Категорија: A-Š

Paštrmac Sima (Milosavljević), rodio se 1776, u nahiji seničkoj, pa je odonuda prebegao u Srbiju, i nastanio sve u selu Paštrmi, u nahiji kragujevačkoj.

Po imenu toga sela, prozvan je Paštrmac.

Za vremena Karađorđeva, Sima je bio barjaktar u vojsci Antonija Pljakića.

Godine 1813, Paštrmac se je zatekao u šancu na Topoljaku, prema Deligradu, gde su Turci Srbe optekli i držali ih dori do Sv. Tome (6 oktobra). Odatle su se nekako, noću, provukli kroz Turke, i pobegli svak na svoju stranu. Sima je došao u selo Paštrmu, svojoj kući, sakrio svoj barjak, pa se prihvatio pluga i motike.

Kad je Hadži-Prodan ustao, odmah mu se je odazvao i Paštrmac, s nekoliko druga iz Gruže; a kad je Hadžija propao, i Ćaja-Paša, s Knezom Milošem, došao u Knić, Paštrmac se, na Miloševu reč, preda i ode svojoj kući u Paštrmu.

Godine 1815, pošto je u Rudovcima ugovoreno da se ustaje na Turke, Paštrmac, Vučić, Jovan Obrenović i još neki, skoče i pobiju Turke poreznike u selu Konjuši, i tako, započevši rat za izbavljenje, steku ustanicima i malo novaca za prve potrebe.

Kad je takovski ustanak već objavljen, Sima je razvio barjak u znak osvećenja toga velikoga rada, i bivao je svud gde se je god bilo i krvilo, dok su bojevi trajali; a posle se je, gotovo uvek, nalazio uz Kneza Miloša, s kojim je odavno živeo u velikom ličnom prijateljstvu.

Knez Miloš je Simu Paštrmca zvao Amidža. To je reč turska, i znači čika; nekad, u šali, zbog krezavih mu zuba, nazvao bi ga i Štrbom. Ali je Paštrmac najviše bio čuven kao Amidža.

Znajući bujnu narav Kneza Miloša, Amidža, kao njegov prijatelj, obično je gledao da ljutina prođe bez štete, i još, ako se ikako može, da se okrene na blag smej. Suvremenici veoma hvale tu njegovu taktiku.

O Paštrmcu je bilo mnogo pričica koje su vrlo zanimljive, i koje osvetljavaju koliko Miloševu narav, toliko i ondašnje običaje i prilike. Neke od tih pričica štampane su u kalendaru Šumadincu za 1852, a dosta ih ima i u pisca ovih vrsta, još u rukopisu.

Paštrmac je umro u Kragujevcu, 5 avgusta 1836, a ukopan je kod crkve sela Ramaće, jer i zaselak Paštrma ide ramaćskoj crkvi. Na grobu mu leži ploča s ovim zapisom:

„Ovde leže kosti muža za otečestvo srpsko mnogo zaslužna, vernjejšego sodruga i ljubimca svetlago Knjaza Miloša Obrenovića, nadvornoga sovetnika, Sime Milosavljevića Paštrmca. Predstavi se u Kragujevcu 5 avgusta 1836, u 60 letu starosti svoje!“

Parezan Dimitrije, rodio se u selu Brzanu, u nahiji kragujevačkoj, a starina mu je u selu Komadinama, u Starom Vlahu.

Parezan je, u početku rata 1804, bio prost vojnik, pod komandom lepeničkog kneza Đuke iz Jagnjila.

Docnije, pošto se je odlikovao u bojevima, postao je kapetan.

Godine 1809, u boju na Novom Pazaru, Parezan se je jako odlikovao, i dopao rana, ali se je odmah izvidao.

U Karađorđevom Protokolu, za 1812 i 1813, ima više od deset brojeva, koji sadrže Voždove zapovesti na Dimitrija Parezana, kapetana. Tako, na priliku, pod jednim brojem piše mu se:

Da donese iz Ćuprije u Topolu ratne stvari što su došle za Orurkom; u drugom: Da, što skorije, dođe s vojskom u Topolu; u trećem: Sve svoje tobdžije da pošlje u Topolu na poučenije; u četvrtom: Vojsku da egzercira, pa raspusti, kako bi bili sa svim gotovi na prvi poziv; u petom: Javlja mu se da je Janićije otišao na Drinu, itd.

Godine 1813, nalazeći se na Deligradu, i tu bijući se s Turcima, Parezan je, za jednu noć, načinio šanac na Mozgovu. Na taj šanac, u zoru, na Preobraženje (6 avgusta 1813), udare Turci strašnom silom. Srbi su se branili junački, ali brojna sila nadvali: Turci šanac osvoje, a dok su ga osvojili, palo je Srba blizu 2000 ljudi, kako uverava Anta Protić.

U tom boju slavno su pali komandanat Dimitrije Parezan; mladi kapetan iz Smedereva Kosta Tomić-Ljotić, i mnogi drugi.

Glavu Parezanovu Turci su odsekli od mrtva tela, i odneli, a telo su mu isekli sve na komadiće tako da on nije nigde ni saranjen, nego mu je leš tako razbacan koje kuda¹.

Dimitrije Parezan bio je čovek visoka rasta, i vrlo ličan na oči. Večna slava, večna hvala, palima za otadžbinu!

Parezan Đorđe, mlađi brat Dimitrija Parezana, rodio se u Brzanu. Docnije se je odselio u selo Gorovič, kad Žabara.

Đorđa Parezana, kao kneza lepeničkoga, prvi put viđamo godine 1815 u Bagrdanu, gde je suzbio Pavla Cukića kad je ovaj, nezadovoljan što je Knez Miloš s Marašlijom uglavio mir, hteo da uđe u Lepenicu te tada ljude uzbuni na produženje rata s Turcima.

Posle toga, Parezan se javlja i u Beogradu kao knez, a u poslednje vreme (od 14 februara 1839, br. 410) kao član Saveta. Umro je 11 juna 1840, u selu Goroviči, kod svoje kuće, i ukopan je s leve strane crkve žabarske, koja je sad zatvorena.

