Категорија: A-Š

Popović Dimitrije, sveštenik i književnik, rodio se u Vukovaru, 1814 godine.

Osnovnu školu učio je u mestu svoga rođenja, a gimnaziju i bogosloviju u Karlovcima.

Godine 1836, došao je u Segedin za učitelja osnovne srpske škole. On se je zađakonio 1839, i, kao đakon i učitelj, ostao je u Segedinu do burne 1848 godine.

Tada pak skloni se u Sombor, gde ga novi bački vladika, Platon, zapopi iste 1848 godine, ali je parohiju dobio tek posle tri godine, kada je Platon po drugi put postavljen za bačkog vladiku, jer Patrijarah Rajačić nije dotle priznavao Platona za zakonitog jepiskopa bačkog, pa je ostavio bez hleba i one sveštenike koje je Platon 1848 zapopio ili zađakonio.

Godine 1862, Pop Dimitrije posta redovni profesor u učiteljskoj somborskoj školi, u kojoj je predavao nauku hrišćansku, crkveno pevanje i pravilo, i srpski i slovenski jezik — do 1870, kada se je opet vratio na parohiju.

Dimitrije Popović, učiteljujući u Segedinu, bio je izišao na glas kao najbolji učitelj među Srbima na onoj strani. Pored svoje školske dužnosti, koju je vršio tačno i savesno, starao se je u društvu s parohom, docnije novosadskim protom, Pavlom Stamatovićem, da u segedinskih Srba, osobito u srpske omladine koja se učila u segedinskoj gimnaziji i u segedinskom liceju, probudi i razvije srpski duh i pravo rodoljublje.

Osem rada učiteljskog, Dimitrije Popović bavio se je i književnošću. On je bio prvi i, dosta dugo, jedini srpski sveštenik koji je smeo otvoreno pristati uz Vuka, i pisati novim pravopisom i čistim narodnim jezikom.

Pop Dimitrije je veliku uslugu činio srpskoj knjizi i time što je, i u Segedinu i u Somboru, revno kupio pretplatnike na svaku dobru srpsku knjigu, i što je te dobre srpske knjige prodavao i rasturivao po celom onostranom srpstvu. On je znao koja je knjiga za koga. Taj sav posao vršio je tačno i savesno, a bez ikakve svoje koristi.

Bio je poznat i u prijateljstvu sa svima boljim našim piscima i učenim ljudma.

Kad ga je Patrijarah Rajačić ostavio bez hleba, onda su mu mnogo pomogli prijatelji, osobito Vuk Karadžić i Daničić, šaljući mu svoje knjige na prodaju, i novce ostavljajući u njega čak dokle mu Platon nije dao nuriju. Pop Dimitrije je tu prijateljsku ponudu primio, ali se je, docnije, svima tima prijateljima odužio do poslednje pare.

Od svoje sirotinje, odvojio je 200 forinata (400 dinara) te ustanovio u Somboru mali fond da se iz njega nabavlja siromašnoj srpskoj deci odelo i obuća.

Bio je svakad čist, i u svakom radu i poslu tačan i uredan. Kao profesor, svakad je, na nekoliko minuta, pre časa bio u školskom hodniku, i čim bi poslednji čas izbio, ruka Pop Dimitrijeva već je bila na kvaci od školskih vrata, i tako je, s poslednjim otkucajem, ulazio u školu.

Koliko je samo ova tačnost pomagala da su đaci njegovi svakad bili mirni!

Biblioteku je imao uglednu. Srpske knjige u njoj su bile najbolje zastupljene. Retku knjigu, brošuru, raspravu, objavu, itd., ako nigde nisi mogao naći, obrati se Popu Dimitriju, i on ti je je odmah našao u svojoj primerno uređenoj biblioteci, isto onako brzo, kao što bi ti brzo dao odgovora i saveta u ma kako zapletenom i teškom pitanju iz srpskog ili slovenskog jezika.

Crkveno pevanje fruškogorsko znao je savršeno, i rado je i lepo pojao u crkvi. Kao što je svakad i u svačem voleo red i poredak, tako ga je zaveo i u crkvi. Nije kod njega bilo onoga muvanja i guranja, koje onako neprijatno dira u našim crkvama skoro svagda kad god su crkve pune naroda. Pa se opet nikad nije čulo da Pop Dimitrije vikom i grdnjom opominje na red i pristojnost, kao što čine neki sveštenici čija nam je dernjava sablažnjivija od nereda skupljenoga sveta.

Pisac ovih vrsta, bivši godine 1869 u Somboru, na ispitima u učiteljskoj školi, video je i poznao Popa Dimitrija kada je ispitivao svoje đake iz crkvenoga pevanja tako da mu otpevaju, na priliku, iz stihire „Car nebesni“ od i iz neja prošedi; ili u Dostojno od i mater Boga našego, itd. itd.

Vrativši se ovamo, pisac je nastajavao da se Pop Dimitrije dobije za beogradsku bogosloviju, na što bi on, imajući onda ovde udatu kćer, rado pristao. Tu misao prihvatili su i drugi koji su istinski želeli da se crkveno pevanje i pravilo dovede u željeni red; ali se ona razbi o mlitavost i neodlučnost onoga bez koga se tako što u bogosloviji nije moglo izvršiti.

Pop Dimitrije je preminuo od udara, 25 aprila 1882, u Somboru.

Od njegovih književnih radova štampani su:

1. Osvald ili Zlatotvorno selo, prevod, 1843; drugo, 1870;
2. Segedinski kalendar, 1862;
3. Rakiska kuga, prevod, 1868;
4. Mala katavasija.
5. Veliki Zbornik, u N. Sadu, 1878;
6. Velika katavasija, 1880.

U ove tri poslednje knjige, Pop Dimitrije je sabrao iz crkvenih knjiga najlepše crkvene pesme, i složio ih po redu kao se u crkvi pevaju.

Crkvi i sveštenicima ove knjige čine veoma potrebne usluge.

