Категорија: O

Otašević Mihailo, rodio se u Zabojnici, u okrugu kragujevačkom.

Kad je Knez Miloš 1815, iz logora u Mačvi, hteo otići preko Drine Kuršid-Paši na razgovor o miru, poveo je uza se Mihaila Otaševića iz Zabojnice, Avrama Lukića iz Rajca, i Nikolu Simonovića iz Babine Luke.

Kuršid-Paša pusti Miloša da se vrati, te, božem, da Srbe skloni na predaju oružja, a ovu trojicu zadrži kao taoce.

Nikola Simonović nekako se izmakne, i dobegne kući, a Otaševića i Lukića umore Turci. Priča se da su iskopali dve rupe za čovečiji boj duboke, jednu pored druge; u te rupe posadili su ih obojicu, pa su okolo njih nabili zemlju; samo su im glave ostale na površini. U tim mukama pištali su jadnici dva dana i dve noći, pa su tek posle umukli, i skapali!

Večna slava mučenicima za otadžbinu!

Orfelin Zaharija, pisac, rodio se u Vukovaru 1726. Zvao se prezimenom Stefanović, pa je ovo prezime ostavio, i sastavio sebi novo od Orfeja i Lina, starih grčkih pevača.

Beleže ga kao samouka, ali je on mnogo znao: pisao je knjige, crtao karte, rezao na bakru slike, i bio je član bečke umetničke Akademije.

Služio je kao kancelista u karlovačkog mitropolita Nenadovića; bio je blagajnik u vladike temišvarskog Vićentija Jovanovića; po tom je učio decu spahije od Mače Jovana Saplancajije; živeo je u manastirima Beočinu, Grgetegu i u Remeti. Neko vreme boravio je u Novom Sadu, kod vladike Putnika, koji ga je poslao u Beč štamparu Kurcbeku za korektora. Nalazio se neko vreme i u Pakracu kod vladike Josifa Šakabente.

Čovek nestalne naravi, nije se mogao dugo na jednom mestu skrasiti.

Umro je blizu Novog Sada na Isailovcu (dobru bačkoga vladike) u najvećoj siromaštini.

Od njega su nam ostali ovi radovi:

1. Kratkoje nastavlenije, 1757.
2. Ortodoksosomologija ili pravoslavnoje ispovjedanije, 1758.
3. Kratkoje o sedmih tajinstvah nastavlenije, 1760.
4. Plač Serbiji jejaže sini v razljičnije gosudarstva rasjejalisja, 1761.
5. Oda na vospominanije vtorago Hristova prišestvija, 1763.
6. Sjetovanije naučenago mladago čelovjeka, iz ruskoga, 1764.
7. Melodija k proleću, 1765. Dva puta štampana.
8. Pervija načatki latinskago jazika, 1767.
9. Slavenoserpski magazin, 1768.
10. Žitije Petra Velikago, 1772.
11. Generalnaja karta vserosijkoj Imperiji, 1774.
12. Položenije provuncij: Liflandije, Finlandije, Karelije, Ingrije, i Kurlandije, i pr. 1774.
13. Karta geograf. Germanije, Holandije, Danije, Poljše i proč. 1774.
14. Karta Male Tatorije, 1774.
15. Bukvar za srpsku decu slovenski, u Veneciji, 1776.
16. Vječni kalendar, u Vajeni, 1783. Tri puta preštampavan.
17. Iskusni podrumar, u Budimu, 1808.
18. Propisi srpski. I drugo izdanje.
19. Sedam stepenej premudrosti.

Prema svojoj velikoj ljubavi k rodu srpskom i k veri pravoslavnoj, on se nije znao umoriti u raznovrsnim radovima, koji pokazuju i njegov veliki trud i visok stupanj znanja u svakom poslu koji je poslovao.

Okrugić Ilija, katolički sveštenik i pesnik, rodio se u Srem. Karlovcima 30 aprila (12 maja) 1827 godine.

Osnovnu školu i gimnaziju učio je u mestu svoga rođenja.

Školski drugovi u gimnaziji bili su mu: Branko Radičević, Miloš Dimitrijević (docnije predsednik Srpske Matice) i Julije Radišić.

Bogosloviju je izučio u katoličkom seminaru u Đakovu, i u Zagrebu.

Za sveštenika je posvećen (što oni vele za misnika je zaređen) 1850, i prvu službu (mȉsu) služio je u Srem. Mitrovici, gde je duže ostao kao kapelan. Iz Mitrovice prešao je u Karlovce opet kao kapelan.

Godine 1859 postao je paroh (župnik) u Sarvašu, mestu blizu Oseka pa, iza toga, u Levavskoj varoši nedaleko od Đakova.

Godine 1867 dođe za paroha u Petrovaradin, i onde ostade do smrti.

Godine 1885, avgusta 10/22, Kraljevom poveljom, postavljen je za prvoga opata Svetoga Dimitrija Sremskoga.

Pop Ilija Okrugić preminuo je 18/30 maja 1897 u Petrovaradinu, i sahranjen je kod crkve Tekije (Maria Schnee) na putu između Petrovaradina i Srem. Karlovaca.

Od Popa Ilije Okrugića imaju ovi spisi:

1. Sremska vila, Osek, 1863.
2. Šaćurica i Šubara. Izvorna vesela igra, s pevanjem, u četiri čina. Zagreb. 1874.
3. Grabancijaši ili batine i ženidba. Gluma s pevanjem, u pet činova. Novi Sad. 1874.
4. Šokica. Zagreb. 1884.
5. Unjkava komedija;
6. Piščeva kubura;
7. Ljuba Dojčin-Petra;
8. Mara Varadinka;
9. Srčanice. Ljubavna soneti. Zbirku ovih pesama štampao je pisac još 1874 ali ne pod svojim imenom.

Godine 1900, u novosadskom listu Pozorištu, br. 13—20, izašlo je Okrugićevo posmrče, koje je pisac predao svom prijatelju g. T. Hadžiću.

U svima spisima svojim Okrugić se javlja kao čovek patriota, i sveštenik prosvećena uma i široka srca. Za života svoga on se je družio sa Srbima pravoslavnima kao što bi činio najbolji njihov jednoverac.

Neka mu je dugo milo pominjanje i kao čoveku i pesniku, i kao hrišćanskom trpljivu svešteniku!

Ognjanović Ilija, doktor medicine i književnik, rodio se u Novom Sadu 30 aprila 1845.

Osnovnu školu i nižu gimnaziju svršio je u mestu svoga rođenja; peti razred gimnazije učio je u Karlovcima; šesti i sedmi u Pečuju, a osmi u Budimpešti, gde je i ispit zrelosti odlično položio.

Medicinu je, kao tekelin pitomac, izučio u Beču, gde je godine 1872 proglašen za doktora.

Po svršetku školovanja, vratio se u Novi Sad, i onde se nastanio kao lekar sve do smrti.

Preminuo je u Budimpešti 8 avgusta 1900, a sahranjen u Novom Sadu 10/23 avgusta 1900.

Ognjanović je izišao na glas naročito svojim šaljivim pisanjem. Još kao đak u trećem razredu gimnazije uređivao je šaljivi list Zolju; docnije je uređivao Đački venac, pa je posle radio listu Komarcu i u Danici.

On se, u svom veku, i usmeno mnogo šalio; ali su ovu njegovu šalu uživali samo oni koji su bili njemu bliže; za nas pak koji smo od njega bili podalje, i za potomke, dragoceno je tek ono, što je stavio na hartiju za života svoga.

Od godine 1864 počeo je zvati se Abukazem. Docnije su njegove šale kitile listove Starmali i Javor.

Na ovom poslednjem listu radio je punih devetnaest godina.

Ognjanović je bio najjači u šali i u satiri. U svojim šetnjama po Novom Sadu on je čibukao svoje zemljake tako da su se oni morali smejati, pa valjda nekad i popravljati.

Od radova Ognjanovićevih, koji su zasebno štampani, pominjem ove:

1. O difteritičnoj vratobolji, 1876.
2. Kako se valja čuvati od kolere, 1884.
3. Imena bolesti što mogu da donesu smrt, naučni nazivi protumačeni na madžarskom, srpskom, i nemačkom jeziku, naročito za naše sveštenike, 1894.
4. Abukazemov šaljivi kalendar za 1878 i 1881.
5. Šala i satira, u pet svezaka, 1882.
6. Vesele pripovetke, 1880.
7. Grobovi znamenitih Srba, 1900.
8. Zanimljive priče i beleške iz života znamenitih Srba, 1900.

Malo je živeo, ali je živeo radno, rodno, i rodoljubno.

Bog da ga prosti!

Obrenovićka Ljubica, kneginja srpska, rodila se 1788, u selu Srezojevcima, u nahiji rudničkoj, od oca Radosava i matere Marije.

Knez Miloš je sam pričao kako je Ljubicu video prva put, kada su mu na njoj ostale oči.

