Категорија: P

Popović L. Sreten, sudija, rodio se u Beogradu 18 januara 1820.

Osnovnu školu svršio je u mestu svoga rođenja, a u Kragujevcu gimnaziju, onaku kakva je onda bila.

Posle toga školovanja, postavljen je u početku avgusta 1836 za praktikanta carinarnice beogradske, i koje tu a koje u sudu smederevskom služio je do 3 dekembra 1838.

Tada pak razrešen je od dužnosti, i otišao u Beč da se uči. U Beču, u politehnici, proveo je dve godine.

Po povratku iz Beča, služio je neko vreme kao praktikanat u Kneževoj kancelariji besplatno. A ukazom od 3 aprila 1842 postavljen je za praktikanta suda varoši Beograda.

Te iste godine, novembra 10, postavljen je za kancelistu popečiteljstva pravosudija. A 17 dekembra te 1842 godine postavljen je za pisara suda varoši Beograda.

Godine 1843 novembra 23 postao je arhivar i registrator u tom istom sudu.

Godine 1844 marta 11 postao je sekretar suda rudničkoga, u Brusnici.

Godine 1845 dekembra 9 postao je treći, a godine 1850 januara 13 drugi stolonačelnik popečiteljstva pravosudija.

Iza toga bio je stolonačelnik u vrhovnom, docnije kasacionom sudu.

Godine 1856 marta 27 postavljen je za predsednika suda okruga šabačkog.

Godine 1857 dekembra 16 po svojoj molbi, došao je u popečiteljstvo pravosudija za sekretara.

A 27 avgusta, te iste godine, postao je član apelacionog suda.

Godine 1859 februara 23 postao je predsednik apelacionoga suda.

Godine 1860 novembra 4 postao je član velikoga suda.

Godine 1865 juna 16 postao je član prve klase u kasacionom sudu.

Godine 1881 aprila 25 Popović je molio da se stavi u stanje mira, pošto je služio skoro 40 godina bez prekida.

Tada mu ta molba nije uvažena: mislilo se da će još moći svoju zemlju poslužiti kao revni, savesni i sposobni sudija. Tek godine 1884 jula 31 dobio je pensiju; i od toga doba živeo je u Beogradu kod svoje kuće.

Popović D. Sreten nije imao dece: Sa čestitom ženom svojom Dragom proveo je vek kako se lepše zamisliti može¹.

Dok je bio u službi kao sudije, Popović je gotovo uvek išao zamišljen i sumoran: parnice, koje mu je valjalo presuđivati a u tom presuđivanju ne ogrešiti se ni o pravdu niti o zemaljske zakone, zadavale su mu golemu brigu. Došavši pak u stanje mira, javio se kao sa svim drugi čovek. Razgovarao se rado, šalio se veselo, i zauzimao se za sve što je bilo na dobro narodu srpskom. Popović je voleo voće, vinograde, i svu poljsku privredu; toga radi je tada putovao po Srbiji; učio nevešte, pitao vešte; pisao članke o voću, o usevima, i o negovanju stoke.

Pored toga bio je oduševljen za sve što je Srpsko. Od njega je definicija: Gde je slava, tu je Srbin. I on je u to ime čitave brošure pisao. U pisanju nije imao onoga što Francuzi zovu veština sastavljanja (l’art de composer), ali je u osećanju bio istinit a u tvrđenju veran i pouzdan.

U druženju bio je prijatelj, koji se ni zlatom ne može meriti. On je svom prijatelju, koji je s tanackom kesom počeo graditi kuću, svake subote od svoje nevelike uštede donosio po fišek novaca, da plati majstorima, i to mu je spuštao u ruku da niko ne vidi i ne opazi, što mu je posle sa zahvalnošću vraćeno.

Popović Sreta preminuo je u svojoj kući u cetinjskoj ulici, u Beogradu, 8 dekembra 1890.

Neka mu Bog da raj duši, i neka mu je laka srpska zemlja: on je nju poslužio kao srećni i čestiti sin!

---

1. G-đa Draga, čestita žena Srete L. Popovića, na kraju novembra 1900, donese mi sliku Sretinu i 800 dinara novaca. Ona želi oboje to da se preda Narodnom Muzeju u Beogradu: slika da se stavi u galeriju slika, a novce da Muzej upotrebi na svoje koristi. To je sve izvršeno.
   Još me je zamolila te sam joj kupio veliko okovano Jevanđelije za 180 dinara. Ona je to platila, i priložila crkvi u selu Vraniću, gde se rodio Sretin otac „Pisar Laza“ Popović. To ona čini iz blagodarnosti prema svome svekru Lazi i svekrvi Ani.
   Neka joj je za to i ovde hvala! ↩︎

Popović Pavle, rodio se u selu Vraniću, u beogradskom okrugu. U detinjstvu je malo učio knjigu, te je znao čitati, ali pisati nije umeo. Tek docnije naučio je samo svoje ime potpisivati.

Pavle je jedan od onih odabranijih Srba, koji su pomagali Mustaj-Paši da savlada baše ili janičare. U to ime, jednom je, s nekim čikom iz sela Arnajeva, i sa Sarićem iz Sremčice, pobio, u svom selu, pet Turaka siledžija, i glave njihove odneo u Beograd Mustaj-Paši, koji ga je za to lepo darivao.

Kad dahije ubiju Mustaj-Pašu, i Srbiju uzmu pod svoju samovolju, onda je Pavlu Popoviću grozila opasnost, kao i svim drugim odabranijim Srbima. Za to se je krio po lugovima, dalje od putova. Ta je sudbina, u to vreme, već terala Karađorđa, Janka Katića, i Kneza Simu iz Borka. S njima se je Pavle sastajao, s njima je provodno dane i noći, i razgovaro: šta da se radi? Šta više, ima spomena da je ta družina slala Pavla preko Kolubare, u valjevsku nahiju da i onamo krene misao o ustanku, kako on postala opšta želja u svoj zemlji.

Kako se Srbi pobune u Jasenici, odmah i han u Vraniću izgori, i handžije Turci budu pobijeni koji god nije umakao od narodne osvete.

8 ili 9 februara 1804, iziđe iz Beograda dahija Aganlija, s nekoliko stotina Turaka, da gleda kako god da uguši tu bunu. u Sremčici skupi sve kmetove i popove iz okolnih sela, pa ih upita:

— Ko pobi Turke? Ko popali hanove?