Popović Aleksa, rodio se u selu Subjelu, u nahiji užičkoj.

Kad su Srbi, u leto 1805, očistili Karanovac od Turaka, dođe im glas, da je Porta odredila niškoga Afis-Pašu Beogradu za vezira, i zapovedila mu da odmah ide s vojskom da Beograd zauzme, i da Srbiju pokori i umiri.

Na takvu Portinu zapovest, Afis-Paša je odmah poslao svoga Omer-Agu u Užice za muselima, da i onamo kupi vojsku, i da bude gotov, čim se pozove, poći k Beogradu.

Razabravši za sve to, Srbi pohitaju da što pre urede stvar s Turcima užičanima. Za to Milan Obrenović, Jakov i Prota Nenadovići s vojskom i dva topa, koje su preko Maljena prevukli, pođu na Užice.

Na planini Crnokosi izađu pred njih izaslanici Turaka užičana da pregovaraju o miru. Dotle su užičani govorili da u Srba nema topova, a kad sada vide, i rukama opipaju, ne trešnjevake, nego prave topove od tuča, oni se zaplaču, i reknu;

— E, odista hoće da se mijenja carstvo!

Kad od mira ne bi ništa, užički se izaslanici vrate u Užice, a srpska vojska, za njima, dođe i opsedne ga sa svih strana.

Bili su ilinske vrućine, kuće u Užicu gotovo sve su pokrivene daskom, te tako, za malo vremena, od topovske vatre, planu kao barut, i varoš gotovo sva izgori, a turske žene i deca nagrnu gradu, pribiju se uza nj kao roj ka grani na kojoj hoće da se sabije. Tada izađu novi izaslanici k srpskim starešinama, i s njima ugovore mir ovako:

• Da užičani između sebe isteraju niškoga Omer-Agu, Begu Novljanina, Fočića Osman-Agu, i njihovu družinu;
• Da dadu 50.000 groša vojnoga nameta, i 80 hatova;
• Pa, posle toga, da sede mirno, i da rade svaki svoj posao.

Kad se ovako uredi, Turci, gosti užički, svi odu u Bosnu, a u Užicu ostanu samo mirni Turci užičani.

Tada je Aleksa Popović iz Subjela, koji je i dotle bio knez i vrlo uvažen u narodu čovek, postao vojvoda užički. Oglašeno je i Srbima i Turcima: da je svakom slobodno dolaziti u Užice na pazar, a za bezbednost i Srba i Turaka jamče srpske i turske starešine.

I tako je užički grad ostao u rukama turskim, a varoši u turskim i u srpskim.

Aleksa je bio starešina nad Srbima, a u svakom mešovitom poslu dogovarao se je s turskim starešinama.

Po naravi svojoj, ovaj je čovek bio miran, i odlikovao se je više kao sudija i upravnik, nego kao kakav borac i vojvoda.

Kad je, docnije, uređen upravni savet, Aleksa je došao u nj, kao predstavnik nahije užičke; vojskom pak užičkom komandovao je Milan Obrenović, a posle njega brat mu Miloš Teodorović Obrenović.

Nesrećne godine 1813, Aleksa Popović nije nikud bežao iz otadžbine, nego se predao Turcima, i ostao je opet kao neki starešina u narodu.

Godine 1815, Turci užičani, osetivši da se sprema ustanak u Šumadiji, dozovu u Užice: Kneza Aleksu, Kneza Vasilija, Mijaila Radovića, i Radovana Maslaća iz Papratne, i zadrže ih u gradu, kao taoce miru. Ali kako se je ustanak počeo širiti, naume ove knezove iseći. U oči dana kada su ih hteli pogubiti, dokaže im neki Turčin, koji je mnogo Aleksina hleba pojeo, šta ih sutra čeka. Te se oni, tu noć, navezavši pojas na pojas, spuste niz gradski zid onamo k Detinji. Tom prilikom Aleksa i Vasilije skrhaju se ljuto, te ne mognu ni s mesta odande. Sutra dan ih Turci tu nađu, i odseku glave obojici.

Tako je svršio svoj život knez Aleksa Popović iz Subjela.

Radović Mijailo pak, srećom ostavši zdrav, uzme Maslaća na krkače, i iznese na Zabučje¹.

---

1. Milutinovićeva Istorija, 284. ↩︎

Pop Filip (Petrović)¹, rodio se u selu Gornjoj Brezovi, kod Studenice, 1775. Docnije je ostavio mesto rođenja, i preselio se u selo Trnavu, blizu Čačka, gde je živeo do smrti.

Popa Filipa, kao borca za otadžbinu, vidimo prvi put 1806, kad je ono Karađorđe bio poslao na Pazar Kapetana Radiča, i svojega vernoga barjaktara, Tanaska Rajića, potonjega Leonidu srpskog.

Tada je Pop Filip živo navaljivao da se i studeničani pridruže k ustanicima iz Šumadije, i da se puste u borbu s Turcima, ma da su ovi bili jači i brojem i vojnom opremom.

I studeničani su ga poslušali. Prvi boj imali su na reci Deževi gde su, nekad, bili Nemanjini dvori. Boj je taj bio dug i krvav. Trajao je od jutra do večera. Pred veče, Turcima stigne iz Pazara pomoć, te oni, tako ojačani, potisnu Srbe, i raspu ih. U tom boju, među drugom braćom, slavno je poginuo i vojvoda Đura, pod kojim je bila podgorska nahija!

Na žalost, o Popu Filipu, posle toga boja, ne nalazimo ništa. Vladika Janićije, na jednom mestu, veli da se je Pop Filip odlikovao u bojevima:

• Na Podgoru² i Koštanskom Polju³,
• I na Stolu, i temnićskom boju.

Tek godine 1815, u drugom ustanku, Pop Filip se javlja odmah u početku, da ga na skoro opet nestane.

Tako je Knez Miloš, odmah posle takovske odluke, poslao Popa Filipa u jagodinsku nahiju da diže Srbe na Turke, i da ustanike uredi.