Kad je ono iz Dobrinje, od zla Savina, bežao u Brusnicu, k bratu Milanu, udario je, ispod sela Srezojevca, na reku Dičinu. Na reci, na belilu, zastao je dve belilje koje su belile platno. Jedno je, veli on: — bila Mara, Radosavljeva žena, a drugo — Ljubica, njena kći. Videvši mene, obe izađoše iz vode, i spustiše skute, dok se ja ne udaljih. Ja se izuh, pregazih Dičinu, pa sedoh na breg obuvati se. Znam da su me obe klele, jer sam se, možda, ceo sahat obuvao, samo da duže gledam devojku, na kojoj mi, činiš ’voliko, baš ostaše oči“!

„Kad sam, posle toga, služeći u brata Milana, išao s Ćor-Zukom, Turčinom, da lučimo ovnove, sve sam naginjao da se uvratimo na Radosava u Srezojevcima, i da upitamo nema li ovnova.

— Nejma, more Milošu, onamo ni u koga stoke: sve sam to ja ranije odlučio, odgovarao bi mi Ćor-Zuka.

Najposle, ja njemu kažem: rašta teglim kući Radosavljevoj.

— E, vala Milošu! reći će na to on: — ako ti je cura baš toliko omiljela, govoriću Milanu da ti je prosi!

Ali bejaše muka skloniti pokojnog mi brata da me ženi.

— Bog s tobom, pobratime, reče on Ćor-Zuki, kad mu prvi put pomenu: — što će beskućniku žena? Ta on još ni svoje kape nema na glavi?

Turčin, pri svem tom, navali, te brat, najposle, prista, isprosi Ljubicu, i oženi me njome“.

Ljubica, živeći, najpre, u kući svoga devera, radila je svaki posao koji rade žene na selu. Knez Mihailo, sin njezin, po njenom kazivanju, pričao mi je da je ona, ponekad, do svanuća, mesila po 12 proja, pekla ih i, posle, na obražici, nosila ih na njivu radinima!

I docnije, kad se Miloš, kućom, odvojio od brata Milana, Ljubica je radila sve poslove koje rade domaćice u imućnijim seoskim kućama.

Godine 1813, onih najnesrećnijih dana, kad se Miloš premišljao: kuda će ispred Turaka, rekao joj je on da je pošlje ili u Crnu Goru, ili u Nemačku, pa će se, posle, sam, odmetnuti u hajduke.

— Živa ne ću iz svoga zavičaja, odgovorila je Ljubica: — a mrtvu me mogu i psi izesti!

U početku 1815, Miloš je Ljubicu, s decom i majkom svojom, sklonio u manastir Nikolju, kao u mesto kom je vrlo teško pristupiti.

Tu je Ljubica zaklela momka Marka Štitarca da on — ako bi Turci i u Nikolju prodrli — nju, decu, i svekrvu njenu, pokolje pre nego bi pale Turcima u ropstvo!

I Štitarac bi, kakav je, tu zakletvu tačno održao!

U borbi na Ljubiću, jednoga dana, Miloš i drugi vođi uzmaknu pred velikom turskom silom, i povuku se čak kući Miloševoj, a baš u to doba bili su došli neki Levčani, te pričali kako se Srbi onamo junački biju.

— Eto vidite šta rade ljudi! rekla je Ljubica vođima s Ljubića: — A vi šta ste učinili? Kecelje ženske pašite, pa mi žene da idemo da se bijemo!

Sumnjajući da mlada i lepa sarajevka Petrija, koja je poslušavala u kući kneževoj, ima suviše veliko prijateljstvo s Knezom Milošem, Ljubica uzme s čivije Milošev pištolj i, rekavši:

— Pištolj je Milošev, a ruka je Ljubičina — omaške ne može biti, ubije svoju suparnicu na mesto.

Posle smrti Kineza Milana 1839, Kneginja Ljubica je išla u Carigrad, s mlađim sinom svojim, Knezom Mihailom.

Na kraju januara 1842, umrla je u Beogradu Gospođa Jelena Karađorđevica, venčana kuma Ljubičina; opevana je vrlo svečano, i, 31 januara, na saonicama, odnesena u Topolu da se sahrani.

Kneginja Ljubica je pokojnicu pratila čak do groba, i, tek o svršetku svega pogrebnoga običaja, vratila se u Beograd¹.

Koliko srećne pouke sadrži samo ovaj jedan primer velike srpkinje, žene Miloševe?

Kad je buna Vučićeva primorala Kneza Mihaila da ide iz zemlje, Kneginja Ljubica bila je još u Beogradu; a docnije je i ona ostavila Srbiju, i otišla u Novi Sad, gde se je na skoro pobolela.

Godine 1843, maja 14, više od tuge i žalosti koja postiže njenu kuću, nego od starosti i bolesti, presvisla je ova retka žena. Sin njezin, Knez Mihailo, saranio ju je svečano u manastiru Krušedolu, u Sremu.

Kneginja Ljubica bila je srednjega rasta, lepa, snažna, radna, vrlo razumna, dobra, štedljiva, i pobožna žena. Kad je htela, divno je umela pokazati ko je i šta je; a umela je i ljubaznošću zadobijati. Govorila je lepo, lako, kratko, i ubedljivo.

Junaštvo je pokazivala u više prilika za vreme ratovanja. Za decom je svojom jako ginula, i toga radi se je nalazila gotovo uvek s njima.

Ova retka žena, možda i pravedno srdita na veću slobodu svoga muža u držanju bračnih dužnosti, nehotice je pomogla da se toliko potrese i, za duže vreme, iz Srbije ukloni porodica Obrenovića. Želeći videti svoga muža ograničena u životu privatnom, ona je snažno pomagala njegovim političkim protivnicima, koji su ga, najposle, i iz zemlje udaljili. A kad je opet htela njega vratiti u zemlju, slabila je vlast sinu, i tako, želeći vratiti u Srbiju „Starog Gospodara“, oblakšala je neprijateljima Kneza Mihaila da i „mladoga“ istisnu iz zemlje 1842.

Sve je ovo, pred svoju smrt, sama priznavala, i kajala se gorko.

Knez Mihailo, primivši od Turaka gradove, u Srbiji, 1867, poslao je u manastir Krušedol svoga nastojnika Antonija s nalogom: da odnese svetoj obitelji 60 dukata, i drugo što treba, da se na grobu njegove pokojne Nake učini pomen.

— Kad je radostan sin njen, rekao je Knez: — kad se veseli cela Srbija, neka se pomene i moja dobra Naka, Bog da je prosti!…

To je sve izvršeno.

Slika Kneginje Ljubice nalazi se u narodnom muzeju u Beogradu.

---

1. Srpske Novine, br. 6, 1842. ↩︎

Obrenović Miloš (Teodorović), rodio se u selu Srednjoj Dobrinji¹, u nahiji užičkoj, na Teodorovu subotu, 7 marta godine 1780².

Mati Miloševa, Višnja, prvo je bila udata u Brusnicu za Obrena Martinovića, s kojim je rodila sinove: Jakova i Milana, i kćer Stanu.

Kad Obren umre, Višnja se preuda u selo Srednju Dobrinju za nekoga Todora Mihailovića, i s njim rodi Miloša, 1780, Jovana 1786, i Jevrema, 1790.

Otac Milošev, Teodor³, koga su obično zvali Teša, bio je čovek veoma siromašan, a kad je (15 novembra 1802) umro, njegovim sinovima nije ostalo ništa drugo no da idu u najam te da se hlebom hrane, premda je Miloš i pre, za očina života, kao šiparac, morao otići u službu.

Posle više raznih gazda, u kojih je čuvao stoku, nadničio, ili gonio trgovačke volove čak na Jadransko More, Miloš se najmi, u Dobrinji, u svoga zeta Save, za kojim je bila njegova sestra Stana. U ovoga čoveka Miloš je služio dugo; ali mu, najposle, dodija ružna gazdina narav, pa ostavi službu i pobegne u Brusnicu, k svome polubratu Milanu Obrenoviću, koji je dotle bio prilično stekao, i počeo trgovati živom stokom. I baš u ono vreme, kada će mu doći Miloš, Milan je radio u zajednici s turčinom Ćor-Zukom iz Brusnice. S ovim Milanovim ortakom, Miloš je, docnije, često išao po selima te lučio brave.

Srpski ustanak na Turke bukne u početku 1804, i Milan Obrenović javi se odmah kao jedan između prvih pokretača i vođa toga narodnoga posla. Kroz kratko vreme, tokom samih događaja, Milan posta vojvoda nahije rudničke, a za tim i požeške (čačanske) i užičke.

Uz brata svoga, Miloš je i lako i brzo dobio priliku odlikovati se i u bojevima i u poslovima upravnim i sudskim.

Priča se da je, još 1805 godine, na molbu Gazde Nikole Lunjevice koji je bio čovek veoma uvažen, dobio od Karađorđa vojvodski čin, ma da je služio i radio u vojvodstvu Milanovu.

