Категорија: A-Š

Peketa (Petar) Ilić, rodio se u Užicu, 1787.

Najpre je bio momak u Kneza Miloša. Kao takav, Peketa je, s Nastasom Buljubašom, po zapovesti Kneza Miloša, ocepio Đorđu Protiću 50 batina!

Docnije, Peketa je služio, kao tatarin, u Kneza Miloša.

U toj službi jednom mu se je ovo dogodilo. Žurio je u Carigrad, noseći neka važna pisma od Kneza Miloša. Svim putem je častio surudžije da jure, i mezuldžijama je davao dobre napojnice da mu daju dobre konje. Tri dana, i tri noći, nije spavao. Poslednjeg dana, trčeći na konju, za dvojicom surušija, Peketa počne dremati, ali se je, ipak, na konju dobro držao. U jedan mah izvadi pištolj, i pusti na zemlju, pa nož, te i njega pusti, konj mu je, međutim, trčao bez prestanka; skine ćurče, i pusti niz konja na zemlju, otpaše pojas pa se — sav stropošta na put, zahrče, a konj ode dalje za surudžijama!

Kad se surdžije okrenu, i vide šta je, vrate se, probude Peketu, i iskupe mu stvari i oružje. On im tada kaže kako mu se je, u snu, učinilo da je doma, kraj svoje postelje, i da se je spremao da legne, pa se je za to raspasao i skinuo sa sebe oružje i odelo.

Toliko mu je već bio san odoleo!

Posle te službe, Peketa je postao starešina sreza požarevačkoga, a nosio je čin majorski.

Tada je već bio čovek poznat ne samo u svojemu srezu, nego i u susednim okruzima.

Godine 1840, kad se ono u Srbiji behu pobrkali odnošaji; kad su jedni bili za Kneza Mihaila; drugi protiv njega, a treći za „Staroga Gospodara“, Peketa, prvih dana meseca avgusta, digne narod iz nahije požarevačke i smederevske, pa, s čitavom vojskom, dođe k Beogradu, gde se je nalazio Knez Mihailo. Peketa se, sa tom svojom vojskom, ustavi kod Mokroga Luga.

Knez Mihailo, čuvši za tu samozvanu vojsku, uzme ono redovnih vojnika, što je imao, i izađe pred Peketu.

Najpre se sastanu izaslanici kneževi i Peketini i počnu pregovarati. A narod, koji je došao s Peketom, videći tu Kneza, ostavi svoga vođa, i pređe na stranu kneževu. Peketa tada ogleda da pobegne, ali bude uhvaćen, sa 23 druga svoja, i stavljen pod sud, kao buntovnik.

Sud ih je sve sudio; i osudio je Peketu da se, pred narodom, liši svojih činova, pa da se protera u Loznicu, na četiri godine, u lakom gvožđu na nogama. Drugi su svi osuđeni na manje kaštige.

Taj pokret je, posle, prozvan Peketina Buna, koju je, ispod ruke, udešavala Kneginja Ljubica, da bi povratila u Srbiju Kneza Miloša.

Peketa je umro u Loznici 1843; žena njegova Anđa prenela ga je u Požarevac, i sahranila ga u porti sa severne strane crkve.

Pejović Hadži-Rista, ćurčibaša u Kragujevcu, rodio se u Drinopolju (Jedrenu), otkuda je, još u mlade svoje godine, došao u Kragujevac, gde je naučio ćurčiski zanat, oženio se, i proveo vek svoj tiho i čestito.

Ovaj Rista je preminuo na Veliki Petak, 1 aprila 1849, i njega je, do groba, popratilo tako mnogo sveta, da bi čovek mogao pomisliti, e živa duša nije ostala u Kragujevcu, koja nije izašla da ukaže poslednju poštu pokojniku.

Prota kragujevački, Jovan Simeunović, govorio je na opelu krasnu besedu o hrišćanskim vrlinama pokojnikovim.

Hadži-Rista je, svojom poslednjom voljom, ostavio:

1. Manastirima: Jerusalimu, Studenici, Kaleniću, Vraćevšnici, Voljavči, Blagoveštenju, Drači, i Svetoj Petci — 25.000 groša;
2. Crkvi kragujevačkoj 6600 groša;
3. Crkvama: grošničkoj, i knićanskoj po jedno srebrno kandilo — svako do 500 groša.
4. Sveštenstvu kragujevačkom, za sprovod, 2000 groša, i proti na ličnost 500 groša;
5. Sirotinji kragujevačkoj 1200 groša;
6. Školi muškoj i školi devojačkoj 700 groša;
7. Ženi svojoj kuću s pokućanstvom i 25.000 groša;
8. Snasi svojoj, udovici, 12.000 groša: i
9. Bratu, u Drinopolju (Jedrenu), 3000 groša.

Sveta i svetla vazda bila ruka koja tvori dela dobra i korisna za svoje bližnje, za svoju otadžbinu!

Pejko N., starac iz sela Svojnova.

Ne zna se godina Pejkovu rođenju, kao što mu se ni prezime ne pamti; ali se zna kako je poginuo u ratu za oslobođenje Srbije; i to jedno dovoljno je da mu ime ne zaboravimo.

Godine 1815, kad su Temnić i Levač ustali protiv Turaka, onda su jagodinski Turci, i oni koji su od Niša stizali k Ćupriji, imali česte sukobe sa Srbima na levoj strani Morave, blizu Sinjega Vira i sela Trešnjevice, i Svojnova.

