Pomenik

Категорија: A-Š

  • Zdravković Milija

    Zdravković Milija rodio se u selu Lomnici, u Gornjoj Resavi, pa je odonuda sišao u selo Brestove, blizu Madveđe.

    Milija je izabran za savetnika od nahije ćupriske kad ono Karađorđe, onako kratkom presudom, otera iz Soveta resavskoga savetnika Đuricu1.

    Godine 1813, Milija i sin mu Milosav, predadu se Velikom Veziru Kuršid-Paši koji, ovoga poslednjega, pokloni Popu Dini Nišliji, koji je naskoro, posle toga, postao Beogradski Mitropolit pod imenom Dionisije.

    U ovoga mitropolita, Milosav je, posle, bio pisar, i sabirao mu je dimnicu i druge prihode.

    Za vreme Hadži-Prodanove bune, Turci pritegnu i staroga Kneza Miliju, dovedu ga u Beograd, i u malo ga ne poseku, ali ga je izmolio rečeni Mitropolit Dionisije.

    Skopljak ga, na mitropolitovu molbu, ostavi živa, ali mu zapovedi da se nikud ne makne iz Beograda.

    I starac je bio zadovoljan, jer, živeći kod sina, mitropolitova pisara, nije ni imao nevolje izlaziti kud u sela.

    Kad bi, a jedno veče, pored svega toga vezirova oproštaja, Ćaja-Pašina pošlje ljude, te Kineza Miliju uzmu iz mitropolije, odvedu u grad, i pogube, na glavu njegovu nabiju na kolac,2 više gradske Stambolske Kapije, među drugim glavama srpskim.

    Tako je starac Milija Zdravković izgubio glavu ne za ono što je radio, nego za ono što su se Turci bojali da ne uradi.

    Za Miliju Zdravkovića, Milinović ovako peva:

    „Aj Milija od ćuprijske kneže!
Jednooki al’ mudri viteže!
Ti si mnogo pretrpeo jada,
Kad se Srbi pregonjahu tada,
Sa Turcima okolo Morave,
A najviše okolo Ćuprije,
U kojoj si, Kneže, knezovao,
I pošteno svagda se vladao“.
    1. Prota Nenadović, Memoari, str. 196—197; samo ga Prota pogrešno zove Velisav ↩︎
    2. Milutinović, Istorija, str, 180. ↩︎

  • Zdravko

    Zdravko, iz Đunisa rodom, vojvoda kruševački, čuvao je najviše šanac na Topoljaku, koji je bio na levoj obali reke Morave, sproću Deligrada.

    U Karađorđevu Protokolu ima 15 numera koje pominju zapovesti koje su slane ovome vojvodi Zdravku. Svuda se imenuje vojvoda, i preporučuje mu se da šanac Topoljak dobro opravi i, što više može, desetka svuče u šanac.

    Ništa se više nije moglo saznati o tom čoveku.

  • Zaharijević Ilija

    Zaharijević Ilija, direktor beogradske gimnazije, rodio se u selu Pločici, blizu Kovina, u Banatu.

    Osnovnu školu učio je u mestu svoga rođenja; gimnaziju je svršio u Karlovcima; filosofiju u Segedinu, i Pešti, a jednu godinu bogoslovije slušao je u Karlovcima.

    Godine 1839, prešao je u Srbiju, i postao je profesor u gimnaziji, a godine 1842 povereno mu je i direktorstvo u toj školi.

    Bio je čovek visok, suv, slaba zdravlja, ljut, ali profesor, vredan i jasan u predavanju. Nosio se je uvek čisto, fino.

    Godine 1848, kad preko buknu srpski ustanak protiv Madžara, Zaharijević, ma da je bio čovek slabo od suve bolesti, ostavi službu, pređe u Banat, obuče gunj, obu opanke, i pripasa silaje i ode da se bije za stvar svoje braće. Od prirode je bio čovek entuzijasta, a u ovo doba bejaše toliko zauzet za narodnu stvar da je nekad izgledao kao kakav prorok s visine zadahnuti.