Godine 1807, u napadanju na Užice, kad su Srbi osvajali neki šanac, Miloš dopadne grdne rane: puščano zrno udarilo ga je više leve sise, pa izbilo kroz plećku. Ovi su mislili da Miloš te rane ne može preboleti; ali on, posle dvanaest nedelja bolovanja i vidanja, ozdravi.

Kako je Milanovo vojvodstvo bilo vrlo veliko, pošto je zahvatalo tri velika okruga, to je u njemu i za Miloša bilo svakad dovoljno posla, a on od posla nikad nije begao.

Pred kraj godine 1810, Milan Obrenović, nalazeći se u Bukureštu, kod glavnoga zapovednika ruske vojske, kao narodni deputat, iz nenada padne u bolest i, posle nekoliko dana, umre.

U Srbiji, među tim, Karađorđe i Mladen spremali su onu reformu koju su objavili na skupštini, o Malom Božiću 1811, i po kojoj su proglasili za vojvode kojekakvih 70 ljudi, te tako Srbiju izdrobili na 70 malih vojvodstava, pa time i vlast dotadašnjim velikim vojvodama otančali.

Najveći protivnici toj reformi bili su Milenko Stojković i Petar Dobrnjac.

S ovom dvojicom slagao se je i Miloš i, još pre skupštine, pisao im je pismo da se drže dobro, a, ako zatreba, on će im i s vojskom doći u pomoć. To je pismo došlo u ruke Karađorđu i Mladenu.

Skupština se sabrala u Beogradu. Karađorđe je pazio Miloša, i želeo je pomoći mu; za to ga je, ispitujući kako je postalo rečeno pismo, upućivao da se toga pisma odreče, i da krivicu svali na pisara. Miloš ostane pri izjavi: da je pismo njegovo, jer je, veli, pisar pisao što sam ja govorio.

Mladenu, koji Miloša nije voleo, to je i trebalo.

U skupštinskoj sednici, Mladen, kao predsednik, ugledavši Miloša neobrijana, na jedan put isklješti oči na njega, i poviče:

— Pogledajte ono rutavo pseto! kako je neobrijano došlo u zasedanije!

Miloš đipi na noge, i već mu udariše suze.

— Gospodaru Mladene, reče on: — sam znaš da ma je brat skoro umro; za to se nisam obrijao, a ne što ne poštujem skupštinu i njena zasedanija.

— Bre, ti si parampas; tebe treba obesiti o vrbi što ne rađa ništa. U haps se, kučko, vuci!

I tako Miloša zatvore, i stave pod sud. Presuda bi mu bila rđava. Ali „mi nastasmo, priča Jokić, po kome ovo kazujemo: — oko Gospodara, i kažemo da ćemo svi dati ostavke ako će Mladen tako sramotiti vojvode“!

Karađorđe postavi za vojvodu svoga zeta Nikolu Karamarkovića, a Milošu dade diplomu da je opet starešina nad svim mlađim vojvodama. Nu to je tako tek rečeno, a pravo Miloševo vojvodstvo bila je sama Brusnica i 12 sela okolo!

Tako je ostalo do godine 1813.

Kad je nastala nesrećna godina 1813, Karađorđe (20 marta br. 1237) postavi Miloša za komandanta gradu Užicu, i da drži knežinu Rake Ljevajca.

Posle toga, zapovedio mu je da siđe niz Drinu dole k Loznici.

O Velikoj Gospođi, 1813, Srbi su imali boj s Turcima na brdu Bračincu. U tom boju bio je i Karađorđe. Suzbivši Turke, Karađorđe siđe u Lipolist, gde vojvodi Milošu da ovaku zapovest:

— Koekude, kažu da onamo na Savi ima mesto i voda Zasavica. Idi ti, Milošu, te onde načini šanac da Turci ne prođu niza Savu, a na Protu Smiljanića, u Kitogu, ne smeju udariti!

Miloš skine čizme, obuje opanke, i ostavi konja pa, s Čupićem, i jedno 1000 ljudi, ode.

Tada je on prvi iskopao šanac na Ravnju, između Save i Zasavice. Za to su mu posle i pevali:

„Zasavica pokaza junaka;
Takovo ga prizna za takvoga!“

Na tom šancu, tukao se je Miloš očajnički; ali mu nestane džebane, a sila turska navali mnogobrojna, te se je morao povući k Šapcu.

To je bilo meseca septembra 1813.

Srpskoj vojsci prema Drini bio je tada glavni zapovednik Knez Sima Marković.

Miloš, došavši k Šapcu, stane ljuto koreti Kneza Simu što nije ništa radio da Turci ne prodru u Mačvu, i što je Miloševu vojsku ostavio bez džebane, te je morala uzmaći.

— Ćuti od Boga ne našao, rekne Milošu smotreni Prota Nenadović: — zar ne znaš da je skoro Mali Božić (kad vojvode na skupštini moraju odgovarati za svašto).

— A zar ti ne vidiš, odgovori mu Miloš: — da nas, kako radimo, Mali Božić ne će naći ni dva zajedno?

Tu su tada bili: Knez Sima, Luka Lazarević, Miloš Obrenović, Petar Jokić, Vićentije iz Koraćice, i Prota Mata Nenadović. Na jedan mah, dopadne im glas da je Karađorđe ostavio Beograd i prešao u Zemun! Oni se odmah dogovore da Miloš, s dve hiljade konjanika i Buljubašom Petrom Jokićem, trči da uhvati Beograd, dokle još Turci nisu stigli u njega.

Ali dokle vojvode, po toj svojoj naredbi, odaberu konjike, po vojsci se raziđe glas: da su Turci prešli Moravu, da su zauzeli Smederevo i Beograd, pa još otišli unutra u Šumadiju da robe i pale. Kad takva buna uđe u ljude, oni ostave topove i logor, pa krenu svak na svoju stranu da se brinu o svojim porodicama.

Vojvode nagnu preko Save, gde je kom bilo preče, a Miloš sa svojim pisarom Dimitrijem, i jednim seizom, obori niza Savu. Na Zabrežju (niže Obrenovca) nađe Jakova Nenadovića, koji je prevozio svoju čeljad i stvari preko Save.

Tu Jakov kaza Milošu da su Turci uzeli Beograd, da je već sve propalo, nego neka ni on ne dvoumi, već neka beži preko Save, kuda su i druge vojvode prebegle.

Na to Miloš odgovori ovako:

— Kad moju staru majku, ženu i decu razgaze Turci, što je vajde da i ja sam živim? Dosta je braće izginulo vojujući sa mnom; pravo je da poginem i ja, kad drugojače nema života. Ne mogu te to, Gospodar Jakove, nikako poslušati“.

Bivalo je ljudi koji su hteli i u ove Miloševe reči uliti neki sebičan smisao. Ti ljudi greše. Miloš se, u ovaj trenutak, javlja i kao najbolji sin svoje otadžbine, i kao najveći junak među ondašnjim vojvodama.

Valja pročitati makar koje pričanje o srdžbi naroda u Srbiji protiv onih koji su ga, kako se onda govorilo. „zavadili s Turcima pa ga, bez zaštite, ostavili maču i ugarku turskom“, i odmah će se videti koliko je, u onaj mah, bilo draži za Miloša da se čemu nada za svoju tobožnu vlastoljubivost. I Petar Jokić, i Prota Nenadović, i Sima Milutinović, s tolikim drugim pametarima, tvrde da je onda Srbima u Srbiji bilo groznije nego što bi se perom moglo opisati.

Srećna u svojim posledicama, koje onda nikako ni slutiti nije mogao, ova Miloševa odluka na Zabrežju biće doveka jedan od najlepših cvetova u vencu njegovih velikih zasluga.

Sa Zabrežja, Miloš ode u Brusnicu, pa odande pohita k Užicu da bi, bar u tom tvrdom gradiću, mogao očuvati nepogašen oganj narodnoga oslobođavanja, ali, zbog oskudice u hrani i u džebani, morade i Užice ostaviti, pa se predati crnoj sudbini koja tada pritište svu Srbiju.

Na Sv. Nikolu, 6 dekembra 1813, Miloš svoju majku, ženu i decu preseli pod planinu Kablar, u kuću nekoga Đorđa Ljubičića, a sam je mislio držati se planine.

Među tim, Turci uđu u rudnički okrug. U gradu Rudniku turske kuće bile su gotovo sve porušene još u početku godine 1804. Od toga doba, nikakva vlast nije ni nastavala u tom gradu, nego je Brusnica, zbog vojvode Milana, i, posle, zbog Miloša, bila sredina nahije.

Za to Ašin-beg, sa 150 Turaka i 20 kamila, uđe u Brusnicu, i smesti se u Miloševoj kući, a kamile uvede u školu gde su se srpska deca učila!

Već se nije imalo kud ni kamo. Na poljani kod takovske crkve, Miloš se preda Ali-Agi-Serčesmi, koga je novi beogradski vezir Kuršid-Paša bio poslao da preda i nahiju rudničku.

