Категорија: A-Š

Momir iz Lučice, pominje se odmah iza Milenka Dobrnjca, 1804. On se naziva oborknez, i Jokić veli da ga je za oborkneza nad Moravom postavio Petar Dobrnjac. Ali, da ne bude on bio oborknez još za Turaka, pa, kad je ustanak buknuo, pristao odmah uz vođe ustanka, jer je teško misliti da mu je Dobrnjac baš oborkneštvo dao.

Momir je učestvovao u osvajanju Požarevca, 1804, i njegov je šanac bio u sadašnjoj Gornjoj Mali požarevačkoj.

Na skoro Momira nestaje između narodnih vođa. Jokić samo kaže: „Umro je kod svoje kuće;“ a izveštaji, koje smo dobili iz Lučice, dodaju: da je sahranjen u opštinskom groblju, da mu je na grob iznesena ploča, na kojoj je bio i neki zapis, ali vele, vreme ga je sastrugalo, te se sada ne može da pročita.

Momir je u Lučici imao veliki konak, koji je bio ograđen tvrdim palisadom.

Posle Momira, postao je moravski vojvoda njegov sin Iva Momirović, koji se, u Karađorđevu Protokolu (br. 831), pominje kao vojvoda, kome selo valja da požnje neko žito!

Priča se da je Iva Momirović bio čovek junak, ali je, kažu, baš pred samu propast Srbije, bio pomerio pameću, pa je s golim jataganom jurio ljude po Požarevcu, i tražio svoju mater da poseče!

Za tim je, vele, bio zatvoren, pa se je u zatvoru opametio.

Posle propasti, prešao je u Austriju, skupio dragovoljce, i otišao s njima uz austrijsku vojsku u Italiju, da se bije protiv Francuza.

Šta je dalje s njim bilo, nije se moglo doznati.

A kuću Momirovu iz Lučice, Turci su, 1813, celu celcitu, na nekim kolicima, prevukli u Požarevac, te su u njoj sedeli do 1815 godine.

Moler Petar (Nikolajević), rodio se u selu Babinoj Luci, u nahiji valjevskoj. Hadži-Ruvim, bogovođski arhimandrit, jedan od prvih mučenika za narodnu slobodu, bio mu je stric.

Gde je Petar učio knjigu, gde li je učio „šarati sobe,“ od čega mu je došlo prezime Moler, ne zna se. Samo se pominje da je kao mladić, 1804, „šarao konake Dahiji Kučuk-Aliji,“ baš onda kad je stric mu, Hadži-Ruvim, iz Bogovađe došao u Beograd, gde će odmah i poginuti.

Tek docnije, pošto se je srpski ustanak jako raširio, mi se sretamo s Petrom Molerom, na zapadnoj strani Srbije, gde se, kao sokoski vojvoda, bije s Turcima.

U leto, godine 1812, dođu Karađorđu neke žalbe od sokoskih kmetova protiv Molera. Te žalbe „Vožd“ pošlje Sovetu da se izvide i presude; ali „da Sovet ne pita za Molerove stare pogreške do skupštine, nego samo za nove.“

Kako je Sovet tu stvar presudio, ne zna se; tek, posle nekog vremena, Karađorđe piše svima vojvodama: da su se Petar Moler i Pavle Cukić odmetnuli; za tim naređuje: da se ta dva čoveka, gde god se nađu, uhvate i k njemu dovedu; ako se ne dadnu uhvatiti — da se pobiju, pa glave njihove da mu se donesu. Koji vojvoda pusti da kroz njegovu knežinu prođu, a ne uhvati ih, niti pobije, svojom će glavom za njih platiti!

