima, Nenadović je teško pristajao da bude čij gost; a k sebi u stan ne samo nije nikog zvao, nego bi još one koji bi mu sami došli kući, ustavljao u bašti, pod orahom, ili ih je izvodio u kavanu. Tako je pod orahom ustavio đenerala Savu Grujića, kad mu je došao da ga pohodi, uveravajući ga da je tu lepše sedeti i prijatnije pogledati na sve strane.

Prepisku, osobito docnijih godina, vodio je veoma ograničenu, pa i u toj dodirivao je samo ono što je bilo preko potrebno.

Sa svojim prijateljima i poznanicima, kao i sa celim narodom svojim, pesnik se razgovarao samo kroza svoje pesme, kroza svoje knjige…

Na ustima svojim svakad je, po onoj staroj mudrosti, imao budnu stražu, koja nije puštala da iz njih iziđe ni jedva reč koja bi mogla koga uvrediti a njemu docnije kakve bilo neprijatnosti doneti…

da sve jade, uvrede, i nepravde u životu, kojih je imao vrlo mnogo, njemu je bila odbrana njegov osmejak i njegova šala, koja je svakad mogla zagolicati na smej i na razmišljanje, a nikad nije ubadala niti srdžbu izazivala.

Nikad ni na jednu kritiku svojih spisa, ili svoje ličnosti, Nenadović nije dao ni jedne reči u ime odgovora.

Ovolika vlast nad samim sobom ma da je u svojim posledicama veoma korisna opet je među ljudima veoma retka, jer mnogi samrtnik voli se jezikom osvetiti nego se dušom posvetiti.

Znajući dobro idejale naroda svoga, vodeći račun o mišljenju i osećanju svojih suvremenika, a vladajući jezikom najdostupnijim narodnomu srcu, Nenadović je izlivao dušu svoju u dušu svojih sunarodnika, kao i što je iz duše njihove crpao svoja najbolja nadahnuća. S toga se svaka njegova pesma, svaka njegova vrsta, javlja kao kakav životvorni balsam koji samo krepi i obnavlja…

Pa i pri svem tom, meni se čini da Nenadović ne bi bio ovo što je, da u njegovim pesmama i spisima nema ljubavi prema narodu svome. Nenadović je ljubio sav rod srpski koliko ga god ima, i gde on bio da bio: ljubio ga je kad mu vrline hvali; ljubio ga je kad ga za greške kori; ljubio ga je kad mu se manama smeje, a ljubio ga je i onda kad je imao na njega da se i gorko potuži. A ljubav je sila nada sile:

Ako jezike čovečije i anđelske govorim, a ljubavi nemam, onda sam kao zvono koje zvoni, ili kao praporac koji zveči.

Ljubav dugo trpi, milokrvna je; ljubav ne zavidi; ljubav se ne veliča; ne nadima se.²

Svi koji su bliže poznavali pesnika, znaće da se ove apostolove reči baš za Nenadovića mogu sve ponoviti:

• On je odista trpeo dugo;
• On je svakad bio milokrvan;
• On nikada nikom nije zavideo;
• On se nije veličao; niti se ikad nadimao.

I taku ljubav on je, kroza svoje pesme, kroza sve svoje spise, udahnjivao u srca srpska.

Za to i može propasti sve, a spisi, takom ljubavlju nadahnuti, ne propadaju nikad. Kad sve drugo bude i prođe, oni će ostati, i najdaljim pojasima našega naroda kazivati: ko je bio i kakav je bio pesnik, književnik, čovek, Srbin — Ljub, P. Nenadović.

Neka mu je do veka hvala i slava!

---

1. U hartijama, koje su ostade iza pok. Ljube Nenadovića, ima jedna na kojoj je Prota Mateja zapisao: da mu se je sin Ljubomir rodio 1826, septembra 14, u vtornik, oko pola dana. ↩︎
2. Prva Korinćanima 13—1 4 i 8 ↩︎

Nenadović Jevrem, sin Jakova Nenadovića, rodio se u Brankovini, 1793, septembra 27.

Knjigu je počeo učiti u kući očinoj, u svoga bratučeda Prote Mateje; produžio je u Kupinovu, u Sremu, a svršio je dva razreda gimnazije, u Karlovcima.

Rođen u kući koja je dala tolike radnike u narodnim poslovima, Jevrem je i sam vrlo rano počeo mešati se i u borbu s Turcima, i u poslove upravne.

Godine 1811, kad je Jakov trgnut iz naroda u savet, za popečitelja unutrašnjih poslova, Jevrem je postavljen za vojvodu u valjevskoj Tamnavi, i obično je čuvao granicu od Sokola i od Drine. Sin Jakovljev a, docnije, i zet Mladenov, Jevrem je bio u tako zgodnom položaju da mu ni jedna od onovremenih jakih stranaka nije mogla nikad ni u čem nauditi. Po naravi pak bio je čovek miran i blag, te nikoga nije osobito dražio protiv sebe.

Za njega jednom reče pokojni Batalaka:

— Jevrem je bio srećan svega veka svojega; nikad nikakva nedostatka nije zaznao: sin Jakovljev, zet Mladenov, i pod starost tast knežev — svakad je imao sve što mu je trebalo!

Godine 1813, prebegao je i Jevrem u Srem, i, s ocem svojim, otišao u Rusiju. Kad se odonuda vratio, u avgustu 1831, postao je predsednik suda, u Valjevu, pa je docnije, bio i državni savetnik, u Beogradu.

Godine 1858, dobio je penziju, i posle je živeo u Beogradu.

Jevrem Nenadović izdahnuo je u Beogradu, 6 aprila 1867, baš onoga dana kada je Knez Mihailo, primivši od Turaka beogradski grad, razvio na njemu srpsku zastavu.

