Категорија: A-Š

Simić Stojan, rodio se je u selu Boljevcima, u Sremu, 25 marta 1797, od oca Đorđa i matere Bisenije.

Knjigu je učio u manastiru Feneku, pa je docnije, kad mu je otac postao starešina u Kruševcu, prešao u Srbiju, i nalazio se je uz oca do propasti Srbije 1813.

Godine 1813, prešavši u Srem, zajedno s ocem, upisao se je u četu dobrovoljaca koje je otac njegov počeo kupiti. Kao dobrovoljci, Simići su, i sin i otac, spremali se s austriskom vojskom protiv Francuza. A kad se rat svrši, i dobrovoljci se u jesen 1814 u Temišvaru raspuste, onda se Stojan nađe, u tuđem svetu, bez novaca i bez posla.

U to vreme, selile su se u Rusiju neke srpske porodice, te se i on, meseca novembra, udruži o njima, i ode u Hotin, u Besarabiji.

Onde je Stojan stao u službu u Janićija Đurića, a primao je i od Rusa neku novčanu pomoć.

Godine 1817, s više srpskih porodica, dođe Stojan u Beograd, gde svoga stara i slaba oca Đorđa zateče u najvećoj nevolji i siromaštini. Ne imajući ni sam novaca, Stojan, kao što je rečeno, proda svoje oružje, i svileni pojas trambolos, te sastavi malo troška, i preda ocu; pa, s ciglih 5 groša, tumari opet u svet, da traži službe i zarade.

Iz Beograda ode u Bukurešt. Tu je, neko vreme, u fabrici burmutskoj radio kao prost poslenik. Docnije se najmi kao pandur u Mihaila Germana, koji je bio neki agenat Knezu Milošu.

Ulazak u Đermanovu kuću za Stojana je početak mešanja u srpske narodne poslove, i početak svemu njegovu potonjem napredovanju i glasu.

To je bilo pred grčku eteriju. U to vreme išao je u Srbiju portin komesar zvani Hodža-Đan. Rodoljubi srpski u Bukureštu, saznavši šta ovaj poslanik nosi Srbima, želeli su kako god udenuti u uši Knezu Milošu, da taj Ferman ne prima; ali nisu znali kako to da mu jave. Stojan se ponudi i s opasnošću života, odnese Knezu pisma, i Hodža-Đanovu misiju osujeti. Posle toga, u Ostružnici, Nikolajević je, u zdravici, nazvao Simića anđelom čuvarom Srbije.

Knez Miloš je odavno išao veliku potrebu, da nađe pouzdanih ljudi koji bi mu pisma iz Bukurešta donosili, i njegova onamo odnosili. Toga radi je Vulu Gligorijeviću, starešini u Poreču, davao para koliko hoće, samo da nađe pouzdane ruke koje bi ta pisma pronosile a da ne opaze ni Turci ni Austrijanci.

Kako je Đerman svoja važna pisma sada poslao Knezu po Stojanu Simiću, i kako su ta pisma došla kad treba, i pomogla baš kako treba, tako je Knez uzeo Stojana u svoju službu, kao tatarina.

Godine 1821, u početku, Knez Miloš pošlje Stojana, kao svoga tatarina, u tursku prestonicu da odnese neke upute srpskim poslanicima koji su se već onamo nalazili. U to bukne grčki ustanak, i porta srpske poslanike, zajedno s tatarinom Stojanom, pritvori, božem za to, da ih sačuva od razjarene muslomanske svetine, a upravo da ih drži kao taoce za mir u Srbiji.

Posle nekoliko meseca toga zatvora, Simić, znajući da Turci, po svom vaspitanju, ne diraju suluda čoveka, učini se lud i, kao takav, izmakne se ne samo iz pritvora, nego i iz Carigrada, prođe suvim celu tursku zemlju, i dođe u Srbiju, te javi Knezu Milošu kako su srpski poslanica.