Posle nekog kratkog vremena, „Vožd“ piše valjevskim vojvodama: „da je Moler došao i pokorio se, i da mu je on oprostio dosadašnje kabaete, pa ga šalje u Valjevo kući, da sedi kod svoje kuće, žene, i dece, i da mu dadu svaku rukopomoć i zaire, i da objave drugim vojvodama, da svaki kaže mlađima i starijima svojim da mu ne bi što protivno govorili, nego u časti da bude, i na tu ruku da živi, do daljega rasporeda i nagrade, i niko da ga ne zadeva za dosadašnje pogreške, niti što od njega da traži.“

Za sokoskoga vojvodu pak, na mesto Molerovo, došao je 17 jula 1812, Marko Kostić Cincarin.

Koliko je Moler sedeo onako bez vlasti, ne zna se. Tek, godine 1813, posle smrti Antonija Bogićevića, Molera vidimo da brani Loznicu, zajedno s Bojom, sinom Antonijevim.

U Loznici Molera opteku Turci sa svih strana. Nije mu bilo drugoga izlaska, nego ili da se preda, ili da izgine sa svom svojom družinom. Nekoliko puta pisao je za pomoć, pa pomoći ni od kuda nije dobio. Najposle, napiše poslednje očajničko pismo za pomoć, i napiše ga, kako uveravaju, krvlju svojom a ne mastilom. U tom pismu, pored ostaloga, Moler je rekao:

— Ako ko želi da propadnem ja, požalite ovaj narod, i gledajte da bi ga izbavili!

Opet ni odgovora!

Onda Moler naredi te su svi, jedne tamne noći, ostavili šanac, i pobegli. Turci su ih opazili i potekli za njima. Od 800 ljudi, s koliko je Moler zatvoren u šancu, spaslo se sada jedva dve stotine. Drugo je sve izginulo ili još u šancu, ili u ovom odstupanju¹.

Posle propasti 1813, Moler je prebegao u Srem.

Godine 1815, nahodeći se u Sremu, blizu Save, radio je, koliko je mogao, da bi se sudbina Srbije koliko toliko ublažila. Čuvši za ustanak u Takovu, odmah je počeo prikupljati dobrovoljce i ispraćati ih u Srbiju. To je radio zajedno s Pavlom Cukićem, s Jovicom Milutinovićem, i sa Simom Nenadovićem.

Cukić i Jovica s dobrovoljcima pređu i sami, a Moler se zadrži da uredi kako će se barut nabavljati i u Srbiju slati.

U to vreme, stigne na Palež (Obrenovac) i Knez Miloš s vojskom, i odmah pređe sam preko Save u selo Progare Popu Živku, gde se sastane s Molerom, i razgovori o svemu narodnom poslu.

Na poziv Milošev, da pređe u Srbiju, Moler zatraži da se najpre Miloš obveže, da neće onako samovlasno upravljati, kao Karađorđe, nego da će za svašto pripitivati bar Pavla Cukića, Protu Nenadovića i njega — Molera. I da će Srbiju tako razdeliti, da svaki od njih četvorice dobije po 3 nahije pod neposrednu svoju upravu.

Miloš je, kažu, pristao tada na sve, rekavši:

— Hajdete da se radi! pa vi, koji ste pametniji, naređujte kako god znate da je bolje!

Tom prilikom, Miloš se dogovori se Molerom i da se mošti Sv. Kralja vrate u Srbiju. Na Moleru ostane da tu stvar uglavi sa studeničkim kaluđerima, koji su imali i svojih pretenzija; dalje da se sastara za džebanu; Protu Nenadovića, koji je bio u Beču, da izvesti o svemu, pa onda i sam da pređe.

I Moler, izvršivši sve što je ugovoreno, pređe s nekoliko druga na Kupinovu, pa onda pohita k Valjevu, gde se Knez Miloš već nahodio.

Tu se među srpskim starešinama zapodene svađa, u kojoj padne mrtav Knez Petar iz sela Tvrdojevca.