S takim ovlašćenjem, Pop Filip je oglasio Kneza Iliju Vukomanovića iz Sabante, za glavnoga upravnika svemu tom pokretu, a vojnim radnjama, pod njime, upravljao je Mileta Radojković, iz Katuna.

Svršivši taj posao, Pop Filip se je vratio Knezu Milošu, te mu kazao što je uradio. Posle toga ne viđamo ga ni u bojevima, niti na narodnim skupštinama.

Pop Filip je poginuo u svojoj kući o Sv. Luci, svom krsnom imenu, 18 oktobra 1820, na ovaj način: nekom Tomi Paunoviću iz Goričana okine se puška, i prebije desnu ruku Popu Filipu, od čega on umre. Onda je razglašeno da se je Tomi sama puška okinula, te ga je ubio nehotice, ali se je u isto vreme zuckalo i to: da je Toma ubio Popa Filipa po nečijem nagovoru.

Gde je ovde istina, zasad se još ne može znati: vreme će, zar, i s ovoga dela skinuti zastorak kojim je pokriveno!

Pop Filip je ukopan kod trnavske crkve, baš do južnih vrata. Na grobu mu je bela ploča s krstom, a bez ikakva zapisa.

Dok je popovao, imao je običaj, kad ide na konju u mesto gde nema sena, nositi u terćijama bremence sena; nosio je i svoj saplak, iz koga je svakad pio vodu, i drugo piće — čemu je kad bilo vreme i prilika.

---

1. Ovaj čovek se svuda pominje kao Pop Filip, bez prezimena. Samo u Milutinovića Istoriji (str. 210) kaže mu se prezime Petrović. Za to sam ga onde stavio pod ime, pod kojim je bio čuveniji. ↩︎
2. Podgor se zove predeo od mesta Borji, na našoj granici, uz reku Rašku, pokraj Novog Pazara do Sopoćana, odakle dolazi reka Raška, pa odatle preseca pravo pokraj Seničkog polja na Grmičak, u od Grmička niz reku Deževu, u Rašku. To se zove Podgor, u kom ima 140 sela i zaselaka; tu su Đurđevi Stupovi, tu je Stari Pazar, i druga mesta. ↩︎
3. Koštansko Polje je u nahiji novopazarskoj, 4 časa od Pazara, a 6 časova od Raške, idući preko Đurđevih Stupova, a kad bi se išlo, preko Nova Pazara, 7 časova. Koštansko je polje na putu iz Sjenice u Peć; malo je bliže k Sjenici nego k Peći. Karađorđe, kad je udarao na Pazar, došao je iz Sjenice preko Koštanskoga Polja, gde je noćio, i svoju vojsku sačekao, pa odatle grunuo na Novi Pazar, i pola ga zapalio.
   O postanju toga imena različno se govori: jedni vele da je tu bila koštanova (kestenova) kora; a drugi — da je Vasojević Steva na tom polju igrao košiju. ↩︎

Podrugović Tešan, rodio se u selu Kazancima, u Gacku, u Hercegovini. Po ocu se zvao Gavrilović, pa su ga Podrugom i Podrugovićem prozvali za to, što je bio vrlo veliki, to jest za po drugoga čoveka!

U početku 1815, našao ga je Vuk u Karlovcima, u najvećem siromaštvu, gde u ritu seče trsku, i na leđima donosi u varoš, te prodaje, i od toga se hrani.

Doznavši da Podrugović zna mnoge lepe pesme, Vuk mu da na dan koliko je mogao živeti, pa počne od njega slušati pesme, i prepisivati ih.

Od njega je, kako sam veli, prepisao ove pesme:

1. Pošetala Hajka Atlagića.
2. Kad se ženi srpski car Stjepane.
3. Uranio starac kaluđere.
4. Poranile tri srpske vojvode.
5. Ili grmi il’ se zemlja trese?
6. Car Lazare sjede za večeru.
7. Sjede Marko za večeru s majkom.
8. Rano rani Turkinja djevojka.
9. Pita majka Kraljevića Marka.
10. Kulu gradi Crni Arapine.
11. Vino pije Musa Arbanasa.
12. Slavu slavi Kraljeviću Marku.
13. Kad se ženi Smederevac Đuro.
14. Zaprosio Popović Stojane.
15. Pošetao od Budima Kralju.
16. Vino nije Novak i Radivoj.
17. Još od zore ni pomena nema.
18. Vino pije od Janoka Kralju.
19. Knjigu piše Novljanin Alija.
20. Još zorica ne zabijeljela.
21. Kad se ženi Rimljanin Alija.
22. Vino piju mladi Crnogorci.

U oči Cveti, 1815, uzme ga Vuk u kola i ode s njim u manastir Šišatovac, misleći da tu, kod svoga prijatelja L. Mušickoga, posedi duže, i pesama prepiše više. Ali dođe glas da se u Srbiji digla nova buna na Turke, a Podrugoviću, veli Vuk, kao da uđe sto šiljaka pod kožu, i hoće odmah da ide da se bije s Turcima. Jedva ga Vuk toliko zadrži da prepiše nekolike od onih pesama koje mu je, idući iz Karlovaca, putem kazivao.

Sad ga metne u kola, doveze do Mitrovice, i isprati ga u Srbiju.

Kad se Srbi, u jesen te godine, izmire s Turcima, Podrugović ode u Bosnu. Provrljavši koje kuda, po svom pređašnjem običaju, sastavi nekoliko konja, i namesti se negde u nahiji srebrničkoj da živi kao kiridžija.

Ne prođe mnogo, a on se posvađa s nekim Turcima koji ga, pošto ih je bilo nekoliko, isprebijaju tako da je od uboja umro.

Podrugoviću nije bilo više od 40 godina, kad je Vuk od njega prepisivao pesme.