Jednom, jaka turska četa udari ka starca Pejka, koji je bio ostao samo s dvoje momčadi. Videći toliku silu (oko 500 Turaka), Pejko vikne svojim drugovima, te zapadnu za neku ogradu od slaba prošća, i tu se stanu puškarati s Turcima. Cela dva časa plamtio je barut s jedne i s druge strane. Za to vreme Pejko i drugovi mu ubiju dva Turčina i jednoga konja turskoga.

Ali već Turci opaze da je ovo malobrojna družinica a nije zaseda koja njih na veću busiju mami. Zato navale sa svih strana da tri Srba živa uhvate. Srbin su uzmicali lagano uz brdo, šumi. Po nesreći, Pejku zastane zrno u pušci, i ne htedne više pucati, pusta ne ostala!

Turci sklope sa svih strana, napadnu ga, i svega iseku na komade; a dva mu druga uteku zdravo u šumu, te su, posle, opet bili Turke!

Starcu Pejku, palome za otadžbinu, večna slava i zahvalno pominjanje!

Peičić Konstantin D-r, rodio se u selu Borovu, dobru srpske karlovačke patrijaršije, 1802.

Osnovnu školu svrtio je u Borovu; gimnaziju u Karlovcima, filosofiju u Požunu, a medecnu u Pešti, gde je, godine 1830, postao doktor u medecini.

Vuk Karadžić pozove ga, tada, da ide u Srbiju, za lekara Knezu Milošu, i on dođe u Pančevo, ali mu tu đeneral Mihailović rekne:

— Bićete plaćeni odista knezovski, i sve će vam biti dobro; ali možete i 25 degeneka izvući, ako se Miloš na vas naljuti!

Posle take napomene, Dr Peičić ode na Dubravicu, te je sa Stojanom Simićem, onda još neznatnim činovnikom, pregovarao da stupi Knezu u službu s austriskim pasošem. Kad Simić na to ne pristane, Peičić se mane Srbije, pa ode u Mitrovicu za lekara.

Iz Mitrovice je prešao u Sombor, a iz Sombora u Karlovce, gde je bio lični lekar Mitropolitu Stratimiroviću.

Kad je pak Josif Rajačić izabran za mitropolita, Peičić mu se je nečim zamerio, i za to je ostavio Karlovce, i prešao u Pančevo, gde je ostao do 1872, kada je stavljen u penziju.

Iz Pančeva je prešao u Peštu, za nadzornika Tekelijanuma, gde je i preminuo 25 maja 1882 godine.

Peičić se mešao i u narodne poslove, godine 1848 i 1849, kad su se Srbi tukli s Madžarima. Tu je često dolazio u sukob s Patrijarhom Rajačićem, koji ga je krivio da je „odveć preteran“.

Književnosti srpskoj ostaju od D-ra Peičića ovi spisi:

1. Mladen i Dobroljub. Primeri prijateljstva, u Budimu, 1829;
2. Razglogolstvije o lečenju bolesnih siromaha (disertacija na doktorstvo, madžarski, u Budimu, 1830;
3. Rukovoditelj k sveopštem zdravlju, u Budimu, 1834;
4. Vićentije Prisnic, i njegova hladnovodna lekarija, u Novom Sadu, 1839;
5. Rukovoditelj k povraćanju izgubljenog zdravlja, u Novom Sadu, 1840;
6. Žitije Teodora Pavlovića, novinara, u Novom Sadu, 1857;
7. Izveštaj o spomeniku njegovom;
8. Pobožne želje hrišćanske (pokušaj za početak preobraženja crkve pravoslavne).

Osem toga, u društvu se Drom Ljub. Nenadovićem, uređivao je periodični časopis Domaći Lekar.

U rukopisu je imao:

1. Građu za istoriju srpskoga pokreta u ugarskoj 1848 i 1849;
2. Pobožne hrišćanske želje, drugo, umnoženo izdanje;
3. Rukovoditelja k povraćanju izgubljenoga zdravlja*, treće izdanje, i još neke sitnije sastave.

Dr Peičić je bio član Srpskog Učenog Društva, i član Matice Srpske, a godine 1848 i 1849 bio je i član Narodnoga Odbora. On je prihvatio srpskog vojvodu Stevana Šupljikca kad je, kapljom pogođen, pred Pančevom, s konja pao: on je javio narodu, koji se je bio skupio pred malenom kućicom, na bavaniškom drumu, u koju su vojvodu uneli, da je Šupljikac već izdahnuo!

Dr Peičić bio je prijatelj svojemu narodu, i kao takav, starao se lečiti mu boljke i telesne i moralne, koliko je god mogao i umeo! Hvala mu za to!

Pecić Josif, književnik, rodio se u selu Budilovini pod Kopaonikom 1 maja 1829 godine.

U Beogradu je svršio gimnaziju i licej, pa ga je onda sreska država slala u Hohenhajm, i u Altenburg, gde je učio polje privredne nauke.

Vrativši se u otadžbinu, postao je profesor u Zemljodelskoj školi u Topčideru; pa stolonačelnik u ministarstvu financije; posle je bio direktor i profesor polugimnazije u Šapcu, pa u Negotinu. Odatle je došao za sekretara u ministarstvo prosvete, gde je, docnije, bio i načelnik, pa je onda pensioniran 1886.