Nemio ovaj slučaj mogao je i Molera stati skupo. Za to je u redu ispričati ga. Samo što suvremenici ne govore o njemu jednako. Ostavljajući da čitaoci porede ono što pišu Vuk Karadžić, Sima Milutinović (u svojoj Istoriji, od strane 247 do 252) s onih što je zapisano u „Kneževini Srbiji“ (str. 393), mi ćemo ovde kazati u koliko se je taj slučaj ticao Molera.

Turci Valjevci, osetivši 1815 da se Srbi dižu na oružje, bili su dozvali i zatvorili u mračni podrum, pod kulom, na malom Kličevcu, desetinu odabranijih Srba, među kojima je bio i Knez Petar Milovanović iz sela Tvrdojevca. Kad su pak pobegli iz Valjeva, Turci su ove Srbe ostavili u onoj mračnoj tamnici, navaljavši na vratnice kamenje da ne mogu izići. Ti sužnji, u toj nesrećnoj tamnici, trpeli su neopisane muke. Kad su se Srbi ustanici primakli k Valjevu, i došli do te kule, otvorili su vratanca, i ispustili Srbe sužnje. Jadnici, izišavši na vazduh i svetlost, jedni odmah pomru, drugi oslepe, a Knez Petar, čisto pomeri pameću. Kakav takav, on ode k vojvodama: Pavlu Cukiću, Moleru, i Stojanu Čupiću. Tu se sada među njima zametne svađa. Čupić je korio Petra što je služio Turke (od 1813—1815). Petar se branio da je to činio od nevolje; da je to bilo bolje nego pobeći preko Save, pa se tamo mirno šetati. Reč na reč, dođe do oružja.

I Petar padne mrtav. Jedni vele od pištolja Pavla Cukića, a drugi od nekoga Popa Luke, koga su zvali Žućo.

Tek se Valjevci, videći to, uzbune, i skoče na Čupića, Cukića, i Molera, vičući:

— Ko ste vi, da nas tako ubijate bez suda? Zar vam je kriv taj čovek, što je knezovao i narod zaklanjao od Turaka i onda kad ste se vi po Nemačkoj širili i kičili?

Od ove bede moradnu Cukić, Čupić, i Ilija Srdan pobeći na vransko brdo, k samom Knezu Milošu, koji ih zakloni, kazavši ljudma da je Knez Petar šurovao s Turcima, pa je on zapovedio da se ubije!

Neprijatelji Miloševi i ovde drugojače govore; ali hvala Miloševu razumu i srcu, što se ovde prošlo samo o pravoj glavi Kneza Petra, a inače je moglo biti većega zla i štete.

Turci su već bili pobegli iz Valjeva, ali je Ćaja-Paša držao Čačak, i turska se vojska sa svih strana primicala k Srbiji.

Moler i ovde pomene Milošu za onaj dogovor o podeli i vršenju vlasti, koji su njih dvojica imali u Progarima. Miloš taj razgovor odgodi, kao preranu brigu, nego pozove Molera da ide k Sokolu, i da ne da Turcima prodreti, ako bi navalili; sam pak odleti k Čačku.

Posle toga, Molera vidimo na Crniljevu, gde čuva da Turci iz Jadra ne bi prodrli k Šapcu, niti k Valjevu.

U oči samoga boja na Dublju, Molera vidimo da predlaže Knezu Milošu da se još te noći udari na Turke. Knez odgovori: da je vojska umorna, da ide kiša, i puške su već zakisle, nego da ostane do sutra, dokle se vojska odmori i uredi. Moler ne htede čekati sutrašnjega dana, nego udari još to veče, ali sve vrati bez ikakva uspeha.

Sutra dan, bio je boj slavan, i pobeda potpuna.

I tu je Moler napadao na Turke junački, i hrabrio Valjevce koji su se nešto bili prepali.

Kad je Knez Miloš uglavio mir s Marašli-Ali-Pašom, Moler je došao u Beograd, kao predsednik onoj srpskoj kancelariji, koja je uređena za sporazumevanje s turskom vlašću.