Eto i tu sreću Jevrem je doživeo!

Kažu da je, u samrtnim mukama, molio da ga iznesu pred kuću na ulicu, ne bi li svojim očima video kako se već leprša srpska zastava na gradu Beogradu!

Nije mu za hvalu što je, nekad, u pričanju, pobijao zasluge nekom i nekom od svojih suvremenika. A što je, u nečem, svoje i svojih rođaka zasluge precenjivao, za to mu je naplata bila gorčina što su ga protivnici kad i kad uznemirivali.

Jevrem Nenadović je bio dugih obraza, pod starost ćelav, ali lica vrlo prijatna, i čist u odelu i držanju kao kakav mladić.

Kći njegova, Persida, bila je za Aleksandrom, Karađorđevim sinom, koji je, kao Knez, vladao u Srbiji od 1842—1858.

Nenadović Jakov, mlađi brat Kneza Alekse Nenadovića, rodio se u selu Brankovini. Do smrti brata svoga Alekse, Jakov je gledao kuću, i trgovao, a u narodne se poslove nije mešao.

Mehmed-Aga Fočić, pogubivši Kneza Aleksu, u Valjevu, pozove Jakova, i ponudi ga da bude knez na Aleksinu mestu. Jakov ponudu ne primi, nego istavi Fočiću nekoga Peju, koji je služio u Kneza Alekse, a bio je nešto i svoj Nenadovićima.

Među tim je ustanak već planuo u Šumadiji, i širio se na sve strane. Jakov odmah počne pribirati oko sebe ljude, i spremati se da osveti brata. Znajući da je u Valjevu Turaka malo, i da njima ni otkuda ne može pomoć lasno doći, on Valjevo ostavi, pa se prvo uputi k Šapcu, i na toj strani najpre se sudari s Turcima, mestimice, na selu Beljinu.

Jakov, kao trgovac, imao je, još pre ustanka, poznanika u Sremu. Među patriotima na onoj strani, koji su želeli uspeha srpskom ustanku, bio je i neki Dimitrije Puljević, trgovac u sremskoj Mitrovici¹. Taj čovek je dobio za novce jedan top iz grada Varadina, i doturio ga Srbima, naravno opet za dobre pare. Jakov je, s tim topom, došao na Šabac, i stao tući varoš. Jakov je prvi osvojio Šabac od Turaka!

Vuk priča da se je Jakov time bio tako podneo da je gotovo Crnoga Đorđa držao za manjega od sebe. To je moglo biti amo kad je Đorđe daleko, a kad je blizu, nije ga za onda bilo ko bi se prema njemu mogao isprsiti!…

Posle slavne pobede na Mišaru, 1 avgusta 1806, kad su sve vojvode: Karađorđe, Milan Obrenović, Knez Sima, Jakov, Marko Katić, i Prota Nenadović, bili pred Šapcem, piše rodoljubivi Kosta Jovanović: — Jakov je skoro na smert bolestan, ali ne sme da leži; jerbo mu Đorđe kaže: „Nisi nikad ni valjao; zelenu tikvu prvi mraz ubije, pak, siroma, od Đorđa živ umro; ne sme okom trenuti“².

Za osudu je Jakovu što je onako verolomno ubio Ćurčiju, makar da je onda tako vreme bilo.

Godine 1811, po onoj čuvenoj reformi, Jakov je pozvan u savet, za popečitelja unutrašnjih poslova, a sinovac njegov, Prota Mateja Nenadović, izašao je na Drinu, u vojsku.

Godine 1813, Jakov je, na Zabrežju, prevezao sve svoje, pa posle i sam prešao u Srem. Odatle je sproveden u Cilu, u Štajerskoj, a odande je, docnije, otišao u Rusiju, i nastanio se u varoši Hotinu, u Besarabiji.

Godine 1830, novembra 30, pročitan je u Srbiji Hatišerif, kojim su prava Srbije stavljena pod međunarodno jamstvo. Ruska vlada, posle toga, objavi svima srpskim beguncima ovo: Pomoć, koju im je, dotle, Rusija davala, prestaje; i oni se ili moraju vratiti u Srbiju, ili se zakleti na rusko podanstvo!

Tada se Jakov Nenadović, sa svom svojom porodicom, vrati u Srbiju. To je bilo godine 1831.

Knez Miloš, ukazom svojim od 23 februara 1835, br. 532, među drugima, odredi Jakovu Nenadoviću „60 talira na džep, a on je, veli se u ukazu: — već primio, u ime penzije, kapital, od koga uživa i on i familija njegova³.

Jakov je milovao da živi, i da se vlada, kao čovek gospodin. Pok. Luka Lazarević pričao je za njega da on, kad se brija, namesti po dva ogledala. I, po čitav sahat, muči berberina, dokle ga ne obrije sa svim onako kako je njemu volja. Taman siromah berberin svrši, a Jakov napipa rukom svoju bradu, i upre prstom:

— Ovde ovde još izbrijaj!

Kad to svrši, on nađe drugo mesto, i rekne:

— Još malo ovde!

I tako to strugutanje i glađenje traje po ceo sahat vremena!

Jakov je umro 1836, i ukopan je u Brankovini, pored brata, svoga Alekse.

---

1. Ovaj Dimitrije Puljević došao je, 1839 godine, u Srbiju, kao star i siromah čovek, i molio je da mu srpska vlada da penziju za usluge koje je Srbiji činio za Karađorđevoga doba. Prota Nenadović zauzimao se za njega, i dano mu je, jednom za svagda, 500 talira.
   On je na skoro, posle toga, i umro. ↩︎
2. Kneževina Srbija, str. 499. ↩︎
3. Srpske Novine od 1835, br. 7. ↩︎