— Hajduci! odgovore oni, kao iz jednog grla.

I Pavle Popović morao je doći u Sremčicu, pred Aganliju, da mu ne bi, u protivnom slučaju, porobio kuću.

Aganlija povede sa sobom Pavla u Drlupu, gde se sretne s Karađorđem i ustanicima. Tu se ne samo ne učini mir, nego još Aganlija bude ranjen, pa se vrati u selo Vranjić 13 februara. Odatle siđe u Beograd, vodeći i Pavla sa sobom.

Iz Beograda, iz turskih ruku, Pavle se jedva izbavi Aganlinim prijateljstvom, pa odmah otvoreno pristane uz braću, koja su već u oružju potražila olakšice narodnome jadu.

Pavla Popovića vidimo u Zemunu (28 Aprila 1804), gde je đeneral Ženej, po nalogu bečkoga dvora, ogledao da izmiri Srbe s Turcima.

U svim potonjim napadima na Beograd, bivao je i Pavle Popović, i dva puta je bivao ranjen: u levu ruku do šake, i u levo pleće. U jednom od ta dva slučaja, kada je, ranjen, spao s konja, dopao mu je na konju Vasa Čarapić da ga izbavi i, videći ga teško ranjena, zaplakao se, na što mu Pavle rekne:

— Čarapo, Čarapo, odi da se poljubimo; Bog zna hoćemo li se više videti!

Čarapić skoči s konja, poljubi se s Pavlom, ali ga ne ostavi, nego iznese među svoje.

Godine 1805, bio je Pavle s ostalima na Karanovcu, i pošto je to mesto uzeto, vratio se kući treći dan po Petrovu dne.

Te iste godine, na skupštini u Borku, izabran je za člana novoga upravnoga saveta i, zajedno s drugima izabranicim, otišao u Voljavču, otkuda su se, posle, premestili u Bogovođu, a odatle u Smederevo, čim je Smederevo osvojeno od Turaka.

Kad je Beograd otet, Pavle je Aganlinoj ženi vratio dobro koje je njemu učinio Aganlija, pustivši ga iz Beograda, u početku bune. Videvši njega, na gradskim vratima. Aganlinica mu se obesi oko vrata, pobrati ga, i zamoli da je zaklone od vojničke sile; i on je primi i skloni na bezbedno mesto. Ona se, docnije, pokrsti, dobije ime Ljubica, i uda se za Stevana Živkovića.

U proleće 1808, Pavle Popović je, radi narodskih poslova, slan u ruski glavni stan. Po povratku otuda, išao je u nahije: šabačku, valjevsku, zvorničku, i užičku, te je izviđao krivce nekih narodnih starešina. U jesen te godine, išao je po drugi put Knezu Prozorovskom.

Godine 1810, bio jo s Knezom Simom na Drini, u velikoj bitci, gde su Turci razbijeni i preko Drine preterani, ali i gde su mnoge srpske vojvode ostale ranjene.

Godine 1811, otišao je u Kladovo, odakle je krenuo dva velika topa na Gurgusovac. Toga leta, od juna do kraja avgusta, najviše se nahodio u Krajini, te s ruskom vojskom održavao vezu i dogovor.

Godine 1812, poslaše ga Vožd i savet u pogranične šančeve da obznani bukureški ugovor, koji je Rusija podvezala s Portom. Počevši od Drine, on je svoj posao svršio u Čačku, a odatle je došao u Topolu, te javio: kako je svoje poslanstvo izvršio.

Godine 1813 aprila 28, poslan je u Kladovo, da preuzme gradsku komandu, pošto se dotadašnji komandant, Živko Konstantinović, imao poslati u Sofiju, radi pregovaranja o miru s Turcima.

Iz Kladova se vratio brzo, jer od pregovora o miru nije bilo ništa.

Docnije, septembra 18, Karađorđe ga kori što je spremio lađe da prevozi narod u Srem!

A već 21 septembra, te nesrećne godine, pošto se je uverio da je te noći Karađorđe prebegao, Pavle ode u Vranić te svoju porodicu, na Dubokom, preveze u Srem, kuda pređe i sam.

Čim je ustanak Kneza Miloša buknuo, Pavle Popović se vratio u Srbiju, i nahodio se u logoru kod sela Železnika.

Meseca oktobra 1815, kad Marašli-Ali-Paša, učinivši poznatu ugodbu s Knezom Milošem, dođe u Beograd, Pavle Popović je bio jedan od onih knezova koji su činili onu „Narodnu Kancelariju“ ili „sud“, u Beogradu.

Dotle ga je već bila savladala starost i rane, koje nije nikako mogao izlečiti. Za to ode u Vranić kući.

Tu, u mestu svojega rođenja, Pavle je preminuo 8 dekembra 1816, i ukopan je s desno strane oltara crkve vranićske.

Pokojni Jokić za njega kaže:

— Pavle Popović bio je i vojnik i savetnik kako valja!

Bog da ga prosti!

Popović Miloš, urednik novina, rodio se u Novom Sadu 1820 od oca Jovana, docnije sveštenika „iz Peska“ i matere Ane. Miloš je rođeni brat Đuri Daničiću.

Osnovnu školu i gimnaziju učio je u Novom Sadu. Gimnaziju je svršio 1838.

Godine 1839 sam piše da je bio „slušatelj mudroljubija“, a godine 1840 učio je „teologiju“ opet sve, veli, u N. Sadu.

U Srbiju je prešao na Tri Jerarha (30 januara 1843). I 1 marta te 1843 godine Kneževini ukazom (br. 324) postavljen je za urednika Srpskih Novina, koje je uređivao sve do godine 1860.

Godine 1959, aprila 27, Knez Miloš mu je dao kapetanski čin¹, i pravo da može ulagati u fonad udovički.

Malo docnije na Popovića se diže vika od nekih ljudi, koji se htedoše koristiti promenom, koju je u Srbiji izvršila Svetoandrejska Skupština, oduzeše mu se Srpske Novine, i čak se sastavi komisija za izviđanje zloupotreba, koje je Popović božem štampom bio učinio, štampajući neke članke pod znakom # dukata!…

Popović, ne pripoznavajući toj komisiji nadležnosti, da ga može uzimati na odgovor, ne htede joj odgovarati na pitanja. Komisija, ne znajući šta da radi u takom slučaju, obrati se ministru prosvete za upustvo: šta da radi?