Po tome je Knez poznao da je Stojan čovek koji se u svakoj prilici ume naći, pa ga uvede u državnu službu.

Godine 1824 januara 28, postavio ga je za skeledžiju na Dubravici i na Ramu.

Godine 1827 aprila 23, stavio ga je za člana narodnomu sudu, kao predstavnika jagodinske nahije, nazivajući ga „knezom levačkim“.

Te godine, u jesen, poslao ga je u Carigrad, kao člana deputacije, zajedno s Lazom Todorovićem.

Godine 1831, poslao ga je po drugi put u Carigrad, s Lazom Todorovićem i Dimitrijem Davidovićem, te su s portom utvrdili koliki će danak Srbija plaćati sultanu.

Iza toga, kad su pridruženi onih šest okruga, Stojan je postao starešina u Kruševcu. Pred jesen 1834, slao ga je Knez Miloš u Bukurešt i u Jaš, te je pozdravio od njegove strane nove vladaoce tih kneževina.

Do toga doba, Stojan se je već bio veoma preporučio Knezu Milošu, koji ga je bio obasuo i blagom i vlašću.

U životu Milete Radojkovića vidi se rašta je i kako buknula iz Kruševca u početku 1835 Miletina Buna.

Toj buni Simić je bio jedan od najglavnijih i najmoćnijih pokretača.

Kad ja pak ta buna stišana, i kad je Knez, o Sretenju 1835, dao tražene reforme, onda je Stojan Simić postao član državnom savetu, i još kabinetski savetnik uz Kneza Miloša.

U leto te godine, kad je Knez Miloš polazio u Carigrad, Simić je molio da ide u Vlašku radi svojih poslova. Knez ga pusti, i još ga učini glavnim nadzornikom svojih dobara u Vlaškoj, i posrednikom u snošenjima s ruskim konsulom u Bukureštu, baronom Rikmanom.

Iz doba svojega poslovanja s ovim baronom Rikmanom, Simić je, docnije, pričao slučaj koji vredi zabeležiti:

— Jednom se ja, spremio, priča Stojan Simić: — da govorim baronu ruski; pribrao sam sve reči slovenske i ruske koje sam otkud bilo znao i pamtio, pa sastavio besedu, za koju sam mislio da je baš sa svim ruska. Kad sam je izgovorio, opazio sam, po baronovu licu, da je svatio što ja hoću, i baš kad se u srcu radovah što znam ruski, baron me prekide:

— Skažite, požalosti, Gospodin Simić, eto vaš narodni jazik serpski, na kotorom vi tak bojko viražajetes?

Ja se tek ohladih; tada videh da nisam govorio ruski!…

U Vlaškoj je Simić ostao od leta 1835 do početka 1839. Nadgledajući, za to vreme, dobra Kneza Miloša, on se je ustalački brinuo i o svojoj tekovini, i trud mu se je lepo nagradio.

Po obnarodovanju ustava od godine 1838, Simić se je vratio u Srbiju u početku 1839, i postao je najpre član (14 februara 1839), a posle podpredsednik (11 maja) zemaljskom savetu.

Na tom mestu dočekao je događaje koji su se, malo docnije, razvili u Srbiji, i koji su Kneza Miloša primorali da ostavi presto i otadžbinu, pa da se udalji u Vlašku¹.

U onoj borbi koja se, posle, otvorila između popečitelja Knez-Mihailovih i „ustavobranitelja“ koje je vodio Vučić, Simić je stao među ustavobranitelje i, upravo, posle Vučića i Petronijevića, zauzimao je treće mesto u toj partiji.

Toga radi je, 1840, s nekolikim drugovima, morao izići iz Srbije, i otići u Vlašku, gde je trgovao solju.

Tek kad su ustavobranitelji, posle Vučićeve bune 1842, pobedili, i kad je u Srbiji postao Knez Karađorđev sin Aleksandar, Stojan Simić se je vratio u Srbiju i, 26 oktobra 1842, postavljen je za viceprezidenta, a docnije i za prezidenta zemaljskom savetu.

