Категорија: P

Petrović Milan, rodio se u Gornjoj Crnući, u okrugu rudničkom, 12 juna 1850, od oca Milije i matere Jane.

Osnovnu školu, i pet gimnaziskih razreda, svršio je u Kragujevcu, a vojnu akademiju u Beogradu, i to sve s vrlo dobrim napretkom.

Godine 1870, avgusta 10, postao je kaplar.

Godine 1872, avgusta 10, podnarednik.

Godine 1874, maja 16, narednik.

Te godine, meseca jula, svršio je vojnu akademiju s odličnim napretkom, kao treći po redu, među drugovima svojima. I, 20 septembra, postao je indžinirski potporučnik, i vodni oficir u četi pionirskoj.

Godine 1876, meseca marta, predani su mu ađutanski i đeneralštabni poslovi u jagodinskoj brigadi prve klase, koja je onda bila deo šumadinske divizije.

Kad je objavljen rat Turskoj, 20 juna 1876, Milan se je nalazio na granici svrljiškoj, na putu k Pirotu.

Potisnuvši Turke s Pandirala, naši su udarili na turski šanac na Babinoj Glavi. Milan je bio samo oduševljenje; bio je radostan, i zadovoljan, mislio bi čovek, ne ide nego leti od radosti, što je dočekao da čisti najezdu sa zemlje svojih pradedova, što je doživeo da može i sam svetiti Kosovo!

Bilo je trenutaka kad mu se činilo da je malo Turaka pred njim, da ih nema toliko koliko bi on želeo uništiti za istorisku osvetu, i za obezbeđenje otadžbine unapredak.

Ali taka njegova raspoloženja nisu trajala dugo. Na skoro se je uverio, da je Turaka pred Srbima toliko, koliko oni ne samo ne mogu pobediti, već još moraju pred njima uzmicati!…

I odista su Srbi odstupili od Bele Palanke, pred kojom je, na nišavskom mostu, Milan pokazao čudo ličnoga junaštva; ostavili su i Babinu glavu!…

Petrović je išao poslednji za brigadom, uzdišući što nije pao van granice Kneževine Srbije.

Vojska naša zaustavi se na Pandiralu, da tu da otpor Turcima. Tu se Milan, pred dva sveštenika i više svedoka, zaveri, s jednim svojim drugom, da će, zajednički, poginuti onamo za granicom, jer se živ ne će ovako da vrati u otadžbinu.

I, kao za pakost, sutra zagrmiše turski topovi. Jagodinska brigada bila je u sredini. Turci udariše na prvi šanac, i — uzeše ga; grunuše na drugi, koji bejaše ključ bojnom mestu, pa — uzeše i njega.

Ali — Milan Petrović već tada beše mrtav. Zrno ga je udarilo u samo srce, te i nije video da srpska vojska uzmiče ovamo za granicu kneževine.

To je bilo 7 jula, 1876.

Milan je bio momak stasit, crne masti, lica nasmejana, glave visoke, malko zaturene, crnih očiju, crnih povija, a nozdrva širokih.

Drugovi ga hvale kao junaka, koga ništa nije moglo uplašiti, i kao mislioca, koga ništa nije moglo iznenaditi.

Slava detiću iz kršne Crnuće!

Petrović Marko, rodio se u Negotinu, godine 1768.

Knjigu i zanat terziski naučio je u mestu svoga rođenja, pa je, posle, počeo trgovati.

Kao se Markov otac, Petar, prezivao Pisarević od starine, tako se je i Marko pisao Pisarević do 1828, a tada, kad su Rusi, vojujući protiv Turaka, dolazili u Negotin, Marko promeni prezime, i počne se zvati i pisati Petrović.

Marko je najpre bio uz krajinskoga kneza, Mišu Karapandžića, a kad ovaj, 1811, umre, i u Krajinu, na Mišino mesto, dođe Hajduk Veljko, Marko pređe k ovom novom vojvodi, i uz njega je ostao do propasti.