I odista je Moler bio najbolji za to mesto, jer, pored drugih svojstava, znao je dobro turski jezik.

Ali se tu izrodi neko trvenje između Molera i Miloša.

Po onome što se danas zna, mi još ne možemo da procenimo: šta je upravo tražio Moler, i na što nije pristajao Miloš. Što je bivalo između Miloša i Molera, radilo se je tajno; osem njih dvojice, drugi to nije mogao znati. Tek vreme može tu tamu, bar u nekoliko rasvetliti.

Ako je Moler bio samo čovek po naravi svačim nezadovoljan, što se u svemu njegovu radu opaža: onda je to samo jedna teška osobina njegovog karaktera; ako je tražio da kneževa vlast ne prelazi preko razumnih granica pa, naravno, da bude dobrotvorna, i trajna: onda on nije ništa drugo do ono što se danas viđa u svakoj lojalnoj opoziciji. U tim slučajima Miloš nije imao rašta bojati se nikakve štete od Molerovih napomena. Ali, ako je Moler: tražio ono što bi Marašlija dao vrlo rado; ako je, tojest, tražio da se Srbija podeli, da se jedinstvo državne vlasti iscepa, pa da se postavi nekoliko knezova beratlija, mesto jednoga kneza, predstavnika državnog jedinstva: onda je on sam sebi izrekao presudu. I Miloš je radio i kao patriota, i kao državnik, kad se je takom zahtevu odupirao.

Ele na skupštini, u Beogradu, o Đurđevu dne 1816, svade se jako Knez Miloš i Moler, pa Miloš ustane i rekne knezovima:

— Ja sam vam, braćo, dosada bio starešina, a odsada eto vam Molera!

Rekavši to, ustane i ode.

Knezovi skoče na Molera, vežu ga, i predadu u grad paši. Sutra dan potpišu se svi na smrt njegovu; među potpisnicima prvi je šabački mitropolit Melentije Nikšić.

Ne zna se koliko je Moler bio u gradu u zatvoru. Vuk kaže da je udavljen „po Đurđevu dne u oči nedelje“, a kako je, godine 1816, Đurđev dan bio u nedelju, to bi smrt Molerova pala u subotu, 29 aprila, 1816.

Ali kći Molerova Ana, prva žena Petra Lazarevića (Cukića) pričala je da je otac njezin ostao duže u tamnici, u gradu; da mu je onamo, u zatvor, odlazio sin Sima s guslama, te mu gudio i pevao:

„Kamen moste, ne nijaj se!
Moj dragane, ne nadaj se!
Ne dadu mene za tebe!…“

Dok je Sima ovako gudio i pevao, Moler je, limicom, strugao svoje okove. Kad ih je prestrugao, pobegao je iz tamnice, ali su ga Turci uhvatili, udavili, i, drugi dan, pokazali mrtva na Kalemegdanu.

Tako se je svršio Molerov burni život, i njegova svagdašnja opozicija.

Od svih vojvoda i knezova ondašnjih, Moler je bio najpismeniji; i milovao je sastavljati dugačka i opširna pisma². Karađorđe, koji je bio kratak i u besedi i u pismu, rekao je jednom pola od šale i pola od zbilje:

— Koekude, ko mi nadgovori Čupića, i natpiše Molera daću štogod zatraži!

---

1. Molerovo pismo o ovom događaju, u Vukovu Pravitelstvujušču Sovetu str. 67 i 68, zaslužuje da se s pažnjom celo pročita. ↩︎
2. U Golubici 5. str. 203—206. ima jedno tako Molerovo pismo. ↩︎

Mojsije, vladika najpre šabački a posle negotinski, rodio se u selu Strgarima, u Jasenici, a pokaluđerio se u manastiru Voljavči.