Ministar ne odgovori nikad ništa. I tako se utiša ta jalova bura.

Licem na Cveti godine 1861, Popović pokrene list Vidov Dan, i uređivao ga je do 15 aprila 1876, a tada je izdao poslednji mu broj.

Na Sv. Aranđela 1876 Popovića pregaziše kola nekog ruskog oficira, od čega je dugo bolovao i pamćenje gotovo sa svim izgubio!

Umro je 27 jula 1379 u Beogradu, i ukopan je kod Markove crkve.

Popović je štampao:

1. Suze blagodarnosti, po soveršeniju gimnazijalnog tečenija. N. Sad. 20 jula 1838.
2. Frulicu, pesme, N. Sad. 1839.
3. Mač i Pero. Pesme. Beograd. 1846.
4. Dušanov zakonik, sravnjen s uredbama zemaljskim u Češkoj. Od Palackoga. Beograd. 1849.

Uza Srpske Novine, Popović je uređivao i književni list Podunavku, a i list Der Serbe na nemačkom jeziku.

Srpske Novine, kada ih je uređivao Popović, bile su službeni list srpske vlade. Tu se od urednika nije ni moglo očekivati samostalnoga kretanja.

Vidov Dan je bio list nezavisan; ali tu Popović nije ni hteo terati opoziciju vladi.

Kao urednik, Popović je imao oko vrlo pouzdano i pero vešto. Uz to je imao veliku zaslugu za čišćenje srpskog jezika u listovima koje je uređivao.

Zašto se Popovićev brat Đura prozvao Daničić mesto Popović, kazano je u Pomeniku². A otac Milošev i Đurin zvao se Pop Jovan iz Peska zato, što ga je vladika Gedeon Petrović zapopio na Dunavskoj Adi, prema Kamenici, kad je Par Franja Prvi bio onde na nekoj Šajkaškoj svečanosti!…

---

1. Knez Miloš je i građanskim činovnicima davao vojničke činove. ↩︎
2. A može se pročitati i moje pismo od 20 dekembra 1882 u Videlu od te godine. ↩︎

Popović S. Jovan, rodio se 1 januara 1806, u Vršcu¹, od oca Sterije i matere Julijane.

Osnovnu školu, i četiri razreda gimnazije, svršio je u mestu svojega rođenja; retoriku i pojeziju u Temišvaru; filosofiju u Pešti, a prava u Kezmarku.

Po svršetku nauka, položio je advokatski ispit, pa se vratio u Vršac, gde je, od 1830 do 1836, u privatnoj polugimnaziji, predavao latinski jezik. Ostavivši profesorstvo, počeo je advocirati; ali mu taj posao nije išao od srca, a ni koristi velike nije mu donosio. Za to ga napusti i, 1840, pređe u Beograd, gde je najpre postao profesor prava u mladom liceumu srpskom, a 16 novembra, načelnik u popečiteljstvu prosvete.

Boraveći u Beogradu, Jovan S. Popović bio je jedan od onih koji su se najviše trudili da se sastavi i uredi Društvo Srpske Slovesnosti, koje je i proglašeno zakonom pred kraj 1841 godine.

Posle promene, koja se izvrši u Srbiji u jesen 1842, Popović je potvrđen u zvanju načelnika odeljenja u popečiteljstvu prosvete, 26 oktobra 1842.

Godine 1844, javio se je prvi potpuni Zakon o školskoj nastavi u Srbiji, osnovnoj, srednjoj, i višoj. Taj zakon, i sve što je dalje, po njemu, trebalo raditi, napisao je svojom rukom Jovan S. Popović.

Osem toga, njegovim nastajavanjem, učinjen je, 1844, početak narodnom Srpskom Muzeju. Dalje je on, u društvu s Drm Lindenmajerom, izradio zakon o fondu za siromahe u Beogradu, 1846.

Godine 1848, dao je ostavku na službu načelničku, i vratio se u Vršac, gde je živeo vrlo siromaški.

Štampani spisi Jovana S. Popovića ovo su:

1. Nevinost, ili Svetislav i Mileva. Žalosno pozorište u pet dejstva, u Budimu. 1827;
2. Život i viteška vojevanja slavnog kneza srpskog Đorđa Kastriota Skenderbega, u Budimu, 1828;
3. Boj na Kosovu, ili Milan Toplica i Zoranda, u Budimu, 1828;
4. Miloš Obilić. Junačko pozorište u u pet dejstva, u Budimu, 1828;
5. Laža i Paralaža. Veselo pozorište, u Budimu. 1830;
6. Nahod Simeun, ili Nesrećno supružestvo. Tragedija, u pet dejstva, u Budimu. 1830;
7. Zla žena. Veleo pozorište, u tri dejstva, u Novom Sadu, 1838;
8. Pokondirena Tikva. Veselo pozorište, u tri dejstva, u Novom Sadu, 1838;
9. Tvrdica Đir-Janja. Šaljivo pozorište, u tri dejstva, u Novom Sadu, 1838;
10. Roman bez Romana. Šaljivi roman, u Novom Sadu, 1839;
11. Vladislav. Žalosna igra u pet dejstva, u Beogradu. 1843;
12. Kratki Matematički Zemljopis, u Beogradu. 1842;
13. Nemačka Gramatika,
14. Latinska Etimologija, za školsku potrebu;
15. Novija pozorišna dela 1. sveska: Sin Kraljevića Marka. Svetislav i Mileva*, u Beogradu, 1848;
16. Sveska 2: Stefan Dečanski, u Beogradu. 1849;
17. Sveska 3: Hajduci, Ženidba i Udadba, u Novom Sadu, 1853;
18. Sveska 4: Lahan, i Beograd nekad i sad, u Beogradu, 1853;
19. Davorje: pesmoslovni proizvodi u izboru, u N. Sadu. 1854.

Osem toga, Jovan S. Popović pisao je i štampao mnoge omanje sastave u raznim časopisima onoga doba. Koliko se sećam, osobito su rado čitani njegovi članci koji su nosili ime Milobruka, i u kojima je pisac fino, ali vrlo oštro udarao na neke mane i stranputice svojih suvremenika.

Sami naši pesnici drže Jovana S. Popovića za oca Srpskoj drami i srpskoj komediji, a uz to stavljaju ga među najbolje naše lirske pesnike.