Pre toga je hajdukovao. Bio je vrlo pametan i, kao hajduk, pošten čovek. Vrlo je rado pričao i kazivao koje šta veselo i šaljivo, a pri tom se nije nikad smejao, nego je uvek bio kao malo namršten. On je znao još, najmanje, sto junačkih pesama.

Vuk dodaje da nije dotle poznavao ni jednoga čoveka koji on pesme znao tako kao Podrugović. Njegova je, veli, svaka pesma dobra, jer je on pesme razumevao i osećao, i mislio je šta govori.

Pljakić Antonije, rodio se 1781, u selu Kamenici, nahije rudničke.

Njegovo je pravo prezime Ristić, a Pljakom ili Pljakićem prozvao se je sam, po karanovačkom dahiji, Turčinu Pljakiću, koga je u boju na Rudniku, 1804. bio ranio, pa su ga drugi Srbi u zasedi na Jelen-Kamenu dotukli.

Antonije je, najpre, bio momak i svirač Karađorđu, a posle mu je uzeo kćer, postao rudnički vojvoda i, godine 1812, već je bio „Glavni komandat od Moravice do Topoljaka“.

Čim se je Antonije preporučio za toliko odlikovanje? Na to pitanje Sima Milutinović daje neke nejasne odgovore, pa dodaje i ovo:

Lijep bio kao Narcis vidom,
I besjedom i divotnim rastom…
A da s’ Bog d’o u trn pretvorio
Kada vnješnost ženske oči draži,
Te pristaju s tigri vjekovati“!

Ne zna se ni za jedno junačko, ili rodoljubno delo, koje bi ovaj čovek bio učinio za svojega veka. Što se god o njemu priča samo je čudo i pokor.

Pokojni Jovan Gavrilović piše da je poznavao ovde u Beogradu trgovca koji je, za Pljakine vlasti, bio šegrt u Karanovcu. Taj mu je trgovac kazivao, da je Pljaka posekao prosjaka koji mu je pristupio i zaprosio Boga radi!

Neka baba Stanka Pazarka, koja se je nalazila u Pljakinoj kući oko žene njegove g-đe Save, pričala je kako je vrlo često morala zavijati pupak Pljakinoj ženi: „Jer, veli, čim vojvoda drekne, pa koga ubije, ili prebije, a to se je dešavalo vrlo često, samo kad je kod kuće, njoj se, jadnici, od straha muževlja, odmah razvije pupak, pa se stane preturati i jaukati od bolova“.

Poslednjih godina Karađorđeve vlade, u Srbiji su se bili pojavili mnogi proroci i vračare, koji su prorokovali: da će Karađorđe ostaviti zemlju, da će Srbija pasti, i da će Turci opet ovladati narodom. Bilo se je čulo da u selu Nevadima, u nahiji rudničkoj, ima neka taka vračara. Pljaka, kao starešina, dođe u Nevade, i upita kmeta Petra Grkovića:

— Kmete, ima li u tvom selu taka i taka vračara!

— Ne znam, Gospodaru, odgovori kmet, hoteći zakloniti sirotu ženu od strašne smrti, a vojvodu od sramne sile!

— Ili je kazuj, vikne Pljaka: — ili ću ti sad glavu odseći: Pa povadi sablju iz korica.

Petar mu se stane moliti, kako no se već Bog moli, da ne čini take sile na pravdi Boga.

— A ti mi pozlati sablju, rekne vojvoda: — pa da te ne sečem! I pruži mu je pljoštimice.

Petar stane ređati po sablji rušpe, dokle je imao zlata: a posle nastavi srebrom; te, tim otkupom, očuva život i sebi i babi.

Sinu jednoga vračara, Pljaka je prebio desnu ruku i levu nogu, pa ga tako ojađena vezao i obesio konju o unkaš. I, tek pošto je prošlo neko vreme, zapovedio je da se ubije.

Nesrećni otac, vračar, to je sve morao gledati svojim očima, pa tek onda je besni vojvoda zapovedio da se i on pogubi.

Neki Seničanin, momak, koji je služio u Pljake, a docnije je bio momak u Petra Lazarovića-Cukića, pričao je da je Pljaka neku babu, za koju je bio čuo da je veštica, živu ispekao usred Karanovca.

Seničanin je nabrajao pojedince sve što je činila ova jadnica od kako su je pripekli dokle je vatra već nije spržila, ali ja to od groze ne mogu ovde pisati……

Pomenulo se — ne povrnulo se!

U hartijama Pljakinim, ima jedno Karađorđevo pismo, pisano 11 avgusta 1811, u Vražogrncu. U tom pismu Vožd veli:

— Pismo vaše primio sam, i razumeo jesam za sve isto mi pišete: za hajduke, za Sviračevića, za vračaru, i za jatake njine, to si sve dobro učinio!

Godine 1813, Pljakić se zadrži, koje na Topoljaku a koje posle u Karanovcu, te nije stigao da zajedno s tastom ostavi Srbiju. On je tek 23 novembra 1813 od generalne komande, u Petrovaradinu, uzeo pasoš za dalje putovanje.

U pasošu mu piše da je, ranjen u levu nogu, hramao kad je prošao kroz Karlovce.

U tim hartijama nalazi se i jedna ovaka zapiska:

Odneto od Gospodara Antonija Pljakića, u Karlovci, od magistrata karlovačkog:
U stvarima groša: 14.561;
U dukatima 2167 komadi, ili: 26.004;
Svega u stvarima i gotovih: 40.565

Iz Austrije, Pljakić je, meseca septembra 1814, preko Temišvara, s ostalima srpskim beguncima, otišao u Rusiju, gde je ostao do 1832 godine.

Te pak godine, 10 aprila, dobio je, u Kišenjevu, pasoš za povratak u Srbiju, i s tim pasošem došao je u Malu Vlašku.

Knez Miloš je, kao što veli pok. Jovan Gavrilović, bio prijatelj Pljakiću, i hteo je pustiti ga u otadžbinu, ali su druge staretine bile protivne tome, te, tako, Pljakić ostane u mestu Černjecu.