Godine 1843 novembra 10, ostavio je službu za to, što je njegov rođeni brat, Aleksa Simić, došao za kneževa predstavnika i popečitelja spoljnih poslova. Tada je opet otišao u Vlašku, i bavio se je trgovinom.

Godine 1848, Simić se je nešto pobrkao sa svojim političkim drugovimi, i nekom nesmotrenom besedom bio je, jednoga dana toliko razdražio Beograđane, da su ovi jurišili pa njegovu kuću, i bio bi zlo prošao, da se nije sklonio pod Vučićev krov, i pod zaštitu njegove popularnosti.

Posle toga, dobio je penziju i živeo kod svoje kuće.

Godine 1852 marta 9, udari ga kaplja, od koje je preminuo drugi dan, 10 marta, i ukopan je kod Markove crkve, u Paliluli.

Stojan Simić bio je čovek visoka rasta, pun, glomazan, lica malko roava, a besede vrlo tečne, obilne i, kad i kad oštre, sarkastičke, bodljikave.

Nosio je narodno odelo, kakvo se je onda nosilo, ali svakad ukusno, i odabrano; živeo je, naravno u poslednje vreme, sa svim gospodski; u društvu je bio veseljak i domišljan, a u kolu je igrao kao radiš. Vrlo je bio umešan držati dobre odnošaje s kime mu je to trebalo; s mlađima svojima postupao je lepo; tek je svojim brzim bogastvom, i gospodskim življenjem, vređao mnoge zavidljive oči.

Stojan Simić je bio odlični um trgovački. Državnički dar u njega je tek posle dara trgovačkoga.

Gde je sada stari kraljevski dvor, bila je bara i oko nje rit, gde su beograđani lovili divlje plovke. Simić kupi to mesto, naspe ga, vodu svede ne jedan točak, i na celom tom prostoru digne kuću, koju je docnije, srpska vlada otkupila za dvor vladaocu zemaljskom.

Kad je Stojan tu kuću na onaku mestu gradio, svi su mu se čudili, i mnogi su ga nazivali budalom koji rasipa lako stečeno blago; kad je pak, docnije, izišao krasan dvor, i kada ga je on još krasnije prodao, onda su se mnogi čudili na drugi način, a mnogi opet zavideli i gunđali…

Valja i danas ući u oficirsku kasinu, i razgledati i kuću i baštu što je sve zamisao i tvorevina Stojana Simića, pa tek videti i oceniti um toga đenijalnoga čoveka.

Simić je imao ova odlikovanja od stranih vladalaca:

1. Orden Sv. Vladimira četvrtog reda, i orden Sv. Ane drugog reda, od cara ruskoga;
2. Orden nišana iftihara trećeg reda, od Sultana; i
3. Gvozdenu krunu trećeg reda, od cara austriskoga.

Slika Stojana Simića, vrlo dobro pogođena, nalazi se u narodnom muzeju, u Beogradu.

---

1. Đoka Protić, u svojim memoarima, veli da se je Simić, u trvenju između Vučića i Jevrema Obrenovića, pokazivao neutralan dokle nije dobio od saveta, iz državne kase na zajam 20 hiljada dukata. Pa je, posle, odmah pokazao da je pravi „Vučićevac“, koji radi protiv Jevrema i svim „Jevremovaca“. ↩︎

Simić Pavle, akademski slikar, rodio se je u Novom Sadu godine 1818.

Godine 1837, već Pavla vidimo u akademiji lepih veština, u Beču, gde uči slikarstvo.

Godine 1839, dobio je prvu nagradu, koja svedoči da je udario pravim putem za svojim darom.

Godine 1842, izišao je iz akademije sa svedočanstvom da je u svojoj struci odlično napredovao.