Mi smo mu, pored toga, duboko zahvalni za onaj žar kojim diše sproću srpske prošlosti, i za onaj klasični stih kojim oplakuje staru slavu na polju Kosovu. Pojezija Popovićeva nije lutala po starom svetu; njoj je bila dovoljna srpska istorija, i da pokaže svoju silu, i narodnu srpsku valjatnost!

Čitaoce Srbe podsećano neka pročitaju Popovićevu pesmu:

Srpski narod i njegova sudbina, pa će videti da nijedan pesnik, ni pre ni posle njega, nije tako silno, tako od srca jadio na grobu stare srpske slave!…

Davorje treba da je ručna knjiga onima koji se uče ljubiti, služiti, i proslavljavati otadžbinu svoju!…

Popović je bio srednjega stasa a slaba sastava, leva ruka bila mu je suha, jer se još u detinjstvu njegovu počela sušiti. Za to ga je otac hteo dati na berberski zanat, koji se i brzo uči, i lako radi. Ali Jovan, težeći za naukom, nije gledao ni na slabost svoga tela, ni na siromaštinu očine kese; nego je, učeći tuđu decu, sebe do kraja školovao i izobrazio!

Na peru je bio neobično lak, a na jeziku veoma oštar. To mu je svuda uvećavalo broj neprijatelja.

Pošto je štampao knjigu Kir-Janju, prozvali su ljudi njega Ćir-Janjom tako da ga, i danas u Beogradu, mnogi pamte samo pod tim imenom.

On je umro u Vršcu 26 februara 1856 godine.

Posle smrti njegove, ostali su mnogi rukopisi koje je žena njegova Lenka, prikrila, i nikome ih nije htela na ugled pokazati. A kad je, godine 1877, i ona umrla, onda su nađeni i, po sudskom nalogu, Matici Srpskoj, u Novom Sadu, poslana.

Ovo su ti rukopisi:

1. Razni planovi od sačinjenja koja se kao odlomci smatrati mogu, niti su za pečatnju.
2. Razna stihotvorenija za drugu čest Davorja koja se — počem se uredno dobro prepišu i dopune — pečatati mogu.
3. Razna sočinenija za Stefana Popovića biv. episkopa vršačkoj protivu Rajačića, koja za sada izdavati bilo bi neumesno.
4. Deana Damjanka, ili padenije bosanskog kraljevstva.
5. Roman bez romana, čestica druga.
6. Sedmostručni cvetak borećim se Grcima.
7. Notizen ohne Titel
8. Retorika.
9. Sudbina jednog razuma, šaljiva igra, u tri dejstva.
10. Rodoljubci, veselo pozorje, u pet dejstvija.
11. Opšta znanja svakom Srbinu nužna.
12. Laža i paralaža — prerađeno.
13. Toržestvo Srbije.
14. Simpatije i antipatije, parodija u dva dejstva.
15. Skenderbeg.
16. Volšebni magarac.
17. Nezgodan muž.
18. Džandrljiv muž.
19. O građanskom pravu (nepotpuno).
20. Spomen Stevanu Popoviću, bivšem vladici vršačkom od jednog prijatelja.
21. Manuskript O srpskom stihotvoreniju.
22. Manuskript Bračno more.
23. Manuskript Lepo ime.
24. Manuskript Miloš Obilić.
25. Manuskript Računica ljudi.
26. Manuskript Srb.
27. Manuskript O povodu imena Nemanja.
28. Manuskript Ein Bogen Selbstbiografie
29. Manuskript Matica i povjestnica srpska.
30. Manuskript Prevara za prevaru.
31. Manuskript Dakle ne Srbi — već Servi!
32. Manuskript Kritični pregledi u povestnici srpskoj.
33. Manuskript O starim zakonima srpskim.
34. Manuskript O našoj crkvi i zloupotreblenijama u njoj.
35. Manuskript O rodosloviju Kneza Lazara.
36. Manuskript Ne boji se svaka šuša Boga.
37. Manuskript Karakteristika Kralja Stef. Dečanskog.
38. Manuskript Povesnica srpskog naroda (odlomak).
39. Manuskript Hilfsbuch fur Versemachen
40. Manuskript „Spisateljstvo i ne“.
41. Manuskript Verchiedene klaine Aufsaetze und Schraiben, meist ohne Anfang und ohne Ende.
42. Manuskript Plan Manuskript „Maksim Crnojević“.
43. Manuskript Manuscript ohne Titel.
44. Manuskript Kako je Vinko Jozić postradao od zle žene.
45. Manuskript Postanak srpskoga carstva.
46. Manuskript „Samoubica“.
47. Manuskript Slova Julija Cezara.
48. Manuskript O teatru i teatralnim delima.
49. Manuskript Simeun Milutinović.
50. Manuskript Jezikoslovne krupnine.
51. Manuskript „Rukavice“.
52. Manuskript „Suze“.
53. Manuskript Jezikoslovne sitnice.
54. Manuskript Predgovor o slogomjeriju.
55. Manuskript O nemanju.
56. Manuskript Original advocaten Diplom n. 6. orig. Decrete.
57. Manuskript Verna slika spisatelja J. S. Popovića.

Dopuna

Popović S. Jovan, koga su zvali i Sterija, po ocu mu Steriji, i Ćir-Janja, po njegovoj knjizi Ćir-Janji, pisao je 11 marta 1848 svom bratu Đoki iz Beograda pismo, u kom se ovako izražava:

„Moj popečitelj Aleksa Janković dao je rezignaciju za to što je povika na nas „Švabe“! Na njegovo mesto došao je Tenka. Meni se ovo menjanje popečitelja dosadilo, i s novim nerado služim. Zato sam dao ostavku“.

---

I dan Popovićeve smrti (26 februar 1856) potvrđen je protokolom umrlih; prema čemu otpadaju sva protivna tvrđenja.

---

Srpska Književna Zadruga preštampala je Davorje, pesme Jovana S. Popovića, među prvim svojim izdanjima 1892 godine.

