Категорија: P

Pljakić Antonije, rodio se 1781, u selu Kamenici, nahije rudničke.

Njegovo je pravo prezime Ristić, a Pljakom ili Pljakićem prozvao se je sam, po karanovačkom dahiji, Turčinu Pljakiću, koga je u boju na Rudniku, 1804. bio ranio, pa su ga drugi Srbi u zasedi na Jelen-Kamenu dotukli.

Antonije je, najpre, bio momak i svirač Karađorđu, a posle mu je uzeo kćer, postao rudnički vojvoda i, godine 1812, već je bio „Glavni komandat od Moravice do Topoljaka“.

Čim se je Antonije preporučio za toliko odlikovanje? Na to pitanje Sima Milutinović daje neke nejasne odgovore, pa dodaje i ovo:

Lijep bio kao Narcis vidom,
I besjedom i divotnim rastom…
A da s’ Bog d’o u trn pretvorio
Kada vnješnost ženske oči draži,
Te pristaju s tigri vjekovati“!

Ne zna se ni za jedno junačko, ili rodoljubno delo, koje bi ovaj čovek bio učinio za svojega veka. Što se god o njemu priča samo je čudo i pokor.

Pokojni Jovan Gavrilović piše da je poznavao ovde u Beogradu trgovca koji je, za Pljakine vlasti, bio šegrt u Karanovcu. Taj mu je trgovac kazivao, da je Pljaka posekao prosjaka koji mu je pristupio i zaprosio Boga radi!

Neka baba Stanka Pazarka, koja se je nalazila u Pljakinoj kući oko žene njegove g-đe Save, pričala je kako je vrlo često morala zavijati pupak Pljakinoj ženi: „Jer, veli, čim vojvoda drekne, pa koga ubije, ili prebije, a to se je dešavalo vrlo često, samo kad je kod kuće, njoj se, jadnici, od straha muževlja, odmah razvije pupak, pa se stane preturati i jaukati od bolova“.

Poslednjih godina Karađorđeve vlade, u Srbiji su se bili pojavili mnogi proroci i vračare, koji su prorokovali: da će Karađorđe ostaviti zemlju, da će Srbija pasti, i da će Turci opet ovladati narodom. Bilo se je čulo da u selu Nevadima, u nahiji rudničkoj, ima neka taka vračara. Pljaka, kao starešina, dođe u Nevade, i upita kmeta Petra Grkovića:

— Kmete, ima li u tvom selu taka i taka vračara!

— Ne znam, Gospodaru, odgovori kmet, hoteći zakloniti sirotu ženu od strašne smrti, a vojvodu od sramne sile!

— Ili je kazuj, vikne Pljaka: — ili ću ti sad glavu odseći: Pa povadi sablju iz korica.

Petar mu se stane moliti, kako no se već Bog moli, da ne čini take sile na pravdi Boga.

— A ti mi pozlati sablju, rekne vojvoda: — pa da te ne sečem! I pruži mu je pljoštimice.

Petar stane ređati po sablji rušpe, dokle je imao zlata: a posle nastavi srebrom; te, tim otkupom, očuva život i sebi i babi.

Sinu jednoga vračara, Pljaka je prebio desnu ruku i levu nogu, pa ga tako ojađena vezao i obesio konju o unkaš. I, tek pošto je prošlo neko vreme, zapovedio je da se ubije.

Nesrećni otac, vračar, to je sve morao gledati svojim očima, pa tek onda je besni vojvoda zapovedio da se i on pogubi.

Neki Seničanin, momak, koji je služio u Pljake, a docnije je bio momak u Petra Lazarovića-Cukića, pričao je da je Pljaka neku babu, za koju je bio čuo da je veštica, živu ispekao usred Karanovca.

Seničanin je nabrajao pojedince sve što je činila ova jadnica od kako su je pripekli dokle je vatra već nije spržila, ali ja to od groze ne mogu ovde pisati……

Pomenulo se — ne povrnulo se!

U hartijama Pljakinim, ima jedno Karađorđevo pismo, pisano 11 avgusta 1811, u Vražogrncu. U tom pismu Vožd veli:

— Pismo vaše primio sam, i razumeo jesam za sve isto mi pišete: za hajduke, za Sviračevića, za vračaru, i za jatake njine, to si sve dobro učinio!

Godine 1813, Pljakić se zadrži, koje na Topoljaku a koje posle u Karanovcu, te nije stigao da zajedno s tastom ostavi Srbiju. On je tek 23 novembra 1813 od generalne komande, u Petrovaradinu, uzeo pasoš za dalje putovanje.

U pasošu mu piše da je, ranjen u levu nogu, hramao kad je prošao kroz Karlovce.

U tim hartijama nalazi se i jedna ovaka zapiska:

Odneto od Gospodara Antonija Pljakića, u Karlovci, od magistrata karlovačkog:
U stvarima groša: 14.561;
U dukatima 2167 komadi, ili: 26.004;
Svega u stvarima i gotovih: 40.565

Iz Austrije, Pljakić je, meseca septembra 1814, preko Temišvara, s ostalima srpskim beguncima, otišao u Rusiju, gde je ostao do 1832 godine.

Te pak godine, 10 aprila, dobio je, u Kišenjevu, pasoš za povratak u Srbiju, i s tim pasošem došao je u Malu Vlašku.

Knez Miloš je, kao što veli pok. Jovan Gavrilović, bio prijatelj Pljakiću, i hteo je pustiti ga u otadžbinu, ali su druge staretine bile protivne tome, te, tako, Pljakić ostane u mestu Černjecu.

Odatle je, po Stojanu Simiću, molio Kneza Miloša, da mu sina primi u državnu službu. I Knez mu je, preko Simića, odgovorio da pošlje sina s jednim pismom, pa će mu dati službu za koju bude.

To je bilo meseca februara 1832, a 3 novembra te iste godine, Kneginja Ljubica odgovara na pismo g-đi Savi Pljakićki, kumi svojoj, i javlja joj, da joj je Knez dopustio da se vrati u otadžbinu. Izlazi da je Pljakić umro između februara i novembra 1832, u Černjecu.

O Antoniju Pljakiću valja pročitati pesmu Sime Milutinovića¹ koja se počinje ovako:

„Mali care…? Karanovca grada!
Kad prestade svom Srbnistvu služit’
I o sebi sta se bavit’ samu
Ter odonda, otkako te Vožde
Pram istoka poče držat’ sina,
Za usluge dotle t’ i priznajne…
Am de sada na sudiju sveta,
Nek’ i tebe pravda ne mimođe“!

---

1. Srbijanka 3, str. 107—122. ↩︎

Piroćanac S. Milan, državnik, rodio se u Jagodini 7 januara 1837, od oca Stevana Nedeljkovića-Piroćanca¹, i matere Milice, a preminuo je u Beogradu 1 marta 1887 godine.