Odatle je, po Stojanu Simiću, molio Kneza Miloša, da mu sina primi u državnu službu. I Knez mu je, preko Simića, odgovorio da pošlje sina s jednim pismom, pa će mu dati službu za koju bude.

To je bilo meseca februara 1832, a 3 novembra te iste godine, Kneginja Ljubica odgovara na pismo g-đi Savi Pljakićki, kumi svojoj, i javlja joj, da joj je Knez dopustio da se vrati u otadžbinu. Izlazi da je Pljakić umro između februara i novembra 1832, u Černjecu.

O Antoniju Pljakiću valja pročitati pesmu Sime Milutinovića¹ koja se počinje ovako:

„Mali care…? Karanovca grada!
Kad prestade svom Srbnistvu služit’
I o sebi sta se bavit’ samu
Ter odonda, otkako te Vožde
Pram istoka poče držat’ sina,
Za usluge dotle t’ i priznajne…
Am de sada na sudiju sveta,
Nek’ i tebe pravda ne mimođe“!

---

1. Srbijanka 3, str. 107—122. ↩︎

Piroćanac S. Milan, državnik, rodio se u Jagodini 7 januara 1837, od oca Stevana Nedeljkovića-Piroćanca¹, i matere Milice, a preminuo je u Beogradu 1 marta 1887 godine.

Milan je znao i u govoru često upotrebljavao neke poslovice i druge tipske narodne rečenice, koje se ređe mogu da čuju u Knjaževcu, gde je on proveo svoje detinjstvo.

Na pitanje: otkud to zna, on odgovori, da je to sve slušao od svoje majke Milice, koja je bila rodom iz Levča. I, tom prilikom, ispriča i priču o prvoj proševini njegove matere, koju je njegov otac uzeo za se tek pošto je ostala udovica iza prvoga joj muža. Evo te priče:

Pavle Cukić iz sela Krčmara, bivši Karađorđev vojvoda, bio je 1813 godine prešao u Srem, zajedno sa svojom ženom i decom.

Kad Knez Miloš godine 1815 krene drugi ustanak na Turke, Cukić ostavi svoju ženu i decu u Sremu, pa se vrati u Srbiju, i odmah se umeša u narodne poslove. Jednom, idući iz Gruže preko Levča ka Jagodini, Lukić padne u selo Duleni ondašnjemu popu na konak. Popu to veče u kući bili svatovi: doveo je bio za sina devojku, i spremao se sutra da ih venča.

Cukić vidi lepu vođevinu Milicu, i veoma je zamiluje. Kao što je uvek bio osion i samovoljan, on će popu-domaćinu reći:

— Pope, ti si dokon, a nurija ti je sva oko kuće. Ti možeš naći za sina i drugu devojku, a ovu ću da uzmem ja za sebe!

Pop se počne protiviti, ali je Pavlova družina jača i od popa i od svatova, te popa lepo svoju nesuđenu snahu venča za vojvodu Pavla Cukića!!

Posle toga, Cukić svoju mladu, s vernim pratiocima, pošalje u Krčmare kući svojoj.

Kad se svrši ratovanje s Turcima koje, na Boga, nije ni trajalo dugo, Pavle dođe u Krčmare kući, i tu je živeo sa svojom drugom ženom lepom Milicom.

Jednoga dana, posle po dne, Pavle je sedeo pred kućom, pušio i srkao kavu, a Milica, s poslužavnikom, stajala je pred njim čekajući da primi fildžan, pošto joj čovek kavu popije. Na jedan mah velika se kapija na njihovoj avliji otvori, i unutra lagano uđu volujska kola s kanatima, u kojima je sedela jedna žena s decom.

— A gle, Gospođe vojvodinice, viknu jedan sluga ispred kuće!

To je bila glavom prva žena Pavlova!

— Kuku meni! Kuda ću sada ja! reče Milica i prizne plakati.

— Ne brini se ni malo, odgovori Pavle: — u Cukića ima kuća i za četiri žene, a kamo li za dve!

I odmah ustade, izađe pred kola, i reče onoj ženi: da se stovari i namesti u drugoj kući njegovoj, malo dalje od one, u kojoj je on s Milicom živeo.

I žena posluša bez reči.

Posle toga, svi su tu lepo živeli. Pavle je redovno boravio s Milicom, ali je svraćao i k prvoj ženi svojoj. Ljudi su ga viđali kad sedne pred onu drugu kuću, zapali čibuk, i rekne toj prvoj ženi, da mu skuva kavu i da donese!²

Kad Cukić pogibe, onda iza njega ostaše u kući mu dve njegove udovice, obe venčane žene njegove.

U Jagodini pak Stevan N. Piroćanac kapetan, ostavši bez žene, čuje za Milicu, drugu Cukićevu udovicu; dođe u Krčmare, isprosi je, i oženi se njome.

Eto s tom Milicom Stevan je rodio sina Milana, potonjega državnika srpskog.

Dok Milica nije bila otišla za Stevana, ona je lepo živela sa prvom Pavlovom ženom. I ne samo da su se one lepo slagale, dokle su bile u jednoj kući, nego je Milica, čak sa sinom svojim Milanom, dolazila u Krčmare, u goste, inočici svojoj, prvoj ženi Cukićevoj, i ova je Milici te pohode vraćala, i gostila se u Jagodini kod nje po nekoliko dana!

Iz Jagodine je Stevan Piroćanac otišao u Knjaževac za sreskog načelnika, pa je onamo odveo i Milicu i Milana.

Osnovnu školu Milan je učio u Jagodini; polugimnaziju u Kragujevcu, pa je onda došao u Beograd, te dovršio gimnaziju, i dve godine liceja.

Posle toga, Milan ode u Pariz, te svrši prava i 1860 postane lisansije. Iz Pariza se vrata u Germaniju, i onamo provede godinu dana, učeći nemački jezik.