Marko se je osobito odlikovao u bojevima na Kladovu i na Malajnici.

Pored toga, bio je vrlo vešt i vrlo pouzdan sprovodnik hrane i municije iz Vlaške i od Vidina, preko Miroča za sredinu Srbije, Karađorđu, Milenku, i Dobrnjcu.

Posle Veljkove smrti, kad je Negotin ostavljen, ostavio ga je, s družinom, i Marko Petrović, i došao u Poreč više Milanovca, odakle se je prevezao na levu obalu Dunava. Tom prilikom, prevezao je i svoje dve lađe soli, koje je, posle, izvukao do Pančeva, te so prodao, da ima odašta živeti.

Pošto ga austriska vlast potisne s granice, Marko se nastani u nekom selu blizu Temišvara, i odande otpočne trgovati živom stokom.

Trgovao je do 1817, a tada mu umre ortak Nikolča Pavlović u Ršavi, kod koga mu zapadne preko 50 hiljada cvancika. Marko nastane te novce te izbavi, i odmah, 1818, pređe u Negotin, da stalno živi. Tu je, 1828, izabran za baškneza nahije krajinske, a godine 1833, kad je Krajina pridruživana k Srbiji, pomogao je svojski da se to pridruženje što pre izvrši.

Godine 1833, jula 11, Knez Miloš postavi Marka za kapetana krajinskog, a godine 1835, juna 29, da mu čin majorski po ondašnjem običaju.

Godine 1837, dekembra 14, odredio je Knez Miloš majoru Marku 600 talira plate na godinu; njegovu pisaru 200 talira, i na 4 momka po 60 talira.

Godine 1839, februara 25, Marko je postavljen za predsednika okružnom krajinskom sudu, u kom je zvanju ostao do smrti.

Marko Petrović bio je čovek veoma uvažen i poštovan u celoj Krajini.

G. Živko Davidović, koji je bio u Negotinu okružni načelnik u ono vreme kad je Marko bio predsednik suda, priča ovaj slučaj:

— Nijedan seljak, veli g. Davidović: — idući kapetanu ili načelniku, ne bi otišao ovima dokle, najpre, ne bi svratio Major-Marku, i naučio se od njega: šta da radi, i kako da govori pred ovim starešinama.

Jednom se Stevan Stevanović, popečitelj pravde, naljuti nešto na Marka Petrovića, i reče da će ga staviti u penziju.

Negotincima je to bilo vrlo krivo, a mislili su da je to izradio načelnik Davidović, da bi udaljio od sebe čoveka ovoliko uvažena. Za to stanu izjavljivati svoje nezadovoljstvo na ovaj osobiti način:

Do toga glasa o penziji, kad god načelnik ide čaršijom, Negotinci, sedeći po svojim dućanima, ustaju na noge, skidaju kape, i primaju mu Boga! A pošto se je čulo da će Major-Marko biti penzionovan, oni, čim osete da načelnik ide, brže se sklanjaju, svaki u svoju ardiju, božem radi posla, ostavljajući dućane puste.

To je trajalo nekoliko meseca. Davidović, osetivši zašto se to čini, i koliko može biti od štete za mnoge državne poslove i namere, umoli svoga popečitelja, Iliju Garašanina, te Major-Marko ostane i dalje u sudu.

Čim se ovo obazna u Negotinu, odmah se dućani okite svojim gazdama, koji opet radosno dočekuju načelnika i, još iz daleka, ustaju na noge da mu Boga prime!

S južne strane, stare negotinske crkve, ima lep grobni beleg od tuđinskoga mramora, i na njemu ovaj zapis:

„Major-Marko Petrović, biv. predsednik okružnog suda, ☦1855 godine.“

Spomenik ovaj podigao mu je blagodarni unuk Svetozar.

Hvala unuku koji se sećao dede, i doneo mu stenu, čak iz tuđe zemlje; ali bi mu još veća hvala bila da je zagledao bar u crkvene protokole umrlaca (br. 135, od godine 1854) te da vidi, da je njegov deda umro mnogo ranije nego što mu je on na krstu zapisao!