Kad Mitropolit Mihailo, zbog nepripoznavanja izvesnih državnih zakona, bi dignut s uprave jeparhije beogradske, onda je Mojsije, kao vladika negotinski, došao da za vreme pridrži i beogradsku jeparhiju.

Posle je dao ostavku, i dobio pensiju. Iza toga je postavljen za člana Državnoga Saveta, pa je posle duge bolesti srca, preminuo u Beogradu 4 oktobra 1896, i 6 oktobra sahranjen je u palilulskoj crkvi Sv. Marka.

Mojsija su zvali: Vladika Ćosa, zato što brade i brkova nije imao kao ni na dlanu!

Vladika Mojsije i mitropolit Mihailo u drugoj poli svoga veka živeli su u velikoj omrazi: ni samrtni čas nije ih izmirio!…

Vladika Moja bio je čovek vrlo bistar, i život seljaka šumadinaca poznavao je kao malo ko.

Pisao je nekolike istoriske stvari, i raspravljao neka dogmatična i kanonska pitanja.

Mlatišuma Staniša Marković, oberkapetan, rodio se 1664 u Belopavlićima, gde mu se pod manastirom Ostrogom i danas kućište poznaje, kako uverava Sima Milutinović u svom Trojesestarstvu strana 53.

Iz mesta svoga rođenja Staniša se odselio, i pristao uz ćesarsku vojsku za Princa Jevđenija.

U bojevima je izišao na glas kao vojnik hrabar i odvažan.

Domaći letopisci kad god pominju oborkapetana Stanišu Mlatišumu uvek vele da je bio strašan Turkom na krajini zjelo!

Pošto je zaključen požarevački mir, Mlatišuma je bio starešina u Kragujevcu. Tada je obnovio manastir Draču više Kragujevca a i manastiru Kaleniću davao je knjiga i priloga.

O Mlatišumi ima pomena u Kneževini Srbiji na stranama 235, 290 i 291. A i Vuk ga pominje u Rječniku str. 363.

O smrti Mlatišuminoj, koja ga zadesi u gradu Oseku, u zatvoru, 1741 pre 5 jula, gledaj belešku Arh. I. Ruvarca u 5-oj svesci lista Kola za 1901, str. 264—267.

Mladenović Gligorije (Gliša)¹. Glišin otac Antonije doselio se, od prilike 1780 godine, s granice hercegovačke u Košlje, u sokolsku nahiju. Doveo je u Košlje četiri brata i tri sina. Najstariji sin bio mu je Gligorije (Gliša), srednji Đoka, a najmlađemu se ne pamti ime.

Stari ljudi, znanci Antonijevi, pričali su, a i sam je Antonije mnogo puta kazivao: kako se u njegovoj porodici pouzdano zna, da su poreklom od kosovskih junaka Jugovića. Jedan sin Jug-Bogdanov ostao je, vele, živ posle kosovske pogibije, pa se sklonio negde u one krajeve oko Gusinja, i tamo zakućio kuću, od koje je, po kazivanju starih ljudi, i ovaj Antonije, Glišin otad. Sam Antonije slušao je iz usta svoga deda: kako su se njihovi stari za dugo prezivali „Jugovići“, pa su posle, u zlu zemanu, morali promeniti to starinsko prezime; a promenili su ga, veli, ne toliko zbog „nekrštenih“ koliko s „krštenih“ Turaka.

Antoniju je bilo preko 70 godina kad se doselio u Košlje. I braća su mu bila ljudi već u godinama; trojica ženjeni — imali su svojih kćeri i sinova, a jedan brat nije se hteo nikako ženiti. Sinovi Antonijevi došli su u Košlje svi neženjeni. Ele njihova, je zadruga bila prilično jaka, i brzo je zakućila kuću na novome naselju. Antonijeva kući u Košljana bila je, u ono doba i u onim prilikama, dosta imućna. Barem nije suvotovala; mogla je dočekati i imala čime ponuditi svakoga putnika i namernika.