Posle toga, molovao je crkvu u Pirošu. U to vreme sastavio je kompoziciju u kojoj pevač, Crnogorac, peva među 22 druga lica. Tu je kompoziciju posvetio književniku Todoru Pavloviću. Ta je slika, posle, litografisana, i jako se rasprostranila u narodu.

Godine 1848, komponovao je sliku: Majska Skupština. I ta je slika rasprostranjena litografijom.

Iza, toga molovao je manastir Kuveždin 1850; crkvu šabačku 1853 — 1855; prestone ikone u crkvi Futoškoj 1855; crkvu u Đurđevu 1857; crkvu pirošku, koja je u buni bila izgorela, po drugi put, 1858; crkvu u Senti 1859; u Despot-Sengivanu 1860; nikolajevsku u Novom Sadu, 1863; kapelu Platonovu, na almaškom groblju, 1864; manastir Orahovicu (u Slavoniji) 1866; crkvu u Bašahidu 1867; u Glini, u Hrvatskoj, 1869; veliku crkvu u Somboru, 1870 — 1873, i Hariševu kapelu na zemunskom groblju, 1875.

Osem toga, komponovao je Birčanina Iliju; i četiri scene iz te kompozicije stavio je na platno. Na taj posao podsticao ga je vladika Nikanor Grujić. Te slike su ili u Kuveždinu ili u Krušedolu.

Simić je umro u Novom Sadu, 17 januara 1876 godine.

Slava onome koji je kičicom svojom mogao nagnati i tanano platno da nam živo i rečito kazuje što je bilo nekad, ili što se očekuje nekad!

Dopuna

Simić Pavle sam za sebe zapisao je da se rodio u Novom Sadu 1821, od oca Jovana i matere Ane. Po smrti očinoj, otišao je s majkom u Staru Kanjižu u Bačkoj k dedi svom, materinu ocu, popu Simeunu Popoviću. Onde u srpskoj crkvi Simić je video ikonostas koji je radio 1794 Todor Ilić-Češljar, i taj mu posao toliko omile da se je odao na crtanje i živopisanje.

Slali su ga u subotičku gimnaziju, ali Simić nije mario za nauke već je samo crtao.

Deda mu i majka, videći da dete slabo uči i crta s voljom i uspehom, dadu ga u Novom Sadu živopiscu Talijanu Alojziju Kastanaju, u koga je proveo punih pet godina.

Godine 1837 ode Pavle u Beč, u carsku akademiju za veštine. Tu 1840 godine između 29 učenika dobije prvu nagradu Barona Jungela.

Za to vreme pomagao mu je brat njegov Petar Simić bečejska trgovac. Ali ne mogući se ni s tom pomoću dalje izdržavati, ostavi akademiju, dođe u Novi Sad, te onde blizu, u selu Pirošu, živopiše mali ikonostas. Posle je molovao mali ikonostas u Koviljskom šancu, gde mu se je otac rodio.

Godine 1848, zbog Madžarske bune, ostavi Novi Sad, i pređe u Beograd k svom prijatelju Dimitriju Avramoviću. Na poziv arhimandrita Nikanora Grujića, sastavio je skicu za molovanje crkve u Kuveždinu. Posle je molovao Srpsku Narodnu Skupštinu u Karlovcima 1 maja 1948. Ta mu grupa ima preko dve sta lica!

Svršivši posao u Kuveždinu, Simić 1853 pređe u Šabac, te i ovde crkvu živopiše; posle u Starom Futogu i u Đurđevu, pa i u Senti ikonostas živopiše, što su Madžari u buni bili upropastili.

Dalje je živeo u Novom Sadu gde je i umrьo, kao što je kazano u Pomeniku.

Simić Đorđe, rodio se je u selu Sremčici, nahiji beogradskoj, u drugoj poli prošloga veka, od oca Sime, i matere Danice.

Nekako godine 1787, kad su Nemci kupili dobrovoljce za ratovanje s Turcima, Đorđe Simić se je nalazio u Beogradu, kao čobanin u mehandžije Džike koji je, mehanišući, držao i mnogu sitnu marvu.

