Pomenik

Категорија: P

  • Putnik Paja

    Putnik Paja, potpukovnik, rodio se 1828 u Novom Selu, gde mu je onda otac bio učitelj.

    Osnovnu školu učio je u Opovu, a gimnaziju u Karlovcima. Filosofiju je slušao u Segedinu i u Pešti.

    Godine 1848 ostavio je školu, i stao u narodnu vojsku; tu se lepo odlikovao i postao poručnik.

    Posle je, kao carski oficir, otišao s vojskom u Italiju, gde se je hrabro borio i dobio čin kapetanski. Iza toga dao je ostavku. Bio je neko vreme kapetan grada Pančeva, pa je onda prešao u Srbiju, i bio je u sva tri naša rata.

    Putnika hvale kao vrlo oduševljena srpskoga patriotu, koji vrline svojih sunarodnika kadkad i precenjuje.

    Nije se nikad ženio1, a preminuo je u Beogradu na Cveti, 2 aprila 1900.

    Kažu da je ostavio dosta svojih beležaka u rukopisu, a nešto je od toga i štampano u nekim književnim listovima.

    Laka mu majka zemlja!

    1. Putnik je, kao oficir, dugo služio u Užicu. I kao čovek samac obično je sedeo u kafani; a da ne bude sa svim zaludan, pijuckao je čokanjčićem rakiju. Hoteći poći, zovnuo bi slugu mehanskoga i upitao:
      — Koliko imam da platim?
      — Četrdeset čokanjčića, odgovori sluga.
      — Vrag ti materi, ne pitam ja koliko u tvoga gazde ima sudova, nego koliko sam para ja dužan!
      Ovo se dugo pričalo u Užicu. ↩︎

  • Pucić Medo

    Pucić Medo, knez od Zagorja, vlastelin dubrovački, vitez vojničko-suverenskog reda bolničara Sv. Jovana jerusalimskog, rodio se 12 marta (p. r. k.) 1821, u Dubrovniku.

    Osnovnu školu svršio je u Dubrovniku; gimnaziju i filosofiju u Mlecima, a prava u Padovi.

    Od godine 1844—1848 bio je kao komornik Hercega od Parme, Karla Ludovika, Burbona; docnije, od 1868 do 1872, bio je vaspitač Nj. Vel. Kralja Milana, u Beogradu.

    O ovoj svojoj službi sam je za se jednom rekao:

    — Ja sam počeo svoju karijeru kod najstarije dinastije u Jevropi, dinastije burbonske; a svršio sam je kod najmlađe, kod Obrenovićeve.

    Pucić Medo pisao je u razne listove i časopise srpske i talijanske, a od samostalnih dela pominju se ovde:

    1. Povjesnica Dubrovnika (latinicom), u Zadru, 1856;
    2. Platunov put ili razgovor o ljubavi (prevod, latinicom), u Trstu, 1857;
    3. Spomenici srpski od 1395 do 1423; dve knjige: prva 1858, a druga 1862, obe u Beogradu;
    4. Cvijeta (latinicom), u Beču, 1864:
    5. Pjesme, potpuno izdanje, u Pančevu, 1879;
    6. Slava Sv. Đirilu i Metodiju, slovenskim apostolima, (latinicom), u Dubrovniku.

    Medo Pucić je bio član Srpskog Učenog Društva; član je Rimske Akademije (Accademia des quiriti) i član Jugoslovenske Akademije nauka, u Zagrebu.

    Nosio je jerusalimski krst, koji je dobio za starinu svojega plemena, i orden Sv. Ane drugog reda, koji mu je darovao ruski car Aleksandar Drugi.

    Preminuo je u Dubrovniku od kaplje, 18/30, juna 1882.

    Na glas o Medovoj smrti, Njegovo Veličanstvo Kralj Milan poslao je bratu pokojnikovu, Niku Velikomu, ovaj telegram:

    „Zasluge za narodnu književnost kao i drag lični spomen na moga nekadašnjeg nastavnika, i pokojnog brata višega, kojega duboko žalim, vode me da vam izrazim svoje iskreno saučešće u žalosti koja je postigla vas smrću njegovom. Večna mu pamet, i laka zemlja rodnoga grada! — Milan“.

  • Protopop Nikola

    Protopop Nikola, iz sela Ritopeka, u beogradskoj nahiji, pominje se među onima koje su dahije bile naumile pogubiti u početku 1804.

    Za njega Fočić veli:

    „Dok pogubim Protopop Nikolu
Iz lijepa sela Ritopeka:
On pašuje a ja subašujem“!

    Tako mu je Turčin pretio; a ne vidi se, docnije, da je pretnju izvršio; tek ni mi ne znamo kako je svršio svoj život taj čuveni Protopop Nikola.

  • Protić Kosta

    Protić S. Kosta, general i kraljevski namesnik, rodio se u Požarevcu 29 septembra 1831 od oca Stevana i majke Milosave.

    Osnovnu školu svršio je u mestu svoga rođenja, a tri niža razreda gimnazije u Beogradu.

    Godine 1848 upisao se dragovoljno u vojsku, gde je postao podnarednik i četni pisar.