Major-Marko Petrović preminuo je 4 avgusta 1854 godine, u Negotinu.

Njega su, u Negotinu, u poslednje vreme, zvali više Major-Marko, nego Marko Petrović.

Petrović Gavrilo, iz sela Šušeoke, ispod Valjeva.

Od početka rata 1804, Gavrilo je bio u svim bitkama, u kojima su učestvovali valjevski kolubarci, i postao je bio kapetan.

Na Rožnju, prema Sokolu, Gavrilo je dobio ovakav dokumenat:

„Da je pokazatelj sego, kapetan Gavrilo Petrović, iz Šušeoke, valjevske nahije, u službi vojničkoj i narodnjoj, kao podvojvoda, pod našom komandom, od godine 1804 započeta rata s Turcima do danas, česno, verno, i primerno služio, hrabrost svoju i mužestvo, otečestvo naše braneći, ranama na batalijama protiv neprijatelja, dobitima zasvedočio, i sebe zaslužena u rodu našem učinio (so) ovim svidetelstvuju i potvrđuju, u Rožnju, 1 avgusta 1810, (M. P.) Jakov Nenadović, komandat valjevski i sovetnik; (M. P.) Radovan Grbović, knez valjevski; (M. P.) Milivoje Tadić, knez valjevske Podgorine.“

Gavrilo Petrović, po rečima Prote Mateje Nenadovića¹, poginuo je na Zasavici, meseca septembra, 1813 godine.

---

1. Memoari, str. 274. ↩︎

Petrović Avakum, rodio se u selu Rožancima, u beogradskom okrugu, oko godine 1784.

Kršteno ime bilo mu je Avram, pa je u kaluđerstvu nazvan Avakum.

Avakum se je počeo školovati u Rožancima, u svoga strica Popa Radivoja, koga je, docnije, kod Careve Ćuprije u Topčideru, ubio Turčin Mehmed Mutapović.

Iz Rožanaca Avakum je otišao u Bogovađu, gde se je, u svojoj 18 godini, pokaluđerio.

Godine 1811, u Bogovađa je bio iguman Mojsije, a Avakum samo jeromonah.

Za Karađorđeva doba, ne viđamo nigde igumana Avakuma, ni na bojnim poljima, niti na skupštinama; ali je sva prilika da je on učestvovao u svoj onoj patriotskoj radnji; jer otkuda bi se za drugi ustanak javio ovako pripravan poslenik, da nije ranije išao u onu školu dužnosti i otačastvoljublja?

Prvoga proleća, po propasti Srbije 1813, na ime 21 aprila 1814, nekolike bivše starešine narodne sastaše se u manastiru Blagoveštenju, u Rudniku, i tu napisaše molbenicu ruskome caru, da bi se zauzeo kod Porta za Srbe. Tu molbenicu sastavio je Sima Milutinović Sarajlija. A na tom sastanku bio je, pored drugih, i bogovađski iguman Avakum Petrović.

Docnije, pošto je prošlo leto i nastala zima, Avakum se nađe sa Simom u valjevskoga vladike Dionisija Halauka, i kaže mu na samo:

— Od one molbenice, ne će biti ništa: nego ti, moj Simo, gledaj kako te se izmakni odavde u narod, k meni u manastir. Pa ćemo svu zimu loviti lisice, a kad dren ocveta, počećemo Turke, ako Bog da!…

Još docnije, meseca januara 1815, na podrumu Popa Ranka Dmitrovića iz Rudovaca, koji je igumanu Avakumu bio brat od ujaka, sastanu se: Arsenije Lomo, Lazar Mutap, Milić Drinčić, Nikola Katić, Milutin Garašanin, Toma Vučić Perišić, i još njih do 60 na broj. Tu se dogovore za novi ustanak, I njih tu, pod vedrim nebom, na Svetom Jevanđelju, zakune iguman Avakum Petrović!…

Kad je, posle toga, drugi ustanak buknuo, Avakum je, po svojoj reči, odista pohitao da lovi Turke, i osobito je osokolio u onom boju na Jelici, gde su Turci, uzmičući od Čačka, onako ljuto stradali.