    Nekako pred Pretrov dan 1848, u našoj školi držaše se godišnji ispit; osem druge gospode, bejaše tu i Mitropolit Petar. Na jedan mah, vrata se otvoriše, u sobu uđe i k Mitropolitovoj ruci priđe čovek u odelu banaćanina seljaka, u opancima, u gunju sa silajem i pištoljima; u ruci držaše crni, široki seljački šešir, s trobojnom trakom povezan.

    To bejaše glavom naš nekada slabunjavi direktor Ilija Zaharijević, ogoreo od sunca, okosmatio od rada, i čisto se podmladio od neke misli koju u glavi nosi. Prišavši k Mitropolitu, kaza mu nešto šapatom, poljubi ga na novu u ruku, pa se pokloni i ode.

    Za nas, đake, to bejaše nekaka mila pojava: čovek, koga smo poznavali kao velika gospodina, i bolešljiva direktora, da se ovako ostavi gospodstva i lakote, pa da ode u vojsku na muke svakojake — bejaše nam vrlo veliki!

    I čudili smo mu se, i voleli smo ga.

    Onamo su ga izabrali, posle nekog vremena, za člana Glavnog Odbora, u Karlovcima.

    Po svršetku rata, nije se vraćao ovamo, nego se nastanio u Novom Sadu, gde je i preminuo, meseca maja 1853, u bolnici srpske opštine. Ispratili su ga profesori i đaci gimnazije novosadske.

    Zaharijević je bio redovni član Društva Srpske Slovesnosti.

    U književnosti su od njega ostali ovi spisi:

    1. Oda Mitropolitu Petru o slavi njegova imen-dana, 1842, u Beogradu;
    2. Srpska Gramatika, u Beogradu, 1847;
    3. Odgovor 1. i 2. g. Sr… u Beču, 1850.

    Ovde je branio svoju gramatiku.

    U književnim listovima onoga doba ima još nekih sitnijih sastava njegovih, ali su od manje vrednosti.

  • Zah Franja

    Zah Franja, srpski đeneral, rodio se 19 aprila 1807 u Holomucu, u Moravsvoj.

    Učio se je u Brnu, u Beču, i u Parizu. Umešan u madžarsku bunu 1848, bio se je neko vreme uklonio iz Austrije, i putovao je mnogo po svetu. U Srbiji je najpre služio političkim ciljevima srpske vlade, a posle je, pod vlašću ministra Ilije Garašanina, uredio prvu artilerisku školu (današnju vojnu akademiju), i u njoj bio prvi nastavnik i upravnik.

    Lični njegovi neprijatelji uradili su da godine 1859 bude prognan iz Srbije, ali je docnije vraćen i postavljen opet na staro mesto u vojnu školu.

    Komandovao je Ibarskom vojskom 1876, i izdržao je na Javoru nekolike bitke. Ranivši se u nogu, dao je da mu se noga odseče, i ostaloga svog veka išao je na štuli. Dobivši pensiju, otišao je u Brno u Moravskoj, k svojim prijateljima, gde je i preminuo 2 januara 1892 godine.

    Bio je odličan vaspitač mladića, koji su bili pod njegovom upravom.

    Bog da ga prosti!

  • Zagorica Aron

    Zagorica Aron, stradalnik, bio je sekretar u Kneza Miloša kancelariji za prve vlade kneževe. Njegovo se ime češće pominje i za knezovanja Kneza Mihaila do 1842. Tada pak, za Knezom Mihailom, ostavi i Zagorica Srbiju, i živeo je potad u Novom Sadu.

    Godine 1849 desio se na toronju novosadske crkve. Tu ga uhvate Madžari i, 14 aprila, po presudi prekog suda, obese!