Škola i prosveta od Josifa Pecića imaju ove radove:

1. Nauku o životinjama ili Zoologiju. Beograd. 1873. Rađeno po Pokornom i Tomi.
2. Poznavanje čoveka, po Herderu. Beograd. 1873.
3. D-ra A. Pokornog Jestastvenicu, sva tri dela. 1884 Beograd.
4. Prosvetni Zbornik zakona i naredaba. Beograd, 1888.

Imao je orden Sv. Save trećeg reda.

Umro je u leto 1896 u Vrnjcima otkuda je prenesen u Beograd i ovde sahranjen.

Bog da ga prosti!

Peca iz Klubaca, rodio se u selu Klupcima, u Jadru, 1780 godine. Ime mu je bilo Petar, pa su ga ljudi prozvali Peca, što je bio maloga rasta i snage.

Kako se Jadar digao na Turke, Anta Bogićević, vođ ustanika, odmah je opazio Petra kao verna, vredna, i drska momka, i uzeo ga sebi u službu.

Nahodeći se uz vojvodu, Petar je, u svakom sukobu s Turcima, baš i gde ne bi morao, trčao u boj, i borio se svakad hrabro i, za čudo, svakad srećno!

Bogićević je Petra naročito slao na mesta strašna, kada je na priliku, valjalo proneti kakvo pismo kroz turske zasede, ili doznati kako gde stoji turska vojska.

Petar se odlikovao u bojevima: na Rožnju, na Tronoši, na Jarebicama, Runjanima i, osobito, na Trbušnici, protiv Mehmed-Kapetana.

Godine 1810, Anta Bogićević i Miloš Pocerac nahođahu se u Loznici. Silna turska vojska pređe iz Bosne, i opkoli Loznicu sa svih strana. Opsađenici su se borili junački, ali su opsađivači bili mnogobrojni, pristupali su sa svih strana, a u Loznici već počne nestajati hrane i džebane. Trebalo je javiti obližnjim vojvodama da pohitaju u pomoć; ali kako da im se javi? Opsada je bila tako gusta da se niko, za život glave, nije smeo usuditi da pronese pismo kroz Turke, te da ga odnese u Šabac.

Anta zovne Petra iz Klubaca pa, dajući mu pismo, rekne:

— Ne zapovedam ti, nego te molim: ogledaj svoju staru sreću ne ćeš li prodreti, i ovo pismo odneti u Šabac G. Luci!

— Hoću li sad, vojvoda, ili da sačekam noć, upita Petar?

— E, moj Petre! Ja se i noću bojim za te, a danju bi te pozdravo ubili!

Petar sačeka noć. U jaciju, kad se Turci najmanje nadaju, izvede iz šanca svoga vrančića, usedne ga, i verugajući kuda je jedini on znao, prođe kroz Turke, prejuri Iverak i Cer, i odnese pismo u Šabac vojvodi Luci Lazareviću.

Pročitavši pismo, Luka odmah napiše drugo, preda ga Petru, i pozdravi vojvode da će im, najduže za tri dana, doći u pomoć.

Petar se i sada provere kroz Turke, i dođe u šanac, donesavši glas o brzoj pomoći.

I Luka je, po svojoj reči, stigao brzo i, posle krvavo bitke, oslobodio Loznicu.

Posle ove pobede nad Turcima, Luka javno pohvali Petra, daruje ga lepim darom i, po malešnu njegovu rastu, nazove ga i on Pecom za odlikovanje.

Posle toga, svi su vojnici znali ko je „Peca iz Klubaca“.

Godine 1813, u Loznici je bilo oko 800 Jadrana sa 6 topova, pod upravom Petra Nikolajevića Molera. Turci, u početku avgusta, opkole Loznicu, i stanu je biti sa svih strana iz najvećih topova i kumbara. Prikučivši se, kroza zemlju, k šancu, pobiju Srbima iz šešana sve tobdžije tako da im nije bilo nikakve koristi od topova. Srbi su iz šanca bili načinili kroza zemlju tavnik kroz koji su silazili na reku Štiru, te zahvatali vodu; ali Turci, doznavši za to, odvrate Štiru na drugu stranu, te tako šanac ostane bez vode: mnogi su brašno razasipali po kojekakvim haljinama i daskama, ako bi udarila kiša, da bi mogli umesiti hleba. Vladika zvornički, po naredbi turskoj, dođe u Loznicu, i pozove Srbe na predaju, ali Moler nije vladikama verovao ni drugih stvari, a amo li u takom poslu, nego zaište u vezira da ustavi vatru, i da odredi svoje poslanike da se razgovore o predaji.

Vezir to učini.

Kad se turski poslanici sastanu s Molerom, oni zaištu:

Da Srbi polože oružje, pa će ih Turci poslati u Srebrnicu Hadži-Begu, za koga se držalo da je srpski prijatelj;

u Srebrnici će se svakom svoje roblje dovesti (žene i deca) pa, dalje, kud ih odrede.

Moler je, naprotiv, iskao: da ih Turci propuste s oružjem da izađu iz šanca, i da prođu kroz tursku vojsku, pa da idu kud koji hoće, a Turcima da ostave šanac i topove sa džebanom koja je u sanducima.

Turci ne pristanu na iskanje Molerovo, a Moler ne primi iskanje tursko, nego se rastanu i počnu se opet biti kao i pre.