Predajući se, Miloš skide s vrata vojvodsku sablju, izvadi iza pojasa pištolje, pa to oboje stavi pred Ali-Agu-Serčesmu.

Turčin pištolje odmah vrati Milošu, i prizna ga za kneza nahiji rudničkoj; a sablju njegovu zadrži da je ponese veziru kao svedočanstvo Miloševe pokornosti.

O Đurđevu dne 1814, Miloš svoju porodicu preseli iz kuće Ljubičića u kuću Marka Matkovića. Ta je kuća stajala još godine 1876.

Posle nekoliko meseca, prijatelji nađu Milošu još sklonitije mesto u kući nekog Milovana Marinkovića, u selu Crnući.

U jesen 1814, učini se onaj nemir u Trnavi, koji se je pročuo kao Hadži-Prodanova buna. Miloš je tada mnogo pomagao s jedne strane da više Srba ne bi upalo u tu bunu pre vremena, kad nije bilo ni malo prilike za srećan svršetak, a s druge — uzdržavao je Turke da što manje štete učine ugušujući tu zlosrećnu bunu.

Neprijatelji i ovde Miloša krive. Ali rad njegov u ovoj prilici mogu pravično procenjivati samo ljudi široka srca, koji su, pored toga, kadri odvojiti ono što se radi po srcu, od onoga što se mora da čini po dužnosti!

Miloš je i ovde radio i kao pravi rodoljubac, i kao smotren državnik.

Zbog toga nemira u narodu, Miloš je morao sići u Beograd. Tu su ga Turci zadržali kao taoca.

Iz Beograda se je izmakao u drugu polu meseca januara 1815. A dotle su već mnogi glavniji ljudi iz naroda u selu Rudovcima bili uglavili: da se opet ustaje na Turke, i Miloš da se uzme za vođa novomu ustanku. Čim je Miloš stigao kući svojoj, odmah su se počeli pribirati k njemu odabraniji ljudi, te se dogovarati o novom ustanku.

Miloš se nije odmah primio starešinstva u tom novom poslu. Najpre je mnogo razgovarao sa svima; merio je veličinu posla u koji je trebalo ući; procenjivao je čvrstinu volje u ustanika, i, kad se je uverio da su svi pregli na jedno: izbaviti se, ili izginuti: onda je, o Cvetima, otišao u Takovo crkvi, gde je bilo ugovoreno da se svi vođi sastanu, kao bogomolje radi. Onda se opet, pod takovskim grmom, poslednji put dogovore, pa odu u crkvu na molitvu. Posle službe izađe Miloš pred crkvu i svemu saboru objavi: da pristaje na nov ustanak, da se prima poglavarstva, i, tako, u ime Božje, otvara novu borbu s Turcima za oslobođenje otadžbine.

Tu se zakune on narodu da ga ne će ostaviti, a narod se zakune njemu da će ga slušati.

To je bilo na Cveti, 11 aprila 1815.

Iz Takova, Miloš se vrati u Crnuću kući. Tu obuče svoje vojvodsko odelo, naoruža se pa, sa svojom vojvodskom zastavom u ruci, izađe pred družinu i, dajući je u ruke Simi Paštrmcu, rekne:

— Evo mene; eto vas — rat Turcima!

Paštrmac odmah pobode zastavu u ledinu, i pod nju stane kupiti vojnike, a Miloš, s pisarom Dimitrijem, ode u sobu pisati pisma na sve strane da se Srbi dižu na Turke, i „da biju gde god vide zelenu strizu“!

Narod ustane listom.

Sulejman-Paša, beogradski vezir, čim čuje za taj novi ustanak, odmah odredi Ibšir-Pašu, svoga ćehaju (koji se obično i zvao Ćaja-Paša) da ide s vojskom i bunu uguši. Ćaja-Paša udari na selo Čibutkovicu, te uzme u pomoć Kneza Aksentija, s nekoliko stotina Srba. Ta sva vojska prodre u Čačak. Za njom Miloš dođe na brdo Ljubić, na levoj strani Morave prema Čačku, i onde se počne utvrđivati.

Na ovom brdu Ljubiću, posle toga, bivali su mnogi bojevi s promenljivom srećom; a kad je Ćaja-Paša poginuo, Turci su se zbunili, i nagli bežati preko Dragačeva k Senici. Knez Miloš ih je gonio, i, na selu Rtima, u Dragačevu, strašno potukao.

Posle te strašne turske pogibije, Miloš je uzeo turske ranjenike, žene, i decu, i njih je lepo ispratio u Užice.

Onaj čovečni postupak stvorio je Milošu lep glas i među samim Turcima.

A još pre, dok su se Turci držali u Čačku, Miloš je s Ljubića trčao k Paležu i k Valjevu, te je i ta oba mesta očistio od Turaka.

Posle toga, išao je na Požarevac, gde je, posle krvavih bojeva, primio Turke na veru, i ispratio ih u Ćupriju.

Isto tako, primio je na veru i ispratio u Novi Pazar i Turke Karanovčane.

Očistivši sredinu zemlje od Turaka, Miloš pohita k Drina, pred Kuršid-Pašu, koji je stajao s velikom vojskom na Bijeljini, a ovamo preko Drine bio je preturio Ali-Pašu Nikšićkoga te načinio šanac na Dublju, u sredini Mačve, i tu se dobro utvrdio.

Miloš, 14 jula 1815, udari na ovaj šanac, osvoji ga na juriš, potuče Turke, i samoga Ali-Pašu zarobi, pa, počašćena i obdarena, pusti da se vrati Kuršidu, a sam pohita na Moravu pred Marašli-Ali-Pašu, koji je od Niša išao na Srbiju.

Od Vujice Vulićevića, Prote Nenadovića, i drugih starešina koji su, sa srpskom vojskom, bili na Belici poviše Jagodine, Miloš dozna kakve uslove postavlja Marašli-Ali-Paša, pa da rat prestane.

U taj par, stigne mu pismo od Kuršid-Paše, koji ga zove k sebi na dogovor.

Da bi video koji od ova dva turska vezira daje Srbima povoljnije ugodbe za mir, Miloš ostavi vojvodu Vujicu Vulićevića i Protu Nenadovića da produže pregovore s Marašlijom, a on se vrati na Drinu s namerom da pređe u Bosnu Kuršid-Paši na dogovor.

Srpske starešine na Drini, čuvši šta Miloš namerava, toliko se začude drskosti njegovoj, da mu Sima Paštrmac ovako rekne:

— Gospodaru! Ako ti se mili mreti, popni se, eto, na koji hoćeš grm i skoči; a nemoj sam svoje glave nositi veziru u šake! Odeš li mu, prava si budala!

— Lepo, Amidža, odgovori Miloš, sa svim hladno: — ali ako ja odem, svršim narodski posao, i vratim se zdrav čitav, ko će onda biti budala: ja, ili ti:

— Ni ti, ni ja, Gospodaru, nego vezir koji te pusti!

I otišao je veziru pod šator…

S teškom mukom izbavio se je iz Kuršidovih ruku, vratio se u Mačvu, pa onda odleteo na Moravu.

Marašlija se pokaže mnogo mekši: on nije tražio, kao Kuršid, da Srbi polože oružje.

— Nosite vi za pojasom ako hoćete i topove, rekao je srpskim deputatima s kojima je pregovarao: — samo budite pokorni caru!

I tako Miloš s njim uglavi ove ugodbe:

1. Srbi puštaju u Beograd Marašlinoga Ćehaju sa 7—8 hiljada vojnika;
2. Srpski poslanici, s Marašlinim preporukama, idu u Carigrad, a Marašlija će čekati u Ćupriji dok se oni vrate i carski ferman donesu;
3. Srpska vojska stoji kako stoji do dolaska fermana; i
4. Marašlija piše Kuršid-Paši na Drinu da ne da Bošnjacima napadati na Srbiju.

Kad su se srpski poslanici vratili iz Carigrada, i doneli carski ferman o miru, onda je i sam Marašlija, došao u Beograd, te smenio ljutoga Sulejman-Pašu Skopljaka.

Posle toga, Miloš i Marašlija ugovore ovo:

1. Turci se ne mešaju u kupljenje danaka; njih srpski knezovi kupe i predaju;
2. Kod svakoga muselima sedi po jedan srpski knez; bez ovoga kneza, muselim Srbima ne može ništa presuditi;
3. U Beogradu se uređuje jedna Srpska narodna kancelarija u kojoj će sedeti 12 knezova. Ovi će knezovi suditi Srbima koji učine velike krivice. Ako koga osude na smrt, predaće ga paši da se pogubi. Ovih 12 knezova primaju poreze od nahiskih knezova, i predaju ih veziru.

Eto tako, u onaj mah, Srbi i Turci isdeliše vlast i gospodstvo: paša osta gospodar u gradovima nad Turcima i muselimima, a Miloš u zemlji nad narodom i nad knezovima.

Osem toga, Miloš je, tom prilikom, prisvojio i Poreč, koji je i od starine pripadao beogradskom pašaluku.