U tom počnu dosađivati Antonijevoj kući i Turci i hajduci. Turci su padali često na konak, i činili kojekakva nasilja. Hajduci su opet, na svoj način, uznemirivali Antonija i njegove kućane. A i jedni i drugi raznesu, pojedu, i popiju, što god zadruga privredi. Kad je ta dvostruka napast dosađivala kući, Gliša je bio kućni starešina; jer je Antonije bio već ustupio starešinstvo svome najstarijemu sinu.

Jednom u veče kaže Gliša svima kućanima svojim: kako se već više ne može trpeti zulum turski, i nasrtanje hajdučko, na njihovu kuću; kako je on naumio da se odmetne u hajduke, i kako će, kao hajduk, mnogo bolje braniti kuću i čeljad od napasti turske i hajdučke.

Tako je i uradio. Odmah sutra dan iskupi 10 ljudi, s kojima se ranije dogovorio da ide u hajduke, pređe Drinu i ode u Bosnu. Za kratko vreme, imao je četu od 28 hajduka, kojoj je bio harambaša. Gliša je posle kazivao, kako od tih prvih dana njegovoga hajdukovanja, pa čak do kraja, nije nikad bilo u njegovoj četi manje od 25 druga, a najviše ih je bilo 31 i on 32-gi.

Gliša je mahom hajdukovao po Bosni, a hajdukovao je i po Arnautluku, i po Hercegovini. Po nekad se bavio tamo sve leto, ako mu se prizori u Bosni. Ovamo u Srbiju preskakao je često, svakoga leta, te obilazio kuću i svoje kućane u Košljama, koji su već bili mirniji i od Turaka i od hajduka. U Bosni je Gliša imao dosta dobrih jataka. Bili su mu jataci i sami imućniji Turci. Najviše se hvalio nekim Mejom Čolićem, vrlo bogatim Turčinom, u Bosni, u koga je više zima zimovao.

Govorio je često:

— Bog da mu dušu prosti! Zbog mene je platio glavom Turcima. Nego sam ga bratski osvetio, da ne žali što je poginuo. Vala je i zaslužio da ga osvetim kao brata; jer mi ni rođeni brat ne bi mogao biti bolji prijatelj, nego što mi je bio rametli-Mejo, Bog da ga prosti, po njegovoj veri!

Po kazivanju samoga Gliše i njegovih drugova hajduka, on je sa svojom četom udarao na Turke zulumćare po Bosni, Srbiji, Hercegovini, i Arnautluku. Kad dočuje da je negde kakav beg ili aga dosadio sirotinji svojim zulumom, on je išao sa svojim društvom na njega, ne pitajući kako će proći. I vazda ga je služila sreća hajdučka, te je svakad dobro i srećno prolazio. Samo se dva puta, u svome hajdukovanju, našao bio u velikoj nevolji. To je bilo jednom kad je udario na nekoga bega od porodice Ljubovića, u Nevesinju. Neki Gica, stari hajduk iz čete Glišine, priča taj događaj ovako:

„U ono vreme beše se pročuo veliki zulumćar u Nevesinju, nekakav Beg Ljubović. Mi smo čitava dva leta saletali našega harambašu Glišu, da idemo u Nevesinje i da udarimo na toga bega. Kad mu god, veli, to pomenemo, Gliša zaište konce od torbonoše (najmlađega hajduka u družini što nosi harambašinu torbu, dok ne dođe kakav novajlija u hajduke te ga odmeni). Rasturi te konce, pogleda u njih, pa se tek namršti, i rekne nam:

— Ta u veru ga tursku, ko bi više od mene želeo da mu odemo u pohode, ali eto šta mi ovi nesrećni konci kažu: vratit ćemo se s velikom štetom, a ne ćemo učiniti ništa od junaštva“.