Milan je znao i u govoru često upotrebljavao neke poslovice i druge tipske narodne rečenice, koje se ređe mogu da čuju u Knjaževcu, gde je on proveo svoje detinjstvo.

Na pitanje: otkud to zna, on odgovori, da je to sve slušao od svoje majke Milice, koja je bila rodom iz Levča. I, tom prilikom, ispriča i priču o prvoj proševini njegove matere, koju je njegov otac uzeo za se tek pošto je ostala udovica iza prvoga joj muža. Evo te priče:

Pavle Cukić iz sela Krčmara, bivši Karađorđev vojvoda, bio je 1813 godine prešao u Srem, zajedno sa svojom ženom i decom.

Kad Knez Miloš godine 1815 krene drugi ustanak na Turke, Cukić ostavi svoju ženu i decu u Sremu, pa se vrati u Srbiju, i odmah se umeša u narodne poslove. Jednom, idući iz Gruže preko Levča ka Jagodini, Lukić padne u selo Duleni ondašnjemu popu na konak. Popu to veče u kući bili svatovi: doveo je bio za sina devojku, i spremao se sutra da ih venča.

Cukić vidi lepu vođevinu Milicu, i veoma je zamiluje. Kao što je uvek bio osion i samovoljan, on će popu-domaćinu reći:

— Pope, ti si dokon, a nurija ti je sva oko kuće. Ti možeš naći za sina i drugu devojku, a ovu ću da uzmem ja za sebe!

Pop se počne protiviti, ali je Pavlova družina jača i od popa i od svatova, te popa lepo svoju nesuđenu snahu venča za vojvodu Pavla Cukića!!

Posle toga, Cukić svoju mladu, s vernim pratiocima, pošalje u Krčmare kući svojoj.

Kad se svrši ratovanje s Turcima koje, na Boga, nije ni trajalo dugo, Pavle dođe u Krčmare kući, i tu je živeo sa svojom drugom ženom lepom Milicom.

Jednoga dana, posle po dne, Pavle je sedeo pred kućom, pušio i srkao kavu, a Milica, s poslužavnikom, stajala je pred njim čekajući da primi fildžan, pošto joj čovek kavu popije. Na jedan mah velika se kapija na njihovoj avliji otvori, i unutra lagano uđu volujska kola s kanatima, u kojima je sedela jedna žena s decom.

— A gle, Gospođe vojvodinice, viknu jedan sluga ispred kuće!

To je bila glavom prva žena Pavlova!

— Kuku meni! Kuda ću sada ja! reče Milica i prizne plakati.

— Ne brini se ni malo, odgovori Pavle: — u Cukića ima kuća i za četiri žene, a kamo li za dve!

I odmah ustade, izađe pred kola, i reče onoj ženi: da se stovari i namesti u drugoj kući njegovoj, malo dalje od one, u kojoj je on s Milicom živeo.

I žena posluša bez reči.

Posle toga, svi su tu lepo živeli. Pavle je redovno boravio s Milicom, ali je svraćao i k prvoj ženi svojoj. Ljudi su ga viđali kad sedne pred onu drugu kuću, zapali čibuk, i rekne toj prvoj ženi, da mu skuva kavu i da donese!²

Kad Cukić pogibe, onda iza njega ostaše u kući mu dve njegove udovice, obe venčane žene njegove.

U Jagodini pak Stevan N. Piroćanac kapetan, ostavši bez žene, čuje za Milicu, drugu Cukićevu udovicu; dođe u Krčmare, isprosi je, i oženi se njome.

Eto s tom Milicom Stevan je rodio sina Milana, potonjega državnika srpskog.

Dok Milica nije bila otišla za Stevana, ona je lepo živela sa prvom Pavlovom ženom. I ne samo da su se one lepo slagale, dokle su bile u jednoj kući, nego je Milica, čak sa sinom svojim Milanom, dolazila u Krčmare, u goste, inočici svojoj, prvoj ženi Cukićevoj, i ova je Milici te pohode vraćala, i gostila se u Jagodini kod nje po nekoliko dana!

Iz Jagodine je Stevan Piroćanac otišao u Knjaževac za sreskog načelnika, pa je onamo odveo i Milicu i Milana.

Osnovnu školu Milan je učio u Jagodini; polugimnaziju u Kragujevcu, pa je onda došao u Beograd, te dovršio gimnaziju, i dve godine liceja.

Posle toga, Milan ode u Pariz, te svrši prava i 1860 postane lisansije. Iz Pariza se vrata u Germaniju, i onamo provede godinu dana, učeći nemački jezik.

Vrativši se u otadžbinu, dobio je 1861 službu u ministarstvu spoljnih poslova. Ilija Garašanin iz ranije je bio zapazio mladoga i darovitoga Piroćanca, te ovaj 1866 posta načelnik odeljenja u ministarstvu spoljnih poslova.

Uživajući zasluženo poverenje i Garašanina i samoga Kneza Mihaila, Piroćanac je, u dva maha, slan u Crnu Goru s političkim zadacima.³

Posle smrti Kneza Mihaila, namesništvo ukloni Piroćanca iz ministarstva, postavivši ga najpre za predsednika suda beogradskog okruga a posle za predsednika suda rudničkoga u Gornjem Milanovcu.

Otuda se Piroćanac 1874 vratio u Beograd, i otvorio advokatsku radnju. Na skoro iza toga bio je ministar spoljnih poslova u Čumićevu kabinetu.

Godine 1880 Piroćanac je sastavio kabinet pod svoji predsedništvom, primivši u njemu ministarstvo pravde. Docnije je bio ministar spoljašnjih poslova i opet predsednik ministarstva, pa je 1883 dao ostavku i otišao u pensiju.

Piroćanac je najpre pisao u listu Šumadiji; a i u Godišnjici 3 ima njegov referat o spisu: Karakter i duh političkih partija. On je najviše i najbolje radio i uradio: da se krene politički list Videlo, i da se oko toga lista priberu ljudi, koji su se docnije, kad su se radikali od njih odvojili, nazvali Napredna stranka⁴.

I u stranci i docnije u vladi Piroćanac je bio vrlo vredan na poslu, razborit i tolerantan u suđenju, a korektan u ponašanju.

Kad ono opozicija, izlaskom iz skupštine, onemogući dalje pravilan rad skupštinski a opasnost bejaše očevidna da će na novim izborima dobiti većinu glasova baš ovi, koji sad iz skupštine izlaze, onda jagodinski predsednik suda, Kraljev poslanik, Laza Petrović izume dosetku: da se prime u skupštinu i oni koji makar po dva glasa dobiju na izborima. Piroćanac tada podnese ostavku, ali mu ostavka ne bi primljena, i skupštinari, počeše pretiti da će ga baciti kroz prozor, ako ostavku ne trgne. Tada je on rekao:

— Kad ste toliko navalili, ja ću i dalje ostati, ali vi sami znate kolika je korist od kera, koji se silom tera u lov!