---

1. Jovan S. Popović rodio se je u kući, pod sadašnjim brojem 1858 na glavnoj pijaci. Tu je kuću njegov mlađi brat, Đorđe S. Popović, posle smrti roditelja, nešto nasledio a nešto otkupio: pa, mesto stare male, ozidao novu, dvokatnicu. A za spomen, što se u toj kući rodio brat mu Jovan S. Popović, uzidao je, s polja, mramornu ploču, pa kojoj piše: „U ovoj kući rodio se Jovan S. Popović, spisatelj srpski“.
   Đorđe S. Popović preminuo je, 18 oktobra 1870, bez poroda a testamentom svojim naredio je da žena njegova Jelena u kuću uživa do svoje smrti, posle čega će ta kuća biti zadužbina za pomoć srpskih đaka pravoslavne vere, koji se odaju na više nauke. Zadužbinom ovom rukovaće pravoslavna crkvena opština vršačka. ↩︎

Popović Gavrilo, vladika šabački, rodio se u Baji, u Madžarskoj, 11 oktobra 1811.

Kršteno ime bilo mu je Đorđe, a Gavrilo se je nazvao kad se je pokaluđerio.

Osnovnu školu i gimnaziju svršio je u mestu svojega rođenja; filosofiju u Segedinu i u Đuru, prava u Pešti, a bogosloviju u Karlovcima.

u Srbiju je prešao, k mitropolitu Petru, 7 aprila 1834, i, 9 maja te godine, pokaluđeren je i uzet u službu u mitropolitsku kancelariju.

Godine 1836, septembra 1, kad je prvi put otvorena bogoslovija u Beogradu, Gavrilo joj je postao profesor. U toj službi je ostao do 1839.

Te pak godine, meseca septembra, postao je veroučitelj u mladom liceju, u Kragujevcu.

Na predlog popečiteljstva prosvete (od 17 maja 1841, br. 617), Knez Mihailo je, 25 maja 1841, br. 707, odlučio: da se licej iz Kragujevca, gde je postao i tri godine radio, premesti u Beograd¹.

Gavrilo se je, s tim zavodom, preselio u Beograd, i ostao je u njemu veroučitelj do 12 maja 1844.

Među tim, godine 1842, postavljen je za člana novom Društvu srpske slovesnosti; godine 1845, izabran je za člana Odboru prosveštenija, koji se je, onda, nahodio uz popečitelja prosvete kao telo za savetovanje; a docnije — za člana Školskoj komisiji.

Gavrilo je postao arhimandrit 13 maja 1844, a vladika šabački 13 novembra 1860.

Godine 1866, oktobra 27, stavljen je u penziju. I, od toga doba, živeo je neko vreme u manastiru Ravanici, a neko vreme u manastiru Bukovu, blizu Negotina.

S jeseni godine 1870, savladan teškom bolešću, došao je U Beograd, i stanio se u svojega prijatelja i rođaka Teodosija Mraovića, današnjega mitropolita, gde je i preminuo 7 februara 1871, u 4 časa posle po dne.

Drugi dan opevan je u velikoj beogradskoj crkvi i sahranjen je u crkvi palilulskoj, na levoj strani paperte, prema grobu pokojnoga Kneza Milana.

Neobično mnogo beograđana ispratilo ga je do groba.

Njegovi književni poslovi, izvorni ili prevedeni, ovo su:

1. Razgovori za obrazovanje srca i duše, u Beogradu 1845:
2. Zabave za decu, u Beogradu. 1847;
3. Kratka i prostrana sveštena istorija, za škole:
4. Kratki i prostrani katihizis, za škole:
5. Časovi blagogovenja, prevod, u Beogradu, 1848:
6. Životoopisanije slavnih ljudi, u Beogradu. 1849;
7. Mala astronomija, u Beogradu. 1850:
8. Jagnjence, priča za decu;
9. Mali Bukvar:
10. Tovit i Judita;
11. Istorija crkve starog i novog zaveta;
12. Dogmatičko bogoslovje;
13. Povest o prvom vaseljenskom saboru;
14. Povest o drugom vaseljenskom saboru;
15. Sveštene povesti iz starog zaveta; i
16. Crkvena istoriji, Jevsevija Pamfila, prevod.

Ova poslednja knjiga dovršila se pred samu smrt njegovu; on je držao korekturu i onda kad je okolina njegova očekivala čas da dušu ispusti!…

Osim toga, Gavrilo je pisao mnoge članke u Čiča-Srećkovu listu, u Srpskim Novinama (vrlo mnogo), u Glasniku, i u Letopisu. A ostavio je u rukopisu mnoge svoje besede, koje su većinom izišle u Hrišćanskom Vesniku, a i neke svoje memoare za koje mi reče g. St. V. Popović da ih ima u rukama.

Vladika Gavrilo bio je jedan od vrlo vrednih naših književnika, naročito na književno-školskom polju.

Kao nastavnik, odlikovao se jasnoćom besede, i čistoćom jezika, ma da je, nekad, i pregonio u toj čistoći; a kao profesor ponašao se prema đacima svakad lepo, dostojno.

Kao znaoca lepog crkvenog pevanja, pominjaće ga dugo ne samo naši sveštenici, nego i mnogi drugi svetovni ljudi.

U crkvi je služio lepo, smerno, dirljivo; kad bi on, u veče, na bdeniju, kadio u crkvi i kada bi, usred one tajnene tišine, viknuo:

— Vostanite!

Mravci bi pojurili uza slušaoce.

A na vladičanskoj liturđiji, kada bi iz oltara zapevao:

— Jelici vo Hrista krestistesja! Sva bi crkva prenula nekih milim, nekim nebeskim tresom!

U životu, u vlasti, nije se umeo naći. Za to je mnogo patio, pa, najposle, i s vladičanstva krenut.

Ako bi srpska crkva održala ono lepo pevanje, koje je Gavrilo onako savršeno znao, i onako rado — i kao vladika — đacima predavao, imala bi na svojoj strani, za svoje svrhe, silu veoma jaku, a učitelju i prosvetitelju Gavrilu, to bi pevanje bilo najlepši spomenik!

---

1. Srpske Novine, 1841, br. 2* ↩︎

Popović Đorđe (Pop Đuka), rodio se oko 1770, u selu Riđici, u Bačkoj.

Ne zna se šta je učio, i gde se školovao, ali se zna da je bio čovek veoma učen, i besednik neobične rečitosti.

Godine 1815, napisao je „Put u Raj“, knjigu moralne sadržine, o poukama iz svetih otaca i starih filosofa.

Od manjih njegovih spisa, zna se za čestitku Mitropolitu Stratimiroviću (jamačno 1807), jer mu Dositije piše iz Beograda, 10 aprila 1808, „Blagodarim ti što si mi poslao tri egzemplara čestitanja i pohvale na tezoimeniti dan opštega roda našega oca, arhipastira, i velikoga blagodetelja, Stefana Stratimirovića“. A pismo svoje počinje ovim toplim rečma:

— Svjaščeniče Božji, muze pojezije ljubimoje čedo, dragi gospodine moj, Georgije Popoviću, zdrav mi budi!