Vrativši se u šanac, Moler kaže Srbima:

— Ja, braćo, živ Turcima u ruke neću, a vi, ako hoćete, eto vam Turaka; ja idem na šanac neka me ubiju. Ako li i vi niste radni predavati se Turcima na ovaj način, a mi da bežimo jednu noć kroz Turke, pa koji iziđe — iziđe, a koji pogine — Bog da ga prosti! Bolje nam je svima izginuti, nego se Turcima u ruke predati. Dosad ste, braćo, bili na mojoj duši, i sad vas ja skidam sa svoje duše, i ostajete gospodari od sebe: ako ćete se predavati, eto vam Turaka; ako li ćete bežati, i ja sam s vama.

Na ovaj Molerov govor, svi pristanu da beže kroz Turke.

Na tri dana pre nego će pobeći, Moler napiše pismo srpskim starešinama (kao što su kazivali ljudi koji su bili onde) svojom krvlju, u kom im javi u kakoj su nevolji, i da se više ne mogu držati, nego oni da gledaju da ih izbave, i to ovako: što se može više da pošlju pešaka u Gučevo, a oni s topovima i konjicima i s ostalom vojskom da se pokažu ozdo uz polje, pa kad se turska sila obrne k njima, onda oni iz Gučeva da se prikuče k šancu, a ovi iz šanca da učine juriš na Turke, i s onima da se sastanu.

Najposle je dodao ovo:

„Ako ko želi da propadnem ja, požalite barem ovaj narod, i gledajte da bi ga izbavili“!

Ovo pismo Moler preda opet Peci iz Klubaca, davši mu 10 dukata napojnice.

Peca i sada srećno prodre sroza svu tursku vojsku, i stigne u srpski logor.

Ali je onda već opća nesreća bila na pragu, i vojvode kao da su gledale kako će svaki svoju glavu spasti.

Kad tri dana prođu, a pomoć ne dođe, opsađenici se dogovore da beže. Izabrali su tamnu noć, kad je bila velika kiša i vetar. Zakazano je bílo svima, ako bi koga Turci opazili, da ne meće pušaka, nego da se brani nožem ili čim može drugim, a, po svoj prilici, taka je zapovest bila i u turskoj vojsci, ako bi Srbi pobegli, da se ne bi vojska, u zabuni, pobila između sebe.

Srbi iziđu iz šanca na donju kapiju kod reke Štire, pa odande obrne kud je ko znao i, koliko je poznato, prođu s mirom kroz Turke, jer, nigde puška ne pukne; ali kad ujutru Turci opaze da su Srbi pobegli, odmah udare za njima u poteru na sve strane, i, osobito delije, mnoge stignu i pobiju. Molerove konje pobila je bila pre toga turska kumbara, koja se među njima raspukla, a sin Ante Bogićevića, Boja, iziđe na konju (posle sviju, jer mu pre nisu dali, da ne bi Turci čuli kad konj pođe mostom koji je od dasaka bio načinjen pred kapijom, i spuštao se preko rova) i, za veliko čudo, prođe srećno kroz Turke.

Od 800 ljudi koji su tada bili opsađeni u Loznici, 200 je poginulo dok su se branili u šancu, a 400 u bežanju, te tako ih je samo 200 iznelo glave.

Peca je umro kod svoje kuće, u selu Klupcima, 1851.

Pavlović Teodor, rodio se 14 februara 1804, u Karlovu, u okrugu kikinđanskom, od oca Pavla i matere Jelisavete.

Osnovnu školu svršio je u mestu svoga rođenja; nemački je učio u Hacfeldu; gimnaziju je pohodio u Temišvaru, Kikindi, Segedinu, i, najviše, u Karlovcima.

Filosofiju je slušao u Segedinu, a prava u Požunu i Pešti, gde je već počeo i vežbati se u poslovima pravozastupničkim.

U Pešti je postao urednik Letopisa Matice Srpske, pa, posle, urednik Narodnom Listu, i Narodnim Novinama, i tako je, ostavivši pravozastupničke poslove, od kojih je mogao živeti, otišao na književnu radnju, u kojoj je mislio narodu srpskom biti od koristi.

Kao sekretar Matice Srpske, Pavlović je, radio od 1832 do 1848.

On je uredio 11 svezaka „Letopisa“, u kom poslu govorio je:

— Ako ovim i najmanju korist prinesem svom narodu, postignuću želju nad svima željama života moga!

Osim radnje u Letopisu, u Narodnom Listu, i u Narodnim Novinama, književnost od Pavlovića ima još dela, od kojih su nam pri ruci ova:

1. Vilandove simpatije ili razgovori mudrog prijatelja, prevod s nemačkog, u Budimu, 1829;
2. O ophoždeniju s ljudma, prevod; sveska 1, u Budimu, 1831.
3. Dragoljub, zabavnik za godinu 1845, u Pešti, 1845.

U poslednje vreme svoga života, Todor Pavlović je bio teško oboleo; izgubio je bio, kažu, sa svim moć pamtilju; i, kao srpski iznemogli književnik, nahodio se je u teškoj siromaštini.

Bog ga je milovao, te ga primio iz naručja ojađene stare majke, u mestu gde se je i rodio, 12 avgusta 1854 godine.

Bog da ga prosti!

Pavlović Melentije, rodio se u selu Vrbavi, u Gornjoj Gruži, 1776 godine.