    Godine 1850 stupio je u vojnu akademiju, po svršetku koje, postao je potporučnik 11 oktobra 1855, i poslan u Nemačku da uveća svoju vojničku spremu.

    U Berlinu je svršio indžinirsku školu, pa je posle služio u pionirskom bataljonu u Dancigu.

    Iza toga je bio u pionirskom bataljonu u Liježu do 15 marta 1859.

    U otadžbinu se vratio 19 maja 1859, i postao indžinirski poručnik 25 juna 1859.

    Iza toga bio je kapetan druge pa kapetan prve klase.

    Među tim, još 6 jula 1861, postao je ađutanat Kneza Mihaila, i ostao je pri Njemu do 19 oktobra 1865.

    Od toga doba pak bio je profesor fortifikacije u vojnoj akademiji do 4 dekembra te iste godine.

    Posle toga komandanat pontonjerskog bataljona u Ćupriji do 1 maja 1867.

    Tada je, po drugi put, postao ađutanat Kneza Mihaila, do 29 maja 1868.

    Godine 1868, za neko vreme, vršio je dužnost upravnika varoši Beograda.

    Te iste godine novembra 1 postao je inspektor indžinirskih trupa, a 1 januara 1869 dobio je čin majorski. Aprila 1 pak 1873 postao je potpukovnik i za tim komandanat brigade stajaće vojske.

    Ministar vojni prvi put postao je 22 oktobra 1873.

    Komandanat odbrane Aleksinca i Deligrada postao je 25 juna 1876.

    Zbog bitke na Šumatovcu postao je general 13 avgusta 1876.

    Načelnik štaba vrhovne komande 1 dekembra1877.

    Načelnik glavnog generalnog štaba 1 dekembra 1878.

    Stavljen na raspoloženje 24 marta 1882 a u pensiju 31 marta 1888.

    Vraćen u službu za vojnog ministra 14 aprila 1888.

    Kraljevski namesnik postao je 22 februara 1889.

    A preminuo je naprečac u Brestovačkoj banji 4 juna 1892.

    Protić je nosio koje domaćih a koje stranih 13 ordena i medalja.

    Protić je pisao:

    1. Zakon o ženidbi oficira.
    2. Vojno-sudski zakonik.
    3. Pravila pionirske službe.
    4. Pravila za građenje streljačkih rovova.
    5. Pravila garnizonske službe.

    u Godišnjici Nikole Čupića, knjigama 5, 6, 7, 8, 9 i 10 štampao je Odlomke iz Istorije Beograda; ali se u tim Odlomcima govori o celoj Srbiji a ne samo o Beogradu.

    U Godišnjici 10 štampao je sastav: Muhamedanska i Hrišćanska godina.

    U Godišnjici 12 Protić je štampao Ratne događaje iz drugog ustanka srpskog 1815.

    U Godišnjici 13, posle smrti Protićeve, štampano je od Odlomaka ono što je ostalo u rukopisu nakon smrti njegove.

    General Protić bio je veliki poštovalac nauke i ljudi koji se bave naukom, a sam se je do smrti vrlo marljivo učio i obaveštavao.

    Od mladosti bio je drug pok. Nikoli Čupiću, a posle smrti ovog plemenitog Srbina, ušao je u Čupićev odbor, i najviše je pomogao da se masa pok. Čupića prečisti, uredi, i sva snese u upravu fondova, gde se nalazi danas.

    Kad se sve to izvršilo, dao je ostavku na članstvo u Odboru, tvrdeći da nije književnik, te da i dalje sedi na mestu gde treba da su sami književnici.

    Odbor ga je tada izabrao za počasnoga člana dok je god živ!

    Protić je bio čovek malena rasta, okrugle glave, malenih, uvek vrlo marljivo uvijenih brčića, živih zelenih očiju, svakad obrijane brade, i lica skoro uvek nasmejana.

    Glas mu je bio tanak kao glas ženski, a govor tih, jasan, odsečan.

    Patio je od revmatizma u desnoj nozi i u levoj ruci. Bolove je trpeo junački.

    S te boljke i išao je u Brestovačku banju, gde ga je i smrt snašla.

    Telo njegovo preneseno je u Beograd, i svečano o državnom trošku sahranjeno u Novom groblju.

    Bog da ga prosti!

  • Protić Jovan

    Protić Jovan, rodio se u Ramu, u nahiji požarevačkoj, a starinom je iz Turske. Otac njegov, Antonije, bio je prota, koje u Ramu a koje u Požarevcu, više od 30 godina!

    Još za turske vlade, Jovan Protić je bio trgovac i čovek uvažen. Po osvojenju Požarevca, gde je bio i Protić sa stižanima, mi ga vidimo i prema Beogradu gde je, u Kumodraži, bio načinio šanac.

    Želeći naći saveznika u ovom ratu s Turcima, vođi srpskih ustanika, sastavši se na Vračaru, smisle da pošalju poslanike u Rusiju, te da mole za pomoć. Poslanici, koji su tada izabrani, i u Rusiju poslani, bili su poimence:

    Jovan Protić, iz Požarevca, Prota Mateja Nenadović iz Brankovine, i Petar Novaković Čardaklija.