Kad je Piroćanac došao u pensiju, onda je otpočeo rad advokatski, i tu se vrlo skupo umeo naplaćivati, a klijenti su mu i bivali sve imućni ljudi ili udruženja.

Piroćanac je bio višega rasta, suve snage, crne masti, a lica duguljastoga; sa slaba vida uvek je nosio naočare. Kosu je zadržao do smrti, brkovi su mu bili reavi a tako i brada. Čovek vrlo krakat, obično je koračao tako krupno, da je bilo teško ići s njim u korak. Imao je od prirode redak državnički dar, opšte obrazovanje prostrano, a pravničko znanje temeljno, iscrpno. Među dosadašnjim našim pravnicima neće se pogrešiti ako se njemu označi najvidnije mesto.

U procenjivanju prilika i ljudi Piroćanac je bio dubok, širok, i pouzdan; u vršenju vlasti čvrst i razborit; u zakonodavstvu jasan i liberalan. Po svojem pravnom školovanju, on je bio đak francuske škole, ali je u primeni pravnih načela gledao i na istoriju i na stupanj političke obrazovanosti svoga naroda. S toga je rado putovao po okruzima, i razgovarao s ljudima iz naroda.

U govoru je bio odsečan, razgovetan; u pisanju silan, precizan. Rukopis pak bio mu je tako nečitak da neka mesta ni sam on nije mogao lasno pročitati.

Nije bio besednik. Govoreći u skupštini, on je obično stajao na jednoj nozi, tek podupirući se drugom nogom; ruke je opružao niza se, a iz usta niz bradu puštao je argumente, kojima bi drugi razlamao protivnika! Ali ako bi, u manjem krugu, sedeći, razgovarao i što dokazivao, bio je toliko snažan, da mu je bilo vrlo teško naći suparnika.

Pred svoju smrt bio je osobito vredan na pisanju. Pored onoga što je pređe pomenuto, Piroćanac je ostavio ove spise:

1. Jednu brošuru na francuskom jeziku o Balkanskim narodima, 1899.
2. Knez Mihailo i zajednička radnja Balkanskih Naroda, 1895.
3. Beleške povodom jedne Diplomatske Istorije, 1896.

U ovom spisu je vrlo oštro pretresao politiku i pisanje Jovana Ristića. Iz toga se izrodila polemika između Piroćanca i Ristića, koja je donela iz Piroćančeva pera nekolike odgovore koji, odbijajući na stranu što je u njima polemično, sadrže vrlo interesne strane i pasaže.

Piroćanac je vrlo milovao da zida lepe zgrade. I ozidavši tri veće kuće, pokazao je da ima i ukusa i dovoljno tehničkoga znanja za take radove…

Na plaćanju bio je vrlo tvrd, jer se često i pružao dalje od svoga gubera!…

---

1. Stevan je bio rodom iz sela Šugrina blizu Pirota, sa čega se i zvao Piroćanac! ↩︎
2. Ovako sam ja zabeležio ovaj slučaj po kazivanju samoga Milana Piroćanca. Posle njegove smrti čuo sam od nekih drugih i neke razlike, kao na priliku, da je to bilo u selu Ljubavi a ne u Dulenima; da je Milica bila popu kći, a ne snaha, i drugo što šta; ali sam ja voleo ostati pri onom što sam slušao od samoga Milana. ↩︎
3. Vrlo je interesantan Piroćančev izveštaj sa Cetinja, pisan 5 marta 1867. ↩︎
4. Samo ime smislio je i dao pok. Milan Kujundžić. ↩︎

Petrović Vićentije, rodom je iz sela Koraćice. On je bio Knez još za Turaka, a u isto vreme jedan od glavnih pokretača ustanku od 1804, Kad je buna na Turke buknula, Vićentije je bio među prvima koji su ustanike vodili na Turke.

Vojevao je, bivao u mnogim bojevima, i stekao je nekoliko rana, a ipak mu ime Knez nije zamenjeno nikakvim drugi vojničkim imenom.

Godine 1813, septembra 22, Vićentija Petrovića vidimo na Šapcu gde, zajedno s Knezom Simom, Lukom Lazarevićem, Protom Matejom Nenadovićem i Milošem Obrenovićem, moli Mitropolita Stratimirovića za lađe, koje bi prevozile narod preko Save u u Srem, ispred Turske najezde.

Uz to pismo, u hartijama Stratimirovićevim, ima i jedna beleška po kojoj je tada, od straha turskoga, prevezeno iz Srbije preko Save 61.000 duša, a docnije se u Srbiju vratilo 57.000!

Knez Vićentije je dočekao i drugi ustanak 1815, to je i tada učinio lepih usluga svojoj otadžbini, osobito u prvo vreme.

Godine 1815, novembra 14, Knez Miloš je postavio Vićentija Petrovića za oborkneza gročanskoj nahiji s vlašću da „može udariti do 50 batina“.

Ali je već bio ostario i onemoćao. Umro je, kod svoje kuće, u Koraćici, 31 oktobra 1822 godine, i ukopan je u seoskom groblju. Njegov grob pokriva ploča s ovim zapisom:

„Zde očivajet rab Božji Vićentije Petrović, knez nahije gročanske. Prestavi se meseca, oktombra 31, 1822 leta“.

U Koraćici se priča da su mu, mrtvu, izvadili iz tela 12 kuršuma!…

Petrović Sava, doktor, književnik, rodio se u Šapcu 14 januara 1840 godine.

Osnovnu školu i polugimnaziju svršio je u mestu svojega rođenja; u Beogradu je dovršio gimnaziju i licej, a u Parizu je učio lekarske nauke, i proglašen za doktora u medicini.

Povrativši se u otadžbinu, postao je lekar u vojsci, a docnije i lični lekar Nj. V. Kralja Milana. U vojnoj službi Petrović je došao do čina sanitetskoga pukovnika.

D-r Petrović bio je u dužnosti vrlo vredan i tačan; ali se uz to s ne manjom ljubavlju i uspehom bavio i naukom. Najradije i najkorisnije kretao se je na botaničkom polju, koje je i obogatio sa više od 200 novih biljaka koje u Srbiji rastu a nauka za njih nije pre znala!

Uvažavajući njegove naučne radove, Srpska Kraljevska Akademija izabra D-ra Savu Petrovića za svoga člana dopisnika, ali na žalost njemu smrt ne dopusti ni da uđe među akademike nove drugove svoje!

D-r Sava Petrović preminu, posle duge i teške bolesti, 20 januara 1889 u Beogradu.