    U porti Jovanjske crkve na severnom zidu ima ploča od crvenog mramora s ovim zapisom:

    Aronu Zagorici prekim sudom za nevinoju vjernih caru Serbov kroviju žažduščih buntovnih Mađarov, v Novom Sadje, aprilija 14, ljeta 1849, u 1/2 1 časa, cvjetuščago života lišenu.

    Tužna jedinoutrobna bratija jego Mojsej, Nikolaj, i Simeun so sestroju Marijeju, ljeta 1854, položiše sije kresnoje znamenije.

  • Zagla Đorđe

    Zagla Đorđe rodio se u selu Blacu, u Makedoniji.

    Prvih godina, po srpskom ustanku na dahije, Zagla je, sa svoja tri brata: Dimitrijem, Pavlom, i Todorom, došao u Srbiju, i stanio se u Smederevu.

    Nije prošlo mnogo posle toga, a mi Zaglu vidimo kao prvog buljubašu, u Smederevu, pod komandom Vujice Vulićevića.

    Docnije, kad se je Smederevo, s nekoliko sela do reke Ralje, odvojilo od nahije, i postalo za sebe upravna celina, onda je toj celini postao vojvoda Vule Ilić Kolarac, a Đorđe Zagla ostao je i pod njim kao prvi buljubaša.

    Zagla je bio čovek junak, i odlikovao se je u mnogim bojevima, a i rana je teških bio dopao. Osobito se hvali njegovo junaštvo i dosetljivost u boju na Suvodolu 1809, kad je, za svojim vojvodom, Vulem Kolarcem, jurnuo u tursku vojsku, te je zbunio, vičući turski:

    — Pobegoše Turci! Pobegoše Turci!

    I u tom boju je ranjen u trbuh; ali ni ta rana nije bila samrtna.

    Posle srpske propasti 1813, Zagla je, sa svojom braćom, prešao u Mitrovicu (Sremsku), i otpočeo trgovati. Braći njegovoj trgovina je išla za rukom, a njemu nije, te se mane posla koji mu nije donosio nikakve koristi, nego je sedeo, i živeo od onoga što je bio u Srbiji stekao i u Mitrovicu preneo.

    Kad je Srbija, pod Knezom Milošem, na novo ustala na Turke, i kad se stanje stvari okrenulo sa svim na dobro, Zagla ostavi Mitrovicu, i vrati se u Beograd. Tu je, kao zaslužan čovek, dobio izdržanje iz državne blagajnice, i živeo je u svojoj kući od svakoga uvažavan i poštovan.

    Za Đorđa Zaglu ima priča koju nije šteta pribeležiti. Živeći u Beogradu, Zagla je imao prijateljicu bulu, koju su zvali Badža. S ovom svojom prijateljicom, Zagla se razgovarao cvećanim jezikom na ovaj način: kad on hteo što da kaže prijateljici svojoj Badži, on bi uzabrao cvet, koji kazuje njegovu misao, i koji hoće da joj pošlje, zavio bi ga u maramu, pa bi tu maramu vezao svome psetancetu oko vrata. A pseto, naučeno, otišlo bi Badži, i od nje bi, na takav isti način, odgovor donelo!

    Đorđe Zagla umro je 30 novembra 1847, i sahranjen je kod Markove Crkve, u Paliluli.

  • Vulović Svetislav

    Vulović Svetislav, književnik, rodio se 29 novembru 1847 u Ivanjice, gde mu je otac bio učitelj. Školovao se je u Beogradu, gde je svršio prava, i ušao u sudsku službu 1868.

    Od godine 1870—1881 bio je profesor u beogradskoj gimnaziji. Posle je profesorovao u Velikoj Školi do smrti koja ga, posle duge i teške bolesti, snađe u Beogradu 2 maja 1898.

    Vulović je jedan od prvih Akademika koje biše imenovan 1987. A i u književnosti on se javio vrlo rano. Prvi njegovi radovi izlazili su u Vili i u Zori. Kritiku je napisao na Dragaševićevu geografiju za gimnazije, i na Milovukovu stilistiku.