    Otišavši tada u Rusiju, Protić se je vratio u otadžbinu u početku januara 1805; docnije, te godine, Jovan Protić je poslan u Carigrad, zajedno s Protom Aleksom Lazarevićem iz Šopića, i sa Stevanom Živkovićem.

    Iz ovoga drugoga poslanstva, vratio se je veoma zaovitnim putem, čak preko Rusije; posle je dobio mesto u savetu koji je, među tim, bio uređen na skupštini u Borku 1805.

    Na kraju godine 1807, Protić je, u društvu s Avramom Lukićem i drugima, ustao na samovolju Mladena Milovanovića tražeći da se ovaj ukloni iz saveta.

    Toma Milinović za Jovana Protića veli:

    Požarevac poslao Protića,
I mudroga i gospodičića;
Ali Jovu tamo ne držaše,
Nego brzo doma opraviše!“

    Posle one velike nesreće na Kamenici, 19 Maja 1809, Protić je, s ruskim agentom Rodofinikinim, i s Petrom Dobrnjcem, ostavio Beograd, prešao u Pančevo, pa odande otišao u Bukurešt. A docnije, kad je narodna skupština, u Palanci, 22 novembra, osudila Miloja, kao krivca za kameničku nesreću, Protić se je vratio u Srbiju.

    Godine 1813, posle prebega Karađorđeva, Protić je prešao iz Beograda u Zemun i, živeći tu, dočekao je takovski ustanak, 1815, pod Knezom Milošem.

    Vrativši se iz Zemuna u Srbiju, Protić je opet ušao u narodnu službu. Tako se pominje da mu je Knez Miloš, 26 marta 1821, poslao pismo koje je stremio za sultana, da ga preda beogradskom veziru Marašliji i da, tom prilikom, zamoli za srpske poslanike u Carigradu koji su, zbog grčke bune, bili zatvoreni.

    Posle toga, Knez Miloš je Protića slao u Sarajevo i u Travnik, da uveri bosanskog vezira o tvrdom miru u Srbiji, a u neko vreme, da providi i razbere: kakve su onamo u Turaka namere prema Srbiji!

    Kad je pak grčki ustanak uzeo mah, i kad je Knez Miloš počeo zepsti da Turci i na Srbiju ne udare, onda je zapovedno Jovanu Protiću da, preko Rama, što više može, nabavi baruta i olova. I što god uzme, da plaća gotovim novcem!

    Poslednje vreme svoga života, Jovan Protić je proveo u Požarevcu, gde se je smatrao kao neki pridvorni savetnik. Gospodar Jovan, brat Milošev, dok je boravio u Požarevcu, kažu da nikud nije hteo izići bez Jovana Protića.

    Jednom je Protić otišao, s Gospodarom Jovanom, u selo Bratinac, na Mlavi, gde je bila državna vodenica, te su ručali i častili se.

    Posle ručka, Protića udari kaplja, od koje je izdahnuo drugi dan u Požarevcu, i sahranjen je u starom groblju, koje je bilo onde gde je danas kuća Aleksandra Nikolajevića, u Požarevcu.

    Kad je umro, moglo mu je biti 52 — 53 godine; a drži se da je preminuo između 1825 — 18271.

    Đorđe Protić, bivši 1842 godine, predstavnik i popečitelj Knezu Mihailu, rođeni je sin ovom Jovanu Protiću2.

    1. U Narodnoj Biblioteci, u Beogradu, među rukopisima (br. 118) ima jedno pismo, koje je Jovan Protić pisao Arhimandritu Melentiju 27 maja 1823, u kom mu javlja kako se vladaju smederevski Turci. ↩︎
    2. Ne će biti od štete da se ovde zabeleži, da u Požarevcu ima troji Protići:
      Protić Ramski od Prote Antonija, oca Jovanova. Znani su Jovan, Đorđe i Petar Protić.
      Smoljinački Protići od Prote Vićentija iz Smoljinca, i
      Protići Lackovi, od kojih je đeneral K. S. Protić. ↩︎

  • Protić Đorđe

    Protić Đorđe, sin Jovana Protića, bivšega savetnika za požarevačku nahiju, rodio se je 1793, u Beloj Crkvi, kud su mu roditelji, iz Rama, bili prebegli, zbog ondašnjih ratnih prilika.

    Školu je učio u Požarevcu, i u Beogradu; u Zemunu je učio grčki, a nemački je naučio samoučki. Pored toga, Protić je znao i turski govoriti.

    Đorđe Protić je stupio u državnu službu 1819 i, kao pisar, poslan je, s narodnim poslanicima, u Carigrad, po narodnom poslu.

    Po povratku iz Carigrada, bio je najpre pisar, pa sekretar, pa član i, najposle, predsednik u narodnom sudu, u Kragujevcu.

    Tu je proveo kojekakvih 15 godina. Za to vreme, pored redovne službe, nekad je upravljao mukadama, i drugim državnim dobrima, a bivao je i član u raznim komisijama.