Lekarsko Društvo, u kom je D-r Sava bio redovni član, javljajući njegovu smrt, ovako žali za njim:

„D-r Sava Petrović znamenit je i kao naučnik i kao lekar. Botanika mu bejaše draž životu, i u njoj je stekao ime, koje se barabari s imenom njegovoga učitelja (Pančića). On je u tom radu svagda imao svoju metu pred očima: da, kao lekar, širi svoju nauku u narodu. Lekarsko Društvo položilo mu je na grob venac od svežeg cveća, zato što će miris da mu obeleži dobrotu srca, a žarka boja cveća duh njegov, koji je za života svetlio i rasvetljavao srpsko društvo.“

Pored svojega rada naučnoga, D-r Sava je zaslužio zahvalnost i za to što je svojom imovinom tako upravio da ona, po njegovoj smrti, najviše pomogne srpskoj knjizi i narodnoj prosveti!

Od književnih radova Savinih ovde se mogu pomenuti:

1. Pretvaranje i prikrivanje bolesti kod vojnika, po D-ru Boazu, Isfordingu, i dr. Izdalo ministarstvo vojno. Beograd. 1875.
2. Flora okoline Niša. Beograd 1882.
3. Lekovito bilje u Srbiji. Srpski Arhiv za celokupno lekarstvo. Odeljak 2. knj. 16. Beograd, 1883.
4. Dodatak flori okoline Niša. Beograd, 1885.

Još je pisao o Kosmeticima i o drugom štočem u raznim periodskim izdanjima.

Neka je slava njegovu svetlu imenu i vrednomu peru!

Petrović Radič, poznati kao Kapetan Radič, starinom je iz Levča, iz sela Siokovca, pa se preselio bio u Ostružnicu, na Savi.

Još u Kočinu Krajinu (1778), Radič je, s nekoliko druga, ogledao da uđe u Donji Grad, te da otvori vrata Nemcima, ali se ta namera izjalovila zbog velike magle.

Pod Mihaljevićem, Radič je rano postao kapetan u dobrovoljcima, i kao takav, imao je priliku da Karađorđa odmoli pred Mihaljevićem.

Po svršetku nemačkoga rata, i po utvrđenju mira (1791), Kapetan Radič je dobio od Cara Leopolda diplomu na plemstvo¹ i penziju, pa je, posle, živeo u selu Jakovu, u Sremu.

Kad se Srbi, 1804, dignu pa Turke, Radič ostavi penziju i pređe u Srbiju, gde je svojim poznavanjem ratne veštine, svojom energijom, i hrabrošću učinio Srbiji golemih usluga.

Po osvojenju Karanovca 1805, gde se osobito odlikovao, postao je vojvoda u tom mestu.

Na kraju 1806, kopajući šanac u Beogradu, i nameštajući topove, bude strašno ranjen u krsta. Ranu tu preboli s teškim mukama, ali od nje ostane malko poguren.

Pošto malko ozdravi, oženi se u Beogradu lepom mladom pokrštenicom.

Godine 1808, postao je sudija u beogradskom magistratu.

Godine 1809, pošto Srbi stradaju na Kamenici, i Turci navale s te strane, on, onako poguren, ode na vojsku, i Karađorđe ga ostavi s Petrom Jokićem buljubašom, da utvrde i čuvaju Ćupriju, varoš na Moravi, da bi se Srbi mogli tu ustaviti, ako ne mognu suzbiti Turke na Deligradu.

Ali njih neko omete, kazavši im da je Karađorđe napustio prvu misao, i, drugim putem, otišao u Šumadiju, te oni zapale šanac na Ćupriji, i topove, koje nisu mogli u hitnji prevući, bace u Moravu.

Poznato je da je Karađorđe, za taj postupak, pucao na Jokića da ga ubije, i ranio ga. Kad se Radič vrati u Beograd, naiđe na drugu nesreću. Njegova žena, s drugim bulama i pokrštenicama, prešla u Zemun, pa odande otišla u Tursku, odnesavši mu sve što je imao, a nije mnogo ni imao.

Godine 1810, Radič se opet oženi lepom mladom sarajevkom; a godine 1813 prebegne u Srem, i tamo je, sa ženom i detetom, proživeo dve godine u najvećoj siromaštini.

Godine 1816, u proleće, pošto su se Srbi na novo digli na Turke pod Knezom Milošem, i dobili neke slobode, Radič ostavi ženu i dete u Sremu, pa prebegne opet u Srbiju, i dođe u Beograd, gde ga Petar Moler primi u svoj konak.

Kako je Radič prešao u Beograd, odmah je, s one strane, paši javljeno da je prebegao Kapetan Radič, koji je, s Crnim Đorđem, najviše Srbe bunio; koji se, po tom, ženio Turkinjom, i u Beogradu bio sudija, i t. d.

Paša, doznavši sve to, upita Molera i druge knezove:

— Kakav je čovek Radič, i šta traži u Beogradu?

— To je čovek star i sakat; on jedva ide; nema nigde ništa, pa je došao amo k svojim ljudima, da ne umre od gladi. Tako odgovori Moler.

Paša se, u taj mah, zadovolji takim izveštajem.

Posle nekoliko dana, kad Srbi predadu Molera u grad kao krivca, paša opet upita Vujicu Vulićevića:

— Stojite li vi dobri za Radiča?

— Mi za njega ne ćemo da znamo; ti čini s njim šta znaš, odgovori Vujica!

Onda paša pošlje svoje ljude te Radiča uhvate, i zatvore zajedno s Molerom, a po Đurđevu dne, u oči nedelje, udave ih obojicu, i još nekakva kujundžiju, što je gradio lažne novce. Svu trojicu iznesu Turci noću mrtve na kalemegdan, te su onde čitav dan (u nedelju) ležali, da ih svet gleda, a pred veče ih Srbi sahrane na kraj groblja, crkvi s leve strane.

Radič je bio krupan, zdrav, i jak čovek; lica je bio malo namrgođena, osobito pod starost; bio je junak i veliki rodoljubac, a Turcima strašni neprijatelj.

U vojnim poslovima imao je neobičan dar. Njegovim planovima, njegovim proviđanjem, koristio se je u mnogom i sam Karađorđe.

Ženio se tri puta. Od prve žene ostala su mu u Sremu dva sina, koji su posle bili kapetani, a od treće jedna kći.

Knez Miloš je, posle njegove mučeničke smrti, davao izdržavanje njegovoj ženi i detetu.

Kad je pogubljen, Radič je mogao imati nešto više od šezdeset godina.

Neka je mir njegovoj duši!

---

1. Diploma kaže da se plemstvo daje njemu, i njegovim sinovima Milovanu, Jovanu, i Mihailu koje je rodio s prvom ženom Smiljanom Vasilijevom. ↩︎

Petrović Petar Prvi, vladika crnogorski, rodio se meseca aprila 1747, na Njegušima.