Vrativši se u otadžbinu, dobio je 1861 službu u ministarstvu spoljnih poslova. Ilija Garašanin iz ranije je bio zapazio mladoga i darovitoga Piroćanca, te ovaj 1866 posta načelnik odeljenja u ministarstvu spoljnih poslova.

Uživajući zasluženo poverenje i Garašanina i samoga Kneza Mihaila, Piroćanac je, u dva maha, slan u Crnu Goru s političkim zadacima.³

Posle smrti Kneza Mihaila, namesništvo ukloni Piroćanca iz ministarstva, postavivši ga najpre za predsednika suda beogradskog okruga a posle za predsednika suda rudničkoga u Gornjem Milanovcu.

Otuda se Piroćanac 1874 vratio u Beograd, i otvorio advokatsku radnju. Na skoro iza toga bio je ministar spoljnih poslova u Čumićevu kabinetu.

Godine 1880 Piroćanac je sastavio kabinet pod svoji predsedništvom, primivši u njemu ministarstvo pravde. Docnije je bio ministar spoljašnjih poslova i opet predsednik ministarstva, pa je 1883 dao ostavku i otišao u pensiju.

Piroćanac je najpre pisao u listu Šumadiji; a i u Godišnjici 3 ima njegov referat o spisu: Karakter i duh političkih partija. On je najviše i najbolje radio i uradio: da se krene politički list Videlo, i da se oko toga lista priberu ljudi, koji su se docnije, kad su se radikali od njih odvojili, nazvali Napredna stranka⁴.

I u stranci i docnije u vladi Piroćanac je bio vrlo vredan na poslu, razborit i tolerantan u suđenju, a korektan u ponašanju.

Kad ono opozicija, izlaskom iz skupštine, onemogući dalje pravilan rad skupštinski a opasnost bejaše očevidna da će na novim izborima dobiti većinu glasova baš ovi, koji sad iz skupštine izlaze, onda jagodinski predsednik suda, Kraljev poslanik, Laza Petrović izume dosetku: da se prime u skupštinu i oni koji makar po dva glasa dobiju na izborima. Piroćanac tada podnese ostavku, ali mu ostavka ne bi primljena, i skupštinari, počeše pretiti da će ga baciti kroz prozor, ako ostavku ne trgne. Tada je on rekao:

— Kad ste toliko navalili, ja ću i dalje ostati, ali vi sami znate kolika je korist od kera, koji se silom tera u lov!

Kad je Piroćanac došao u pensiju, onda je otpočeo rad advokatski, i tu se vrlo skupo umeo naplaćivati, a klijenti su mu i bivali sve imućni ljudi ili udruženja.

Piroćanac je bio višega rasta, suve snage, crne masti, a lica duguljastoga; sa slaba vida uvek je nosio naočare. Kosu je zadržao do smrti, brkovi su mu bili reavi a tako i brada. Čovek vrlo krakat, obično je koračao tako krupno, da je bilo teško ići s njim u korak. Imao je od prirode redak državnički dar, opšte obrazovanje prostrano, a pravničko znanje temeljno, iscrpno. Među dosadašnjim našim pravnicima neće se pogrešiti ako se njemu označi najvidnije mesto.

U procenjivanju prilika i ljudi Piroćanac je bio dubok, širok, i pouzdan; u vršenju vlasti čvrst i razborit; u zakonodavstvu jasan i liberalan. Po svojem pravnom školovanju, on je bio đak francuske škole, ali je u primeni pravnih načela gledao i na istoriju i na stupanj političke obrazovanosti svoga naroda. S toga je rado putovao po okruzima, i razgovarao s ljudima iz naroda.

U govoru je bio odsečan, razgovetan; u pisanju silan, precizan. Rukopis pak bio mu je tako nečitak da neka mesta ni sam on nije mogao lasno pročitati.

Nije bio besednik. Govoreći u skupštini, on je obično stajao na jednoj nozi, tek podupirući se drugom nogom; ruke je opružao niza se, a iz usta niz bradu puštao je argumente, kojima bi drugi razlamao protivnika! Ali ako bi, u manjem krugu, sedeći, razgovarao i što dokazivao, bio je toliko snažan, da mu je bilo vrlo teško naći suparnika.

Pred svoju smrt bio je osobito vredan na pisanju. Pored onoga što je pređe pomenuto, Piroćanac je ostavio ove spise:

1. Jednu brošuru na francuskom jeziku o Balkanskim narodima, 1899.
2. Knez Mihailo i zajednička radnja Balkanskih Naroda, 1895.
3. Beleške povodom jedne Diplomatske Istorije, 1896.

U ovom spisu je vrlo oštro pretresao politiku i pisanje Jovana Ristića. Iz toga se izrodila polemika između Piroćanca i Ristića, koja je donela iz Piroćančeva pera nekolike odgovore koji, odbijajući na stranu što je u njima polemično, sadrže vrlo interesne strane i pasaže.

Piroćanac je vrlo milovao da zida lepe zgrade. I ozidavši tri veće kuće, pokazao je da ima i ukusa i dovoljno tehničkoga znanja za take radove…

Na plaćanju bio je vrlo tvrd, jer se često i pružao dalje od svoga gubera!…

---

1. Stevan je bio rodom iz sela Šugrina blizu Pirota, sa čega se i zvao Piroćanac! ↩︎
2. Ovako sam ja zabeležio ovaj slučaj po kazivanju samoga Milana Piroćanca. Posle njegove smrti čuo sam od nekih drugih i neke razlike, kao na priliku, da je to bilo u selu Ljubavi a ne u Dulenima; da je Milica bila popu kći, a ne snaha, i drugo što šta; ali sam ja voleo ostati pri onom što sam slušao od samoga Milana. ↩︎
3. Vrlo je interesantan Piroćančev izveštaj sa Cetinja, pisan 5 marta 1867. ↩︎
4. Samo ime smislio je i dao pok. Milan Kujundžić. ↩︎

Petrović Vićentije, rodom je iz sela Koraćice. On je bio Knez još za Turaka, a u isto vreme jedan od glavnih pokretača ustanku od 1804, Kad je buna na Turke buknula, Vićentije je bio među prvima koji su ustanike vodili na Turke.