Otac Melentijev, Pavle, i otac Tome Perišića, docnije čuvenoga Vučića, Periša, dva su rođena brata.

Melentije se učio u manastiru Vraćevšnici, pa se je tu i zakaluđerio. Ne zna se dan ni godina kad je postao kaluđer, ali se zna kad je izabran za igumana tome manastiru.

Od godine 1806 do 1813, u Vraćevšnici su boravili studenički kaluđeri koji su, bežeći ispred turske sile, ostavili Studenicu i, sa Sv. Kraljem, dobegli u Vraćevšnicu, te su se tu stanili. Za to vreme, u jednoj obitelji, boravili su dvoji duhovnici, dva brastva, s dvojim prihodima i sa dve kase.

Najposle smešali su se i sjedinili.

Godine 1810, umro je vraćevački iguman Josif, i manastiru je trebalo postaviti novoga igumana. U manastirskoj arhivi čuva se jedno pismeno koje lepo priča taj slučaj. Za to ćemo mi to pismo celo ovde izložiti. Ono glasi:

1810, marta 9.

Dajemo svakom sudu na znanje, kako ovim danom umre iguman Josif, i na njegovoj smrti biše svi njegovi, svoji jemu, i česno, po Božjoj volji, pogrebosmo jego, po činu crkovnomu. Na tom naki nastavši po njemu Melentije, jeromonah, svi mi kmetovi, knezovi, i buljubaše soborno nađosmo munasip da bude, dogovorom kmetovskim, na njegovo mesto, po njemu ostavši jeromonah Melentije, i opšte mi kmetovi svi postavljamo i potvrđujemo da bude (v mesto) Melentije Iguman. Tako velimo, i tako dajemo potvrđeno pismo. — Prvi ja Knez Blagoje, iz Crnuće; Knez Radivoje, iz Kamenice; Kmet Gaja, iz Crnuće; Buljubaša Milisav, iz Kamenice; i Pavle Slepčević, iz Kamenice.

I nad svim tim ja, Antonije Vojvoda, potvrđujem i udaram svoj mur, da je na znasi svakomu (m. p.).

I na tom i arhimandrit Studenički Vasilije potvrđuje, radi boljega složenija.

Docnije, Melentije Pavlović bio je drug Knezu Milošu u svim važnijim poslovima njegovim. Ono je bio ovaj Melentije arhimandrit, što je na Ljubiću, 1815, onako slavno zamenio petrahilj dobošem, i Bog mu je baš tu službu primio, i Srbiju, toliko voljenu i tako branjenu, očinski blagoslovio!

Malo docnije, na Paležu, zadobivši od Turaka jedan top, Srbi ga nisu mogli upotrebiti na svoju korist, jer nije imao kundaka. Ali ovaj Melentije Pavlović i Sima Paštrmac, navale da mu načine kundak: čak su sami u mehove duvali, samo da se čas pre topu kundak okuje, te da se može okrenuti protiv neprijatelja srpskih!

Još docnije, oko polovine dekembra 1822 godine, Knez Miloš je, u dogovoru s narodnom skupštinom, bio uredio u Kragujevcu „Konzistoriju ili sveštenički sud“, kome je posao bio „odlikovati dobre a kaštigovati nedobre sveštenike, a u svakoj važnijoj stvari obraćati se vrhovnoj zemaljskoj vlasti za upute“.

Tu konzistoriju činila su dva lica: ovaj Melentije Pavlović, vraćevački arhimandrit, i Raka Tešić, kolubarski knez¹.

Godine 1831, Knez Miloš pošlje Melentija u Carigrad, zajedno s Nićiforom Maksimovićem, te Patrijarah Konstantije, 18 avgusta te godine, Melentija postavi za arhijepiskopa beogradskog i mitropolita srpskoga, a Melentije, sutra dan, posveti Nićifora, za jepiskopa užičkoj (danas žičkoj) jeparhiji.

Melentije je bio u Beogradu prvi mitropolit Srbin, posle tolikih mitropolita Grka. On je zakratio u beogradskoj crkvi, na levoj strani, pevati grčki, kao što se je pevalo do njega.

Osem toga, živo je nastajavao da se nabavi srpska štamparija, za štampanje srpskih knjiga.

Melentije je malo sedeo na mitropolitskom prestolu, jer je 11 juna 1833 preminuo od vodene bolesti, i sahranjen je u velikoj beogradskoj crkvi.

U narodnom muzeju, u Beogradu, ima slika ovoga znamenitoga mitropolita-patrijota. Tu sliku je prekopirao neki Bakalović 1839 s druge slike koja se nalazi u manastiru Vraćevšnici, na poleđini koje čita se ovaj zapis:

„Melentije Pavlović, arhimandrit vrećevšnički, narodoljubac, trudni sputnik, duhovni sovetnik, hrabri vojin, podvigi neusipni preterije opštago blagosostojanija naroda srpskago radi; izobrazisja 41 leto starosti, 1817 leta, maja 20 (Georgije Lacković živopisac)².

Pod tom slikom, na podu, može se videti obod od onoga doboša u koji je Melentije onako slavno dobovao na Ljubiću, 1815.

Melentije je bio čovek visoka rasta, suv, crnomanjast, dugih obraza, dugačka i malko pokučasta nosa; lepe crne i pune brade, a nevelikih tankih brkova; nosio se je uvek čisto i ukusno.