Stric njegov, vladika Vasilije, spremajući ga sebi za naslednika, školovao ga je još iz malena.

Godine 1762, poveo ga je, sa sobom, u Rusiju, i u Petrogradu ga dao u školu, ali se vladici Vasiliju sluči umreti u Petrogradu, te se Petar na skoro vrati u Crnu Goru, k vladici Savi, koji je upravljao zemljom za odsustva Vasilijeva.

Ovaj vladika Sava umre meseca februara 1782, te Petar, kao arhimandrit, primi vlast nad Crnom Gorom.

Posle toga, 14 oktobra 1782, karlovački mitropolit, Mojsije Putnik, zavladiči Petra u Karlovcima, i on se, kao vladika, vrati u svoju otadžbinu.

Od toga doba, kroza sav svoj vek, vladika je Petar radio neumorno za svoju kršnu i oskudnu otadžbinu: mirio je zavađena među sobom plemena, razbijao pletke nekih već otuđenih domorodaca, koji su se otimali o vrhovnu vlast, odbijao je Turke, suzbijao Mlečiće pa je, najposle, i ljuti boj s Marmontom, đeneralom Napoleonovim.

Kroza sav svoj dugi vek, vladika Petar se javlja kao veliki rodoljub, i kao vladika istinski hrišćanskoga života.

Sa Srbijom, u oba ustanka, vezivao je bratske veze, i težio koliko se onda moglo k opštoj meti.

Umro je 18 oktobra 1830, a saranjen je u cetinjskoj crkvi. Godine 1834, telo mu je izvađeno iz groba, i, kao svetiteljsko, položeno u ćivot, koji se nalazi u cetinjskoj crkvi, poštovan kao čuvar svetinje.

Vladiku Petra narod je i za života poštovao kao sveca, a danas za Crnogorca nema veće kletve, nego da se zakune na Sv. Petru, na Cetinju!

Vladika Petar potpisivao se je:

„Mitropolit Crne Gore, Skenderije, i Primorja“.

Petrović Mita, profesor, književnik, rodio se u Pančevu 14 oktobra 1848, gde je svršio osnovnu školu i započeo gimnaziju, koju je produžio i svršio u Karlovcima i u Vinkovcima. Prirodne nauke pak slušao je u Hali, u Tibingenu, i u Zlatnom Pragu.

Godine 1871 postao je profesor u Somborskoj učiteljskoj školi, gde je ostao do smrti.

Prvi književni ogledi Petrovićevi bili su u lepoj književnosti, posle kojih idu njegovi spisi pedagoški, i najposle dolaze samostalne studije na polju prirodnih nauka.

Uz to je Petrović pisao mnoge književne kritike, gotovo u svima našim povremenim listovima.

Za spise Mite Petrovića znalo se i u tuđini: neki njegovi sastavi štampani su i na nemačkom jeziku.

Evo nekolikih Petrovićevih spisa poimence:

1. Devojački Svet. Pančevo, 1871.
2. Osnovi Hemije. Pančevo 1871.
3. Narodna Škola u Čeho-Slavena. Pančevo, 1871.
4. Nove mere u Austrougarskoj. Pančevo, 1873.
5. Nauka o geometriskim oblicima. Pančevo, 1874.
6. Čovečije telo i njegova nega. Pančevo, 1876.
7. Pouka o kućarstvu. Pančevo, 1876.
8. Osnovi fizike. Pančevo, 1876.
9. Rastok, i kako se njime bojadiše kosa. Novi Sad, 1881.
10. O filokseri. N. Sad, 1884.
11. Svilarstvo. Pančevo, 1884.
12. Hemija. Pančevo, 1884.
13. O Munji i Gromu. N. Sad, 1886.
14. Kako se neguje svilena buba. N. Sad, 1887.
15. Pijaća voda. Pančevo, 1887.
16. O poznavanju zemlje. Za ratare. N. Sad, 1888.
17. Slike iz Hrvatskoga primorja. N. Sad, 1888.
18. Sabrani spisi. V. Kikinda, 1888.
19. Analiza zemalja iz Slavonije. Beograd, 1889.
20. Kalendar narodni za prostu 1890. N. Sad, 1890.
21. Zemlje u Bačkoj. Pančevo, 1881.

Petrović je bio dopisni član Srpske Kraljevske Akademije; dopisni član Srpskog učenog društva; član Pedagoškog Hrvatskog zbora; član Poljoprivrednog društva u Beogradu; član Književnog odeljenja Matice Srpske; član Narodopisnog muzeja u Lipisci, itd. itd.

Petrović je preminuo 17 dek. 1891 u Budimpešti, kuda je bio otišao da u teškoj svojoj bolesti leka potraži. Prijatelji su mu u Somborskom groblju digli lep spomenik 25 juna 1894.

Bog da ga prosti! Neka mu je u raju naselje!

Petrović Milutin, zvani Hera, rodio se u selu Lenovcu, u Crnoj Reci, 1791. On je mlađi brat Hajduk-Veljkov.

Milutin je stupio u ratnu školu kod slavnoga brata svoga, u početku godine 1807, i nahodio se je uz njega vazda.

Evo priče samoga Milutina o tom kako je prvi put izašao Turčinu na megdan, po zapovesti i uputu brata svoga Veljka:

„Jednom, u leto, priča Milutin: — beše brata zahvatala neka ljuta groznica. Naša je vojska bila gde je sad negotinsko groblje, a turska na brdu koje se zove bukovački deo. Dva dana uzasob, nekakav Turčin, na belu konju, dolazi pred naš šanac i čika: da mu ko izađe na megdan! Mi smo bili u šancu sami. Veljko je, kao što rekoh, bio slab, i nahodio se je u konaku. Ni Abraš, niti ikoji drugi ne usuđivahu se izaći pred onoga junaka.

Prvi dan je Turčin došao u po dne, a drugi dan dođe čim izgreja sunce: stade vikati, ružiti, i nazivati nas strašljivcima.

Na jedan mah, ugledasmo mi Veljka: on, peške, došao u logor. Noge pod njim klecaju, zubi mu cvokoću od zime, a po usnicama, mu se bejaše osulo, kao u čoveka koga hvata groznica.

— Dobro jutro, junaci! reče on.

— Bog pomogao, Gospodaru! odgovori vojska.

— A kakav je ono Turčin u polju? Šta traži on? Koga zove?

Mi onemesmo. U neko doba reče Abraš:

— Zove na megdan, pobratime!

— Pa šta čekate? upita Veljko: — Od juče ga gledam; Baba-finke kako se pred vama razmeće. Mene jedva drže noge, ali sutra da ga nisam video onde!

To reče, pa se okrete i ode.

— Ne uči đavole, produžava Milutin: — sutra dan, čim zora, eto Turčina opet!

Veljko ga vide s Baba-finke, pa siđe i polako opet dođe u logor.