Godine 1788, upišu se u dobrovoljce i taj Džika i njegov momak Đorđe Simić i, vojujući pod pukovnikom Mihaljevićem, toliko se odlikuju da oba dobiju kapetanske činove.

Simić je u tom ratu bio u onim četama koje su se bile s Turcima oko Karanovca i Studenice.

Tada je, kažu, Karađorđe bio pod Simićevom vlašću. Još se priča da ga je kapetan Simić, jednom u ljutini, kao svog mlađeg, udarno lubenicom po glavi.

Kad se je rat svršio i mir uglavio, Simić pređe u Srem, nastani se u selu Boljevcima, pa onamo odvede i dva svoja brata Đurđa i Ivana; samo najmlađi im brat, Pavle, ostane u Sremčici.

U Boljevcima se je Simić oženio po treći put jer se je, dotle, već dva puta ženio, i obe su mu žene, posle kratka veka, umrle.

S ovom trećom ženom, rodio je tri sina: Kostu, 25 marta 1794; Stojana, u isti dan, 1797, i Aleksu, 17 marta 1800.

Živeći u Boljevcima, Simić je primao od Austrije penziju prema svom kapetanskom činu.

Kad se Srbija, 1804, digne na Turke, Đorđe Simić ostavi Boljevce i penziju, pa se vrati u otadžbinu, da se bije s Turcima.

Karađorđe ga primi rado, i odredi ga da mu vojnike obučava „zekciru“.

I kad bi god o njemu govorio nazivao bi ga „stari kapetan“, jer je Simić, kao što je kazano, još njemu bio kapetan.

Simić se je, sada, u svakoj takoj prilici, pribojavao da novi „Vožd“ ne vrati dug svom „starom kapetanu“.

Ali do toga nije došlo.

Godine 1806, Simić je bio u osvajanju Kruševca. Milutinović mu, tom prilikom, ovako peva:

„I tu behu do dva kapetana:
Jedno Džikić a drugo je Simić,
Što služiše bečkoga ćesara.
A sad došli braći da pomognu
I o Turke da krvave ruke“.

Po osvojenju Kruševca, Đorđe Simić je postao kapetan u tom mestu, i naziva se čas „kapetan Simić“, a čas „vojvoda Simić“.

Simić je bio u boju na Jasici 12 avgusta 1810, i tu mu je poginuo najstariji sin Kosta, koji je sahranjen kod kruševačke crkve.

U Karađorđevu Protokolu za godinu 1812 i 1813 ima 32 broja koji obeležavaju zapovesti od Vožda Đorđu Simiću. Između tih zapovesti, u jednoj Vožd traži da mu Simić javi: Ima li u Banji (ne kaže se kojoj) kakva kisela voda?!

Posle propasti 1813, Simić je otišao preko Save u Boljevce, i tu je počeo kupiti dobrovoljce da vojuje s Austrijancima protiv Francuza. U te dobrovoljce stao je i njegov srednji sin Stojan.

Simić se je nadao da će mu Austrijanci opet dati platu ili penziju, ali ni plate ni penzije nije dobio, te je živeo veoma siromaški.

Kad u Srbiji bukne novi ustanak 1815, Simić pređe u Srbiju, sa ženom i ćerkom, a sinovi mu Stojan i Aleksa već su bili otišli po službama i najmu.

Đorđe je, tada, bio veoma star i slab; i živeo je u Beogradu negde oko Toskine češme, u kamenu. Pošto je kćer udao u selo Ostružnicu, umro je godine 1817.

Na nekoliko meseca pred što će umreti, dođe mu sin Stojan, da ga pohodi. Videvši oca u takoj oskudici, a i sam nemajući novaca, Stojan izvadi svoje oružje i svileni pojas (trambolos) te proda, i ostavi ocu troška, pa se vrati u Vlašku da traži sreće i zarade.