Vojevao je, bivao u mnogim bojevima, i stekao je nekoliko rana, a ipak mu ime Knez nije zamenjeno nikakvim drugi vojničkim imenom.

Godine 1813, septembra 22, Vićentija Petrovića vidimo na Šapcu gde, zajedno s Knezom Simom, Lukom Lazarevićem, Protom Matejom Nenadovićem i Milošem Obrenovićem, moli Mitropolita Stratimirovića za lađe, koje bi prevozile narod preko Save u u Srem, ispred Turske najezde.

Uz to pismo, u hartijama Stratimirovićevim, ima i jedna beleška po kojoj je tada, od straha turskoga, prevezeno iz Srbije preko Save 61.000 duša, a docnije se u Srbiju vratilo 57.000!

Knez Vićentije je dočekao i drugi ustanak 1815, to je i tada učinio lepih usluga svojoj otadžbini, osobito u prvo vreme.

Godine 1815, novembra 14, Knez Miloš je postavio Vićentija Petrovića za oborkneza gročanskoj nahiji s vlašću da „može udariti do 50 batina“.

Ali je već bio ostario i onemoćao. Umro je, kod svoje kuće, u Koraćici, 31 oktobra 1822 godine, i ukopan je u seoskom groblju. Njegov grob pokriva ploča s ovim zapisom:

„Zde očivajet rab Božji Vićentije Petrović, knez nahije gročanske. Prestavi se meseca, oktombra 31, 1822 leta“.

U Koraćici se priča da su mu, mrtvu, izvadili iz tela 12 kuršuma!…

Petrović Sava, doktor, književnik, rodio se u Šapcu 14 januara 1840 godine.

Osnovnu školu i polugimnaziju svršio je u mestu svojega rođenja; u Beogradu je dovršio gimnaziju i licej, a u Parizu je učio lekarske nauke, i proglašen za doktora u medicini.

Povrativši se u otadžbinu, postao je lekar u vojsci, a docnije i lični lekar Nj. V. Kralja Milana. U vojnoj službi Petrović je došao do čina sanitetskoga pukovnika.

D-r Petrović bio je u dužnosti vrlo vredan i tačan; ali se uz to s ne manjom ljubavlju i uspehom bavio i naukom. Najradije i najkorisnije kretao se je na botaničkom polju, koje je i obogatio sa više od 200 novih biljaka koje u Srbiji rastu a nauka za njih nije pre znala!

Uvažavajući njegove naučne radove, Srpska Kraljevska Akademija izabra D-ra Savu Petrovića za svoga člana dopisnika, ali na žalost njemu smrt ne dopusti ni da uđe među akademike nove drugove svoje!

D-r Sava Petrović preminu, posle duge i teške bolesti, 20 januara 1889 u Beogradu.

Lekarsko Društvo, u kom je D-r Sava bio redovni član, javljajući njegovu smrt, ovako žali za njim:

„D-r Sava Petrović znamenit je i kao naučnik i kao lekar. Botanika mu bejaše draž životu, i u njoj je stekao ime, koje se barabari s imenom njegovoga učitelja (Pančića). On je u tom radu svagda imao svoju metu pred očima: da, kao lekar, širi svoju nauku u narodu. Lekarsko Društvo položilo mu je na grob venac od svežeg cveća, zato što će miris da mu obeleži dobrotu srca, a žarka boja cveća duh njegov, koji je za života svetlio i rasvetljavao srpsko društvo.“

Pored svojega rada naučnoga, D-r Sava je zaslužio zahvalnost i za to što je svojom imovinom tako upravio da ona, po njegovoj smrti, najviše pomogne srpskoj knjizi i narodnoj prosveti!

Od književnih radova Savinih ovde se mogu pomenuti:

1. Pretvaranje i prikrivanje bolesti kod vojnika, po D-ru Boazu, Isfordingu, i dr. Izdalo ministarstvo vojno. Beograd. 1875.
2. Flora okoline Niša. Beograd 1882.
3. Lekovito bilje u Srbiji. Srpski Arhiv za celokupno lekarstvo. Odeljak 2. knj. 16. Beograd, 1883.
4. Dodatak flori okoline Niša. Beograd, 1885.

Još je pisao o Kosmeticima i o drugom štočem u raznim periodskim izdanjima.

Neka je slava njegovu svetlu imenu i vrednomu peru!

Petrović Radič, poznati kao Kapetan Radič, starinom je iz Levča, iz sela Siokovca, pa se preselio bio u Ostružnicu, na Savi.

Još u Kočinu Krajinu (1778), Radič je, s nekoliko druga, ogledao da uđe u Donji Grad, te da otvori vrata Nemcima, ali se ta namera izjalovila zbog velike magle.

Pod Mihaljevićem, Radič je rano postao kapetan u dobrovoljcima, i kao takav, imao je priliku da Karađorđa odmoli pred Mihaljevićem.

Po svršetku nemačkoga rata, i po utvrđenju mira (1791), Kapetan Radič je dobio od Cara Leopolda diplomu na plemstvo¹ i penziju, pa je, posle, živeo u selu Jakovu, u Sremu.

Kad se Srbi, 1804, dignu pa Turke, Radič ostavi penziju i pređe u Srbiju, gde je svojim poznavanjem ratne veštine, svojom energijom, i hrabrošću učinio Srbiji golemih usluga.

Po osvojenju Karanovca 1805, gde se osobito odlikovao, postao je vojvoda u tom mestu.

Na kraju 1806, kopajući šanac u Beogradu, i nameštajući topove, bude strašno ranjen u krsta. Ranu tu preboli s teškim mukama, ali od nje ostane malko poguren.

Pošto malko ozdravi, oženi se u Beogradu lepom mladom pokrštenicom.