Pošto je tako utvrđen mir, Miloš je otpočeo svoju ogromnu radnju, preobražajnu u zemlji, i diplomatsku u Porte i kod ruskoga dvora.

Od toga doba, pa do godine 1839, Miloš je Srbiju (osem gradova) očistio od Turaka, proširio je državu do granica koje je imala 1812, podjamčio je prava Srbiji svečanim međunarodnim aktima, zaveo je redovnu vojsku, uredio sudove i upravu, otvorio škole, raspravio odnošaje crkvi, nabavio štampariju, podigao mnoge bogomolje, prokrčio putove i, što je od neocenjene važnosti, životom i radom svojim, ulio je u Balkanske Hrišćane tvrdu nadu da će se skoro izbaviti.

Ali da se vratimo malo nazad!

Godine 1818, Miloš sazove narodnu skupštinu u manastir Vraćevšnicu, i kaže joj da će za narod biti bolje da se vrhovni starešina nalazi u Kragujevcu, mestu pristupačnijem. Skupština to rado odobri, i on, te godine, ostavi Crnuću, i pređe na obalu Lepenice.

Docnije je načinio sebi konake u Požarevcu, u Beogradu, i u Topčideru. I u svakom od tih mesta sedeo je ponekad, kad je čemu bila potreba i prilika.

Godine 1839, ne mogući vladati po ustavu, po kom je Porta bila vrhovni suđ srpskim savetnicima, Miloš, 1 juna, da ostavku na korist starijega svoga sina Milana, i ode u Vlašku, na svoja dobra.

Od toga doba, do kraja godine 1858, živeo je ili u Vlaškoj ili u Beču, a i putovao je po Jevropi.

Godine 1858, dekembra 11, svetoandrejska skupština povrati Miloša opet na kneževski presto srpski.

Ušavši u Beograd, prestonicu svoju, 25 januara 1859, Knez Miloš je vladao do 14 septembra 1860, a toga dana, u 3 časova i 20 minuta jutra, posle duge bolesti, izdahnuo je u svom dvorcu u Topčideru, pa je odonuda prenesen u Beograd, i vrlo svečano sahranjen u velikoj beogradskoj crkvi, ispod južnih vrata, u priprati.

Miloš je bio srednjega rasta, jaka sastava, okrušaste snage, okrugla lica, jasna, gromovita glasa, brza, kratka govora, a pamćenja za priču jaka; ne znajući čitati ni pisati, Miloš je često sam svojim pisarima kazivao kako će mu pisati pisma.

U govoru je često ponavljao uzrečicu: „činiš ’voliko,“ kao što je Karađorđe govorio: „koekude“.

Miloš je imao veliku naklonjenost prema lepom polu, ali se ne zna da je tome za hatar kakav državni interes krnjio. Inače je u svemu živeo veoma štedljivo. Mario je da steče; i tekovinu je svoju revnjivo čuvao. Naravi je bio bujne, ali povratljive. Čovek radnik, uvek je tražio najkraći put, makar taj put i ne bio svakad najbolji. Reč, novac, pa i same ljude, često je davao, samo da uradi što je naumio!…

U ljubavi, u mržnji; u prijateljstvu, u neprijateljstvu; u izdašnosti, u tvrdovanju; u vlasti i bez vlasti — Miloš je bivao: prav i neprav; i otvoren i lukav; i bujan i smotren; i veran i zaboravan; i stalan i promenljiv; ali, u težnji da ruši Srpstvo i da diže Srpstvo, bio je svakad jedan isti, nepomerno stalan, večito veran, nikad zaboravan, svakad dostižan i nikad umoran!

To mu je zasluga nada sve zasluge; to mu iskupljuje mnogu sitnu čovečiju manu ili pogrešku.

Miloševih slika ima više u narodnom muzeju, u Beogradu, a ima i jedna bista od gipsa: sve su dobro pogođene.

---

1. Pisci koji se su ustavljali na mestu Miloševa rođenja pišu da se je rodio u Srednjoj Dobrinji. I stari pametari meni su tako kazivali nebrojeno puta. Tek, nekako godine 1882, čuh da dobrinjski sveštenik, g. Pavle Đukić, priča da se Knez Miloš rodio u Gornjoj a ne u Srednjoj Dobrinji. Taj sveštenik, kako su mi kazivali, obeležio je neko mesto, i uverava da je baš tu ugledao sveta veliki ovaj Srbin. Za Miloša, i za nas koji o njemu pišemo, nema nikakve koristi da mesto njegova rođenja prenosimo iz sela u selo. Naša je jedina želja da kažemo onako kako jeste: Otac Pavle je rođen u Dobrinji (istina Gornjoj, a ne u Srednjoj, niti u Donjoj), pa je prirodno da zna bolje od nas što je kad bilo u kojoj Dobrinji. Tek za nas ima jedna tegoba, koju ćemo ovde kazati:
   Pokojni Joakim Vujić, koji je putovao po Srbiji po naročitoj želji Kneza Miloša, noćio je, 25 novembra 1826, u Gornjoj Dobrinji, kod popa Jovana Đukića, i ovaj sveštenik uputio je učenoga putnika u Srednju Dobrinju, kao mesto Miloševa rođenja.
   Pop Jovan Đukić otac je Popu Pavlu Đukiću.
   Pop Jovan je, 1826, držao da je Miloš rođen u Srednjoj Dobrinji, a Pop Pavle, 1882, uverava da je to bilo u Gornjoj!
   Kome da verujemo mi što smo rođeni podalje od sve tri Dobrinje?
   Neka mi oprosti sin, ja ovde volim verovati ocu! ↩︎
2. Rođenje Kneza Miloša razni pisci stavljaju u razne godine. Tako, jednu pišu da se je rodio 1780; drugi — 1782; treći — 1783, a četvrti — 1784. Vuk Karadžić pak, koji je imao sve povoljne prilike da tome događaju nađe pravu godinu, piše da se je Knez Miloš rodio 1780. Po njemu, i Knez Mihailo, sin Milošev, piše tako. Za to sam i ja zadržao ovde godinu 1780. ↩︎
3. Praded Kneza Miloša, u Dobrinji, zvao se Miloš, i imao je dva sina: Mijaila i Gavrila. Mijailo je rodio Teodora (Tešu) Mijailovića, a Teodor Miloša, potonjega Kneza. Od Gavrila su se rodili drugi potomci kojih se loza zna i danas u Dobrinji. I Tešinih potomaka, od prve njegove žene, Gordane, ima danas u Dobrinji. Jedan od Gavrilovih potomaka odselio se je, godine 1813, u Stari Bečej, u Ugarskoj.
   Knez Miloš se je, u početku, i prezivao Teodorović, po ocu, a posle je uzeo prezime brata svoga Milana, jer je i čuveniji bio pod tim prezimenom. ↩︎

Obrenović Milan, vojvoda, rodio se u Brusnici, u nahiji rudničkoj, od oca Obrena i matere Višnje.

Milan je imao starijega brata, Jakova (koji je umro u Brusnici 1811), i sestru Stanu (koja je bila udata u selo Dobrinju, u nahiji užičkoj).

Kad je umro otac Milanov, Obren¹, mati njegova, Višnja, preuda se u selo Srednju Dobrinju za nekoga Teodora Mihailovića, s kojih je, posle, rodila sinove: Miloša, Jovana, i Jevrema.

Milan Obrenović, još do ustanka srpskog 1804, bio je izašao na glas kao veliki marveni trgovac, i kao dobar i pametan čovek.

Kad je Karađorđe, u Orašcu 1804, pristao na ustanak, on je, među prvima, poručio Milanu iz Brusnice da se diže i da narod odmeće; a kad je, malo docnije, 19 februara 1804, s nešto vojske izašao na Rudnik da rudnički grad opsedne, i da Turke odande istera, došao mu je u pomoć Milan Obrenović sa 80 Rudničana.

Te iste godine, marta 10, Milan je pomagao Karađorđu u napadanju na Jagodinu, ali su tu Srbi bili odbijeni.

Posle toga, bio je na Karanovcu i na Užicu, a izrekom se pominje da je 20 jula 1806 došao na Bratačić onom kraju u pomoć.

S Bratačića je sišao i učestvovao u slavnom boju na Mišaru, 1 avgusta 1806.

Godine 1806 i 1807, kad su Srbi Beograd osvajali, Milan je bio na tom mestu.

Godine 1807, bio je pri osvajanju Užica, gde je, 29 juna, pošto je Karađorđe otišao Štubiku u pomoć, on ostao glavni zapovednik srpske vojske, kome se je i predalo Užice.

Po osvojenju Senice, Karađorđe, 2 maja 1809, pisao je vojvodi A. Pljakiću, pa mu je, između ostaloga, javio ovo:

„Gospodara Vujicu Vulićevića i Starovlašku, i Miloša vojvodu, odredio sam na Prepolje, i naroda što na novo dolazi sve će s njim na Lim; Gospodara Milana i Dragačevo, i Hadži-Prodana sa seničkom nahijom, na Belo Polje odredio sam, da on na onaj kraj ide, i da narod odmeće²“.