Kad se rat svršio, Avakum se je vratio u Bogovađu, i nastavio moliti se Bogu, za mir svemu svetu.

Avakum je umro u manastiru Bogovađi oko godine 1827. Razboleo se na prečac, i, posle 2—3 dana bolovanja, preminuo je. Dok je bolovao, mnogo je povraćao, i žalio je da ga je otrovala nekakva baba antugom, koju mu je davala da pije leka radi.

Avakum je bio čovek krupan, visok, crnomanjast, crne i guste brade koja mu je spadala do pojasa. Sahranjen je pored stare crkve u Bogovađi, s desne strane, do duvara. Kad je građena nova crkva, onda je Mateja Selenić iz Pepeljevca, kom je Avakum kumovao, izvadio kosti Avakumove i premestio ih u drugu grobnicu, pod tuđu ploču, opet do crkve¹.

Avakumu je staro prezime Jeremić; i pod tim su i danas znani njegovi rođaci u Rožancima. On se zvao Petrović, po svome ocu Petru, a sinovca svoga Đurđa, koga je učio ni vaspitavao, zakleo je, da se preziva Avakumović. Sinovac ga je poslušao, i, preminuvši u Beogradu, ostavio je svojima sinovima prezime Avakumović.

---

1. G. Ljub. Molerović, po kazivanju Čiča-Vase Žujovića, oca valjevskoga prote Radojice, veli da je Iguman Avakum sahranjen na samim vratima današnje crkve, gde je pre bila stara crkva. Ovaj je Vasa bio đak u Igumana Avakuma, i sad mu ima 85 godina (1887). ↩︎

Petronijević Avram, rodio se u Tekiji, na Dunavu, prema Ršavi, 2 septembra 1791 godine. Njegova je starina u Crnoj Gori, u porodici Stjekića, pa su mu se roditelji, po doseljenju odonud najpre bili stanili u Temniću, u okrugu jagodinskom, a posle sašli u Tekiju.

Avram se je školovao u Ršavi, i tu je naučio jezike: nemački, grčki, vlaški, i talijanski.

Godine 1817, vratio se je iz Ršave u otadžbinu, i počeo trgovati; ali docnije uđe u službu, kao sreski pisar kod gružanskog kneza Petra Topalovića. Malo docnije uzme ga Knez Miloš u svoju kancelariju za sekretara.

Godine 1821, poslao ga je u Carigrad, zajedno s arhimandritom Samuilom, protom Milojem, Dimitrijem Đorđevićem, Ilijom Markovićem, i drugima.

Do toga doba, Avram se je potpisivao Stjekić, a od tada počne se zvati i potpisivati, po ocu, Petronijević.

Do godine 1826, Avram je, s drugovima svojima, pretrpeo goleme strahote u Carigradu. Arhimandrit Samuilo i umre onamo, a siromah Dimitrije Đorđević čisto pomeri pameću.

Godine 1828, Avram je već bio nazvan kneževim predstavnikom, što se u Turaka zvalo Ćehaja; i ovo mu je ime, posle, ostalo do smrti, kao drugo prezime.

I docnije, Avram je, kao deputat, slan i u Carigrad i u Petrograd.

U onoj borbi koja se izrodila između Kneza Miloša i njegovih doglavnika oko ustava, Avram je stajao na strani kneževih protivnika i, posle Vučića, bio je među njima najznatniji radnik. Ime Avramovo umešano je gotovo u sve političke događaje od 1821 do 1852 godine.

Kad je Knez Miloš ostavio Srbiju, a sin njegov, Knez Malan, zbog teške bolesti, nije mogao primiti, ni vršiti kneževsku vlast, sastavilo se bilo namesništvo kneževoga dostojanstva, koje je upravljalo zemljom do dolaska Kneza Mihaila. Od trojice tih namesnika jedan je bio Avram Petronijević.