Pop Đuka je bio na glasu kao odlični znalac jezika latinskoga, kojim je pozdravljao zemaljske velikodostojnike, kada je za to bila prilika i zgoda; a hvale ga i kao čoveka odvažna u nošenju svojega svešteničkoga čina i vršenju svoje dužnosti.

Preminuo je u Senti 1833, posle kratke bolesti.

Opština senćanska žalila je za Pop-Đukom kao za ocem, a Isidor Stojanović dao je toj žalosti glaska u Srpskom Letopisu ovim lepim rečima:

„Učasne druzi grudice bacaju.
Tužne od srca reči se kidaju:
„„Laka mu zemlja, večna pamet!
Senta ga dobiti skoro ne će““!

Popović Dimitrije, sveštenik i književnik, rodio se u Vukovaru, 1814 godine.

Osnovnu školu učio je u mestu svoga rođenja, a gimnaziju i bogosloviju u Karlovcima.

Godine 1836, došao je u Segedin za učitelja osnovne srpske škole. On se je zađakonio 1839, i, kao đakon i učitelj, ostao je u Segedinu do burne 1848 godine.

Tada pak skloni se u Sombor, gde ga novi bački vladika, Platon, zapopi iste 1848 godine, ali je parohiju dobio tek posle tri godine, kada je Platon po drugi put postavljen za bačkog vladiku, jer Patrijarah Rajačić nije dotle priznavao Platona za zakonitog jepiskopa bačkog, pa je ostavio bez hleba i one sveštenike koje je Platon 1848 zapopio ili zađakonio.

Godine 1862, Pop Dimitrije posta redovni profesor u učiteljskoj somborskoj školi, u kojoj je predavao nauku hrišćansku, crkveno pevanje i pravilo, i srpski i slovenski jezik — do 1870, kada se je opet vratio na parohiju.

Dimitrije Popović, učiteljujući u Segedinu, bio je izišao na glas kao najbolji učitelj među Srbima na onoj strani. Pored svoje školske dužnosti, koju je vršio tačno i savesno, starao se je u društvu s parohom, docnije novosadskim protom, Pavlom Stamatovićem, da u segedinskih Srba, osobito u srpske omladine koja se učila u segedinskoj gimnaziji i u segedinskom liceju, probudi i razvije srpski duh i pravo rodoljublje.

Osem rada učiteljskog, Dimitrije Popović bavio se je i književnošću. On je bio prvi i, dosta dugo, jedini srpski sveštenik koji je smeo otvoreno pristati uz Vuka, i pisati novim pravopisom i čistim narodnim jezikom.

Pop Dimitrije je veliku uslugu činio srpskoj knjizi i time što je, i u Segedinu i u Somboru, revno kupio pretplatnike na svaku dobru srpsku knjigu, i što je te dobre srpske knjige prodavao i rasturivao po celom onostranom srpstvu. On je znao koja je knjiga za koga. Taj sav posao vršio je tačno i savesno, a bez ikakve svoje koristi.

Bio je poznat i u prijateljstvu sa svima boljim našim piscima i učenim ljudma.

Kad ga je Patrijarah Rajačić ostavio bez hleba, onda su mu mnogo pomogli prijatelji, osobito Vuk Karadžić i Daničić, šaljući mu svoje knjige na prodaju, i novce ostavljajući u njega čak dokle mu Platon nije dao nuriju. Pop Dimitrije je tu prijateljsku ponudu primio, ali se je, docnije, svima tima prijateljima odužio do poslednje pare.

Od svoje sirotinje, odvojio je 200 forinata (400 dinara) te ustanovio u Somboru mali fond da se iz njega nabavlja siromašnoj srpskoj deci odelo i obuća.

Bio je svakad čist, i u svakom radu i poslu tačan i uredan. Kao profesor, svakad je, na nekoliko minuta, pre časa bio u školskom hodniku, i čim bi poslednji čas izbio, ruka Pop Dimitrijeva već je bila na kvaci od školskih vrata, i tako je, s poslednjim otkucajem, ulazio u školu.

Koliko je samo ova tačnost pomagala da su đaci njegovi svakad bili mirni!

Biblioteku je imao uglednu. Srpske knjige u njoj su bile najbolje zastupljene. Retku knjigu, brošuru, raspravu, objavu, itd., ako nigde nisi mogao naći, obrati se Popu Dimitriju, i on ti je je odmah našao u svojoj primerno uređenoj biblioteci, isto onako brzo, kao što bi ti brzo dao odgovora i saveta u ma kako zapletenom i teškom pitanju iz srpskog ili slovenskog jezika.

Crkveno pevanje fruškogorsko znao je savršeno, i rado je i lepo pojao u crkvi. Kao što je svakad i u svačem voleo red i poredak, tako ga je zaveo i u crkvi. Nije kod njega bilo onoga muvanja i guranja, koje onako neprijatno dira u našim crkvama skoro svagda kad god su crkve pune naroda. Pa se opet nikad nije čulo da Pop Dimitrije vikom i grdnjom opominje na red i pristojnost, kao što čine neki sveštenici čija nam je dernjava sablažnjivija od nereda skupljenoga sveta.

Pisac ovih vrsta, bivši godine 1869 u Somboru, na ispitima u učiteljskoj školi, video je i poznao Popa Dimitrija kada je ispitivao svoje đake iz crkvenoga pevanja tako da mu otpevaju, na priliku, iz stihire „Car nebesni“ od i iz neja prošedi; ili u Dostojno od i mater Boga našego, itd. itd.

Vrativši se ovamo, pisac je nastajavao da se Pop Dimitrije dobije za beogradsku bogosloviju, na što bi on, imajući onda ovde udatu kćer, rado pristao. Tu misao prihvatili su i drugi koji su istinski želeli da se crkveno pevanje i pravilo dovede u željeni red; ali se ona razbi o mlitavost i neodlučnost onoga bez koga se tako što u bogosloviji nije moglo izvršiti.

Pop Dimitrije je preminuo od udara, 25 aprila 1882, u Somboru.