Godine 1809, meseca aprila, osvojio je Prijepolje i Bijelo Polje, gde mu je i brat Miloš bio od velike pomoći.

Te iste godine, 28 novembra, na skupštini u H. P. Palanci, Milan je izabran za savetnika i određen da, kao rezultat, ide u ruski glavni stan.

Godine 1810, juna 5, Milan je, na Ostrvu, s ruskom vojskom, prešao preko Dunava ovamo u Srbiju. Posle toga je bivao u bojevima na Dudu, 15 juna; na Brzoj Palanci, 23 juna; na Prahovu, u prvoj poli avgusta 1810; na Aleksinačkoj Banji, 22 avgusta; na Jasici 26, i na Varvarinu, 6 i 10 septembra 1810. kad su Srbi i Rusi uzbili Rušid-Pašu.

A kad su se Rusi, 12 novembra 1810. vratili onamo preko Dunava, Milan je s njima, kao poslanik srpskoga naroda, otišao u Bukurešt, u glavni ruski stan.

U Bukureštu se Milan razboli i, posle kratke bolesti, umre 16 dekembra. Telo njegovo najpre je bilo ukopano kod crkve Kneza Rada, u Bukureštu, a posle ga je Knez Miloš iskopao i preneo u svoje selo Herešte, te sahranio s južne strane crkve više južnih vrata. Na grobu Milanovu ima beleg s ovim zapisom:

„U ovom kamenom grobu počivaju neutrudne bivše kosti vernog sina otačastva svoga Srbije, Gospodara Milana Obrenovića, vojvode srpskog, u Brusnici, u nahiji rudničkoj, rođenog u Bukarestu, 16 dekembra 1810, l. umrlog. Za večno vospominanije obnovi grob ovaj jedinoutrobni brat njegov vrhovni knez i predvoditelj naroda srpskog, Miloš Obrenović, 8 juna 1816“.³

Kad je u Srbiju stigao glas o smrti Milanovoj, onda se je mnogo govorilo da mu samrt nije došla od suđena dana, nego od otrova. Jokić to otvoreno pripisuje Mladenu Milovanoviću ne navodeći osnova za takvo svoje mišljenje. Tako, pričajući kako je Miloš, o Malom Božiću, 1811, došao na skupštinski sastanak neobrijan, a Mladen ga, za to, grubo napao, Jokić veli:

— Mladen otrovao u Bukureštu Milana, pa i Miloša hoće da satre!

Milan je, posle sebe, ostavio sina Hristifora ili Ristu, koga je, još za svoga života, bio dao u školu.

U ono vreme pevala se u Brusnici i u okolini ova pesma:

„Zakukala sinja kukavica
Na Brusnici prema Lunjevici.
To ne bila sinja kukavica,
Veće bila Stoja Milanova.
Ako kuka i nevolja, joj je:
Otiš’o je Vojvoda Milane,
I odveo sina Ristivora“!

Nisam mogao doznati na koji je Milanov odlazak ova pesma spevana; a pominje se da je Rista 1813 bio u Beogradu u školi.

Jakov Nenadović, uklanjajući se ispred Turaka 1813, i ostavljajući Beograd, preveo je, sa svojima, i Ristu iz Beograda u Zemun.

Knez Miloš pak, idući od Šapca k Beogradu, nađe se tada na Zabrežju s Jakovom, i tu mu preda sablju brata svoga Milana, koju je dotle nosio, da je preda Risti, kao njegovu očevinu.

Rista je, posle toga, otišao u Rusiju, izučio se, i postao oficir, pa je onda umro.

Na Jagodinskoj crkvi, koja je građena 1818, u zapisu o tom ko je crkvu podigao, pored drugoga, čita se ovo:

„Bratija jemu (Knezu Milošu) sut: Jovan i Jevrem, i ot počivšago Brata Milana sin Hristifor, supruga Ljubica, iz nejaže novoroždeni sin Milan, i dve dšteri Petrija i Jelisaveta“.

Jovan Gavrilović, koji je došao u Srbiju 1831, i stao u službu državnu, pričao mi je da je Knez Miloš ovoga svoga bratanca Ristu bio poslao u Carigrad da uči turski jezik pa je, veli, umro od kuge.

U Brusnici sam slušao da je umro u Negotinu, ali kad? Ne znam.

Sima Milutinović, u svojim „nekolikim pesmicama“, strana 11, ima jednu koju vredi ovde ispisati:

Oplač umršega lani Hriste Obrenovića

„Tko bi ne žalio Febom poljubljena?
Za kog smrt je črez vijek bila rana;
Miris ljupči zaludu nam vesna t’ pruža,
O, Milanče, brž’ nam čezne ruža!

Simina knjižica, u kojoj je ova pesmica, štampana je 1826; a ako je tada i pesma spevana, onda je Rista Obrenović već umro 1825…

U hartijama Kneza Vase Popovića ima jedna zapiska, pisana rukom Avrama Petronijevića, po zapovesti Kneza Miloša, u kojoj stoji:

„P. P. Budući da ljudi, služeći otečestvu, i po smrti svojoj od živih vospominanije zaslužuju, to preporučujem da učinite naredbu: da se u glavnijim crkvama nahije požeške čine spomeni na četrdeset liturgija za

1. Hristifora našega!
2. Samuila arhimandrita, i
3. Đorđa Ćeleša!“

Na ovoj zapisnici nema dana ni godine kad je pisana, a rastavljena je od pisma u koje je, vidi se, bila uturena, te se ne može kazati kad je pisana.

Žena vojvode Milana, Stoja, majka ovoga Riste, umrla je u Brusnici 1813, i saranjena je u seosko groblje.

---

1. Obrenove kosti počivaju na Savincu, s desne strane od crkvenih vrata. Njih pokriva bela mramorna ploča s ovim zapisom:
   „Ovde počivaju kosti raba Božija Obrena Martinovića. Rožden opet i predstavi se v Brusnicje. Jegože sin bje Gospodar Milan“. ↩︎
2. Arhiv Srpskog Učenog Društva, broj 770. ↩︎
3. U predgovoru sam kazao kolikima sam se ljudma obraćao za ovaj zapis, pa je sve bilo uzalud. Pre neki dan dobio sam ga dobrotom g. Stoložana, biv. rumunskog ministra Domena, sadašnjega imaoca dobra Herešta. Neka je velika hvala ovome gospodinu za ovu lepu i prijateljsku uslugu! ↩︎

Obrenović Milan (Milošev), drugi knez od te loze, rodio se u Kragujevcu, 7 oktobra 1819, od oca, Kneza Miloša, i matere, Kneginje Ljubice.

Milan je proveo detinjstvo i mladost u Kragujevcu, Požarevcu, i u Beogradu, većinom uz majku svoju, Kneginju Ljubicu.

Učio se je doma, kao i mlađi mu brat, Knez Mihailo.

U manastiru Kaleniću ima zapis koji kazuje da je Knez Miloš „s blagovernim sinom i naslednikom Milanom obnovio manastir 1823“.

A u manastiru Vraćevšnici Vujić je, 1826, gledao sliku toga manastira, štampanu još 1820, juna 25, i ktitor je tome poslu bio „Mladi Gospodar Milan Obrenović¹“.

Godine 1839, juna 1, kad Knez Miloš ostavi presto i Srbiju, za Kneza Srbiji, po naslednom pravu, proglašen bi stariji Milošev sin, „Knez Milan Milošev Obrenović Drugi“.

Ali je Milan tada već ležao na samrtnoj postelji. Bolujući od teške suhe bolesti, novi Knez nije potpisao ni jednoga vladalačkoga pisma; čak kažu da nije znao ni da je otac njegov ostavio Srbiju, i da je kneževska vlast prešla na njega.

Knez Milan je preminuo 26 juna 1839, u onoj kući ispod velike crkve gde je sada kasacioni sud.

Kneginja Ljubica, majka njegova, kad joj je sin izdahnuo, zatvorila se u sobu kod njega mrtva, te ga je sa sveštenikom Hadži-Jevtom, i svastikom Pere Dukića, Tonom, okupala, obukla, i spremila.

Uredivši sve kako treba po običaju, sela je te se sama očešljala i obukla kako priliči majci u žalosti, pa je tek tada, zapevkom u kući, oglasila smrt sina svoga, i razaslala da se javi starešinama, i da se varoši oglasi zvonima.

Knez Milan je sahranjen u palilulskoj crkvi, u Beogradu, na desnoj strani, blizu zapadnih vrata. Na grobu mu je mali spomenik od bela mramora sa srpskim grbom i ovim zapisom: „Knjazu Srpskom Milanu M. Obrenoviću II., rođenomu 7 oktobra 1819 god. a 26 juna 1839 usnuvšemu, postavi ovaj spomenik njegov brat Knjaz Mihailo, 1857²“.