Posle promene, koja se izvrši 1842 godine, Avram je najpre bio oglašen kao Predsednik privremene vlade¹, a Vučić kao Predvoditelj naroda; posle, pak, kad je izabran Knez Aleksandar, zauzeo je mesto kneževoga predstavnika i popečitelja spoljnih poslova. I to je zvanje nosio do smrti.

Pred svoju smrt, bio je poslan u Carigrad po nekom diplomatskom poslu, pa ga je onamo i smrt snašla 10 Aprila 1852, u predsoblju turskoga ministra Ali-Paše, baš kad je bio došao da kaže s Bogom, pa da se vrati u otadžbinu.

Petronijević je sahranjen vrlo svečano u Hasćoju, kod crkve, do groba svoga nekadašnjeg u strahovanju druga, arhimandrita Samuila, i do groba pokojnoga kapućehaje Laze Todorovića.

Osem jezika koje je bio naučio još za mladosti, Petronijević je, docnije, naučio i govorio francuski i turski.

Bio je čovek vrlo pobožan, i bavio se pitanjima iz svetoga pisma. Nekad je i prevodio Jovanov Apokolipsis. Vrlo se je rado družio s učenim ljudma, i razgovorima s njima davao bi mnogo više vremena nego starosti o kući i o tekovini.

A među tim ogledao je i da industriju u zemlji potpomogne. Bio je uredno i otvorio neku tvorilju (fabriku) za staklo u jagodinskom okrugu na reci Belici. Ali takom poslu nije još bilo svega što bi mu trebalo, pa je obustavljen i propao.

Živeo je vrlo smerno i prosto, a za školovanje svoje dece nije ništa žalio.

Petronijević je bio rodoljub i dušom i srcem, a uz to veoma predani sin svojoj pravoslavnoj crkvi. Pod oblikom blage, prostodušne dobrote, s dubokim poznavanjem turskoga duha i načela turske politike, on je ostao uvek veran svojoj meti: ma kako, i ma po što, pridobiti koje pravo više svojoj otadžbini. Blag po naravi, obrazovan više od svih svojih vršnjaka, čovečan po ispovesti vere, on se gnušao od tiranije i bezakonja — ma to dolazilo od koga mu drago.

Petronijević je bio stava visoka, masti smeđe, lica lepa, punoće umerene — upravo bio je čovek lep; u ophođenju je bio prost, snebivljiv, bezazlen, pa ipak toliko uticajan da mu se gotovo ništa nije moglo odreći.

Kao deputat u Carigradu za ustav 1838, zajedno sa Živanovićem, Petronijević je bio za 17 član ustava, a Živanović protiv toga člana. O toj tačci, i u opšte u sudu o Knezu Milošu, njih se dva nisu slagala, ali je Živanović Petronijevića uvek duboko poštovao, kao što veljaše „za dobro srce, i za patriotsku predanost k svojoj otadžbini“.

Avram Petronijević, onako kao i Vučić, dugo još biće različno cenjen u novoj srpskoj istoriji. Tek docnije, kad se svi dokumenti obelodane, kad se strasti stišaju, kad sitni interesi iščeznu — valja očekivati o njemu pravedni sud.

Petronijevićeva lepa, velika, dobro pogođena slika nalazi se u narodnom muzeju, u Beogradu.

---

1. Srpske Novine od 1842, br. 36. ↩︎

Petranović Božidar, doktor u pravima, rodio se u Šibeniku, u Dalmaciji, 18 februara 1809.

Osnovnu školu svršio je u mestu svoga rođenja; gimnaziju u Sremskim Karlovcima; filosofiju u Gracu, prava u Beču, a postao je doktor u pravima u Padovi, u Italiji.

Vrativši se u svoju domovinu, osnovao je časopis Dalmatinski Magazin, i uređivao ga od 1836 do 1841. U isto vreme pisao je u talijanske i nemačke novine razne članke o istoriji i o filologiji. Bio je suradnik i osnovatelj pravnoga lista Pravdonoše 1851—1852 godine. A preveo je na srpski jezik Građanski zakonik austriski, 1852, napisavši, u jedno, i književnu istoriju toga zakonika.