Docnije, godine 1827, sinovi Simićevi Stojan i Aleksa prenesu kosti očine u manastir Rakovicu, i onamo ih sahrane, pa ih pokriju pločom koja i sad stoji, i na kojoj je zapis takav kao da je pokojnik i umro tek 8 avgusta 1827!…

Simić Aleksa, rodio se u selu Boljevcima, u Sremu, 15 marta 1800.

Kad mu je bilo 12 godina, odveden je pa trgovinu u Zemun, gde je proveo pet godina, kao šegrt i kao kalfa.

Posle toga, prešao je, trgovine radi, u Novi Sad, gde je proveo dve godine.

Godine 1819, pređe u Srbiju, i 1 juna, te godine, postane pisar u kancelariji Kneza Miloša.

S proleća godine 1820, dan je bio za sekretara g. Jovanu Obrenoviću, koji je onda upravljao rudničkom, užičkom, i sokoskom nahijom, a godine 1823 vraćen je, kao sekretar, u kancelariju Kneza Miloša, gde je, ujedno, bio i neki aznadar. Godine 1824 posla ga Knez Miloš u Beograd za bazrđan-bašu, u kom je zvanju ostao više vremena.

Godine 1833, odselio se u Kruševac, k bratu svome Stojanu, s kojim je bio u imovnoj zadruzi.

Posle sretenjskog ustava, godine 1835, Aleksa je postao popečitelj financije. To mu zvanje bi kratko, kao i sami ustav.

Kad je Knez Miloš išao u Carigrad sultanu Mahmudu, Aleksa se nahodio u sviti kneževoj.

Kad je godine 1839 Knez Miloš ostavio Srbiju, i otišao u Vlašku, Aleksa Simić bio je poslan od privremene vlade srpske za njim, da mu uzme sultanske ordene!

Godine 1842, pred Vučićevu bunu, Aleksa Simić je sedeo neko vreme u Kruševcu, božem opravljajući svoju veliku vodenicu na Rasini. Za to vreme, vrlo je često ručavao u okružnoga načelnika Pere Cukića, a ispod ruke vrbovao je i potpisivao je nezadovoljnike za bunu protiv Kneza Mihaila.

To je radno vrlo vešto. Opazili su ta tek onda kad je bilo dockan.

Posle promene, koja se izvrši u drugoj poli 1842, postao je kapućehaja u Carigradu, a godine 1843, kad je ono Avram Petronijević s Vučićem udaljen iz Srbije, Simić je došao u Srbiju za predstavnika i popečitelja inostranih dela.

Iza toga je otišao na svoja dobra u Vlaškoj, gde je proveo nekih pet godina.

Godine 1849, postavljen je za popečitelja pravde i prosvete.

Kad Garašanin, po smrti Avrama Petronijevića, posta predstavnik i popečitelj inostranih dela, onda Simić dođe za popočitelja unutrašnjih poslova. A kad se Garašanin 1853, na protest Menšikova, udalji s predstavništva, onda Aleksa Simić dođe za predstavnika, odakle je, najposle, upućen u državni savet.

Godine 1857 novembra 21, stavljen je u penziju i, posle toga, živeo je u Beogradu.

Simić je bio čovek krupan, glomazan, u licu boginjav, sed, nosa velika, pokučasta, a glasa potmula.

Govorio je rado; šalio se mnogo; i znao je mnoštvo kratkih, istočnih pričica, kojima je svoju besedu svakad oživljavao. Od tuđih jezika znao je nemački, turski, i grčki onako kako se govorilo u mestima gde je on živeo.

U svojoj avtobiografiji veli da je u Carigradu skupio i prepisao u jednu knjigu na turskom, francuskom, i srpskom jeziku, sve sultanske hatišerife koji se tiču Srbije. Tu je zbirku prepisao u tri komada: jednu za sebe, drugu za agenciju srpsku u Carigradu, a treću za ministarstvo spoljnih poslova u Beogradu. Tom trećom zbirkom, veli on, poslužio se je g. D. Matić, kad je sastavljao „Javno pravo knjažestva Srbije“.