Kad je Đorđe umro, sin njegov Marinko dao je hata popu Marku Jakovljeviću, te je za 40 dana svako jutro služio u crkvi službu, i činio na grobu pokojnikovu pomen po redu crkvenom!

---

1. Na dan pre te krvave bitke, Parezan uzme svoga hata, i svoje najskupocenije kapetansko odelo, pa to preda mlađem bratu rekavši:
   — Brate! vodi ovoga konja, i nosi ovo odelo kući! Ja dugo ne ću živeti. Noćas sam, u snu, gledao svoju glavu na tanjiru. Možda ću je još danas izgubiti, isto ti izmiči brže!
   Tako je i bilo. ↩︎

Papazoglija, rodio se u selu Studenom Bučju, u Polomlju. Otac mu je bio sveštenik. S toga se i zove Papaz-Oglu (Popov sin = Popović).

Dopuna: Papazogliji bilo je kršteno ime Dragan.

Najpre je bio u krdžalijama; i s njima je došao u Srbiju; pa se je, posle, odvojio od njih, prišao Srbima i postao bimbaša u Crnoj Reci.

Papazoglija je često, po svojoj ranijoj navici, s jakom četom konjanika i pešaka, upadao duboko u tursku državu, te plenio bogate Turke i gubio nasilnike, gde je god za koga čuo.

Jednom, kad je bilo primirje, ne gledajući na zabranu, otišao je u Turke, i velike im štete počinio.

Turci su se, preko Rusa, žalili na to. I od Karađorđa je bila dana oštra zapovest, da se kazni svaki koji ode preko granice!

Papazoglija, ne slušajući te zapovesti, uzme 300 konjanika, i toliko pešaka, pa, s njima, prodre čak u Sofisko Polje. Tamo se proslavi porazivši na megdanu jednoga turskoga junaka, pa se, s velikim plenom, vrati u Crnu Reku, gde ga Džoda primi i počasti, pa noću, na spavanju, ubije sikirom!

Na to nedelo Milutinović ovako peva:

„Ljuto kune sva bugarska zemlja:
Duše vam se za rebra pripekle,
Božijega ne videle lica,
Ne mogle se očistiti večno!…
Rod vas kletvam’ pregruzio ljudski,
Ustopce vam zajmi vraćali se,
Odužit’ se nikada ne mogli,
To l’ utešit’ nutrost plačnu igda!
Od Polomlja, iz Studenobučja,
Papazoglu, čudna junačinu,
Tko, ubiti, pregori kurvarski“?!

Ispričavši, kako je Papazoglija išao u Sofisko Polje, šta je tamo radio, i kako se vratio u Crnu Reku, gde će, na veri, poginuti, Sima ovako nastavlja:

„Džoda kleti, te pogan poslednja,
Krvnik braće i mrzitelj dobra,
Podlizica i slabeži gnjavac,
A pram vragu ni živ se ne kazav,
Pobratio s’ licemerno š njime,
Da ga tako tek prevari lašnje“!

Govori se da u tom krvnom delu ima masla i Veljkova i Dobrnjčeva.

Milutinović krivi njih obojicu, pa već Veljku veli da je odbrana Negotina smanjila greh, a drugi ga i u grob odneše. Svu tu Siminu pesmu treba pročitati. (Srbijanka 3, str. 88—97).

Papakostolulos Panajot Dr, rodio se 1820, u varošici Vilvindu, u Makedoniji.

Osnovnu školu svršio je u mestu svoga rođenja, a gimnaziju i filosofiju učio je u Kožanima, u Makedoniji.

Posle toga, otišao je u Novi Sad, gde je bio učitelj u grčkoj mesnoj školi, i učio srpski, družeći se sa Srbima.

Iz Novog Sada, prešao je u Beč, gde je svršio medecinu, i postao doktor.

Za školovanja svoga u Beču, izdržavao se je, učeći druge grčkom jeziku, i pevajući u grčkoj crkvi,

Kao doktor, došao je u Beograd 1853, i počeo živeti od lekarske zarade. Malo za tim postao je nastavnik u trgovačkoj školi, koja je onda ovde bila kao prethodnica današnjoj realci.

Godine 1854, januara 28, postavljen je za profesora beogradsko gimnazije; ali na kraju školske godine, ostavi tu službu, i ode u svoju postojbinu, gde je, kao lekar, proveo tri godine.

Godine 1857, vratio se je u Beograd, i opet postao profesor u beogradskoj gimnaziji, 9 oktobra.

Godine 1874, oktobra 3, postavljen je za fizika prve klase, u beogradskom okrugu. U ovoj službi ostao je do smrti, koja ga snađe u Beogradu, noću između 29 i 30 maja 1879 godine.

Dr Papakostopulos, pored svoje redovne službe, bio je dve godine član Stalne lekarske komisije.

Palakostopulos, rođeni Grk, i vaspitan u grčkoj školi, vatreno je ljubio jelinsku književnost, a proživivši najlepše svoje godine među Srbima i sa Srbima, voleo je ne manje Srbe i jezik srpski. Za to je i preveo s jelinskoga na srpski:

1. Lukijanove razgovore mrtvaca, u Beogradu, 1874;
2. Isokratovu besedu. Savet Domeniku, u Beogradu, 1874;
3. Omirovu Vatrahomiomahiju ili boj žaba i miševa, u Beogradu, 1877;
4. Jelinski jezik, koji je sastavio u Beogradu, 1878; i
5. Odiseju. Omirov spev, u 24 pesme (u Beogradu, 1881, posle njegove smrti štampanu).

Odisiju je preveo u prozi, i, želeći lepote Omirove verno predati Srbima, Papakostopulos je uzeo u pomoć Srbina (g. Đ. Boškovića), jaka u jeziku, i tako je odista, učinio srpskoj književnosti veliku uslugu!

Velika mu hvala za to!

Pančić Josif D-r, rodio se 5 aprila 1814, u Bribiru, u hrvatskom primorju, ispod Velebića.¹

Osnovnu školu izučio je u mestu Gospiću; gimnaziju na Rijeci; filosofiju u Zagrebu, a lekarske nauke u Pešti, gde je, 7 septembra 1842, postao doktor u medecini.