Od godine 1839, Petranović se je nalazio u carskoj službi, u Zadru.

Petranović se je jako zauzimao da se jezik srpski uvede u javni život u Dalmaciji.

Ali najveća zasluga, koja će ovekovečiti ime Petranovićevo, jeste Dalmatinska Matica, kojoj je on udario temelj, i koju je, kao predsednik, rukovodio do same svoje smrti, marljivo, čuvarno, plodno. Tu se pčele kupe i donose sok svakojakog dragocenog cveća na korist narodu našemu.

Petranović je dočekao da je naš jezik uveden u javni život, da u Zadru porota sudi srpski, rečju: dočekao je da se prizna da je Dalmacija zemlja našega naroda, i da se narodnost naša sve više razvija i krepi u njoj.

Petranović je bio član Srpskog učenog društva, u Beogradu, a od ruskog cara Nikole, dobio je, 1851, dragoceni prsten za književne zasluge.

Tražeći leka narušenom zdravlju svome, otišao je u leto 1874 u Mletke, gde je i preminuo 31 avgusta (st. st.) te iste godine.

Osem onoga što je gore pomenuto, kao samostalni spisi Petranovićevi u našoj književnosti, ostaju ovi:

1. Istorija književnosti poglavitih na svetu naroda od najstarijih vremena do sadašnjega veka, prvi deo, u Novom Sadu, 1858.
2. Ručna knjiga najnužnijih pravdoslovnih reči, izreka, i obraznica, latinicom, u Zadru, 1862; i
3. Bogomili, crkva Bosanska i Krstjani, istorična rasprava, u Zadru, 1867.

Peketa (Petar) Ilić, rodio se u Užicu, 1787.

Najpre je bio momak u Kneza Miloša. Kao takav, Peketa je, s Nastasom Buljubašom, po zapovesti Kneza Miloša, ocepio Đorđu Protiću 50 batina!

Docnije, Peketa je služio, kao tatarin, u Kneza Miloša.

U toj službi jednom mu se je ovo dogodilo. Žurio je u Carigrad, noseći neka važna pisma od Kneza Miloša. Svim putem je častio surudžije da jure, i mezuldžijama je davao dobre napojnice da mu daju dobre konje. Tri dana, i tri noći, nije spavao. Poslednjeg dana, trčeći na konju, za dvojicom surušija, Peketa počne dremati, ali se je, ipak, na konju dobro držao. U jedan mah izvadi pištolj, i pusti na zemlju, pa nož, te i njega pusti, konj mu je, međutim, trčao bez prestanka; skine ćurče, i pusti niz konja na zemlju, otpaše pojas pa se — sav stropošta na put, zahrče, a konj ode dalje za surudžijama!

Kad se surdžije okrenu, i vide šta je, vrate se, probude Peketu, i iskupe mu stvari i oružje. On im tada kaže kako mu se je, u snu, učinilo da je doma, kraj svoje postelje, i da se je spremao da legne, pa se je za to raspasao i skinuo sa sebe oružje i odelo.

Toliko mu je već bio san odoleo!

Posle te službe, Peketa je postao starešina sreza požarevačkoga, a nosio je čin majorski.

Tada je već bio čovek poznat ne samo u svojemu srezu, nego i u susednim okruzima.

Godine 1840, kad se ono u Srbiji behu pobrkali odnošaji; kad su jedni bili za Kneza Mihaila; drugi protiv njega, a treći za „Staroga Gospodara“, Peketa, prvih dana meseca avgusta, digne narod iz nahije požarevačke i smederevske, pa, s čitavom vojskom, dođe k Beogradu, gde se je nalazio Knez Mihailo. Peketa se, sa tom svojom vojskom, ustavi kod Mokroga Luga.