Godine 1853, napisao je i štampao „Nekoliko članaka na polzu otečestva našeg“.

Simić je milovao živeti kao veliki i bogati gospodin. Njega u kući mlađi njegovi nikad nisu zvali „Gospodin“, nego „Gospodar“. Pričalo se, u ono vreme, u Beogradu, da se u njegovoj kući, svakom sluzi i svakoj sluškinji — a njih je bilo dosta i jednih i drugih — zna čaša kojom svako od njih pije vino!

Taj tako gospodski život zanosio je mnoge. Bilo je ljudi koji su se klanjali Simiću samo zbog te velike imovine i gospoštine.

Pokazivali su mi nekog Simu Anastasijevića, stolonačelnika u popečiteljstvu pravde koji, gledajući lepi intov i dva đogata Alekse Simića, reče Gaji Perišiću:

— Bolan, Gajo! vidiš li kako su lepi ovi popečiteljevi đogati, kao god dva kanceliste!

— A, ne; lepši su! Oni su kao god dva stolonačelnika, odgovori dosetljivi Gaja…

U poslednje vreme svoga predstavništva, A. Simić je potpisao zabranu da činovnici ne smeju nositi brade!…

Toj naredbi mnogi su se smejali i u Beogradu, i u celoj Srbiji.

Žena Alekse Simića, Katarina, bila je na glasu kao odista dobra gospođa, koja rado pomaže sirotinji. I danas može biti lekova za oči, koje je gradila i davala nevoljnima „Gospođa Katarina“!

Kad je poslednji put s predstavništva poslan u savet, Aleksa nije ništa znao o svom razrešenju; jer oni koji su onda vladali, nisu držali da je i potrebno o tom ga izveštavati!

Tako jedno jutro, kao obično, sedne u svoj intov, na svoja dva belca, doveze se pred kneževu kancelariju, siđe s kola, kočijaš se vrati kući, a on uza nekolike stepenice lagano iziđe, uđe u predsoblje, i momak mu, koga je uvek vodio sa sobom, počne skidati gornju haljinu; na to će jedan od služitelja koji stoje pred vratima reći:

— Pa mi imamo novoga predstavnika, Gospodine!

— Koga? upita Simić, malko začuđeno.

— Gospodina Aleksu Jankovića!

— A gde je on?

— Evo ga ovde u „zasedaniju“!

— O, priču mu, pa što mi nisu kazali, da ne dolazim! Dajde mi, dete, taj kaput!

Obukavši kaput, Simić se vrati pešice kući!…

Pri svoj toj nemarnoj dobrodušnosti, Simić je vrlo milovao pokazivati se kao neki odžaković, neki plemić. Toga radi je mnogo što šta ispočinjao od vlaških bojera, koje je poznavao malko izbliže.

u groblju kod palilulske crkve ozidao je grobnicu, i na njenom belegu stavio ovakav zapis:

„Familijarna grobnica Alekse Simića, knjažeskog predstavnika i popečitelja inostranih dela“!

Kad je pak došlo vreme, 10 februara 1872, da u nju legne, Simić nije bio ni predstavnik ni popečitelj, nego sa svim obični penzionirani činovnik!

Savić Maksim, šabački vladika, rodio se je 1800, u selu Vranešima, u Podibru, u okrugu čačanskom.

Učio se je u manastiru Žiči, Vraćevšnici, i u Feneku; kod nekog Miokovića naučio nešto malo nemački.

Godine 1820, proizveo ga je za đakona mitropolit Agatangel, u Beogradu; a 1825, za jeromonaha, rukopoložio ga je Gerasim, u Ribnici.

Posle je bio u manastiru Kaleniću; pa je postao član beogradske konzistorije, i, najposle, vladika u Šapcu.