— Šta ja vama rekoh, juče? upita on srdito.

Svi drugi ćute; ja se usudih i progovorih:

— Za Boga, ko da mu izađe na megdan?

— Ti, Milutine, ti!

Meni se, čini mi se, sledi krv u žilama, ne mogoh ni čuti šta je dalje govorio. Družina mi reče da je kazao da idem za njim.

Odem; izađemo oba na kulu. On lupi dlan o dlan. Dilber-Stana dođe.

— Kaži seizbaši, reče Veljko: — neka spremi kušlju, ali onako kao kad idem na čarku. Ona iziđe. On skide sam svojom rukom kubure s čivije, i sam ih napuni. Nabijajući ih, uze ženi govoriti:

— Milutine, ti nisi dosad izlazio na megdan: dobro pazi što ću ti kazati. Kad izjašeš kušlju odavde, okreni čaršijom pa, kad izađeš u polje i dođeš u naš logor, drži se na konju, i uzdu mu dobro pritegni, jer je kušlja naučio čim vojska vikne: — Ura! ura! da skače, i da podigrava, pa te može zbaciti.

Posle Veljko nastavi ovako:

— Čim iz našega logora izađeš (dobro pamti što ti govorim), idi slobodno ko Turčinu, ali sve drži desno, da ti je on uvek s leve strane, a nikad s desne; jer sam kušlju naučio okretati u levo, a na u desno, pa ako to zaboraviš, i počneš ga u desno okretati, propao si.

Sad me sve ispita, da vidi jesam li dobro zapamtio:

— S koje strane da ti bude Turčin u polju?

— S leve, rekoh ja.

— E, dobro! Sad slušaj: Turčina se ne plaši ni malo, ali, za život glave, ne pucaj dokle on ne opali! Ako je pravi Turčin, on će te ubiti, dokle najpre ne rekne:

— Vurun bre! Ne šali se, da ga poslušaš!

Kad dođeš na 50-60 koraka, on će te sve više čikati da ti prvi pucaš, i kad vidi da ne ćeš, a megdan je sve kraći, on će džarnuti konja, istrgnuti kuburu i, jurnuvši na tebe, viknuti:

— Vurun! i opaliti, pa će u taj mah pored tebe proleteti. Kušlja će se onda sam u levo okrenuti, a ti tada pucaj u njega na sigurno. Nego, brate, dobro stegni kolena u onaj mah kad Turčin vikne: „Vurun!“ jer će kušlja pokleknuti, i veći mah zauzeti da se na levo okrene, a ti tu možeš pasti, ako se dobro se držiš!

Pošto mi je to izgovorio, siđosmo oba s kule. Dole seiz-baša vada spremna kušlju. Još jednom Veljko sam pregleda puške: je su li potprašene, stavi ih s kuburlucima na njihovo mesto, pregleda kolane i uzdu, pa se okrete k meni rekavši:

— Jaši!

Mene prođe jeza: noge mi klecahu; prekrstih se, i zakoračih konja. Veljko mi reče:

— Srećan put! pa ode na kulu.

Okrenem konja kud mi je rekao. Besni kušlja poda mnom vrišti i podigrava. Čuvši od vojnika ura! ura! poče se bacati čas na jednu, čas na drugu stranu. I bi me zbacio, da mi brat nije bio kazao da se dobro držim.

Izađoh u polje. Turčin na belu konju čekaše, pa, videvši žene, poče se već kretati. Meni se pred očima neprestance pokazivahu neki koturići: plavi, žuti, crveni i od svake druge boje. Bejah se prepao, kao nikad dotle; tek se ipak sećah Veljkovih reči, da konja dobro stegnem kolenima, da prvi ne pucam, i da mi je Turčin uvek na levoj strani.

Priđoh mu na jedno 100 koraka. Turkešina povika:

— Vurun, bre! Ja premreh, ali kušlja striže ušima, i ide ponosito. Turčin me ponudi po drugi put. Ja, ćuteći idoh sve bliže, gledajući da mi je on uvek na levoj strani.

Na, jedan mah, bakračlija sinu, Turčin polete, kubura puče, a on, proletevši kao munja pored mene, uputi se pravce u turski logor. Tu kušlja učini onako kako je meni brat kazivao, i ne dade Turčinu na trag, nego je morao graditi veliki krug, pa da se vrati. Kušlja ga gotovo prestiže, ja izvadim kuburu, i ispalim za Turčinom. Pošto mi pištolj puče, ja ne znadoh šta bi, dokle ne vidoh da me kušlja donese pred kulu, odakle me je i poneo.

Veljko je to sve gledao s Baba-finke.

Sišavši s konja, odem na kulu. Brat me dočeka na vratima, poljubi me u čelo, i reče:

— Srećan ti, brate, prvi megdan! Vide li ti kako se s besna konja stropošta tvoj protivnik?

Pa, pogledavši u mene, nastavi:

— A što taj pištolj držiš u ruci!

Ja se tek tada setih da je trebalo zadenuti pištolj u kuburluk.

Veljko zovnu Dilber-Stanu te donese po jednu ljutu, a kad popismo, on reče:

— E, sad idi u sobu, te se malo odmori: znam kako ti je!…

Onaj poljubac bio mi je prvi i poslednji od brata, Bog da ga prosti!

Milutin je bio bimbaša u Veljkovoj družini, a godine 1813, posle smrti slavnoga mu brata, postao je vojvoda negotinski.

Milutin se nije mogao dugo držati u Negotinu, posle Veljkove smrti. Peti dan, Srbi su ostavili šančeve negotinske o povukli se k Poreču.

Posle propasti Srbije, Milutin je prešao u Austriju, i boravio je neko vreme u Bečkereku.

Ostavivši u tom mestu porodicu, ode u Hotin Karađorđu, i dobije od njega pismeno svedočanstvo: da je bio vojvoda, i da je zaslužan za svoj narod.

Iz Hotina ode u Petrograd, gde dobije od ruskoga cara izdržavanje. Odonuda se, preko Beča, vrati s svojoj porodici. U Beču dozna da je Knez Miloš na novo ustao na Turke. Austrijanci mu ne dadnu pasoša za Srbiju, a on kupi čamac i, sa svojim momcima, spusti se niz Dunavo ne pristajući nigde na poznatu obalu.

Tako pređe u Srbiju i, 23 avgusta 1815, nađe Kneza Miloša u Belom Potoku pod Avalom, gde se je s nešto vojske desio kad mu se Milutin javio.

Odatle je poslan u Šabac k onamošnjoj vojsci.

Godine 1822, Milutin je bio knez u Homolju, pa za tim mu je predana i Mlava da njom upravlja, a da sednu Bistrici, u kući „počivšega Kneza Pavla Radosavljevića“.