Knez Mihailo, čuvši za tu samozvanu vojsku, uzme ono redovnih vojnika, što je imao, i izađe pred Peketu.

Najpre se sastanu izaslanici kneževi i Peketini i počnu pregovarati. A narod, koji je došao s Peketom, videći tu Kneza, ostavi svoga vođa, i pređe na stranu kneževu. Peketa tada ogleda da pobegne, ali bude uhvaćen, sa 23 druga svoja, i stavljen pod sud, kao buntovnik.

Sud ih je sve sudio; i osudio je Peketu da se, pred narodom, liši svojih činova, pa da se protera u Loznicu, na četiri godine, u lakom gvožđu na nogama. Drugi su svi osuđeni na manje kaštige.

Taj pokret je, posle, prozvan Peketina Buna, koju je, ispod ruke, udešavala Kneginja Ljubica, da bi povratila u Srbiju Kneza Miloša.

Peketa je umro u Loznici 1843; žena njegova Anđa prenela ga je u Požarevac, i sahranila ga u porti sa severne strane crkve.

Pejović Hadži-Rista, ćurčibaša u Kragujevcu, rodio se u Drinopolju (Jedrenu), otkuda je, još u mlade svoje godine, došao u Kragujevac, gde je naučio ćurčiski zanat, oženio se, i proveo vek svoj tiho i čestito.

Ovaj Rista je preminuo na Veliki Petak, 1 aprila 1849, i njega je, do groba, popratilo tako mnogo sveta, da bi čovek mogao pomisliti, e živa duša nije ostala u Kragujevcu, koja nije izašla da ukaže poslednju poštu pokojniku.

Prota kragujevački, Jovan Simeunović, govorio je na opelu krasnu besedu o hrišćanskim vrlinama pokojnikovim.

Hadži-Rista je, svojom poslednjom voljom, ostavio:

1. Manastirima: Jerusalimu, Studenici, Kaleniću, Vraćevšnici, Voljavči, Blagoveštenju, Drači, i Svetoj Petci — 25.000 groša;
2. Crkvi kragujevačkoj 6600 groša;
3. Crkvama: grošničkoj, i knićanskoj po jedno srebrno kandilo — svako do 500 groša.
4. Sveštenstvu kragujevačkom, za sprovod, 2000 groša, i proti na ličnost 500 groša;
5. Sirotinji kragujevačkoj 1200 groša;
6. Školi muškoj i školi devojačkoj 700 groša;
7. Ženi svojoj kuću s pokućanstvom i 25.000 groša;
8. Snasi svojoj, udovici, 12.000 groša: i
9. Bratu, u Drinopolju (Jedrenu), 3000 groša.

Sveta i svetla vazda bila ruka koja tvori dela dobra i korisna za svoje bližnje, za svoju otadžbinu!

Pejko N., starac iz sela Svojnova.

Ne zna se godina Pejkovu rođenju, kao što mu se ni prezime ne pamti; ali se zna kako je poginuo u ratu za oslobođenje Srbije; i to jedno dovoljno je da mu ime ne zaboravimo.

Godine 1815, kad su Temnić i Levač ustali protiv Turaka, onda su jagodinski Turci, i oni koji su od Niša stizali k Ćupriji, imali česte sukobe sa Srbima na levoj strani Morave, blizu Sinjega Vira i sela Trešnjevice, i Svojnova.

Jednom, jaka turska četa udari ka starca Pejka, koji je bio ostao samo s dvoje momčadi. Videći toliku silu (oko 500 Turaka), Pejko vikne svojim drugovima, te zapadnu za neku ogradu od slaba prošća, i tu se stanu puškarati s Turcima. Cela dva časa plamtio je barut s jedne i s druge strane. Za to vreme Pejko i drugovi mu ubiju dva Turčina i jednoga konja turskoga.

Ali već Turci opaze da je ovo malobrojna družinica a nije zaseda koja njih na veću busiju mami. Zato navale sa svih strana da tri Srba živa uhvate. Srbin su uzmicali lagano uz brdo, šumi. Po nesreći, Pejku zastane zrno u pušci, i ne htedne više pucati, pusta ne ostala!