    U red kritika ide čitav niz njegovih pozorišnih ocena, koje su i zasebno izišle pod imenom Iz pozorišta.

    Iza toga je svojski pisao o Đuri Jakšiću, pa o P. P. Njegošu i o Simi Milutinoviću.

    Sastavio je dve čitanke za gimnazije.

    Posle je pisao više manjih rasprava, koje su izlazile u Otadžbini, u Godišnjici, i u Preodnici.

    A najveći mu je rad Branko Radičević u 13. i 14. Glasu Akademije.

    Na ovom je spisu već opazio da mu se zdravlje kvari, i nikad ga posle nije mogao povratiti. Činio je mnogo štošta da se oporavi, naročito se mnogo i, možda, premnogo kupao u hladnoj vodi pa — sve uzalud!

    Vulović je bio srednjega rasta a snage pravilno razvijene. Lice mu je bilo belo, simetrično, kosa crna, i rano je prosedela, a brkovi tanki i uviljašeni.

    Odevao se ukusno, a nosio se čisto i uredno.

    Rukopis mu je bio sitan, ali pravilan, lep, gotovo kaligrafski; a stil kratak, jasan, silan, ubedljiv!

    Glas je imao tanak, a govor u običnih prilikama isprekidan: s katedre pak govorio je tečno, lako i glatko…

    Pamtilju je imao jaku.

    Preminuo je kao što je rečeno u Beogradu 2 maja 1898.

  • Vulićević Vujica

    Vulićević Vujica rodio se u selu Azanji, u nahiji smederevskoj, godine 1773.

    Vujica je postao vojvoda posle smrti brata svoga Đuše Vulićevića.

    Po što je Đuša Vulićević poginuo u Smederevu i, tim slučajem, smederevska nahija ostala bez vojvode, Karađorđe dođe u selo Azanju, gde su ga sačekali kmetovi, i bimbaše smederevske nahije. On im, tada, rekne: da izberu koga od porodice pokojnog Đuše za vojvodu.

    Rekavši to, Vožd ode u Kolare na konak.

    Drugi dan, u Kolare dođe sva smederevska nahija, i dovede Vujicu, rođena brata Đušina, koji, ma da je već u godinama, ne bejaše ni malo viđen za vojvodu: beše nešto crn, mršav, negledav.

    — Koekude, reče Karađorđe: — zar toga hoćete za vojvodu?

    — Njega hoćemo, Gospodaru! odgovoriše Smederevci.

    — Ali, ljudi, ne će moći on ništa učiniti: ovo je nahija, pa je ovo vojska?

    — Boljega nema, Gospodaru!

    — E pa iziđite, te se opet dogovorite, pa mi posle dođite!

    Oni iziđoše u jednu livadu; malo se razgovaraše, pa eto ih opet Karađorđu.

    — E, koekude, šta učiniste?

    — Mi hoćemo njega, Gospodaru!

    — Pa lepo; kad ga hoćete vi, hoću ga i ja!

    Eto tako je Vujica postao smederevski vojvoda.

    Posle toga, sve do godine 1813, Vujica je svakad ono jedan između najboljih srpskih vojvoda, i između najpametnijih i najpravednijih upravnika.

    On je Smederevce vodio na Timok, na Drinu, na Deligrad, i gde je god bila najveća nevolja, pa je svuda hvaljen kao hrabar borac, i kao darovit vojvoda.

    Nesreća koja je 1813 grunula na Srbiju, Vujicu je zatekla na Deligradu, i čak se priča da se je on onamo držao čitavih pet nedelja, i posle zauzeća Beograda!

    Iza toga, prešao je i on preko Dunava, bio je u Besarabiji kod Karađorđa, pa se odmah vratio u Srbiju.

    Godine 1815, u novom ustanku, Vujica je bio jedan između prvih pokretača, i revno je pomagao sve namere Knezu Milošu.

    Marašli-Ali-Paša, došavši s vojskom u Ćupriju, poruči Srbima, koji su imali šanac na Belici, da polože oružje, i da ga predadu Turcima!