Knez Miloš, Kneginja Ljubica, i deca njihova, zvali su ga obično: „Naš Popa“!

Dopuna

Pavlovića Melentija rukopoložio je za jeromonaha mitropolit Leontije godine 1800³.

---

Na strani 493 Pomenika kazano je da je mitropolit Melentije umrьo 11 juna 1833. Tako je štampao u svojoj knjižici Znamenitiji događaji novije srpske istorije, str. 117, šabački vladika Gerasim Georgijević, koji je Melentiju bio na samrti; ali u Protokolu umrlih (od 1829—1836) koji se čuva u velikoj beogradskoj crkvi stoji ovako zapisano:

„Rab Božji, arhijerej Melentije, mitropolit Srpski, žitelj beogradski, ispovedav prežde sogrešenija svoja preosveštenomu Gospodinu Gerasimu, jepiskopu šabačkomu, predstavi se meseca junija 8 dana ljeta 1833“.

---

Ispod toga, drugom rukom zabeleženo je i ovo:

„Prenesene biše kosti njegove u postrižni njegov manastir Vraćevšnicu, marta 27 godine 1837“.

---

u Vraćevšnici pak, na grobnoj mu ploči, čita se ovaj zapis:

„Melentiju Pavloviću, u novo-podignutom Knjažestvu Srbiji, prvomu mitropolitu Srpskom, rođenomu u Vrbavi, nahiji kragujevačkoj, oko šeset godina vremenoga veka svoga poživivem, a 1833 ljeta, 8 juna, u večni život preseljivšem se, za znak iskrenog s njim druželjubija i večnog vospominanija položi spomenik ovaj Svetli Knjaz Srpski Miloš Obrenović 1833 ljeta“.

---

Želeći što više saznati i zabeležiti o ovom znamenitom Srbinu i duhovniku, obratio sam se g. F. Hristiću, koji je bio đak i posinak mitropolitu Melentiju, i od njega sam dobio ovu belešku:

Mitropolit Melentije bolovao je od vodene bolesti. S toga je išao preko da se leči. Ne našavši leka, kad se videlo da će umreti, doneli su ga u Beograd, i tu je posle nekoliko dana umrьo.

Sahranjen je u crkvi. Nadgrobno slovo govorio mu je u crkvi Tanasije Teodorović profesor, koji je tek bio prešao u Srbiju, i počeo, zajedno s Dim. Isailovićem, predavati u novo zavedenoj višoj školi. Lik mitropolita Melentija i dan danji tako mi je svež u pameti, da se mogu opomenuti svake crte na licu mu. Bio je povisok, dugih obraza, brade cele, ali ne suviše guste. Ispod očiju imao je prilično brazda. Zdravlja je bio delikatnog, s toga, kad bi legao, ćirica mu je uvek noge češao, da bi pre zaspao. Bio je veliki Gospodin, i makar da je iz Naroda, nosio se vrlo lepo i elegantno. Govor mu je bio tih, a fizionomija blago nasmejana. Kad je po Srbiji putovao, dočekivan je bivao upravo ovako kao i Knez Miloš, a tako je isto i poštovan bio. U stvari bio je, u ono vreme, prvo lice do Kneza Miloša. Cela familija kneževa zvala ga je „Popo“. Svake godine zvan je bivao u Požarevac, da s Knezom Milošem i familijom velike praznike provede. Mene je, kao dete, posinka svoga, poveo u Požarevac, gde je s familijom Kneževom uskrsovao. Pošavši odande u Vraćevšnicu, da tamo Đurđev dan (patron vraćevšnički) provede, pratilo ga je stotinama konjanika. Prvi konak bio nam je u Svilajincu kod Resavca. Doček izvanredan; sveta je bilo toliko, da sam ja, kao dete, mislio, da je vojska skupljena da ide na Turke! U Vraćevšnicu o Đurđevu dne, došao je i Knez Miloš s celom svitom, i onde tri dana ostao.

Mitropolit Melentije imao je običaj svako posle podne da sedne pored jednog potočića, na prostrtu ćilimu i jastucima, a ja pored njega čitao sam mu Žil-Blaza, koji je u Zubanovu prevodu tek počeo da izlazi. Sam se je čudio kako ja brzo čitam, i sveštenicima i kaluđerima, koji su tu stajali i slušali, rekao je jednom:

— E, kažite mi, bi li ko od vas mogao ovako čitati, kao ovo dete? A svakome od vas ima po 50 ili 60 godina! Siromasi sveštenici samo su gledali i ćutali…

Kad smo se vratili u Beograd, bolest mu se pogoršala, te je s toga morao ići preko da se leči.

Dragi g. Milićeviću, ovo sve neće vas po svoj prilici mnogo interesovati. Ja bih mogao više o mitropolitu Melentiju napisati, ali to bi se ticalo više moje biografije nego njegove.

Budite mi lepo pozdravljeni iz ovog lepog mesta! Abacija, 5 dekembra, 1893. Vaš iskreni poštovatelj

— F. Hristić.

---

1. Građa za Istoriju Kraljevine Srbije, 2, str. 400. ↩︎
2. Vujić, Putešestvije, str. 323. ↩︎
3. Vladika Janićije ovo uverava u svojim Besedama, str. 324.
   Povodom smrti mitropolita Mijaila, u beogradskim novinama, od 5— 8 februara 1898, rečeno je: da je kosti Melentijeve prenela u Vraćevšnicu Kneginja Ljubica na kolima, koja su vozila četiri belca! ↩︎

Pavlović Jovan, šabački prota, rodio se u selu Banjici, u Bosni, 30 januara 1804.