Turci sklope sa svih strana, napadnu ga, i svega iseku na komade; a dva mu druga uteku zdravo u šumu, te su, posle, opet bili Turke!

Starcu Pejku, palome za otadžbinu, večna slava i zahvalno pominjanje!

Peičić Konstantin D-r, rodio se u selu Borovu, dobru srpske karlovačke patrijaršije, 1802.

Osnovnu školu svrtio je u Borovu; gimnaziju u Karlovcima, filosofiju u Požunu, a medecnu u Pešti, gde je, godine 1830, postao doktor u medecini.

Vuk Karadžić pozove ga, tada, da ide u Srbiju, za lekara Knezu Milošu, i on dođe u Pančevo, ali mu tu đeneral Mihailović rekne:

— Bićete plaćeni odista knezovski, i sve će vam biti dobro; ali možete i 25 degeneka izvući, ako se Miloš na vas naljuti!

Posle take napomene, Dr Peičić ode na Dubravicu, te je sa Stojanom Simićem, onda još neznatnim činovnikom, pregovarao da stupi Knezu u službu s austriskim pasošem. Kad Simić na to ne pristane, Peičić se mane Srbije, pa ode u Mitrovicu za lekara.

Iz Mitrovice je prešao u Sombor, a iz Sombora u Karlovce, gde je bio lični lekar Mitropolitu Stratimiroviću.

Kad je pak Josif Rajačić izabran za mitropolita, Peičić mu se je nečim zamerio, i za to je ostavio Karlovce, i prešao u Pančevo, gde je ostao do 1872, kada je stavljen u penziju.

Iz Pančeva je prešao u Peštu, za nadzornika Tekelijanuma, gde je i preminuo 25 maja 1882 godine.

Peičić se mešao i u narodne poslove, godine 1848 i 1849, kad su se Srbi tukli s Madžarima. Tu je često dolazio u sukob s Patrijarhom Rajačićem, koji ga je krivio da je „odveć preteran“.

Književnosti srpskoj ostaju od D-ra Peičića ovi spisi:

1. Mladen i Dobroljub. Primeri prijateljstva, u Budimu, 1829;
2. Razglogolstvije o lečenju bolesnih siromaha (disertacija na doktorstvo, madžarski, u Budimu, 1830;
3. Rukovoditelj k sveopštem zdravlju, u Budimu, 1834;
4. Vićentije Prisnic, i njegova hladnovodna lekarija, u Novom Sadu, 1839;
5. Rukovoditelj k povraćanju izgubljenog zdravlja, u Novom Sadu, 1840;
6. Žitije Teodora Pavlovića, novinara, u Novom Sadu, 1857;
7. Izveštaj o spomeniku njegovom;
8. Pobožne želje hrišćanske (pokušaj za početak preobraženja crkve pravoslavne).

Osem toga, u društvu se Drom Ljub. Nenadovićem, uređivao je periodični časopis Domaći Lekar.

U rukopisu je imao:

1. Građu za istoriju srpskoga pokreta u ugarskoj 1848 i 1849;
2. Pobožne hrišćanske želje, drugo, umnoženo izdanje;
3. Rukovoditelja k povraćanju izgubljenoga zdravlja*, treće izdanje, i još neke sitnije sastave.

Dr Peičić je bio član Srpskog Učenog Društva, i član Matice Srpske, a godine 1848 i 1849 bio je i član Narodnoga Odbora. On je prihvatio srpskog vojvodu Stevana Šupljikca kad je, kapljom pogođen, pred Pančevom, s konja pao: on je javio narodu, koji se je bio skupio pred malenom kućicom, na bavaniškom drumu, u koju su vojvodu uneli, da je Šupljikac već izdahnuo!

Dr Peičić bio je prijatelj svojemu narodu, i kao takav, starao se lečiti mu boljke i telesne i moralne, koliko je god mogao i umeo! Hvala mu za to!