    Tada je, među srpskim vođima na Belici, bio i Vujica, koji, čuvši šta zahteva vezir, izvadi iza pojasa svoje pištolje i, pružajući ih Marašlinu poslaniku, rekne:

    — Eto mojih pištolja! Sutra ću ja doći čestitom veziru, pa neka me ubije tim istim mojim pištoljima, ali narod oružja ne da!

    Na to je, posle, Marašlija rekao:

    — More budite vi Sultanu pokorni pa, ako hoćete, nosite i topove za pojasom!

    U Manastiru Jošanici, 12 avgusta 1815, Vujica je sastavio „Ištancije“ koje su poslane u Carigrad, i u kojima se pobrajaju zla i nasilja što su činili Turci od 1813—1815.

    Ovaj je dokumenat veoma zanimljiv i poučan za osvetljenje ondašnjega stanja u Srbiji1.

    Docnije, 27 septembra 1815, Vujica je, zajedno s Knezom Milošem, potpisao pismo za Carigrad Arhimandritu Melentiju Nikšiću, gde mole Patrijarha da Melentija zavladiči na udovu šabačku jeparhiju.

    U proleće, godine 1816, Vujica je, s Jovanom Obrenovićem, bratom Miloševim, slan u Carigrad da traže od Porte Srbiji ona prava koja su pomenuta u Bukureškom ugovoru od 1812 godine.

    Povrativši se iz Carigrada, Vujica je upravljao smederevskom nahijom, i zvao se knez nahijski.

    Godine 1817, noću, između 12 i 13 jula, u lugu sela Radovanja, Vujica je izvršio jedno grozno delo koje Srbin, ma kojoj stranci pripadao, ne može pomenuti a da ne zažali na tešku sudbinu, i koje je već dosad dalo krvavih strana srpskoj istoriji — Vujica je, na spavanju, ubio Karađorđa!

    Docnije, na mestu2 toga ubistva, načinio je crkvu, i nazvao je Pokajnica.

    Telo Karađorđevo preneseno je, posle nekog vremena, u Topolu, i sahranjeno u crkvi koju je sam za života načinio.

    O Mitrovu dne, 1820 godine, Knez Miloš je poslao u Carigrad petu, najveću brojem, deputaciju koja je tražila da se Srbiji prošire prava, prema ugovoru Bukureškom od 1812 godine. U toj deputaciji bio je Vujica Vulićević, knez nahije smederevske.

    Tek što je ta deputacija, prispevši u Carigrad, otpočela svoj posao, bukne grčki ustanak 1821, te Porta ne samo ostavi na stranu razgovor o zahtevima Srbije, nego još srpske deputate stavi pod pritvor, božem, da ih skloni od razjarene muslomanske svetine!

    U ovom pritvoru srpski poslanici ostali su nekoliko godina, Arhimandrit Samuilo je u tom pritvoru i umro, Dimitrije Đorđević se je teško razboleo, a Vujica Vulićević, kao već star čovek, naučio je čitati i pisati!

    Dok se je Vujica bavio u Carigradu, u toj deputaciji, nahijom smederevskom upravljao je, mesto njega, sin njegov Petar Vulićević.

    Protiv uprave ovoga Petra Vulićevića digla se, 1825 godine, ona čuvena Đakova Buna, koja je stala mnogo žrtava, ali koja je i red, u smederevskoj nahiji bivši, sav izmenila dokle se je knez Vujica vratio kući.

    Poslednje godine svoga života Vujica je proveo u svom selu, u mestu Grcu3, bez ikakve vlasti, ostavljen od svega svoga roda, u velikoj oskudici. U selu njegovu se priča da mu je Knez Miloš iskao natrag nekako pismo, koje mu je nekad šire pisao, a Vujica ga nije hteo dati, te da je omraza među njima s toga nastala. Koliko je u tom istine, još se ne može da odredi. Vreme će, zar, i to osvetliti.