Posle toga, neko vreme je praktikovao u Budimu, i, u isto doba, proučavao floru budimske okoline. Iz Budima siđe u Ruksberg, u Banatu, gde je učio decu na Hofmanovu rudniku, i opet se bavio botanikom.

Nakon dve godine, ode u Liku te pohodi strica Grgura, svoga dobrotvora, i vidi Matu, brata rođenoga.

Iz Like ode u Beč, gde je svoje znanje u Jestastvenici raširio i utvrdio.

Boraveći u Beču, Pančić se pozna s Vukom St. Karadžićem, pa, želeći ići u Srbiju, dobije od njega preporučno pismo na D-ra Jovana Stejića, načelnika saniteta, u Beogradu. S tom preporukom Pančić je, meseca maja 1846, prvi put došao u Beograd, javio se Stejiću, i 18 juna 1846, podneo molbenicu za okružnog fizika u Srbiji.

Posle toga, prođe dosta vremena a Dr Pančić ne dobi ni fizikata, niti odgovora na svoju molbenicu. Čekajući traženu službu, ili bar odgovora na svoju molbenicu, Pančić je hodao po Beogradu, i trošio ono malo svoje uštede što je bio doneo sa sobom, ali je to brzo išlo na manjak.

Avram Petronijević, knežev predstavnik i popečitelj inostranih poslova, imao je, u to vreme, tvorilju stakla na reci Belici, u okrugu jagodinskom. U radnike, u toj staklari, udari neka boleština, a lekara nije bilo. Petronijević zamoli Pančića da, dokle ne dobije službu, ode u njegovu staklaru. I Pančić je otišao te bolest suzbio, i bolje ugodbe za zdravlje radnika utvrdio.

Na taj način, Pančić je svoju službu u Srbiji počeo u mladoj jednoj radionici, u malenu selu Miševiću, valjada najsiromašnijem mestancu u našoj otadžbini, pa je niz svojih usluga završio u Beogradu, prestonici kraljevine, odakle su luče njegova znanja sevale u sve zemlje srpske.

Tek 15 januara 1847 godine, Pančić je postavljen za kontraktualnog fizika okrugu jagodinskom, a 12 novembra, te godine, br. 1789, premešten je u Kragujevac za fizika kragujevačkom okrugu.

Kad se, novim zakonom od 15 septembra 1853², u beogradskom liceju prvi put otvori „Jestastveno-tehničko odeljenje, Dr Pančić je, 26 septembra te godine, postavljen „za kontraktualnog“ profesora zoologije, botanike, mineralogije, i agronomije, pa je u tom zvanju utvrđen 7 oktobra 1854.

U liceju, koji se je docnije prozvao Velika Škola, Pančić je ostao dugo, i uradio je mnogo, neobično mnogo.

Kao nastavnik, Pančić je i na katedri, i u svome kabinet uvek pokazivao da istinski ljubi svoju nauku, i da iskreno želi činiti joj uslugu.

Svoje učenike Pančić je često vodio po Srbiji te je, zajedno s njima, na mestu, razgledao naučno bogastvo naše otadžbine, i upućivao ih kako da ga poznaju, kako da ga zbiraju, i uređuju.

Sam pak, išao je nebrojeno puta; išao je po najružnijem vremenu; zaturao se u najdalje i najnepristupačnije kutiće, samo ako je pretpostavljao da će naći što novo, što interesno za nauku, i za potpunije poznavanje Srbije.

Iz tih Pančićevih putovanja, vikali su i razvili se jestastvenički kabineti u našoj velikoj školi, koje je Pančić s tolikim znanjem i s tolikom ljubavlju pribirao i uređivao.

Pored toga, gotovo posle svakoga takog putovanja, iz Pančićeva pera istekao je po koji dragocen prilog naučnoj blagajnici, koji je, u isto vreme, bio i nova ilustracija za našu otadžbinu.

Pančić je jednakim pogledom, jednakom ljubavlju, obuhvatao sve zemlje srpskoga naroda; a nije dvojio ni onih na kojima žive vaša braća po krvi, veri, i istoriji. Putovao je, dakle, po Sremu, po Banatu, po Crnoj Gori, pa najposle i po bratskoj kneževini bugarskoj.

Putujući radi proučavanja biljnoga carstva na mestu njegova rađanja, Pančić je bio srećan naći, i naučnicima predstaviti veliki broj biljaka koje nauka, pre njega, nije poznavala. Te za nauku nove biljke većinom su krštene po Pančićevu imenu, i danas su one jedna pobuda više da se i specijalni naučnici interesuju za zemlje u kojima živi naš narod.

Služeći kao profesor u velikoj školi, Pančić je šest puta bio biran za rektora tome zavodu (1866, 1868, 1869, 1870, 1871, i 1872).

Godine 1884, oktobra 19, Dr Pančić je, iz uvaženja prema čestitom radu u školi i u nauci, postavljen za člana Državnom Savetu, što se broji kao najveće dostojanstvo u činovničkoj jerarhiji građanskog reda u Srbiji.

Naš zemaljski ustav traži da član Državnog Saveta mora imati nepokretnog imanja u Srbiji, a u Dra Pančića našlo se samo jedno jedino imanjice nepokretno, imanjice koje svakom treba a od kojega svaki, dokle god može, bega — našla se zidana raka u groblju kod crkve Sv. Marka!

Pomišljalo se da se može dići i kakav protest protiv Pančićeva postavljenja, pa se pribeležila njegova nepokretna imovina, kao argumenat za pravdanje; ali, ne samo da niotkud nije bilo protesta, nego se, naprotiv, sa svih strana, slušao glas jednodušnoga odobravanja cele otadžbine. Takom sa svih strana odobravanju pisac ovih vrsta dao je izraza u članku³, koji uzima slobodu i ovde umestiti:

Lep je jesenji dan. U Beogradu kipi život i rad, kao u najbolje doba od godine. U jedan mah polete od usta do usta šapat:

— D-r Pančić postao savetnik!

Taj glasak, za jedan čas, ispuni Beograd.

Žica telegrafska ukresa ga u sva mesta srpska.

Glasila beogradska uneše ga u svoje stupce, okriviše ga, i pustiše te se razlete na sve strane sveta.