Godine 1808, postao je sudija u beogradskom magistratu.

Godine 1809, pošto Srbi stradaju na Kamenici, i Turci navale s te strane, on, onako poguren, ode na vojsku, i Karađorđe ga ostavi s Petrom Jokićem buljubašom, da utvrde i čuvaju Ćupriju, varoš na Moravi, da bi se Srbi mogli tu ustaviti, ako ne mognu suzbiti Turke na Deligradu.

Ali njih neko omete, kazavši im da je Karađorđe napustio prvu misao, i, drugim putem, otišao u Šumadiju, te oni zapale šanac na Ćupriji, i topove, koje nisu mogli u hitnji prevući, bace u Moravu.

Poznato je da je Karađorđe, za taj postupak, pucao na Jokića da ga ubije, i ranio ga. Kad se Radič vrati u Beograd, naiđe na drugu nesreću. Njegova žena, s drugim bulama i pokrštenicama, prešla u Zemun, pa odande otišla u Tursku, odnesavši mu sve što je imao, a nije mnogo ni imao.

Godine 1810, Radič se opet oženi lepom mladom sarajevkom; a godine 1813 prebegne u Srem, i tamo je, sa ženom i detetom, proživeo dve godine u najvećoj siromaštini.

Godine 1816, u proleće, pošto su se Srbi na novo digli na Turke pod Knezom Milošem, i dobili neke slobode, Radič ostavi ženu i dete u Sremu, pa prebegne opet u Srbiju, i dođe u Beograd, gde ga Petar Moler primi u svoj konak.

Kako je Radič prešao u Beograd, odmah je, s one strane, paši javljeno da je prebegao Kapetan Radič, koji je, s Crnim Đorđem, najviše Srbe bunio; koji se, po tom, ženio Turkinjom, i u Beogradu bio sudija, i t. d.

Paša, doznavši sve to, upita Molera i druge knezove:

— Kakav je čovek Radič, i šta traži u Beogradu?

— To je čovek star i sakat; on jedva ide; nema nigde ništa, pa je došao amo k svojim ljudima, da ne umre od gladi. Tako odgovori Moler.

Paša se, u taj mah, zadovolji takim izveštajem.

Posle nekoliko dana, kad Srbi predadu Molera u grad kao krivca, paša opet upita Vujicu Vulićevića:

— Stojite li vi dobri za Radiča?

— Mi za njega ne ćemo da znamo; ti čini s njim šta znaš, odgovori Vujica!

Onda paša pošlje svoje ljude te Radiča uhvate, i zatvore zajedno s Molerom, a po Đurđevu dne, u oči nedelje, udave ih obojicu, i još nekakva kujundžiju, što je gradio lažne novce. Svu trojicu iznesu Turci noću mrtve na kalemegdan, te su onde čitav dan (u nedelju) ležali, da ih svet gleda, a pred veče ih Srbi sahrane na kraj groblja, crkvi s leve strane.

Radič je bio krupan, zdrav, i jak čovek; lica je bio malo namrgođena, osobito pod starost; bio je junak i veliki rodoljubac, a Turcima strašni neprijatelj.

U vojnim poslovima imao je neobičan dar. Njegovim planovima, njegovim proviđanjem, koristio se je u mnogom i sam Karađorđe.

Ženio se tri puta. Od prve žene ostala su mu u Sremu dva sina, koji su posle bili kapetani, a od treće jedna kći.

Knez Miloš je, posle njegove mučeničke smrti, davao izdržavanje njegovoj ženi i detetu.

Kad je pogubljen, Radič je mogao imati nešto više od šezdeset godina.

Neka je mir njegovoj duši!

---

1. Diploma kaže da se plemstvo daje njemu, i njegovim sinovima Milovanu, Jovanu, i Mihailu koje je rodio s prvom ženom Smiljanom Vasilijevom. ↩︎

Petrović Petar Prvi, vladika crnogorski, rodio se meseca aprila 1747, na Njegušima.

Stric njegov, vladika Vasilije, spremajući ga sebi za naslednika, školovao ga je još iz malena.

Godine 1762, poveo ga je, sa sobom, u Rusiju, i u Petrogradu ga dao u školu, ali se vladici Vasiliju sluči umreti u Petrogradu, te se Petar na skoro vrati u Crnu Goru, k vladici Savi, koji je upravljao zemljom za odsustva Vasilijeva.

Ovaj vladika Sava umre meseca februara 1782, te Petar, kao arhimandrit, primi vlast nad Crnom Gorom.

Posle toga, 14 oktobra 1782, karlovački mitropolit, Mojsije Putnik, zavladiči Petra u Karlovcima, i on se, kao vladika, vrati u svoju otadžbinu.

Od toga doba, kroza sav svoj vek, vladika je Petar radio neumorno za svoju kršnu i oskudnu otadžbinu: mirio je zavađena među sobom plemena, razbijao pletke nekih već otuđenih domorodaca, koji su se otimali o vrhovnu vlast, odbijao je Turke, suzbijao Mlečiće pa je, najposle, i ljuti boj s Marmontom, đeneralom Napoleonovim.

Kroza sav svoj dugi vek, vladika Petar se javlja kao veliki rodoljub, i kao vladika istinski hrišćanskoga života.

Sa Srbijom, u oba ustanka, vezivao je bratske veze, i težio koliko se onda moglo k opštoj meti.

Umro je 18 oktobra 1830, a saranjen je u cetinjskoj crkvi. Godine 1834, telo mu je izvađeno iz groba, i, kao svetiteljsko, položeno u ćivot, koji se nalazi u cetinjskoj crkvi, poštovan kao čuvar svetinje.

Vladiku Petra narod je i za života poštovao kao sveca, a danas za Crnogorca nema veće kletve, nego da se zakune na Sv. Petru, na Cetinju!

Vladika Petar potpisivao se je:

„Mitropolit Crne Gore, Skenderije, i Primorja“.