Otac mu je bio sveštenik, i još 1806 prešao u Srbiju, i nastanio se u Šapcu, kao paroh.

Jovan je počeo učiti se u Šapcu, a produžio je učenje u Mitrovici, kad mu je otac, nesrećne godine 1813, morao prebeći iz Šapca u Srem.

Jovan Pavlović se zapopio u Šapcu 1824, a godine 1826 postao je prota, na osobitu želju g. Jevrema Obrenovića, koji je onda bio upravnik svega onoga kraja.

Mladi prota Jovan Pavlović, rano je izašao na glas kao dobar besednik u crkvi. Uvažen i odlikovan u porodici Obrenovića, čovek viđen na oči, otvoren u besedi i, za ono vreme, dosta naučen sveštenik, prota je bivao prizivan u mnoge svečanosti dvorske i narodne, i svuda se javljao na prijatnost svetu i na hvalu sebi.

Godine 1835, išao je s Knezom Milošem u Carigrad, i onamo je, u crkvi ruskoga poslanstva, govorio besedu koja se poslaniku toliko dopala, da mu je dao vrlo lep zlatan časovnik.

Godine 1859, slao ga je Knez Miloš u Carigrad, kao člana deputacije koja je tražila od Porte, da se izvrše hatišerifi Srbiji dani, a dotle ostali mrtvo slovo.

Pored sveta toga, mi njegovom pomenu otvaramo ovde mesto i za to što je ogledao moć svoga pera ne samo u mnogim besedama, koje je govorio u prilikama i neprilikama, nego i u prevodu Čokeovih „Časova Blagovenja“ koje je štampao u Beogradu 1850.

Prota Pavlović je rano osedeo. Visoka stava, duga lica, bele kose i brade, oštrih živih očiju, Prota Pavlović je bio ličnost koja je ulivala poštovanje gde se god javi.

Umro je u Šapcu 24 aprila 1861, na sami vaskrs, i ukopan je kod crkve, koju je služio 37 godina.

Nad njegovim grobom u crkveno platno uzidana je ploča na kojoj, pored ostaloga, stoje ove reči samoga pokojnika:

„Rađamo se da mremo,
A umiremo večno da živimo,
Sa slavom ili besčestієm“.

Bog da ga prosti!

Pavlović Jevta, dobrotvor, rodio se u Smederevu, u početku godine 1836.

Osnovnu školu učio je u mestu svoga rođenja. U školi je Jevta bio slab đak, a na ulici, gde se deca igraju, i na Dunavu, gde se kupaju, bio je prvi u svakoj nemirnoći.

Otac njegov Miloje, čovek veoma oštar, videći da mu dete slabo prianja za nauku, izvadi ga iz škole i, godine 1849, dovede u Beograd, gde ga da u trgovinu kod Nikole Stefanovića trgovca.

Namestivši ga tako da bude šegrt u trgovačkoj kući, otac ga na polasku prizove i oštro mu rekne:

— Jevto! ja te ovde ostavljam da služiš i vremenom da postaneš čovek, a ti, ako ne htedneš služiti, nego mi se vratiš kući, da znaš, da ću te ubiti! To upamti!

Gorki šegrtski hleb Jevta je jeo s velikom mukom i, u dva maha, baš mu zlo šegrtsko stanje dogrdi, te pobegne, dođe do Laudonova šanca, pa se tu seti očinih reči, i ne smedne dalje, nego se vrati natrag gazdi! Drugi put opet pobegne, dođe do varoškoga šanca i palisada, pa se i tu seti očinih reči i ustavi se. Pošto se sit isplakao, i nagledao druma koji vodi u Smederevo, vrati se kući, i nastavi opet šegrtluk, koji ga je izveo u kalfaluk pa je najposle Jevta došao do svojega slatkoga hleba, i do lepoga imena u svemu narodu svojemu.

Još prvih godina svoga službovanja, Jevta je opazio koliko mnogo znanja valja trgovcu, pa da svoju trgovinu može voditi kako treba, i kako malo spreme ima on za taj rad. Zato je od svoje male zarade, tako reći od svojih usta, otkidao, te plaćao učitelje, koji su mu predavali: nemački jezik, trgovačku računicu, dvogubo knjigovodstvo, i korespodenciju.

Mučeći se ovako i nevoljišući, Jevta je u svom srcu govorio:

— Ah, da mi hoće Bog dati, da stečem, ne bih tražio veće zadužbine, nego da učinim, da se mladići mojega doba i mojega reda, ne muče ovako kao što se mučim ja, nego da imaju i školu, i knjige, i učitelje, u kojih će naučiti sve što im treba za trgovinu.

U radnji Nikole Stefanovića Jevta je ostao dugo. Tu je došao do 600 talira godišnje plate, što je onda bilo vrlo mnogo. Godine 1863 Nikola ga uzme za ortaka. I, posle godine dana, kad su sveli račune, videli su, da su, preko svih troškova, imali čiste dobiti 3000 dukata! Jevta se plivao u radosti.

Godine 1869 Jevta se razortačio s Nikolom, i otvorio radnju na svoju ruku;¹ ali, dok je god živeo, nije zaboravljao Nikolu Stefanovića i njegovu porodicu.