Godine 1833, jula 8, pošto su Turci isterani iz Crne Reke, postavio ga je Knez Miloš za kapetana zaječarskoga.

Milutin je bio umešan u Miletinu bunu protiv Kneza Miloša, i ma da je tu stvar otkrio Knezu, opet je Knez bio na njega ljut neko vreme.

Godine 1836, postao je član „čačanskoga ispravništva“.

Otuda je, godine 1839, februara 25, došao za načelnika okrugu krajinskom.

Knez Mihailo ga je, 1 jula 1841, postavio za člana državnog saveta. U tom dostojanstvu, radio je do 10 februara 1853, koga je dana, po svojoj molbi, stavljan u stanje mira s punom pensijom.

Vredno je pribeležiti, za procenu karaktera u ovoga čoveka, da je on, godine 1841, potpisao akt „da se protera“ iz Srbije Vučić; a godine 1842 opet je potpisao drugi „da se protera Knez Mihailo iz Srbije“!

Preminuo je u Požarevcu 21 februara 1861, i saranjen je u familijarnoj grobnici, 18 hvata na istok od oltara.

Na njegovu krstu čitaju se ovi stihovi:

     „Posle gorkih, teških i golemih jada
       U kojima život čovečiji strada,
           Mira daje grob.
      Ovaj život zemski to je samo beda,
       Koji nam sumorna tuga, izujeda.
          Pa spusti u grob.
      Smrt ne dolazi kad je čovek zove,
     Već čovek odlazi kad ga smrt pozove
           U studeni grob.
    O, u hladnom grobu tek je pokoj pravi,
     Tu se život kida da s’ bolji nastavi.
       I vi gordi smrtni što ste još na zemlji,
    Svi ćete se vratit’ našoj majci zemlji
        Pa u njenom nedru čekaćemo tio
      Što nam bude večni Gospod dosudio.
      A naša će dela da nas prate svudi,
       I po njima će se duši da dosudi“!

Kakav život! A kakvo na grobu tumačenje?!…

Milutinova žena Stanojka bila je iz sela Sikola, iz kuće Radičine.

Herom je Milutina prozvao Knez Miloš, za ručkom, našavši na njemu neku sličnost s ljudma iz gornjih krajeva!…

Petrović Miloje, rodio se u selu Trnavi, nahiji kragujevačkoj. Po mestu svoga rođenja, zvali su ga Miloje Trnavac, a nekad je zvan i Miloje Ostružničanin za to što je, izbačen iz narodnih poslova, neko vreme, živeo u selu Ostružnici, na Savi.

Do ustanka, Miloje je bio kalauz u svoga kuma Mladena Milovanovića. Kad je Mladen pristao uz ustanike, uveo je sa sobom i Miloja. Najpre je Miloje postao buljubaša, pa, posle, bimbaša nad bećarima. Godine 1806, u jurišu na Beograd, on je, sa svojim bećarima, udarao s južne strane, niza Savu, i među prvima prodrъo je na Savakapiju u varoš.

Pošto je Beograd osvojen, i pošto su se Mladen i Miloje u njemu namestili, onda su ta dva kuma već bila dva najbogatija čoveka u svoj Srbiji. Mladen i Miloje nisu se razdvajali jedan od drugoga, a i trebali su jedan drugome: Mladen Miloju kao glava Saveta, a Miloje Mladenu kao starešina bećara. Tako su njih dva pritisla najbolje kuće i dućane u Beogradu, i najlepše njive i livade oko Beograda. Upravo sav Beograd bio je njihov. Skele u Beogradu i Ostružnici bile su njihove; a i u svakoj većoj trgovini, ma čijoj, oni su morali biti ortaci.

S toga je buknula protiv njih mržnja i zavist ostalih starešina, osobito većih. Suvremenici vele da su ova dva čoveka, najviše kriva razdoru, neslozi, i svim velikim narodnim nesrećama za vremena Karađorđeva.

Godine 1809, kad je na Srbiju išla sva sila turska, Karađorđe, na preporuku Mladenovu, postavi Miloja za glavnog starešinu svoj onoj vojsci koja je išla na Niš.

Miloje, kao glavni starešina, došavši u Deligrad, pomakne vojsku bliže k Nišu, i ulogori se na selu Kamenici, poviše Niša. Do toga doba, tom je vojskom zapovedao Petar Dobrnjac, jedan od najstarijih i najzaslužnijih vojvoda. I dotle je Dobrnjac mrzio na Mladena i na Miloja, a sada, kad je video da mu Miloje dolazi za starešinu, mrzio ga je još više. Istina je Miloju od Karađorđa i saveta bilo zapoveđeno, da se slaže s Petrom, i za svašto da se s njime bratski dogovara; ali se oni, oba besna i silna, uzdajući se svaki u svoje prijatelje, ne slože nikako, pa ga njihova nesloga pređe i na druge starešine, te se načine dve stranke, kao dve neprijateljske vojske!

Jednoga dana, kad je Dobrnjac s konjanicima bio otišao ka Gurgusovcu u pomoć Veljku, udare Turci svom silom na resavski šanac na Čegru (ispod sela Kamenice), gde je bio Stevan Sinđelić. Vojnici iz drugih šančeva, gde je zapovedao Miloje, poviču da se ide Stevanu u pomoć; ali im Miloje ne dopusti. Tako Stevan propadne sa svim. Miloje, videći to, pobegne s vojskom ka Deligradu.

Ovo je ona golema nesreća na Kamenici koja se dogodila 19 maja 1809.

Za tu veliku nesreću, Miloje je, u jesen te godine, na skupštini u Hasanpašinoj Palanci, izbačen iz službe, a u zimu ga proteraju i iz Beograda, odredivši mu da sedi u Ostružnici, gde je imao lepe dvore.

Godine 1810, pogine u beogradskoj nahiji vojvoda Marko Katić, na svadbi. Čovek koji ga je ubio, jednako je govorio da ga je ubio nehotice, ali su drugi dokazivali da je njega na to nagovorio Miloje da bi se i u Šumadiji digla buna protiv Crnoga Đorđa, i da je Miloje, u to ime, i drugim ljudma davao baruta. Za to Miloje prebegne u Zemun, gde ga austrijanci uzmu pod stražu, i pošlju u Varadin.

Karađorđe navali iskati da mu se vrati Miloje, obričući dati za njega neke pustahije iz Nemačke. Austriska vlast pristane na to, i Miloja, preko Mitrovice, preda u Šabac Luci Lazareviću. Luka je već imao zapovest od Vožda: šta da radi. Kako mu predadu Miloja, on ga, 2 aprila 1810 pogubi¹… I glava Milojeva, na jednom tanjiru, bude iznesena na jedan sto, pred beogradsku crkvu, beograđanima na ugled!