Uvaženom naučniku povrveše čestitanja od prijatelja, od poštovalaca, od poznanika, od sviju i od svakoga. Sve se stranke sliše u jednu stranku — u stranku inteligencije, sliše se u jedan narod; svi uzrasti postaše jedan uzrast, uzrast zahvalnosti da, ustima sviju, izraze radost zajedničku, radost jednu, radost narodnu.

Škole srpske, velike i male; svi koji uče, i svi koji se uče, zatreptaše od radosti, videći da venac zasluženoga priznanja pada na sedu naučnikovu glavu. Svi čestitaju onome koji dar prima, a i onome koji dar daje!

E, nije drugo nego bi čovek rekao, da ovo naše jarko sunce, koje preleće s istoka na zapad, uze u svoje hitre životvorne zrake ovu radost škole i knjige srpske i, u trenut oka, raznese je svemu što živi, svemu što raste, svemu što jeste na ovoj lepoj zemlji našoj!

Ja pogledah, i gle! milokrojna Avala, trovrhi Kosmaj, istoriski Rudnik, slemasti Medvednik, golemi Kopaonik, rožasti Hrtanj, visoki Midžur, belo Rilo, šiljasti Komovi, i sumorni Durmitor, kao da se srde na toplo jesenje sunce, kao da hoće da mu reku:

— Hvala ti za toplinu, ali nehvala za take glase! Kuda se udaljava onaj koji se jedini seća nas u studeni našoj; onaj koji jedini dolazi nama u pohode; onaj koji percem svojim trubi svetu imena naša? Svaka lazina koja vodi na visove naše neumornu Pančiću bejaše ravna: svaki trud bejaše mu lak; svaki konak beše mu udoban, samo da s vrhova naših skine makar jedan zračak svetlosti, i unese ga u istoriju postanja, u život svega bića! O, lučo negašljiva u slici smerna čoveka, kuda se uklanjaš s polja naučnoga?

Gusta jata „vazdušnih pevaca“, od orla do carića, kao oblaci hoće da zaslone sunce. To su „Tice u Srbiji.“ Pesmom i cvrkutom one pitaju:

— Zar nas ostavlja onaj koji je više od trideset godina proučavao rod naš, da bi životom našim osvetlio koju tajnu života u vaseljenoj? Sva milina slavujske pesme, sva lepota raznobojnoga perja našeg ne stvoriše ticama u Srbiji toliko glasa koliko jedno jedino perce neumornoga Pančića. Pa nas danas ostavlja, a ne veli na kom nas ostavlja! 0, i ako smo mi tice „brizi strane i radosne vazda,“ opet za Pančićem tugovati moramo!…

A gle kako se penuše i Dunav i Sava; kako se talasa plahovita Morava; kako gudi valovita Drina, Nišava, i Timok! To su se zabrinule „Ribe u Srbiji.“ I one pitaju:

— Za što li nas ostavlja? Ili rod naš ne može da osvetli nikoju tajnu postanju; ili se već umorio neumorni?

Nas će kupovati i jesti i odsada; ali ko će brojiti redove naše kraljušti; ko će razgledati naše peraje; ko li meriti našu veličinu i uređenje? Ko će životom našim osvetljavati tajne životu vodenom?

Mramorski skakavci, popci, i muhe zukom svojom takođe pitaju:

— Kud se dede onaj koji i u nama sićušnima traži veličanstvenu ruku stvoriteljevu? Ili ga uvredi sićani rod naš, ili nam ga prigrabi silni rod ljudski!

Biljke i travke, cela „Flora Srbije“, svojih nemuštim jezikom razbiraju:

— Na kom nas ostavi prijatelju naš? Izići na Šargan; popeti se na Midžur, ili na Kopaonik, tebi bejaše i slast i last, samo kad ima nade da zapaziš koji trenutak u našem razvoju; samo ako ima nade da prozreš u koju god tajnu postajanja. Danas čujemo da nas ostavljaš ti, prijatelju i poznavaoče naš: ostavljaš nas, i ideš da savete svoje daješ ljudima! O, veruj, veruj, starino mnogopoštovana, da te ljudi ne će nikad onako mirno poslušati, kao što smo te mi biljke, velike i male, slušale i slušati želele!

Nu gle, neko se i zlurado smeši Pančićevu odlasku s naučnog polja! Ne raduje se naučnikovu odlikovanju, nego se veseli njegovu udaljenju od škole i od nauke. Ko li je to? pitate uprepašćeni svi vi.

To je „Živi pesak u Srbiji“, koji bi, da ne beše Pančića, po volji vetrova, i danas zasipao sela i useve u pitomu Podunavlju.

— Lepo meni bejaše, struji živi pesak: — dizati se gustim oblacima u visine, i ozgo padati gde god mi je volja. Ali dođe taj prokleti Pančić; razgleda silu moju i širinu carstva moga; prouči pravac mome letu; promeri gustinu mojim zasipima, pa to zapisa u nekakvu svoju knjigu.

Druge godine, eto nekih ljudi s budacima i s nekim biljkama, sadnicama, koje puštaju duže žile u zemlju, nego što šire grane u vazduh. I te biljke hoće da okuju mene — živi pesak; hoće da me pokriju korom, koju će ljudi razdirati plugom svojim, i sejati što god im je volja. I tako ću ja, živi pesak, koji bejah bič čoveku i svakoj boljci, postati zemlja oranica, postati rob ljudma i njihovim biljkama!

Ali se, evo, po Beogradu rašču novi šapat:

— D-r Pančić, i kao državni savetnik, ostaje honorarni profesor! Savetništvo je samo vidljivo pripoznavanje njegovome radu; a služba mu i unapredak ostaje na nauci, na knjizi, u školi!

Sad se tek ispuniše radošću Jestastvenički kabineti u Velikoj Školi, i Botanička bašta na Dunavu. Sad se tek potpunce razveseli sva srpska zemlja: omladina, tice, ribe, biljke, drveće, i cveće — svako svojim jezikom, svako svojim glasom, zapevaše:

— Slava nauci što obasjava vaseljenu!