    Protić se je oženio kćerju Petra Topalovića, kneza gružanskoga, velikoga prijatelja Knez-Miloševa.

    Jednom dođe Topalović Knezu Milošu, i potuži mu se na Protića, zeta svoga, kazavši da je udarao na obraz svasti svojoj, mlađoj kćeri Topalovićevoj.

    Knez Miloš plane na taku tužbu i, kako je sva vlast, u ono doba (1827), bila u njegovim rukama, odmah pošlje Peketu i Nastasa buljubašu, te dovedu Protića, pa ga povale i, ne gledajući na njegov činovnički karakter, ocepe mu 50 batina!

    Ovo je bilo početak Protićevoj mržnji na Kneza, i dalo je povoda mnogim optužbama na Miloša u ono vreme i u Srbiji i na strani.

    Pri svem tom, godine 1829, Miloš pošlje Đorđa Protića, s Avramom Petronijevićem, u Drinopolj, gde su komesarima koji su uglavljivali mir, predstavljali želje srpskoga naroda.

    Pošto mir bude uglavljen, Protić i Petronijević odu u Carigrad, gde su nastajavali da se izvrši što je u Drinopoljskom miru ugovoreno za našu otadžbinu.

    Po povratku iz Carigrada, Protić je opet bio član narodnog suda, do godine 1834.

    Kivan na Kneza Miloša, Protić je u onoj kruševačkoj družini, koja je podstakla Miletinu Bunu, bio jedan od najvatrenijih Miloševih protivnika: on je, sa Stojanom Simićem, tražio da se Miloš zbaci, i sin njegov uzme za Kneza Srbiji!

    Kad je ta buna stišana, i kad je Knez dao zemlji znameniti kratkošću veka svojega Sretenjski Ustav, Protić je postao član zemaljskoga saveta. A pošto je, malo docnije, taj ustav oboren, i Protićevo se savetništvo na taj način izlizalo, postavio ga je Knez Miloš za predsednika sudu okruga beogradskoga.

    Tu se na Protića dignu ostale sudije: da je neku parnicu očevidno krivo presudio.

    Knez Miloš odredi Miletu Radojkovića, Đorđa Parezana, i Lazu Zubana da izvide tužbu sudija protiv Protića.

    Izvidevši stvar, komisija nađe da je Protić doista pogrešio.

    Knez ga tada premesti u požarevački sud za predsednika. Protić ne htene ići u Požarevac, nego uteče u Zemun, razglasivši da beži od zla Miloševa.

    Iz ovoga dragovoljnoga izgnanstva, vratio se je Protić tek posle dolaska u Srbiju Kneza Dolgorukoga, u oktobru 1837, i tada je postavljen bio za predsednika okružnoga suda u Šapcu.

    Posle toga, došao je u Beograd za člana komisiji koja je spremala zakone za Srbiju.

    A kad Avram Petronijević, s Jakovom Živanovićem i Jovančom Spasićem, ode u Carigrad radi ustava, Protića odazva Knez Miloš u Kragujevac, te je zastupao kneževa predstavnika u dužnosti.

    Pošto je došao Ustav od 1838, Protić je, 14 februara 1839, postao popečitelj unutrašnjih poslova.

    U ovom zvanju, Protić je dočekao ostavku Kneza Miloša, smrt Kneza Milana, i sklop namesništva koje je upravljalo zemljom do dolaska Kneza Mihaila.

    Knez Mihailo, primivši vlast, postavio je, 15 Marta 1841, Protića za svojega predstavnika i popečitelja spoljnjih poslova.

    Uza zvanje predstavničko, Protić je, po ondašnjem običaju, 28 juna 1841, dobio i čin Đeneral-Majora, ma da nije bio čovek vojni.

    Na ovom mestu, Đorđe Protić je pokazao kakav je bio državnik: dok je bio van vlasti, napadao je na one koji su u vlasti; a kad je došao do vlasti, nije hteo da vidi one koji, ma po čem, nisu vlasnicima mili!

    Evo pričice koja to osvetljava:

    Vučić i Petronijević, koji su toliko godina bili Protićevi drugovi u opoziciji, ostavši bez službe i bez penzije, pri Knezu Mihailu, bili su došli u veliku oskudicu. Što su bili zaštedili, to se, malo po malo, trošilo, i već je došlo do kraja; nezadovoljnici sa svih strana sticali su se k njima, i tražili: ništa manje nego da ustanu na bunu! Oni na to ne hoćahu pristati, nego napišu „prošenije“, i odu da ga predadu Knezu, moleći za malo penzije!

    Na dvorskoj kapiji, ustavi ih stražar, ne davši im da uđu u dvorsku avliju.

    — Za što, molimo, ne daš da uđemo Gospodaru? pita Vučić.

    — Tako mi je zapoveđeno, odgovara vojnik.

    U taj mah, kad oni, džupreći na kaldrmi, pregovaraju sa stražarom, unutra pred dvorom, na stepenicama, pojavi se predstavnik Đoka Protić, i Vučić se obrati k njemu:

    — Molimo, gospodine Protiću, je li ovo s tvojim znanjem: da nas ne puštaju ni u avliju dvorsku?