Od njegovih književnih radova štampani su:

1. Osvald ili Zlatotvorno selo, prevod, 1843; drugo, 1870;
2. Segedinski kalendar, 1862;
3. Rakiska kuga, prevod, 1868;
4. Mala katavasija.
5. Veliki Zbornik, u N. Sadu, 1878;
6. Velika katavasija, 1880.

U ove tri poslednje knjige, Pop Dimitrije je sabrao iz crkvenih knjiga najlepše crkvene pesme, i složio ih po redu kao se u crkvi pevaju.

Crkvi i sveštenicima ove knjige čine veoma potrebne usluge.

Popović Aleksa, rodio se u selu Subjelu, u nahiji užičkoj.

Kad su Srbi, u leto 1805, očistili Karanovac od Turaka, dođe im glas, da je Porta odredila niškoga Afis-Pašu Beogradu za vezira, i zapovedila mu da odmah ide s vojskom da Beograd zauzme, i da Srbiju pokori i umiri.

Na takvu Portinu zapovest, Afis-Paša je odmah poslao svoga Omer-Agu u Užice za muselima, da i onamo kupi vojsku, i da bude gotov, čim se pozove, poći k Beogradu.

Razabravši za sve to, Srbi pohitaju da što pre urede stvar s Turcima užičanima. Za to Milan Obrenović, Jakov i Prota Nenadovići s vojskom i dva topa, koje su preko Maljena prevukli, pođu na Užice.

Na planini Crnokosi izađu pred njih izaslanici Turaka užičana da pregovaraju o miru. Dotle su užičani govorili da u Srba nema topova, a kad sada vide, i rukama opipaju, ne trešnjevake, nego prave topove od tuča, oni se zaplaču, i reknu;

— E, odista hoće da se mijenja carstvo!

Kad od mira ne bi ništa, užički se izaslanici vrate u Užice, a srpska vojska, za njima, dođe i opsedne ga sa svih strana.

Bili su ilinske vrućine, kuće u Užicu gotovo sve su pokrivene daskom, te tako, za malo vremena, od topovske vatre, planu kao barut, i varoš gotovo sva izgori, a turske žene i deca nagrnu gradu, pribiju se uza nj kao roj ka grani na kojoj hoće da se sabije. Tada izađu novi izaslanici k srpskim starešinama, i s njima ugovore mir ovako:

• Da užičani između sebe isteraju niškoga Omer-Agu, Begu Novljanina, Fočića Osman-Agu, i njihovu družinu;
• Da dadu 50.000 groša vojnoga nameta, i 80 hatova;
• Pa, posle toga, da sede mirno, i da rade svaki svoj posao.

Kad se ovako uredi, Turci, gosti užički, svi odu u Bosnu, a u Užicu ostanu samo mirni Turci užičani.

Tada je Aleksa Popović iz Subjela, koji je i dotle bio knez i vrlo uvažen u narodu čovek, postao vojvoda užički. Oglašeno je i Srbima i Turcima: da je svakom slobodno dolaziti u Užice na pazar, a za bezbednost i Srba i Turaka jamče srpske i turske starešine.

I tako je užički grad ostao u rukama turskim, a varoši u turskim i u srpskim.

Aleksa je bio starešina nad Srbima, a u svakom mešovitom poslu dogovarao se je s turskim starešinama.

Po naravi svojoj, ovaj je čovek bio miran, i odlikovao se je više kao sudija i upravnik, nego kao kakav borac i vojvoda.

Kad je, docnije, uređen upravni savet, Aleksa je došao u nj, kao predstavnik nahije užičke; vojskom pak užičkom komandovao je Milan Obrenović, a posle njega brat mu Miloš Teodorović Obrenović.

Nesrećne godine 1813, Aleksa Popović nije nikud bežao iz otadžbine, nego se predao Turcima, i ostao je opet kao neki starešina u narodu.

Godine 1815, Turci užičani, osetivši da se sprema ustanak u Šumadiji, dozovu u Užice: Kneza Aleksu, Kneza Vasilija, Mijaila Radovića, i Radovana Maslaća iz Papratne, i zadrže ih u gradu, kao taoce miru. Ali kako se je ustanak počeo širiti, naume ove knezove iseći. U oči dana kada su ih hteli pogubiti, dokaže im neki Turčin, koji je mnogo Aleksina hleba pojeo, šta ih sutra čeka. Te se oni, tu noć, navezavši pojas na pojas, spuste niz gradski zid onamo k Detinji. Tom prilikom Aleksa i Vasilije skrhaju se ljuto, te ne mognu ni s mesta odande. Sutra dan ih Turci tu nađu, i odseku glave obojici.

Tako je svršio svoj život knez Aleksa Popović iz Subjela.

Radović Mijailo pak, srećom ostavši zdrav, uzme Maslaća na krkače, i iznese na Zabučje¹.

---

1. Milutinovićeva Istorija, 284. ↩︎

Pop Filip (Petrović)¹, rodio se u selu Gornjoj Brezovi, kod Studenice, 1775. Docnije je ostavio mesto rođenja, i preselio se u selo Trnavu, blizu Čačka, gde je živeo do smrti.

Popa Filipa, kao borca za otadžbinu, vidimo prvi put 1806, kad je ono Karađorđe bio poslao na Pazar Kapetana Radiča, i svojega vernoga barjaktara, Tanaska Rajića, potonjega Leonidu srpskog.

Tada je Pop Filip živo navaljivao da se i studeničani pridruže k ustanicima iz Šumadije, i da se puste u borbu s Turcima, ma da su ovi bili jači i brojem i vojnom opremom.

I studeničani su ga poslušali. Prvi boj imali su na reci Deževi gde su, nekad, bili Nemanjini dvori. Boj je taj bio dug i krvav. Trajao je od jutra do večera. Pred veče, Turcima stigne iz Pazara pomoć, te oni, tako ojačani, potisnu Srbe, i raspu ih. U tom boju, među drugom braćom, slavno je poginuo i vojvoda Đura, pod kojim je bila podgorska nahija!

Na žalost, o Popu Filipu, posle toga boja, ne nalazimo ništa. Vladika Janićije, na jednom mestu, veli da se je Pop Filip odlikovao u bojevima:

• Na Podgoru² i Koštanskom Polju³,
• I na Stolu, i temnićskom boju.

Tek godine 1815, u drugom ustanku, Pop Filip se javlja odmah u početku, da ga na skoro opet nestane.