— Slava naučniku što užiže luču nauci!

— Slava Kralju koji, odlikovanjem naučnika, proslavlja nauku i ovekovečava kraljevsko ime!

Slava! Slava! Slava!…

I zbilja je Pančić, i kao savetnik, ostavljen da predaje botaniku, i da upravlja kabinetom i botaničkom baštom, koja je takođe njegov stvor.

Na katedri je ostao do 21 juna 1887, a kabinetom i baštom upravljao je do svoje smrti.

Godine 1886, novembra 1, izašao je zakon o Srpskoj Kraljevskoj Akademiji Nauka.

I Pančić je, 5 aprila 1887, postavljen za predsednika toj mladoj Akademiji.

Imaće pet do šest godina, kako je Pančić počeo osećati da ga zagušuje sipnja: on, koji se je, bez umora, peo na Rtanj, na Kopaonik, na Durmitor, i Rilo, počeo je zamoravati se idući uza stepenice u Velikoj Školi. Uz tu nemoć, javi mu se i lupanje srca pa, najposle, snađe ga nesanica i nejelo.

Pančić je bio čovek junak; u životu je na njega udarala mnoga tegoba i gorčina, i on je svakoj junački odolevao; ali ovde teškoj iznutrici već ne mogaše odoleti. Dva meseca ima kako je pao na postelju, i, za tako dugo vreme, valjda ni jedan put nije osetno gladi, niti se je slatki san ikad stanio na njegovim bonim trepavicama.

Pri svem tom, on je, gotovo redovno, čitao, pisao, ili diktovao. U poslednje svoje dane naročito se je brinuo o Akademiji kojoj je predsednik.

Evo šta je pisao akademcima, drugovima svojim, 22 februara ove godine, a to je na tri nepuna dana pre nego što će preminuti:

Gospodo i prijatelji!

Ja sam vam bolan i prebolan. Dokle će to trajati, ne znam; ali dugo ne može da traje. Kad se puna dva meseca ne jede i ne spava, možete misliti da tu života nema. Nu kako mu drago, ja sam se svojoj sudbi predao.

Za današnji skup Akademije, bio sam spremio nekoliko reči da ih, kao svoj amanet, Akademiji saopštim. Ne znam, prijatelji, da li je to pametno da bolestan čovek zdrave poučava? Presudite vi pa, ako nađete da nije, a vi prećutite!

Ono pak što je želeo Akademiji kao amanet kazati sastavio je ovako:

1. Da se naša Akademija, u svima svojim radovima, rukovodi samo istinom i strogo naučnom objektivnošću, i da se nikad ne povodi za kojekakvim verovanjima i strujama, koje kad vreme ili socijalne prilike na površinu iznesu.
   • Sve nauke potrebuju pomoći od drugih nauka, ali ni jedna nauka nema prava da što drugoj kojoj propisuje, da joj pravac ili smisao menja.
2. Da se u spisima naše Akademije očuva čistota našeg lepog jezika onako kao što nam ga narod daje, i kao što su nam ga naši veliki učitelji V. Karadžić i Đ. Daničić propisali. Osobito činim pažljive gg. akademičare da se nikad ne upuštaju u propisivanje kojekakvih nomenklatura i tehničkih termina.
   • Ovakvih pojava bilo je u svima manjim i većim literaturama, po svud su se pokazale kao štetne.
3. Koliko je polje nauke prostrano, toliko je svaki akademičar slobodan, da objekte svoga saznavanja po volji, sposobnosti, i spremi svojoj potraži onde gde se za to oseća sposobnim. Ali za prvi bi početak dobro bilo, da se ograničimo na one nauke, koje se Srpstva i južnog Slovenstva, a naročito zemalja Balkanskog Poluostrva tiču. Tu je naša prošlost zakopana, a tu, mislim, leži i naša bolja budućnost, u koju ja čvrsto i nepokolebljivo verujem, jer joj tu sve uslove za što bolji uspeh posvednevno gledam. A baš ovim radovima lepo će nam poslužiti ona bogata pomoć, koju je darežljiva ruka Njegovog Veličanstva, prilikom primanja akademičara, Akademiji na raspoloženje stavila. 22 februara 1888, u Beogradu. Vaš, vama davno i svagda odani, Dr Pančić.

I akademci, i mnogobrojna publika, saslušavši ove reči, duboko potreseni, uzviknuše:

— Slava Pančiću!

To je bilo 22 februara, posle po dne.

25 februara, rano iz jutra, zalepršaše se crne zastave na Velikoj Školi, na Narodnom Pozorištu, i na Građanskoj Kasini, i kroz Beograd, kao munja, prolete glasak:

— Umro Pančić!

Njegovo Veličanstvo Kralj Milan, čim je čuo za smrt zaslužnog pokojnika, odmah je naredio da se telo pokojnikovo sahrani o trošku otadžbine.

Članovi Akademije nauka, profesori Velike Škole, i izaslanici drugih naučnih družina, sastaše se te sastaviše Red za ukopnu svečanost.

26 februara, u 2^1/2 časa posle po dne, more od sveta okružilo je stan pokojnikov. Telo Pančićevo izneli su akademci, i profesori, pratio ga je g. mitropolit Teodosije, sa 16 sveštenika i 4 đakona, koji su i opelo svršili u velikoj crkvi. Njegovo Veličanstvo Kralj, došavši u crkvu na opelo, blagovoleo je na kovčeg pokojnikov staviti dragoceni venac od palme, rododendrona, božura, i ruža.

Posle jevanđelja, besedili su g. Čed. Mijatović, u ime Akademije Nauka, i Dr Vl. Đorđević, u ime Lekarskog Društva.

Posle besede, Njegovo Veličanstvo Kralj priđe k pokojnikovoj porodici, i uteši je svojim učešćem u velikoj žalosti, a zastupniku predsednika Akademije, g. Č. Mijatoviću, reče koliko žali što je Akademija izgubila svoga prvoga, slavnoga predsednika.

— Želeo bih ispratiti ga do večne kuće, dodade Kralj na posletku: — ali mi to preče žurni državni poslovi (smrt cara nemačkoga).