    — S mojim, s mojim! odseče se srećni nosilac vlasti.

    — A za što, molimo?

    — Buntovnici nemaju ovde nikakva posla!

    — Gospodine Protiću, nismo mi buntovnici: mi hoćemo da se molimo Gospodaru: da nam da hleba!

    — Znam ja vas dobro, znam, reče Protić, i ode unutra…

    — E, moj nesrećni Protiću, progovori tiho Vučić: — Ti baš kao da si se zakleo da me oteraš u buntovnike!

    Još te noći, odveden je niz Dunav Vučićev lisak, a i sam Vučić, posle dužega dvoumljenja, otišao je da potraži u buni pomoći protiv obesne ministarske samovolje!…

    S Metina Brda grunuli su buntovnički topovi. Drski pređe knežev predstavnik ne mogaše sada ni bune ustaviti, niti Kneza u zemlji održati!

    Za Knezom Mihailom, ostavio je Srbiju i Protić, i otišao u Nemačku. Tamo je ostao dugo, pišući memoare, u kojima sebe marljivo pravda, a protivnike okrivljuje, ali tim čini malu uslugu istoriji, a politici nikakvu.

    Protić se vratio u Srbiju, i dobio penziju, 1857.

    Nije dugo gledao svoju otadžbinu, posle tako dugoga izgnanstva. Umro je 25 novembra 1857, i ukopan je kod Markove Crkve u Paliluli.

    Za svojega bavljena na strani, Protić je preveo i štampao knjigu:

    „Ustanak grčki od početka (1821), do bitke pod Navarinom (1827)“. Novi Sad, 1851.

    U rukopisu je ostavio nekolike svoje beleške od male istoriske vrednosti. Te su beleške u arhivi Srpskog Učenog Društva pod brojevima: 733, 734, 747, 748, i 751.

  • Protić Anta

    Protić Anta, rodio se u Smederevu, 18 aprila 1787. Otac njegov, smederevski prota, zvao se Stojan Stojković, a majka Milica.

    U Kočinu krajinu, roditelji Antini prebegnu preko Dunava u Kovin, pa i sina svoga prenesu onamo. Kad se pak uglavi u Svištovu mir, i kad, posle toga, dođe sultanski ferman, da se Srbi vraćaju na svoja ognjišta, tada se i Antini roditelji vrate u Smederevo.

    Ne prođe mnogo, a u Smederevo udari kuga; s toga roditelji pošlju Antu u selo Skobalj ko stričevima, a otac mu, ostavši u Smederevu, umre od kuge.

    Knjigu je Anta počeo učiti u mestu svoga rođenja, u nekaka učitelja Save Ljotina, u koga je izučio časlovac do iže na vsjakoje vremja. Posle je, u nekakva kaluđera iz manastira Vojilovice, koji je bio došao u selo Krnjevo, i onde otvorio školu, dovršio svoje školovanje, pa već, u to vreme, 1804, nastupi i ustanak srpski na Turke, i Anta se rastane sa školom.

    Anta sam za se veli da je od 1804—1813 obično dobro prolazio, jer su ga Srbi, kao pismena mladića, trebovali i tražili. Još dodaje da je bivao i u mnogim bojevima, od kojih je vredno pomenuti boj u Mačvi, u proleće 1806, gde ga je Čupić, kao mladića boju nevešta, sokolio da se ne plaši; boj na Malajnici 1807, i na Banji 1809.

    Anta Protić ne samo da je znao čitati i pisati srpski, nego je još umeo dobro govoriti turski i grčki, a to je znanje, osobito u ono vreme, bilo vrlo često Srbima potrebno.

    Nesrećne godine 1813, i Anta Protić je prebegao preko Dunava, i 1814 otišao je bio u Hotin, u Besarabiji.

    Ali mora biti da se je onamo malo zadržavao, jer ga, 1815, u drugom ustanku, već vidimo u pregovorima s Marašli-Ali Pašom, u Ćupriji. Tu je Protić, svojom rukom sastavio onu žalbu (arzoal) od strane srpskoga naroda na sultana, u kojoj su pobrojana zla koja su činili Turci u Srbiji od 1813—1815, i s kojih su se Srbi morali, i drugi put, dići na oružje.

    Anta je još pomagao da se ta žalba prevede na turski jezik, pa ju je, posle, Marašlija svojim pismom sproveo u Carigrad.

    Iz Ćuprije je Anta Protić, s Marašlinim tatarima, slan na Drinu, pred Rušid-Pašu, te ovomu javio za ugovor koji je Knez Miloš uglavio s Marašlijom, da ne bi ni on, s bosanske strane, napadao na Srbiju.

    Kad sa ono Pavle Cukić, nezadovoljan mirom koji je Miloš uglavio s Turcima, zatvori u grad Manasiju, onda je Anta Protić mnogo pomogao da se taj čovek prođe svoje besputne namere, nego da se preda Knezu Milošu, i pođe putem koji je onda bio i najbolji i najpatriotičniji.