Mi, veli, onda ućutimo svi. Posle nekoga vremena, čujemo jednako glas za glasom od naših jataka i drugih ljudi, kako onaj Ljubović čini čuda po Hercegovini. Mi onda svi navalimo na harambašu, da idemo pa makar svi izginuli. Harambaša pristade. Mi ga onda zamolimo da turi opet one konce i da vidi kako ćemo proći:

— Kako prošli da prošli, reče nam on: — Rekao sam, i ići ćemo, pa makar konci kazali da se ni jedan ne će vratiti!

— Tako je, odgovorismo mi: — ali baš te molimo, harambaša, baci ih, šale radi!

On se nasmeja, zaiska konce od torbonoše, rasturi ih i pogleda, pa se tek na jedan mah namršti, rekao bi kiša će mu iz čela udariti; odgurnu ljutito rukom one konce, i viknu torbonoši:

— Uzmi ta g… i metni u torbu! Nama, društvu, reče vrlo ozbiljno i oštro:

— Kad sam rekao, valja nam ići, drugo nije! A ove trice, dodade, pokazavši na konce u torbi: — vrlo rđavo kažu. Nas će se vratiti iz Nevesinja manje pet druga, a može nas i više ostati tamo. Nego ne treba sve verovati kučinama i koncima, u veru ih!

I tako se mi odmah krenemo u Hercegovinu. Putovali smo četiri noći. Pete noći, udarimo na begovu kuću, na njegovom spahiluku, u Nevesinju, gde je letovao. Kuća beše sva od kamena, a naokolo čitav grad i šanac. Mora da nas je neko potkazao begu, pa se spremio da nas dočeka, jer po pucanju iz pušaka, računali smo da je unutra bilo više od 60 Turaka, što su kroz mazgale pucali na nas. Tukli smo se dugo i žestoko, ali uzalud?… Turci nas odbiše od begove kuće. Pogibe nam tu šest druga na mrtvo, a dvojica se lako raniše. I tako se mi vratimo iz Nevesinja sa štetom, a ne mogosmo dosaditi begu Ljuboviću. Od tada do našega rastanka s hajdučinom i Glišom, verovali smo u njegove konce, što no reku, kao da je Bog s neba kazao.

Drugi slučaj, kad je Gliša sa svojom družinom zapao u nevolju, bio je ovakav: Dobio se on sa svojom četom na daniku u Javorini, u Bosni. Naiđe od nekud nekakav Jevrejin, kalauz trgovački, šta li je bio. Gliša ga smotri iz gore, pa pošlje jednoga od svoje družine da mu dovede Jevrejina. Dođe Jevrejin prilično poplašen i unezveren pred harambašu. Gliša mu rekne:

— Ne boj se ništa, Jaudija! Ti ćeš, čini mi se, dole u čaršiju. Evo ti dvanaest talira. Kupi mi za družinu baruta, opanaka, i kremenja, pa donesi amo. Platiću ti dobro za trud; ali nemoj se glavom šaliti da nas potkažeš Turcima! Zlo ćeš proći!

— Jevrejin uzme pare i ode. Čim dođe u varoš, on pravce te k muselimu pa kaže:

— Eno hajduka tu i tu na daniku. Muselim brže bolje digne jaku poteru, iziđe u planinu, i napadne Glišu i njegovu družinu. Hajduci uhvate dobre busije, i stanu se braniti. Boj se bio gotovo vas dan. Hajduci jedva odbiju Turke. Tu pogine šest drugova Glišinih. I sam Gliša bude teško ranjen. Kako je bio polegao po svojoj pušci za busijom, nekakav Turčin uoči ga s jedne glavice, pa ga pogodi iz puške baš za vrat u babinu dolju, s leve strane, i kuršum prožeže na desnu stranu ispod vitih rebara. Sam Gliša kazivao je posle:

— Da sam se desio sit, ne bih od te rane ostao živ; ali, srećom, ne bejasmo onda okusili ništa za 24 sahata. On bi možda tako ranjen, svršio tu u planini, da ga nije neki Krsta, vredan hajduk i najjači u družini, ugrabio, i na leđima izneo iz one vatre. Od te rane, bolovao je Gliša četiri i po meseca, sve u kući onoga dobroga Turčina Meje Čolića. Čim se izlečio i ozdravio, odmah je otišao svojoj četi u goru.