Od velike crkve, pratnja je Pančićeva udarila dubrovačkom ulicom, pa skrenuvši u Vasinu ulicu, ustavila se pred Velikom Školom, gde je, u ime profesorskoga saveta, govorio profesor, g. Jovan M. Žujović.

Na samom grobu, govorili su: g. Kosta Taušanović, u ime Poljoprivrednog Društva, i g. Živojin Jurišić, u ime svih Pančićevih učenika.

Dan je bio carski; sveta toliko da su i Terazije bile tesne.

Venaca, koji su na kovčeg Pančiću doneseni, bilo je 36.

Pančić je pisao mnogo i na srpskom jeziku, i na jezicima tuđim. Od njegovih spisa evo ovde imena bar onih koji su se, u ovaj mah, mogli imati pri ruci:

1. Nauka o deobi biljaka (Taxilogia botanica), doktorska disertacija, u Pešti, 1842;
2. Spisak divljega bilja s cvetom što raste u Srbiji, nemački, u organu bečkog zoološkog društva. u Beču, 1856;
3. Bilje (flora) na serpstinskim bregovima u srednjoj Srbiji, nemački, u raspravama zoološko-botaničkog društva, u Beču, 1859;
4. Ribe u Srbiji, u Glasniku društva srpske slovesnosti, u Beogradu, 1860;
5. Prilog za floru maovina u severoistočnom Banatu, nemački, u raspravama zoološ. botaničkog društva, u Beču, 1861:
6. Živi pesak u Srbiji, i bilje što na njemu raste, u Glasniku Društva srpske slovesnosti, u Beogradu, 1863;
7. Šafran, u Glasniku Društva srpske slovesnosti, u Beogradu. 1865:
8. Flora okoline Beograda (prvo izdanje 1865; drugo — 1878; treće — 1882; četvrto — 1885; i peto se štampa 1888);
9. Zoologija, po Milne Edwards-u, prvo izdanje 1866, a drugo 1872 god.;
10. Rezultati jednog botaničkog putovanja po Srbiji, nemački, u Skofiča botaničkom časopisu, u Beču, 1866, a drugi put, 1870;
11. Nove, ili retke biljke u Srbiji, štampano u delima mletačkog instituta, u Mlecima, prva sveska 1862, druga — 1866, i treća — 1870;
12. Prilog za floru Banata, u austr. botaničkom časopisu, u Beču, 1867;
13. Ptice u Srbiji, u Beogradu, 1867;
14. Mineralogija, po Naumanu, u Beogradu, 1867;
15. Botanika, po Šlajdenu, u Beogradu, 1868;
16. Kopaonik i njegovo podgorje, u Beogradu, 1869;
17. Nešto o našim šumama, u Kragujevcu, 1870;
18. Šumsko drveće i šiblje u Srbiji, u Glasniku, u Beogradu, 1871;
19. Flora Kneževine Srbije, u Beogradu, 1874;
20. Botaničko putovanje po Crnoj Gori, u austrijskom botaničkom časopisu, u Beču, 1874;
21. Sisari i vodozemci u Srbiji, u Glasniku, 1874; 22. Spisak biljaka sa sudovima koje su ubrane 1873 u Crnoj Gori, latinski, u Beogradu, 1875;
22. Nov četinar u istočnim Alpima, nemački, u Beogradu, 1876;
23. Jestastvenica u osnovnoj školi, štampano u listu „Školi“, godine 9, br. 8—12, u Beogradu, 1876;
24. Soko-Banja, prvi meteorit u Srbiji, u Glasniku, u Beogradu, 1880;
25. Dr Roberto Vizijani, nekrolog, u Glasniku, 1880;
26. Botanička Bašta, u Prosvet. Glasniku, u Beogradu, 1881;
27. Građa za floru Kneževine Bugarske. Nova građa za floru Kneževine Bugarske, u Glasniku, 1883, i 1886;
28. Ortoptere u Srbiji, u Glasniku, drugom odeljku, knjizi 15-oj, u Beogradu, 1883;
29. Dodatak flori Kneževine Srbije, u Beogradu, 1884;
30. Prepotopni čovek, u „Starinaru,“ u Beogradu, 1885;
31. Nešto o ribarstvu u Srbiji, u „Srp. Novinama,“ u Beogradu, 1885;
32. Omorika. Nova fela četinjara u Srbiji, u „Težaku,“ 1886;
33. O poreklu naših žita, u „Težaku,“ za 1887, i
34. Zeleniče iz jugoistočne Srbije, nemački, u Beogradu, 1887.

U rukopisu ostavio je:

1. Spisak biljaka sa sudovima iz srpske flore, latinski. Ovo delo daće se u štampu kroz koji dan. U njemu su pobrojane biljke koje su dosad nađene u Srbiji, i neke iz flore Crne Gore, i iz Bugarske.
2. Agronomija. Ovaj predmet Pančić je predavao koje u Liceju a koje u Velikoj Školi, 15 godina.
3. Botaničar u kabinetu i u polju;
4. Flora naših bara i jezera;
5. Jezera u Srbiji;
6. Nove biljke, nađene na Balkanskom Poluostrvu.
7. Prvenac flore Balkanskog Poluostrva (rad za Akademiju);
8. Slike s prirode biljaka;
9. Kratka istorija botanike;
10. Vrnjci; i
11. Istočni Karpati.

U svima svojim spisima, Dr Pančić smerno ali iskreno vrši svoju dužnost: osvetljava nauku i dvori otadžbinu. On se raduje svakom svom nalasku koji obogaćava nauku, ali mu je radost potpunija, ako ga je našao na zemlji svoje otadžbine.

Ništa mu nije bilo milije nego poći na put u Srbiju, da što novo nađe i prouči.

— U Beogradu baš jedva idem, govorio je on više puta: – a čim se krenem na put, osećam da mi je lakše, i, posle dva tri dana, idem kao da mi ništa nije ni bilo.

Ova njegova ljubav plaćana mu je bivala ravnom ljubavlju od strane naroda. Vrlo malo ima ljudi u Srbiji danas koji su u narodu imali toliko poznanika i poštovatelja koliko ih je ima Dr Pančić.