    Godine 1817, Anta Protić je bio pisar u kneza smederevskoga Vujice Vulićevića. U leto, te godine, sa svim iznenada, iskrsnu u smederevskoj Jasenici Karađorđe. Tada je Anta Protić nosio pisma i izveštaje Vujičine Knezu Milošu, i kneževa pisma i poruke donosio Vujici.

    Pogibao Voždovu Anta je, tako reći, gledao svojim očima, i morao je znati sve sitnice te krvave katastrofe.

    Godine 1821 Anta se zove pisar, i Knez Miloš ga je slao u Adakale i u Vidin da promotri šta Turci nameravaju prema Srbiji, i da onamošnje paše uveri o mirnom raspoloženju Srbije.

    Posle je bio aračlija (to jest, poreznik, koji kupi državni danak) u nahiji požarevačkoj, a godine 1822 vidimo ga kao carinara (skeledžiju) u Smederevu.

    Posle ustava od godine 1838, Anta je postao član zemaljskog saveta.

    Knez Miloš, davši ostavku 1839, ode iz Srbije, i sa sobom odvede mlađega sina svoga Mihaila, a stariji sin njegov, Knez Milan, naskoro umre. Tada namesnici kneževa dostojanstva pošlju iz Beograda, 22 avgusta 1839, Kneginju Ljubicu i Antu Protića u Vlašku, da dovedu u otadžbinu mladoga Kneza Mihaila.

    Iz Vlaške, Anta je, s Knezom Mihailom i Kneginjom Ljubicom, otišao u Carigrad, otkuda se je u Srbiju vratio 1840.

    Godine 1841 marta 15, Anta Protić je postavljen za popečitelja financije, pa 13 maja, te godine, bi upućen u savet, a za popečitelja financije došao je Pavle Stanišić.

    Kad je, godine 1842, uspela Vučićeva buna protiv Kneza Mihaila, Anta Protić je, 25 avgusta, prešao za Knezom u Nemačku, ali onamo nije dugo ostao.

    Vrativši se u Srbiju, živeo je u Smederevu, kao privatan čovek, primajući 600 talira penzije.

    Dok je ovako boravio, udari jednom kroza Smederevo Jovan Gavrilović pa dozove Protića, i stane ga nagovarati da napiše što zna o događajima koji su se izvršili za njegovoga života, i znanja.

    Anta se sklonio i, 1853, napisao je 36 lista, na velikim tabacima, što je nazvao Povesnica1.

    U tom rukopisu ima dosta dragocenih beležaka koje se odlikuju od svih drugih zapisaka jedrom sadržinom i određenošću datuma, imena, i mesta.

    Ali o smrti Karađorđevoj Anta tu nije rekao ni jedne jedine rečce!!…

    Anta Protić je, još 1826, poklonio plac na kom je danas osnovna smederevska škola. U zidu nove škole, s istočne strane, ima ovaj zapis:

    „Semu učilištu, pri blagovernomu Gospodaru Milošu Obrenoviću, ktitor bist Antonije Protić, v Smederevje, 4 novembra 1826“.

    Anta Protić je umro u Smederevu 28 novembra 1854.

    Bog da ga prosti!

    1. Arhiva Srpskog Učenog Društva, br. 206. ↩︎

  • Preradović Petar

    Preradović Petar, pesnik, rodio se 19 marta 1818, u selu Grabovnici, u Đurđevačkoj regimenti, od oca Jovana i matere Pelagije.

    Osnovnu školu učio je u mestu svojega rođenja, i u Đurđevcu, posle se je školovao u vojničkoj školi u Belovaru, i svršio je vojničku akademiju u Novome Mestu (Najštatu).

    U ono doba, morali su svi đaci te škole preći u rimokatoličku veru, te tako je i pravoslavni Srbin Preradović, pod moranje, postao rimski katolik.

    Po svršetku školovanja, vratio se je u rodni kraj, gde se na novo zadahnuo milinom narodnoga jezika i osećanja.

    U prvi mah, ogledao je da peva nemački, a docnije okrene u Zori Dalmatinskoj, pevati narodnim jezikom.

    Godine 1847 i 1848 proveo je u Italiji.

    Godine 1849, nalazio se pri Banu Jelačiću, najpre kao činovnik u ratnom odeljku, a posle kao ađutanat.

    Godine 1853, vidimo ga kao majora nemačko-banatske pukovnije, u Kovinu.

    Godine 1854, premešten je u Beč, a za tim je otišao u Glinu.

    Godine 1858, postao je potpukovnik u đeneralnom štabu, pa je onda premešten u Temišvar.

    Sa slaba zdravlja svoga, letovao je 1861, 1863, i 1864 u Veslavi.

    Posle rata od 1866, bio je premešten u Arad, a odande opet u Beč.

    Preradović je preminuo 18 avgusta 1872 u Farafeldu kod Veslave, pa su mu kosti prenesene u Zagreb.

    Njegova su pesnička dela izašla u divnom izdanju. Ta se knjiga zove: Pjesnička djela Petra Preradovića. Izdana je narodnim troškom, u Zagrebu, 1873.