---

1. Vujić, Putešestvije, str. 322. ↩︎
2. Ispod toga, ima još ovaj zapis:
   „Ovde je sahranjen Knjažević Sergije M. Obrenović, sin Knjaza srpskog Milana M. Obrenovića IV, rođen 2 a umro 7 septembra 1878“. ↩︎

Obrenović Mihailo (Milošev), treći vladalac od loze Obrenovićeve, rodio se u Kragujevcu, u Šarenu Konaku¹, 4 septembra 1823, od oca Kneza Miloša i majke Kneginje Ljubice.

Mihailo je proveo svoje detinjstvo u mestu svojega rođenja, u Požarevcu, i u Beogradu, nalazeći se svakad uz majku, Kneginju Ljubicu, zajedno sa starijim bratom Knezom Milanom.

Što je više rastao, sve je češće gledao bure koje su tutnjile preko glave oca njegovoga. Najposle, godine 1839, Knez Miloš dade ostavku i iziđe iz Srbije, uzevši sa sobom i mlađega sina svoga Mihaila, s kojim ode na svoja dobra u Vlašku.

Stariji brat Kneza Mihaila, Knez Milan, umre 26 juna 1839, i tada, po redu naslednome, presto srpski pripade Mihailu, mlađemu sinu Miloševu.

Srpske starešine tada pošlju Knezu Milošu Kneginju Ljubicu i pouzdana čoveka da Kneza Mihaila izmole u oca, i da ga dovedu u Srbiju. Ne dadne li otac sina, onda da ga „ukradu,“ i s njim dobegnu u otadžbinu.

Knez Miloš je sina drage volje pustio, te nije bilo potrebe za tu patriotsku krađu.

I tako, Knez Mihailo je, po smrti brata svoga Kneza Milana, nasledio vladalački presto u Srbiji, i sedeo je na njemu do 25 avgusta 1842. A tada, posle nesrećnoga sudara s buntovničkom bratskom vojskom na Kragujevcu, na Čumiću, i na Žabarima, ostavio je Srbiju, prešao preko Save, i otišao u Austrougarsku.

Iza toga, Knez Mihailo je putovao po Jevropi radi proučavanja onovremenoga društva i državnih uređenja, ali je najviše boravio u Beču.

Živim učešćem prateći sve što je bivalo u Srbiji, on se nikad nije mešao ni u kakve pletke koje bi mu, tobože, olakšale povratak u otadžbinu.

Kad je svetoandrejska Skupština (11 dekembra 1858) proglasila povratak Kneza Miloša na presto srpski, Knez Mihailo je sačekao dok mu je otac iz Bukurešta stigao na srpsku zemlju u Krajini, pa je onda pošao iz Beča i, 14 januara 1859, posle 17 godina, u Smederevu, stupio na zemlju svoje otadžbine, i otišao u Aleksinac pred oca svoga!

Odonuda je, zajedno s ocem, došao u Beograd 25 januara 1859, i ostao je i dalje uz oca, kao prestoni naslednik, utičući na poslove koliko se god moglo smotrenije, da ne bi ni čim povredio osetljivost vlastoljubivoga „Staroga Gospodara.“

Godine 1860, septembra 14, posle očine smrti, Knez Mihailo je, po drugi put, stupio na srpski presto, i vladao je do 29 maja 1868.

Za ove svoje druge vlade, Knez Mihailo je Srbiju sa svih očistio od Turaka; rasprskao je gradove: Užice, Soko, i Kastel (na Dunavu, prema Adakalu), a Beograd, Smederevo, Šabac, i Fetislam vratio je u srpske ruke; zaveo je narodnu vojsku; učinio je najveće spreme da zemlju naoruža; utvrdio je u zemlji zakonitost i, mudrom svojom politikom, podigao je Srbiji glas pred prijateljima i pred neprijateljima srpskoga naroda.

Godine 1865, o Svetim Trojicama, Knez Mihailo je, u Topčideru, svečano proslavio „Pedesetogodišnjicu srpske slobode“ od Cveti 1815.

O toj svetkovini ustanovio je takovski orden. I prve krstove toga ordena, koji su od jednoga Knez-Miloševa topa sliveni pa pozlaćeni, razdao je tada još u životu ostalima borcima, za oslobođenje Srbije.

Toga dana je, pred topčiderskim dvorcem, bio veličanstveni ručak, za kojim su, do Kneza ni Kneginje, sedele dve Karađorđeve kćeri: Sava Pljakićka i Stamenka Čarapićka.

Srpski rodoljubi odavali su se najlepšim nadama.

Ali osvanu crni 29 dan maja 1868. Toga dana, u 6 časova posle po dne, Knez Mihailo pade od krvničke ruke u topčiderskom Košutnjaku.

Telo njegovo preneseno je u Beograd, i s neobičnom svečanošću, i narodnih plačem, sahranjeno u velikoj beogradskoj crkvi, u grobnicu pored Kneza Miloša.

Uz južni crkveni zid, iznutra, nad samom grobnicom, stoji danas pobožni beleg s ovim zapisom:

Koji vjeruje mene ako i umre življeće. — Jov. 11, 25

KNEZU SRPSKOM
MIHAILU M. OBRENOVIĆU III
ROĐENOM 4 SEPTEMBRA 1823
POGINULOM 29 MAJA 1868
UDOVICA JULIJA.

Knez Mihailo, osem svojega maternjega jezika, govorio je i pisao nemački i francuski, a razumevao je i ruski. Boraveći dugo u Beču, bio se je na nemački jezik tako navikao da je često, i kad srpski govori, mešao po koju reč nemačku, hoteći brže i jasnije izraziti što želi. I kad piše, povodio se je po nemačkoj sintaksi, a inače je srpski govorio lepo i tečno. Rukopis mu je bio vrlo krupan, ali vrlo marljiv, i što bi god kom pisao, makar bila najmanja sitnica, od svačega bi zadržavao kopiju.

Srbe seljake, i život njihov, poznavao je tako da bi mu se čovek morao čuditi, a on je pričao da je to sve saznao od svoje Nake (Kneginje Ljubice).

Od jevropskih naroda, uvek je hvalio Madžare, što su kao narod složni ma da su verom pocepani, i što su ponositi svojim narodnim imenom prema tuđinima; u Nemaca je cenio vrednoću i tačnost; Engleze je uvažavao kao narod koji i ljubi slobodu i poštuje zakone, ali mu je bilo krivo na njihovu politiku što drži stranu Turcima; Francuzima se je čudio što ne će da vide sveta van Francuske, i, kroza smej je pričao kako francuska carica kumuje crnogorskom knezu, a nikako ne može da se obavesti: šta su bili jedan drugome pokojni Knez Danilo, Marko, i Knez Nikola? „Car Napoleon, veljaše Knez Mihailo: — ne zna ni kolika je veličina Srbije, niti koliko naroda u njoj živi, a mi ga smatramo za svoga pokrovitelja, i nadamo se nekom dobru od njega“!

Zapadnu prosvetu Knez Mihailo je jako uvažavao, i želeo je da Srbija što brže napreduje na tom putu…

U početku razgovora, prve četvrti od časa, reči su mu se jedva otkidale od jezika; docnije je postajao sve govorljiviji i, najposle, došavši u vatru, govorio je brzo, oštro, i reči je svoje podupirao žestima.

U poslednje vreme svojega života, bio je sve svoje misli i želje slio u jednu: da oslobodi od Turaka zemlje koje je držao Knez Lazar:

— Ko mi, u sadašnje vreme, pominje granice Dušanove, taj mi je dušman a ne prijatelj, reče mi jednom, kad smo o tom govorili.

Radi uspeha na tom putu, bio je gotov na svaku žrtvu.

Jednoga dana, ušavši s aktima Knezu na referovanje, zastadoh ga nešto srdita. Hodao je po sobi živo, pušeći cigaru naglo. Iz razgovora, doznadoh da je ljut na engleskog konsula g. Longvorta.

— Hoćete li verovati, reče on okrenuvši se k meni: — da ja ove cigare volem nego hlebac, pa ću se i njih odreći! Dukat na dan meni je dosta, a sve drugo baciću na kocku, i razviću barjak pa — kud puklo da puklo!…

Već pred svoju smrt, često se je ljutio na Milivoja Blaznavca, vojnoga ministra, što sporo sprema vojsku.

— Moj Blaznavac hoće, veljaše on: — da spremi rezervu i za svaku čiviju!

Knez Mihailo je bio veliki lovac i, da nije imao državnih poslova, mnoge bi dane provodio u lovu.

Ilija Garašanin, sam strastan lovac, sklanjao bi ga više puta da izađe u lov.

— A šta bi rekli domaćini seljaci, odgovarao mu je Knez: — videći da jurim po lovu onda kad oni misle da sam pritrpan narodnim poslovima?!…

Voleo je konje, i imao ih je divnih; jahao je i rado i lepo; na dobre konje nikad nije žalio novaca.

Voleo je našaliti se; i to je umeo vrlo zgodno, ali se je, s velika položaja svoga, uzdržavao, osem u tesnom krugu svojih davnašnjih poznanika.