Za svoje naučne radove, Pančić je imao ova odlikovanja i pripoznavanja od naučnih družina. Tako je bio:

Redovni član Srpskog Učenog Društva; član Matice Srpske, u N. Sadu; član Regia societas botanica ratisbonensis; počasni član Bavarskog društva Polichia; član Školske Komisije Prosvetnoga Saveta; član Odbora Čupićeve zadužbine; Podrinske Sloge: Aleksinačke Čitaonice; dopisni član Jugoslovenske Akademije; Ugarske Akademije nauka; Brandeburškoga Botaničkoga društva; Bečkoga zoološkoga instituta; Jestastveničkog društva, u Šerburu; Zoološkog i botaničkog društva, u Beču; Srpskog arheološkog društva; Srpskog lekarskog društva; Beogradskog pevačkog društva, i Društva za poljsku privredu.

Ordene i znake pak imao je ove:

1. Veliki krst Sv. Save, prvoga reda;
2. Takovski krst, na prsima;
   Oba ta odličja primio je od Nj. V. Kralja Milana. I
3. Krst Društva Crvenoga Krsta, za lečenje ranjenika.

Pančić je bio čovek višega rasta; krupna, koščata tela; sa starošću se je bio primetno pogurio; masti je bio crne; nosio je kratku bradu i brke; poslednjih godina je bio prosedeo, ali kosu nije izgubio. Čelo mu je bilo visoko i veliko, a oči male, duboko pod obrvama; glas mu je bio tanak, ali jasan, a beseda tečna i prijatna.

Rukopis mu je bio sitan, i dosta nečitak, a slog kratak, i razgovetan.

Pančić je bio ne samo u svojoj naučnoj struci jedini u nas, nego je, uz to, uopće bio čovek literarno obrazovan, i bogato načitan. Pored srpskoga jezika, znao je nemački, latinski, talijanski, i francuski.

Bio je neobično smeran u svemu što bi se ticalo njegove ličnosti. On je govorio da ne radi ništa više nego što mu je dužnost, i onako kako mu je dužnost. Za to se je i čudio kad bi ga ko uzeo hvaliti za njegove radove…

Imao je želju da se sahrani na Kopaoniku. Docnije, videći da bi izvršenje te želje bilo teško, odustao je od nje, pa je želeo sahraniti se u svojoj Botaničkoj Bašti:

— Neka me svaki dan greje jarko sunce, koje greje i moje cveće, a neka me nekad i Dunav zapljusne!…

Najposle, kad je već video da će umreti, zakleo je dobroga zeta svoga, g. Milana Mostića, koji ga je istinski usrećavao, i u bolesti, kao što bi pravi rođeni sin, podvorio, da mu mrtvački kovčeg načini od drveta Omorike, koje je on pronašao i nauci objavio. Daske od omorike bio je Pančić davno nabavio, i za tu potrebu čuvao.

— I taj kovčeg, rekao je dalje starac: — neka mi načini Marko Stolar, koji mi je dosta drugih poslova čestito izvršio.

To je sve izvršeno tačno, kako je pokojnik naredio.

Završujući ovu kratku i suvoparnu belešku o radnom životu nezaboravljenoga naučnika, ja, i nehotice, pomišljam na našu školsku omladinu, pomišljam na one koji su na izlasku iz škole, i već se spremaju da uđu u javni život.

Godine 1846, meseca maja, dakle pre nepune 42 godine, Dr Josif Pančić prvi se je put javio u Beogradu. Onda on nije poznavao nikoga, niti je njega ko od Beograđana znao; na svakim vratima morao se je kazivati ko je i šta traži, pa da mu se otvore…

Godine 1888, februara 25, taj isti čovek preminuo je u svome smernom stanu u istome Beogradu, i, za jedan časak, zatrese se cela prestonica kraljevine; crne zastave zatalasaše se na naučnim i prosvetnim zavodima: najmanje đače, najmlađe šegrče znaju i pričaju ko je to koga Beograd tako žali; mrtva Pančića uzima iz njegova stana, i prati sva srpska inteligencija, prati ga upravo ceo Beograd, sve što mari za nauku i za knjigu u Srba; Glava crkve sam sobom, sa 16 sveštenika i 4 đakona, ide pred njime, i čita mu svečano opelo; Glava Krunisana polaže skupoceni venac na kovčeg pokojniku; prisustvuje samrtnom opelu, teši ucveljenu porodicu, i žali što mu žurni državni poslovi preče ispratiti ga do večne kuće; država srpska uzima pa se troškove o ukopu pokojnikovu, i cela Srbija, sav narod srpski, beleži dan te smrti kao dan nenaknađena gubitka, kao dan opšte žalosti svega naroda srpskoga.

Čime je pokojnik zadobio toliku poštu za nepune 42 godine života svoga među nama i s nama:

— Čime?

— Ni sabljom, ni puškom, ni blagom, ni vlašću, već jedinom iskrenom ljubavlju prema svojoj nastavničkoj, svojoj naučničkoj i književničkoj dužnosti; tu je poštu on osvojio onim tanackim percem svojim, koje nije pisalo ni za pare, ni za slavu, ni za dopadanje, ni za opadanje, nego da učini, po svojoj mogućnosti, dvorbu i ugodbu nauci i otadžbini…

Omladino, uzdanico naša! Nedra otadžbine i prostrana su i gotova svakad da dadu mesta svima čestitim i vrednim sinovima svojim, koji god ga zasluže ljubavlju i poštenim radom.

Omladino školska! Pančić je, za života, bio tvoj nastavnik, neka ti, i po smrti, bude primer i vođ u ljubavi prema nauci i u dužnosti prema otadžbini!

Blago samrtniku koji, ležući da boravi večni sanak, ostavlja za sobom toliko i takva rada, toliko i takva uspeha!

Blago zemlji, koja se može ponositi takim sinovima svojima!

Blago omladini koja se, na putu svoje dužnosti i ljubavi k otadžbini, ima da ugleda na ovake primere!