Svojim radom, svojim karakterom, svojim razumevanjem trgovine i trgovačkih poslova, Jevta je brzo rastao u očima svojih sugrađana. Tako su njemu, jedno za drugim, nuđena sva zvanja i odlikovanja, na koja se dolazi po izboru a ne po postavljanju. On je bio više puta odbornik u Beogradskoj opštini, više puta je biran u trgovački sud za sudiju, a tako i za člana uprave u kreditnom zavodu, gde je najposle bio i potpredsednik.

Kad je ustanovljena Narodna banka; on je izabran u upravu toga zavoda, gde je ostao do smrti.

Kakav je bio čovek, i kakav trgovac Jevta Pavlović, vidi se i po ovoj okolnosti. Kad je, godine 1876, pred prvi rat u Srbiji objavljen moratorijum, Jevta je odmah pisao svima kućama na strani, s kojima je imao posla, da se on neće koristiti moratorijumom, već da će svima svojim obvezama odgovarati kao i u redovnim prilikama. Od toga je doba njegova firma zadobila na strani veliki i stalan kredit.

Poslednjih desetak godina Jevta se gotovo sa svim bio istavio iz radnje; živeo je kao trgovački pensionar. Poverivši radnju mlađim vrlo pouzdanim ljudima, on je u dućan svraćao kao gost. Za te svoje dokolice, razmatrao je ustanove i pratio događaje u nas. Jedna naša ustanova privlačila je na se svu pažnju Jevtinu. To je Beogradska trgovačka omladina; Napredak njene škole, program školske nastave, raspored časova i ispita, određivanje starijih i uglednijih trgovaca da budu na ispitima — sve je to Jevtu živo zanimalo. Za mlade trgovce, koji upravljaju Omladinom, imao je uvek pohvalnih reči. Kad bi otvorio Trgovinski Glasnik, pa bi u njemu našao što o društvenoj školi, to bi najradije pročitao. Jednom je našao, da se u nedeljno-prazničnoj školi predaje i menično pravo, pa je radosno rekao:

— Ničega ovoga nije bilo za moje mladosti! Ko je onda i pomišljao na menično pravo? Onda sam ja, od koje male zarade odvajao i plaćao da što naučim, a danas mladež to sve ima, i još besplatno!

Jevta se svakad sećao svoje mladosti i svoje nedovoljne spreme za trgovca, pa je za to i težio da omlađima, koji dolaze za nama, ostavi mogućnost, da se za svoj rad spreme. S toga je jednom svom bratu Đoki rekao:

— Beogradskoj trgovačkoj omladini ostaviću svoje najlepše imanje; ostaviću im — da im se poznaje što sam im ostavio!…

U svom testamentu od 28 novembra 1895 Jevta je utvrdio, pre nego što se krenuo u tuđinu, da potraži leka u nemoći svojoj, da njegovo imanje u Knez-Mihailovoj ulici², što izlazi na Milanovu ulicu, uživa za života svoga njegov brat Đoka, a posle smrti, da pripadne Beogradskoj Trgovačkoj Omladini. Za tim Jevta dalje u svom testamentu ovako veli: Prihod od istog imanja ima se upotrebiti na razvoj i unapređenje njene trgovačke škole, a ako je moguće, i na pošiljanje po jednog mladića u inostranstvo radi stručnijeg trgovačkog-akademskog obrazovanja, ili na izučavanje kakve specijalne industrije.

Jevta je bio član u Srpskom Trgovačkom udruženju još otkad je ovo postalo; a u isto vreme bio je član i drugih mnogih humanih ustanova.

Jevta je bio čovek omanjega rasta, smeđe kose i brkova, a bradu je brijao, osem male bradice pod donjom usnom. Njegove slike u Trgovinskom Glasniku, i u nekolikim kalendarima gotovo su sve dobro pogođene.

Pavlović Jevta preminuo je u mestu Arku, u južnoj Tirolskoj, 10 februara 1896. Telo je njegovo preneseno u Beograd, i sahranjeno u Novom groblju, 16 februara 1896.

Kakva je svetla pamet, kakva plemenita duša bila u ovoga patriote! On pamti svoju nemaštinu i svoje nevoljisanje, iz kojega je nikao i tako gorostasno izrastao, pa se ne samo toga ne libi, nego baš to uzima za pobudu, da učini najveće dobro budućim trgovačkim pojasima, koji se mogu nalaziti u onakim istim prilikama iz kakvih je Jevta izišao!

Neka ti je do veka slava i hvala plemeniti i mudri rodoljube: ti umede upraviti blagom! Neka ti je laka majka zemlja, kojoj si osvetlao obraz kao dostojni njezin sin!…

---

1. Vredi pribeležiti ovaj slučaj: Kad je Jevta, kao samostalan trgovac, otišao u Beč za espap, onda je toliko naručio čohe i druge robe da je za nepunih sedam meseca imao da plati blizu 14 hiljada dukata. I, platio je sve na vreme.
   — Kako si to isplatio, upitao ga je docnije brat Đoka?
   — Grebao sam gde sam god mogao dok nisam sve izmirio; ali je bilo noći kada sam se okretao kao na ražnju, dokle svojim obvezama nisam odgovorio. ↩︎
2. To se imanje danas ceni na 300.000 dinara. ↩︎