    Pesmama svojim, Preradović je budio ljubav prema rodu i domovini, slavio je sve ljudske vrline, i bio je poglavito budionik lepših dana, kada će sva braća pa slovenskom jugu poteći k jednoj meti.

    Samo bi u srpskoj književnosti bilo više slasti i dobiti, kad bi se bar odabraniji spevi Preradovićevi naštampali i ćirilicom, jer u njima ima toliko uzvišenih osećanja i plemenitih želja da bi bila neocenjena dobit za obe pole našega naroda, kad bi se to sve čitalo među Srbima i Hrvatima podjednako.

  • Popović Živko

    Popović S. Živko, nastavnik, rodio se u Beogradu 1848.

    Otac njegov Stevan sin je Gospodara Vase Popovića iz Beršića, koji je bio brat od ujaka Kneginji Ljubici.

    Osnovnu školu, gimnaziju, i veliku školu svršio je Živko u Beogradu. U ovoj poslednjoj školi bio je najbolji učenik Đure Daničića.

    Neko vreme Živko je bio i na strani nauke radi.

    Vrativši se u otadžbinu, postao je profesor u gimnaziji, odakle je docnije preveden u vojnu akademiju gde je, zbog bolesti, pensionisan. Na dve godine pred smrt Živko je pao tešku bolest (živa rana jela mu je jezik), sa čega je, najposle, i pameću pomerio. Preminuo je 21 septembra 1900 u Ludoj kući u Beogradu.

    Živko je bio temeljan znalac srpskog jezika i kao vrlo savestan nastavnik predavao ga je s korišću omladini školskoj.

    Živko je priredio za štampu Dositeja, što je izdala Srpska Književna Zadruga, i Primere iz srpske književnosti, a imao je zasluga i za izdanje spisa Ljube P. Nenadovića.

    Živkova je najveća vrednost bila u njegovu nastavničkom radu, jer je kroz dugi niz godina srpsku školsku omladinu napajao zdravom naukom, i zagrevao je toplim plemenitim osećanjima svoje čiste srpske duše. Bog da ga prosti!

    Laka mu bila srpska zemlja!

  • Popović Vasa

    Popović Vasa, rodio se u selu Beršiću, u nahiji rudničkoj, 1777 godine.

    Priča se da je naučio pisati i čitati samoučki, idući za stokom, i pišući po onim belim pečurkama koje rastu po kladama!

    Vasa je bio brat od ujaka Kneginji Ljubici, ženi Kneza Miloša.

    Jedno što je rod Kneginji, koja ga je držala kao rođenoga brata, a drugo što je bio čovek vrlo razborit u savetu i vredan u radu, Knez Miloš ga je veoma pazio; vrlo često pripitivao, i vodio računa od onoga što mu „Knez Vasa“ kaže.

    U hartijama se nalazi prvi pomen o Vasi Popoviću, kao o javnom radniku. 12 jula 1816, kad ga je Knez Miloš poslao „u nahiju užičku, u Rujno, da u selima od mukade popiše glave, da desetkuje žita, i, gde bude potrebno, koševe za hranu načini.“

    Žureći ga da taj posao što pre svrši, Knez Miloš mu, 20 jula 1816, javlja i ovo:

    „Jovana, u ime Boga, s Vujicom, u Stambol otpravit, da im Bog da sretni put!“

    Ovo pismo adresovano mu je ovako:

    „Gospodaru Vasiliju Popoviću, eminu rujanskomu i čemernomu, u Crnuću.“

    Docnije, 9 juna 1819, Knez Miloš je postavio Vasu Popovića za glavnog kneza nahiji požeškoj.

    15 februara 1821, javlja mu Knez Miloš za novine koje je dobio o buni eterista u Vlaškoj, pa, „posle pisma,“ dodaje ovo:

    „Danas dobio sam ješče novina, koje nisu za javljanje: za to, kad sam najpre vreme dopusti, dođite ovamo!“

    Kao glavni knez sve nahije požeške (čačanske), Vasa je sedeo u Čačku, a već pred svoju smrt. bio je i u Karanovcu načinio lepu kuću, koju je docnije država otkupila za dvor užičkom vladici Janićiju, kada je iz Šapca došao u Karanovac.

    14 septembra 1823, br. 1753, Knez Miloš je prodao Knezu Vasi mukade nahije požeške za tri godine, svaku godinu po 10.000 groša!

    8 marta 1831, piše mu Knez Miloš da sutra polazi preko Požarevca u Beograd. „Osobito namerenje pobuđuje me, veli Knez: — da preko Požarevca sada idem, što sam rešitelno za dobro našao da buduću rezidenciju u šancu, nedaleko od Kostoca, osnujem, i u tom smotrenju s mojom sadašnjom svitom rečeno mesto još (da) providim, koje mislim da ćete i vi za sposobno pripoznati za buduću rezidenciju našu.“

    Ne zna se Vasin odgovor na to pismo; ali Knez Miloš, već 18 marta 1831, iz manastira Rakovice, piše Vasi ovo:

    „Namerenje moje osnovati rezidenciju blizu Kostoca, osujećeno je, budući smo, po temeljnom rasuždeniju sviju opstojatelstva, ovo mesto za nesposobno našli. No pram toga sam se rešio, s brat-Jevremom koji se s Ljubicom mojom i decom… ovde pri meni nalazi, u Topčideru mesto promotriti za više rečeni predmet.“

    Tek posle ovoga, ozidan je u Topčideru konak za Kneza Miloša, kasarna za vojsku, crkva, i kuća za mitropolita.