---

1. Novine su pisale da je Pančić rođen 24 aprila; u kondujiti njegovoj, u ministarstvu prosvete, zapisan je 24 avgust kao dan njegova rođenja; ali je sada krštenicom potvrđeno da je rođen 17/5 aprila 1814. ↩︎
2. Zbornik 7, str. 98. ↩︎
3. Videlo, br. 134, 1884 godine. ↩︎

Pamučina Janićije, arhimandrit, rodio se u selu Zagradinju, u trebinjskom okrugu, u Hercegovini, 13 dekembra 1810, od oca Stevana i majke Sare.

Kršteno ime bilo mu je Boško, a ime Janićije dobio je zajedno s kaluđerskim činom.

Pamučina je počeo učiti u mestu svoga rođenja, gde je, iz početka, pisao po jasenovim korama i po kamenim pločama. Docnije je produžio učiti se u manastirima Dužima i u Zavali.

Godine 1829, zakaluđerio ga je hercegovački mitropolit Josif, rodom Grk, u manastiru Zavali.

Na skoro posle toga, Pamučina je dozvan u Mostar, gde je služio kao paroh do same svoje smrti.

U mostarskoj mitropoliji od grčkih đakona, protosinđela, i vladika, Pamučina je naučio grčki, te se je i tim jezikom vrlo korisno služio za svoje samoobrazovanje.

Osem toga, kako je u Mostaru parohiska kuća i škola do mitropolije, i kako su u mostarskoj školi učitelji bivali većinom Dalmatinci, koji su u Zadru svršili bogosloviju: to je Pamučina, žudan znanja, i u njih učio što se u manastirima njegovoga doba nije moglo naučiti. Na taj način, poznao se je s gramatikom, sa srpskom istorijom, geografijom, i računicom.

Kad mitropolit Josif bi odazvan u Carigrad, u Mostar za mitropolita dođe Bugarin Aksentije, koji je, docnije, otišao u Veles, a u Mostar se vratio Josif, koji Pamučinu proizvede za arhimandrita.

Od prirode darovit, a na poslu vredan i uredan, arhimandrit Pamučina ne samo da je učio sam sebe, nego je dospevao da korisno pouči i druge. Tako je zbirao narodne poslovice, priče, pesme, zagonetke, i opisivao običaje u Hercegovini. Ove svoje književne sastave, on je štampao u Srpskom Dalmatinskom Magazinu od godine 1846—1867.

Tih sastava i dostava ima vrlo mnogo, i vrlo su različne sadržine. Tako, na priliku, u Magazinu za 1849, str. 151, nalazimo „Satopokazatelj“, u kom je Pamučina obeležio daljinu od Mostara do svakog glavnijeg mesta u Hercegovini.

Pamučina je napisao: Život Ali-Paše Stočevića-Rizvanbegovića, gde je, u jedno, i istorija cele Hercegovine za doba Ali-Pašina.

Taj sastav, preveden na ruski jezik, štampan je 1873, u Spisima Aleksandra Giljferdinga (deo 3, str. 330—379).

Za svoje književno zasluge, Pamučina je imao od ruskoga cara orden Sv. Ane trećeg reda, od Sv. Sinoda zlatan krst o vratu, i od Turaka sultanski berat.

Posle smrti mitropolita Grigorija, Hercegovci su molili carigradsku patrijaršiju da Pamučinu postavi Hercegovini za mitropolita. Na tu molbu dođe naredba, po kojoj se uprava jeparhije predaje Pamučini, do postavljenja novoga mitropolita. Tu dužnost on je vršio pune četiri godine (1860—1864).

Nastajavanjem arhimandrita Pamučine, i jeromonaha Čokorila, podignute su crkve u Bijelom Polju (kod Mostara), u Čelebićima, u Županjcu (Duvnu), u Ljubuškom, i u Staroj Gabeli.

Janićije Pamučina preminuo je u Mostaru, 9 septembra 1870, i sahranjen je u porti mostarske crkve oltaru sa severne strane.

Pamučina je ostavio 800 dukata u državnoj ruskoj banci, u Petrogradu, naredivši da se interes od toga novca troši na potrebe srpske osnovne škole u Mostaru.

Pamučina je bio naravi tihe, a vesele; vrlo druževan i na oči lep čovek. O sebi je ostavio krasan spomen u svim mestima gde je boravio.

Najposle, nek se zna i ovo, umeo je tako lepo pisati minejskim slovima da su samo vešte oči mogle poznati da to što on napiše nije štampano!

Dopuna

O Janićiju Pamučini ima više u 33 broju Javora od 1892, u Trebeviću 1891; i u Bosanskoj vili 1892 br. 24.

Palalija Stevan Andrejić, knez iz sela Begaljice, u nahiji gročanskoj.

Za ovog, kneza veli Fočić Mehmed-Aga;

„Dok pogubim Kneza Palaliju
Iz malena sela Begaljice;
On je paša, a ja sam subaša“!

I odista su Turci uhvatili i pogubili Kneza Stevana odmah u početku godine 1804.

Telo Palalino sahranjeno je kod crkve manastira Rajinovca, na istok od oltara.

Na ploči, koja se od mraza već počela ljuskati, može još da se pročita ovo:

„Zaje počivajet rab Božji Stefan Andrejič, oborknez begalički. Postrada i pogibe za Ristjane. Bog da prosti njemu dušu! Potpisa ovu ploču Mija Janković, 1804“¹.

Prosta zemlja koja ga pokriva.

Svojom ju je otkupio krvlju!

---

1. Kneževina Srbija, str. 66 i 67. ↩︎

Palalić Teofilo, iz sela Atenice, blizu Čačka. Bio je najpre pisar u vojvode Antonija Pljake i u karanovačkom sudu, pa posle, uz Hadži-Prodanovu bunu, popiše i, tajno, pozove sve važnije Srbe da se dižu na Turke!

Ćaja-Paša, došavši u Čačak, propta toga Teofila, uhvati ga, i natera da mu izda imena svih Srba kojima je pisma pisao, te paša i njih pohvata, i pobaca u lance, zajedno s pisarom Palalićem. Sve ih, za tim, stera u Beograd, gde Palalića odmah udari živa na kolac, a one druge zadrži u tamnici, te ih je posle, sekao, jednog po jednog, kad mu je bila volja!

Mir dušama mučeničkim! Slava svetlim njihovim imenima do veka!