Tako je Knez Miloš, odmah posle takovske odluke, poslao Popa Filipa u jagodinsku nahiju da diže Srbe na Turke, i da ustanike uredi.

S takim ovlašćenjem, Pop Filip je oglasio Kneza Iliju Vukomanovića iz Sabante, za glavnoga upravnika svemu tom pokretu, a vojnim radnjama, pod njime, upravljao je Mileta Radojković, iz Katuna.

Svršivši taj posao, Pop Filip se je vratio Knezu Milošu, te mu kazao što je uradio. Posle toga ne viđamo ga ni u bojevima, niti na narodnim skupštinama.

Pop Filip je poginuo u svojoj kući o Sv. Luci, svom krsnom imenu, 18 oktobra 1820, na ovaj način: nekom Tomi Paunoviću iz Goričana okine se puška, i prebije desnu ruku Popu Filipu, od čega on umre. Onda je razglašeno da se je Tomi sama puška okinula, te ga je ubio nehotice, ali se je u isto vreme zuckalo i to: da je Toma ubio Popa Filipa po nečijem nagovoru.

Gde je ovde istina, zasad se još ne može znati: vreme će, zar, i s ovoga dela skinuti zastorak kojim je pokriveno!

Pop Filip je ukopan kod trnavske crkve, baš do južnih vrata. Na grobu mu je bela ploča s krstom, a bez ikakva zapisa.

Dok je popovao, imao je običaj, kad ide na konju u mesto gde nema sena, nositi u terćijama bremence sena; nosio je i svoj saplak, iz koga je svakad pio vodu, i drugo piće — čemu je kad bilo vreme i prilika.

---

1. Ovaj čovek se svuda pominje kao Pop Filip, bez prezimena. Samo u Milutinovića Istoriji (str. 210) kaže mu se prezime Petrović. Za to sam ga onde stavio pod ime, pod kojim je bio čuveniji. ↩︎
2. Podgor se zove predeo od mesta Borji, na našoj granici, uz reku Rašku, pokraj Novog Pazara do Sopoćana, odakle dolazi reka Raška, pa odatle preseca pravo pokraj Seničkog polja na Grmičak, u od Grmička niz reku Deževu, u Rašku. To se zove Podgor, u kom ima 140 sela i zaselaka; tu su Đurđevi Stupovi, tu je Stari Pazar, i druga mesta. ↩︎
3. Koštansko Polje je u nahiji novopazarskoj, 4 časa od Pazara, a 6 časova od Raške, idući preko Đurđevih Stupova, a kad bi se išlo, preko Nova Pazara, 7 časova. Koštansko je polje na putu iz Sjenice u Peć; malo je bliže k Sjenici nego k Peći. Karađorđe, kad je udarao na Pazar, došao je iz Sjenice preko Koštanskoga Polja, gde je noćio, i svoju vojsku sačekao, pa odatle grunuo na Novi Pazar, i pola ga zapalio.
   O postanju toga imena različno se govori: jedni vele da je tu bila koštanova (kestenova) kora; a drugi — da je Vasojević Steva na tom polju igrao košiju. ↩︎

Podrugović Tešan, rodio se u selu Kazancima, u Gacku, u Hercegovini. Po ocu se zvao Gavrilović, pa su ga Podrugom i Podrugovićem prozvali za to, što je bio vrlo veliki, to jest za po drugoga čoveka!

U početku 1815, našao ga je Vuk u Karlovcima, u najvećem siromaštvu, gde u ritu seče trsku, i na leđima donosi u varoš, te prodaje, i od toga se hrani.

Doznavši da Podrugović zna mnoge lepe pesme, Vuk mu da na dan koliko je mogao živeti, pa počne od njega slušati pesme, i prepisivati ih.

Od njega je, kako sam veli, prepisao ove pesme:

1. Pošetala Hajka Atlagića.
2. Kad se ženi srpski car Stjepane.
3. Uranio starac kaluđere.
4. Poranile tri srpske vojvode.
5. Ili grmi il’ se zemlja trese?
6. Car Lazare sjede za večeru.
7. Sjede Marko za večeru s majkom.
8. Rano rani Turkinja djevojka.
9. Pita majka Kraljevića Marka.
10. Kulu gradi Crni Arapine.
11. Vino pije Musa Arbanasa.
12. Slavu slavi Kraljeviću Marku.
13. Kad se ženi Smederevac Đuro.
14. Zaprosio Popović Stojane.
15. Pošetao od Budima Kralju.
16. Vino nije Novak i Radivoj.
17. Još od zore ni pomena nema.
18. Vino pije od Janoka Kralju.
19. Knjigu piše Novljanin Alija.
20. Još zorica ne zabijeljela.
21. Kad se ženi Rimljanin Alija.
22. Vino piju mladi Crnogorci.

U oči Cveti, 1815, uzme ga Vuk u kola i ode s njim u manastir Šišatovac, misleći da tu, kod svoga prijatelja L. Mušickoga, posedi duže, i pesama prepiše više. Ali dođe glas da se u Srbiji digla nova buna na Turke, a Podrugoviću, veli Vuk, kao da uđe sto šiljaka pod kožu, i hoće odmah da ide da se bije s Turcima. Jedva ga Vuk toliko zadrži da prepiše nekolike od onih pesama koje mu je, idući iz Karlovaca, putem kazivao.

Sad ga metne u kola, doveze do Mitrovice, i isprati ga u Srbiju.

Kad se Srbi, u jesen te godine, izmire s Turcima, Podrugović ode u Bosnu. Provrljavši koje kuda, po svom pređašnjem običaju, sastavi nekoliko konja, i namesti se negde u nahiji srebrničkoj da živi kao kiridžija.

Ne prođe mnogo, a on se posvađa s nekim Turcima koji ga, pošto ih je bilo nekoliko, isprebijaju tako da je od uboja umro.

Podrugoviću nije bilo više od 40 godina, kad je Vuk od njega prepisivao pesme.

Pre toga je hajdukovao. Bio je vrlo pametan i, kao hajduk, pošten čovek. Vrlo je rado pričao i kazivao koje šta veselo i šaljivo, a pri tom se nije nikad smejao, nego je uvek bio kao malo namršten. On je znao još, najmanje, sto junačkih pesama.

Vuk dodaje da nije dotle poznavao ni jednoga čoveka koji on pesme znao tako kao Podrugović. Njegova je, veli, svaka pesma dobra, jer je on pesme razumevao i osećao, i mislio je šta govori.