    Godine 1831, za trajanja one bune koju Bošnjaci behu digli protiv Sultana, Knez Miloš je Vasi Popoviću, kao graničnom starešini, i kao svom čoveku, pisao nekad i po dva pisma na dan, tražeći od njega izveštaja o kretanju Bošnjaka, i dajući mu upute: kako da se prema njima vlada, i šta da im svetuje od strane Knez-Miloševe.

    Jovan Gavrilović veli da je Vasa Popović bio tajni savetnik Kneza Miloša, i, toga radi, više je boravio u Kragujevcu kod Kneza Miloša, nego u Čačku, kod svoje kuće.

    Vasa Popović je bio veliki prijatelj Vuku St. Karadžiću. I dok su se mnogi drugi, baš ljudi od pera, podmigivali hromu Jaraninu „što pribira slepačke pesme,“ Vasa je činio što je god mogao da mu taj rad olakša. On je doveo u Kragujevac starca Miliju Kolašinca, te je Vuk od njega prepisao nekolike pesme, među kojima je ona, onako divna, o Strahiniću Banu.

    Kad je Vuk, jednom, bio u nemilosti kod Kneza, i kad niko iz kneževe svite nije smeo pomenuti Vukova imena: onda je Vasa Popović, videći Jovana Gavrilovića, pred Knezom, i svom njegovom okolinom, upitao:

    — Boga ti, gospodine, da li poznaješ našega Vuka Karadžića?

    — Poznajem ga dobro, odgovori Gavrilović.

    — Je li zdravo, znaš li?

    — Zdravo je i dobro!

    Kad mu pišeš, vere ti, pozdravi ga ljubazno od Vase Popovića iz Beršića: on već zna od koga je.

    Vasa Popović ženio se je dva puta. Njegova druga žena, Marta, u prvom domu, bila je za bratom onoga šabačkog vladike Melentija Nikšića, koji je ubijen 1816. Ona je Vasi donela silne novce, i vrlo mnogo raznih skupocenih stvari, nakita, i ukrasa. Ali je s njih živela vrlo ružno.

    U zimu 1832, spremajući se na put u Beograd, Vasa, idući preko svoje avlije, slučajno zakači za uže, na kom su se sušile oprane košulje, te se ogrebe po nosu. Rana nije bila velika, ali je tek bila rana.

    Polazeći, zaište od žene kakvu šamiju, da veže uši.

    Marta, dajući mu šamiju, sama u sebi rekne:

    — Na! Da Bog da ti mrtvu njome vilice vezali!

    Vasa ode; u putu nazebe. i ona mu se ranica podljuti, pa čim dođe u Beograd, legne u postelju; naturi se na njega crveni vetar, od koga i umre 17 januara 1832!

    I, priča se, onom istom šamijom odista su mu mrtvu vezali vilice!

    Kneginja Ljubica opremi ga i ožali kao sestra brata rođena, a Marti je 19 januara pisala i svetovala je da se ne kida od žalosti, nego da gleda sebe i decu!

    Knez Vasa je, najpre bio ukopan u porti beogradske crkve, a docnije, kosti su njegove prenesene u selo Breznu, i sahranjene kod crkva kojoj je on, za života, bio ktitor.

    I danas, s desne strane oltara brezanske crkve, stoji uzidana nadgrobna ploča, na kojoj ovo piše:

    „Vasiliju Popoviću, nahije požeške upravitelju, dražajšemu svom roditelju u Beršiću, nahie rudničke, rođenomu, poživivšemu 55 godina, 17 januara 1882, u Beogradu, umerešemu, za znak sinovne ljubavi i večnoga vospominanija postaviše ovaj spomenik 1833 godine blagodarni sinovi njegovi Stevan, Mijailo, i Ranko.“

    Knez Vasa je bio čovek vrlo lep na oči; vredan, pametan, i neobično čuvaran.

    Teško je verovati što se priča o njegovoj štedljivosti, ili, upravo, tvrdičenju.

    Njegova žena Marta, posle njegove smrti, živeći u Karanovcu, pričala je g-đi Maci Cukićki, na priliku, ovo:

    Da Knez Vasa nije hteo na svom mutvaku načiniti vrata, nego se u nj moralo ulaziti kroz jedan prozor!

    On je metao beli luk u turšiju, pa je brojio: koliko glavičica metne, i, posle je tražio, da se na broj vade i troše!

    Kuća mu sve prelivala od svakojakoga smoka, a žena mu se je, ležeći u postelji posle porođaja, žalila da je žudna pojesti smočan zalogaj!!!…

    Knez Miloš je Knezu Vasi pisao vrlo mnogo pisama sa svim ozbiljnih, a pisao mu je dosta i šaljivih, kakva je mogao pisati zet šuraku!…