Sve njegove vrline krunisala je velikodušnost kojom je priznavao istinske zasluge i svojim protivnicima, i praštao uvrede koje su činjene njemu, njegovoj majci, i ocu od 1839—1858 godine.

Evo tome jednoga osvetljenja.

Neki Steva Filipović bio je sekretar Karađorđev. Godine 1837, stupio je ponovo u srpsku službu, i došao do člana okružnoga suda. Posluživši neko vreme, on, obremenjen starošću, zatraži penziju, i Knez Aleksandar da mu punu platu (450 talira) u penziju.

Pošto Knez Mahailo preduzme vladu 1860, počnu se, meseca oktobra², revidirati godine službe svima penzionarima, da bi se penzija mogla davati samo za one godine koje su odista provedene u službi.

Državni Savet, koji je tu reviziju činio, nađe da Filipović nije služio punih 40 godina, te mu oduzme 200 talira penzije, ostavivši mu samo 250!

Knez Mihailo, kad mu taj savetski akt dođe, ne odobri ga, nego reče da se Savetu vrati s napomenom da je godina službe pod Karađorđem bila vrednija i teža, nego nekih potonjih pet!

Pri svem tom, Savet ostane pri svojemu zaključku, dodavši: da je propalo sve što je za vremena Karađorđeva rađeno u Srbiji, pa, bogme, i Filipovićeva služba!…

Kad taj akt pročitah Knezu, on ga uze te vide imena onih koji su ga potpisali. Za tim ustade, pohodaše dugo, dugo po sobi. Najposle će reći:

— Ja ne mislim tako kao Savet. Za mene mogu propadati ljudi, a istoriski događaji ne mogu da se zbrišu pa da ih nema. Ne ću da se bočim s njima. Za to odobrite im rešenje, ali ministru financije pišite da g. Stevi Filipoviću, dokle je god živ, od moje civiliste daje koliko treba da mu bude ravno 450 talira³.

Tako je i bilo.

Posle toga, dođe od Saveta deputacija, i stane ga moliti da odustane od take svoje odluke, jer je i Savet svoju odluku izmenio tako da Filipoviću ostane cela penzija (450 talira).

Čini mi se da je, mira radi, najposle, pristao na ovu molbu Saveta.

Srbinu je neobično milo pomenuti i ono puno dostojanstva i takta Kneževo držanje sproću stranaca. Ovo je beograđanima padalo tim prijatnije što je, pre toga, držanje beogradskog dvora sproću stranaca vrlo često vređalo narodnu ponositost.

Knez Mihailo je bio veliki prijatelj nauci i knjizi srpskoj. Vuku Karadžiću davao je redovnu pomoć čak i onda kad je sam, za života Kneza Miloša, kunatorio bez novaca; pomagao je Đuri Daničiću, i mnogim drugim piscima.

Istini za ljubav, ispričaću ovde nešto što će pokazati koliko je Knez Mihailo bio rad potpomoći knjigu i nauku.

U jesen 1867, bejasmo u Kragujevcu o skupštini. Tu mi dođe pismo od poznanika Grofa Ilije Dede-Jankovića, koje pokazah Knezu Mihailu. Od tog pisma razgovor naš pređe na to kako mi još nemamo potpune istorije. Na jedan mah, upitaće Knez:

— A bih li ja mogao što pomoći da dobijemo taku istoriju?

— Da date, svake godine, po hiljadu dukata rekoh ja, kao od šale: — te da se sastavi Fond, iz koga bi se plaćali svi istoriski radovi, od Vaše Svetlosti bilo bi dosta.

— Lepo! reče Knez: — mi sutra polazimo u Beograd, opomenite me na to u Beogradu!

— Zahvaljujem Vašoj Svetlosti na takoj reči: učiniću po zapovesti.

Došavši u Beograd, kažem ovaj svoj razgovor s Knezom gg. S. N., u želji da se dogovorimo o uređenju tog posla. G. S. N. željaše da čujemo o tom mišljenje i g.J. B. Ja pak, želeći da stvar ostane u užem krugu, dokle god se ne svrši, pristah da se kaže i g. J. B., ali da mu se ime darodavca ne kazuje.

Ele se pregovaranje o uređenju toga posla razvuče preko cele zime 1868.

Nekoliko puta, među tim, Knez me je pitao:

— Šta bi od onog našeg razgovora, u Kragujevcu?

— Gospodaru, spremam vam potpun projekt, odgovarao sam ja: — pa ću doći kad budem gotov.

Na Đurđev dan, 1868, odnesem mu jednu knjigu svojih „Putničkih pisama“, i rečem „s Bogom“, jer sam, drugi dan, polazio na put bio školama u Srbiji. Primivši knjigu, Knez opet upita:

— Zbilja! Šta bi od onog našeg razgovora, u Kragujevcu?

— Gospodaru! odgovorih ja: — dok se vratim s puta, podneću Vam celu uredbu za Fond i za rad. I odista sam mislio svršiti stvar, ne čekajući ni od koga pomoći.

— Samo nemojte zaboraviti!

To behu poslednje reči koje sam čuo iz njegovih usta…

Ja odoh; on osta. Maja 29 on pade, i ona misao sa svim propade!…

Knez Mihailo je bio visoka rasta, suv, koštunjav, vrlo krakat ali u opće lep čovek. Išao je brzo, i, idući, malko bi se nakrivio na jednu stranu.

Otac ga je od milošte zvao Manja. To ime naći će se ma gde u pismima Kneza Miloša.

Knez Mihailo je pao i kao žrtva tuđe politike, i kao iskaljenje lične osvete, ovoga sotone, bez koga nikad nije bila istorija dobrosrećnoga srpskoga naroda…

Narod srpski podigao mu je spomenik u Beogradu, prema narodnom pozorištu, gotovo na onom istom mestu gde je bila turska Stambolska Kapija koju je on srušio…

Na spomeniku su s dve strane imena gradova koje je Knez Mihailo pridobio Srbiji, s pročelja je srpski grb, a sa začelja piše:

„Knezu Mihailu M. Obrenoviću III, Blagodarna Srbija.“

---

1. Šareni Konak, ili Konak Kneginje Ljubice, u Kragujevcu, bio je na severo-istok od konaka muškoga gotovo onde gde se svršava istočno krilo nove gimnazije. U poslednje vreme u njemu su bile neke vojne kancelarije i, 30 novembra 1881, nepažnjom onih koji su u njemu boravili oko ponoći bukne u jednom krilu vatra, pa se u čas raširi kroza svu zgradu koja je i bila većinom od drvene građe, te tako se „Šareni konak“ pretvori u puhor. ↩︎
2. Zakonodavno rešenje od 1 oktobra 1860, br. 72. ↩︎
3. Knežev akt od 31 marta 1861. br. 716. ↩︎

Obrenović Jovan, brat Kneza Miloša, rodio se u Dobrinji 1786.

U prvom ustanku, ne pominje se nigde kao starešina, ali je izvesno da se je nalazio uz braću svoju, najpre Milana a posle uz Miloša.

Godine 1815, Jovan je bio među prvim ustanicima; on je bio s onima koji su pobili turske poreznike u selu Konjuši, u Gruži, te nasilnike digli narodu s vrata, i vođi ustanka prvi prineli nešto novaca.

Posle toga, Jovan je bio u bojevima na Ljubiću i na Čačku do pogibije Ćaja-Pašine. Pošto je Ćaja-Paša poginuo, Jovan se je borio na Požarevcu, pa, najposle, i na Dublju, gde je ratovanje, upravo reći, već završeno.

Godine 1816, Knez Miloš je slao Jovana u Carigrad, kao deputata, za narodne poslove; a godine 1820, Jovan je, mesto Kneza Miloša, s 200 kmetova, došao u Beograd te saslušao ferman koji je Marašli-Ali-Paša Srbima pročitao.

Prvih godina vlade Kneza Miloša, Jovan je bio starešina nahiji rudničkoj, i sedeo je u Brusnici; posle je, za neko vreme, bio premešten u Požarevac, pa se opet vratio na staro mesto. Najposle, pod njegovu vlast stavljene su bile nahije: rudnička, požeška (čačanska), i užička, i tada je prešao u Čačak te je onde sedeo do 1842.

Jovan je, u onom trvenju između Kneza Miloša i njegovih doglavnika, uvek stajao na strani Miloševoj.

Jovana su ljudi obično zvali „Gospodar Jovan“, bez prezimena i bez činova, pa se znalo ko je.

Ženio se je dva puta. Prva njegova žena, kći Kneza Tanaska Mihailovića, iz sela Beršića, bila je neobično lepa i vanredno dobra. Druga mu žena Ana, bila je iz kuće Joksića, iz Vrbave, u Gornjoj Gruži.

Jovan je umro u Novom Sadu, 22 januara 1850 godine, i onde je sahranjen.

Slika Gospodara Jovana nalazi se u narodnom muzeju, u Beogradu.