Godine 1842, kad je Vučićeva buna uspela, doveden je pod stražom na Vračar, i odatle poslan u Studenicu, u zatočenje, kao protivnik novom redu stvari koji je postavila ta buna.

Za vreme drugoga izbora, po zahtevu Barona Livena, došao je u Beograd, i tada je molio Livena da ga povede u Rusiju, ali ga ovaj nije hteo povesti.

Kad i drugi izbor potvrdi stanje koje je bila stvorila Vučićeva buna, Maksima pošlju na zatočenje u manastir Kalenić, u Levču.

U oči Bogojavljenja, 1844, udavi ga u sobi, i baci kroz prozor, neki Ljotić, veliki pristalica onoga reda stvari u Srbi.

Vladika Maksim i sahranjen je u manastiru Kaleniću.

Sava, romanski arhimandrit, rodio se 1792 u Poljanici. Odonuda mu je otac pobegao od turske sile, i nastanio se je u selu Trubarevu, na levoj strani Morave, prema manastiru Svetom Romanu.

Savi je bilo kršteno ime Stevan.

Stevan se je učio najpre u selu Ćićevcu, a posle u manastiru Svetom Romanu.

Kad su Srbi, prvoga ratovanja, došli do Deligrada, Stevan je postao i vojnik i neki pisar u vojsci.

Posle propasti srpske 1813, Stevan je ostao u svom selu, i Turci mu ne samo nisu ništa činili, nego su ga još uzela za svoga pisara!

Oženio se je 12 juna 1814, i mitropolit niški Makarije zapopio ga je u manastiru Ravanici.

Na skoro mu umre žena, i narod oko manastira Sv. Romana, po smrti igumana Timotija, izbere popa Stevana manastiru za starešinu.

Godine 1831, niški mitropolit Gligorije, zakaluđeri i zaarhimandriti u niškoj crkvi Stevana, nadenuvši su ime Sava.

Godine 1882 — 1833, Sava je pomagao da se isteraju Turci iz onih krajeva.

Godine 1842, izabran je za člana apelatoriskoj konzistoriji u Beogradu.

Godine 1846, januara 13, Društvo srpske slovenosti izabralo ga je za svoga počasnoga člana.

Umro je na prečac u Beogradu, noću, između 2 i 3 juna 1861, i saranjen u manastiru Rakovici.

Sarić Sima, rodio se u selu Cikotama. Pred ustanak srpski, bio je u četi Đorđa Ćurčije.

Treći dan po Petrovu dne 1804, pređe Ćurčija preko Cera u Jadar, zapali u veče Alibegove dvore u Šuricama, i pobije sve Turke koje onde zastane. Sutra dan pošlje svoga arambašu ovoga Simu Sarića, s nekoliko momaka, i Petrom barjaktarom, da idu levom stranom Jadra na Loznicu. I Sima, tada, zauzme Loznicu bez boja, jer su Turci, ranije, bili pobegli.

Posle toga se je Sarić ulogorio kod Koviljače.

Saranovac Miloš, rodom iz sela Saranova, u nahiji kragujevačkoj, od koga mu je i prezime došlo, bio je najpre na nekakoj vojnoj službi u „cajkauzu“ (oružnici), u Beogradu.

Godine 1813, o Malom Božiću, kad se je ono Pavle Cukić, kruševački vojvoda, za neko vreme bio odmetnuo od vlasti, Saranovac je postavljen za vojvodu, i poslan u Župu, na Cukićevo mesto.

Docnije, Cukić se je vratio i predao, pa je Saranovac imao s njim mnogo muke oko nasledstva u vlasti. Najposle je stvar raspravljena, i Saranovac je, kao vojvoda, načinio kuću u Kožetinu.

Posle propasti, te godine, Saranovac je s drugima prebegao u Austriju, a odonuda je 1814 otišao u Rusiju.

Godine 1830, vratio se je u Srbiju, stanio se u Kragujevcu, gde je i umro 1841.