Miloje je bio srednjega rasta, crnomanjast i vrlo lep čovek; obraza je bio okruglih, a usta su mu sva pokrivali brci. Kad je poginuo, nije imao više od 40 godina. Prvih godina, možda je i bio neki junak, a posle se bio vrlo pogospodio, i tako poneo, da ni od starešina, osem Karađorđa i Mladena, a kamo li od prosta naroda, niko nije mogao s njime ljudski ni govoriti!…

---

1. G. Aleksandar Lazarević priča kako je otac njegov, vojvoda Luka Lazarević, kazivao: da mu je Miloje obricao 70 hiljada dukata, da ga ne ubije!
   — Kako smem da te ne ubijem, odgovorio je Luka: — kad mi se zapoveda da pošljem glavu tvoju, ili svoju:
   — A ti me, bar, ubi na spavanju, kad ne znam!
   — Na spavanju neću; ali odista ne ćeš znati kad ćeš poginuti.
   I jednom, kad je polazio od Luke, s ručka, ubiju ga Lučini momci na stepenicama kad se nije nadao! ↩︎

Petrović Miljko, najmlađi brat Hajduk-Veljkov. Dok je Veljko živeo, Miljko je bio samo momak uz njega: vlasti nije imao nikakve.

Za prvo vreme Kneza Miloša, Miljko je bio momak u kneževoj gardi, a posle ga je Knez postavio za kneza u pečkoj kapetaniji; i tada je sedeo u Gradištu. Joakim Vujić piše (str. 39) da je kod Miljka, kao pečkoga kneza, ručao u Gradištu, 8 avgusta, 1826.

Miljko je otkrio Knezu Milošu Abdulinu bunu, 1821.

Kad Rusi, 1828, uđu u Vlašku, idući na Tursku, Miljko skupi do 400 momaka, i tajno ode k Rusima u Vlašku, pa je, posle, vojevao s njima protiv Turaka.

U tom ratovanju, jedan deo ruske vojske, oko 8000 ljudi, nalazio se je u Maloj Vlaškoj, pod komandom đenerala Barona Gejzmara.

Ovoj vojsci bio je zadatak da čuva rebra velikoj ruskoj vojsci, koja je napredovala k Dunavu, pa i prešla preko ove reke. Turci, želeći isterati Ruse iz Male Vlaške, i tim sprečiti operacije velikoj ruskoj vojsci pod Dibićem, narede te vidinski Ibrahim-Paša, sa 26.000 vojnika, pređe kod Kalafata u Malu Vlašku, da napadne đenerala Gejzmara.

Kad se ova turska vojska približi k ruskoj, Gejzmar sazove ratni savet, da se dogovori šta će raditi? Povući se natrag, i ostaviti Malu Vlašku, sprečilo bi operacije velikoj ruskoj vojsci; a pustiti se u boj s Turcima bilo je vrlo opasno. U tom savetu bio je i Miljko Petrović. On je predložio da se na Turke udari još to veče.

— Turci će se, rekao je Miljko: — večeras ratlisati, jesti, piti, i pospati. To je najzgodnije vreme da se na njih udari. Miljkov se predlog primi. Rusi udare na Turke u mrak, zbune ih, i učine od njih darmar. Ne treba ni pominjati da je Miljko išao napred sa svojim bećarima, i Turke mlatio. Ibrahim-Paša brže bolje uteče u Vidin, ostavivši na bojnom polju prtljag, džebanu, i topove.

Ova pobeda ne samo da je učinila da Rusi zadrže Malu Vlašku, i da velika njina vojska može preći preko Dunava, nego je još prokrčila put te je i Gejzmar, kod Rahove, prešao preko Dunava, i, zaklanjajući rebra velikoj vojsci, prodrъo čak do Sofije onda kad je u Drinopolju potpisan mir.

Drugom prilikom, Miljko se molio ruskom đeneralu da mu dopusti razbiti turski jedan šanac blizu Dunava. Đeneral ga je odbijao, govoreći:

— Kako ćeš ti, sa 400 ljudi, razbiti tolike Turke, koji su još u opkopu?

Miljko priđe k šancu. Zateče neke Vlahe da vuku seno u šanac Turcima. Zadrži ih do noći, pa nešto vojske potrpa u kola na seno, a nešto pusti oko kola božem da gone kola, te tako sa svima uđe u šanac, i onda učini juriš iznutra, a Rusi su s polja bili gotovi da udare. I na taj način Turke razbiju sa svim i šanac osvoje.

Odatle siđe s Rusima niz Dunavo do sproću Silistrije. Tu je bio neki turski stan, koji oni tako razbiju da su mnoge Turke žive pohvatali. Miljko spazi nekakva Turčina u trnju, i uzme od momka koplje da ga nabode na koplje. Turčin je bio star.

— Vojvoda Miljko! vikne on: — ja tebe poznajem; brat ti je bio dobar junak; on je vojnike sekao, ali pobeđene nije klao. — Ne gini, ni ti, ludo. Odbi se od mene! Dosta ti je što ste nas razbili!…

Miljko ne posluša, nego se zaleti na trnje, a Turčin opali i ubije ga na mesto.

Tu je i ukopan.

Posle nekog vremena, brat mu Milutin prenese kosti, i sahrani u grobnicu kod stare crkve u Negotinu. Na ploči, u crkveni zid uzidanoj, ima ovaj zapis:

„Юнакъ падне тѣлом на мегдану (1829)
       Ал’ обретнес’ на Божѣмъ дивану.
      Како духъ му с тѣломъ растави се;
       Кнеже Миљко, брат честита Срба.
      Братъ наймлађи свевитежна Велька,
      Вѣри вѣранъ, брата свог достоянъ,
        Сабльом себи пут живота крчи.
        Оружијемъ вѣчностъ постизава.
      Пушке л’ зрнце грудъ му пронизавше
       С пушкометцем худим пиштожанцемъ
          Ам’ осташе на овоме свѣту
         Да с предаду праху и сниету.
       Но Кнез-Миљка слава слави руска,
       Но Кнез-Миљка иѣена иѣва србска.
          Но и милостъ вѣчита Божија
         Кнеза Миљка у наручја прима,
      Да свом србству и осталом људству
       Незаходномъ вѣчно сяје звездомъ,
           У свіету духа и срдашца,
       Кано сунца свѣтлостъ животворна.
         Таком Србу вѣчни покој буди
         Заслужѣва свег живота труди.
       Брат му средњи овај спомен диже (1844)“.

Posle Miljkove smrti, došle su mu od ruskoga cara diploma i sablja. Na sablji je bilo zapisano: Knjazju Miljku Petroviču, za hrabrost!

U grobnicu ovoga Miljka, spuštene su Veljkove kosti, koje su nađene 3 aprila 1854, kad su kopali raku za vladiku negotinskog Dositija¹.

---

1. Kneževina Srbija, str. 899 ↩︎