    Vujica je u Grcu umro 11 marta 1828 (priča se u okolini da ga je otrovao njegov pobratim, Gitarić iz Selevca), a ukopan je kraj crkve u selu Kusatku. Na oltarnom zidu te crkve ima ovaj zapis:

    „Zde počivajet rab božji Vujica Vulićević iz Azanje, nahije smederevske, bivši vojvoda, i potom knez, i deputirac naroda srpskog pri Porti Otomanskoj; vjerno posluživši svojemu otečestvu, požive 55 ljeta“.

    1. Građa za Istoriju Kraljevine Srbije 2, 106—109. ↩︎
    2. Crkva nije baš na samom mestu gde je krv pala, nego malko dalje, gde je bilo zgodnije za bogomolju. ↩︎
    3. Mesto se zove Grčac, a loc. je Grcu. ↩︎

  • Vulićević Đuša

    Vulićević Đuša, vojvoda smederevski, rodio se u selu Azanji, u nahiji smederevskoj.

    I pre ustanka od 1804, Đuša je bio na glasu i kao čovek pametan i hrabar, i kao rodoljub, koji je mario za narodne stvari.

    Karađorđe, razbivši na Drlupi Aganliju, i nateravši ga da se vrati u Beograd, pohitao je u nahiju smederevsku, da i nju odmeće. U selu Selevcu zastao je na okupu dosta ljudi, koji su već bili ustali, i za vođa svoga izabrali Đušu Vulićevića iz Azanje.

    Ovde se Đuša prvi put javio kao starešina među Smederevcima. Od toga doba vodio ih je u bojeve, dok nije i sam poginuo, kao što će se niže kazati.

    Godine 1804, Srbi opsednu Smederevo, i počnu ga tući. Smederevski Turci izađu na Borak, kod Severagine Češme, pred Karađorđa, i onde s njim ugovore: da ih ostavi na miru, a oni se obreku da se ni u što ne mešaju. Da ne bi bilo sukoba između Srba i Turaka, učini se ovaka deoba: Turci zadrže grad, i deo predgrađa do potoka gde su danas Rašićevi dućani. Na tom potoku bio je most. Od mosta onamo ka gradu bilo je tursko, a od mosta ovamo — srpsko. Na mostu je stajala straža, koja nije puštala, bez posla, nikoga onamo na tursku stranu.

    Smederevski vojvoda, Đuša Vulićević, u veče 28 jula 1805, usedne na konja i, s Obradicom Malim, Miladinom iz Lipa, i Ivanom iz Azanje, pođe na most, da pređe onamo ka gradu, na tursku stranu. Straža mu vikne da stane, a kad on ne posluša, stražari opale puške, te Đušu, Obradicu, i Miladina ubiju na mesto, a Ivana teško rane.

    Ovaj događaj uzbuni celo Smederevo: ljudi se, u strahu, sa ženama i decom razbegnu jedni u Vučak, drugi u Šugavi Lug, koji je bio kod današnjeg Šalinca. Turci opet, iznajpre pobegnu u grad, a docnije, videći da su Srbi ostavili varoš, iziđu iz grada, zađu po kućama te pištoljima isprovaljuju burad s pićem, gde su god našli vina ili rakije, i oplene što su god mogli dočepati.

    Vuk piše da je Đuša pao sa svoje lakomislenosti; ali drugi suvremenici, koji su bili bliže događaju, vele da je Afis-Paša iz Niša, krčeći sebi put za Beograd, podgovarao Smederevce Turke da Đušu na prevari ubiju, te da tako Srbe oslabe.

    O Maloj Gospođi 1805, stigne Karađorđe s vojskom da kaštiguje Turke Smederevce za Đušinu smrt. Tom prilikom, on je uzeo Vujicu, brata Đušina, za vojvodu na bratnjevo mesto.

    Srbi su se najpre ustavili na brdu koje se zove Redut, i odande su počeli pucati iz topa na grad. Videći da meci ne doturuju do grada, Karađorđe spusti top niže, na mesto gde je sad smederevska crkva, i odande stane pucati na grad. Vreme je bilo hladno, i padala je studena kiša. Kumbarom, koja je pucala na grad, upravljao je nekakav Švaba begunac. Kako pričaju, Švaba, je drktao od zime, a kumbara je pucala ovda onda, i đulad su letela kud koje. Srbi počnu sumnjati da Švaba nije potkupljen da tako u vetar puca.

    Švaba, gladan, pripeče uz vatru ćevap, da što ruča. Na jedan mah dođe Karađorđe, ščepa onaj švabin ražanj s ćevapom, pa ga obode Švabi u kotalac, rekavši:

    — Koekude, po duši te tvojoj, pogodi onde (pokazujući rukom na grad) kao što treba, pa ćeš dobiti i ćevapa i para, koliko god hoćeš!

    Posle toga, Švaba izbaci nekoliko metaka, i odmah se iz grada zada dim i plamen od zapaljenih kuća!

    — E, koekude, tako te hoću! reče Karađorđe, i pruži Švabi pregrš dukata1.

    Pri svem tom, grad se je predao tek prve pole novembra 1805. Anta Protić, Smederevac rodom, piše da je predaja bila na Sv. Aranđela (8 novembra) 1805, a drugi opet vele da se predaja izvršila 14 novembra te godine…

    Smederevski dizdar zvao se Muharem Guša, i bio je rodom Bošnjak. On je predao Srbima ključeve od grada, i otišao niz Dunav k Vidinu.

    Ne znam samo da li je i on, kao drug njegov, dizdar fetislamski, u sličnoj prilici, poljubio prag gradskih vrata i, pružajući gradske ključeve, rekao:

    — Alal-olsum sana!

    Eto to je došla osveta za smrt prvoga smederevskoga vojvode Đuše Vulićevića.

    Mrtvo telo Đušino Srbi su metnuli na konja i odneli ga te sahranili kod crkve u selu Krnjevu. Na njegovoj ploči nema nikakva zapisa…

    1. Kneževina Srbija. str. 140. ↩︎

  • Vukosavljević Jevrem

    Vukosavljević Jevrem, kapetan, rodio se u selu Blaznavi 1846.

    Svršio je osnovnu školu u mestu svoga rođenja. Posle je bio na terziskom zanatu u Beogradu.

    Godine 1862 za vreme bombardanja Beograda stupio je u vojsku.

    Godine 1865, kao bolničarski narednik, otišao je u Rusiju; i onamo je svršio junkersku školu i postao oficir.

    Godine 1876, kad se Srbija zaratila s Turskom, Jevrem se je vratio iz Rusije, stupio u našu vojsku kao kapetan druge klase, i poslan bio na Javor, u užičku brigadu druge klase. Pod njim je bio ariljski bataljon.

    S ovim bataljonom Vukosavljević je bio u više bojeva s Turcima, i svuda se odlikovao hrabrošću pred neprijateljem, i očinskim staranjem o svojim vojnicima.

    Za hrabro držanje u prvim sukobima dobio je srebrnu medalju za hrabrost.

    On se sjajno pokazao u bici na Čemernici 23 avgusta u ponedeljak, kada je na našu vojsku napadao Mehmed-Ali-Paša s Arnautima i Misircima. S naše strane tu je komandovao nezaboravljeni Mihailo Ilić. Vukosavljević je s Ariljcima bio desno od šanca na Čemernici u polju koje je ovde onde bilo šumom obraslo, i odbijao je silne napade Misiraca. Tu ga pogodi neprijateljsko zrno, i on padne. Njegovi hrabri Ariljci iznesu ga plačući na puškama do na Katiće, pa tu ispusti svoju junačku dušu.

    On je sahranjen u čačanskom groblju, ostavivši posle sebe mladu udovicu Ruskinju.

    Neka je mir njegovom junačkom prahu! A slava njegovom svetlom imenu!