Prošlo je, posle toga, dosta vremena. Gliša se opet desio na daniku sa svojom družinom u Javorini, na onom istom mestu, gde ga je pre muselim napao s poterom. Zlo nanese opet onoga Jevrejina, koji je Glišu potkazao Turcima, i kog je Gliša onda dobro smotrio da je za vreme boja bio jednako među turskom poterom i s muselimom. Čim ga smotri, vikne svojoj družini:

— Dovedite mi onoga gada, u veru ga!

Harambašina se odmah posluša. Jevrejin je, za trenut oka, stajao pred Glišom, sav premr’o od straha. Harambaša se osvrte oko sebe, pa pokaza dva podebela jelića, naporedo za dva koraka jedan od drugoga, i reče svojim ljudma:

— Savijte i okrešite te jeliće!

Hajduci ih očas saviše i okresaše jataganima. On im onda zapovedi da nađu pavitine. I to se odmah nađe. Tad Gliša odvali komad smole, što beše nakapala pored jednoga bora i raščvarila se na vrućini, ulepi smolom Jevrejinu bradu, te dođe kao čepić. Onda reče hajducima te vezaše Jevrejinu ruke pavitinom za vrhove onih okresanih jelića, potpališe mu usmoljenu bradu, pustiše jeliće, i nesrećni Jevrejin odlete u vis sa zapaljenom bradom, derući se i jaučući užasno. Gliša reče kratko svojoj družini:

— „Hajdemo odavde!“

I tako hajduci odu, sa svojim harambašom, slušajući još na daleke jauk i zapomaganje tako obešenoga Jevrejina u planini. Posle nekoga vremena, prošao je Gliša opet tuda sa svojom četom, i video je samo kako se leleja kostur Jevrejinov na vrh ona dva jelića. Gliša je često pominjao kako mu je žao što se tako strahovito osvetio tome nesrećniku.

— Ali, veljaše dalje: — potkaza nas gad, te u malo svi ne izgibosmo!“

Za prvih godina Glišinoga hajdukovanja, bio je u Podrinju nekakav aga, koji se bio pročuo s onog istog gadnog nasilja, s koga i Sali-Aga, poznati Rudnički Bik. Taj podrinski Bik uobičajio je po svojim selima jus primae noctis. Neminovno je dohodio na svaku svadbu, kad dočuje da je vođevina lepa, da se posluži tim svojim uobičajenim pravom. U tom neki domaćin, jatak Glišin, iz onih sela, isprosi lepu devojku za sina. Da mu obesni Turčin ne osramoti kuću i veselje, pošlje haber Gliši u Romaniju:

— Tebi je moja kuća bila otvorena u svako doba, i valjao sam ti koliko sam mogao. Pomagaj sad ti meni. Sačuvaj mi kuću od sramote!

Gliša poruči tome domaćinu da slobodno kupi svatove i da vodi devojku, a on mu daje tvrdu veru hajdučku da mu Turčin ne će doći na svadbu. Tako je i bilo. Baš onaj dan, kad je bila svadba, krene se aga, samo s jednim seizom, da bahne u kuću onome domaćinu. Kad je bio kroz planinu, na jedan mah, ispadne Gliša sa svojom družinom i privikne:

— Stoj, Turčine! Oturaj pusat! Turčin, videći pred sobom zapete puške, odmah odjaše s konja i oturi oružje. Gliša zapovedi svome torbonoši te kaštiguje Turčina onako kako je zaslužio! Onda ga pusti da se vrati svojoj kući, i na polasku pripreti mu:

— Ako još jednom pođeš tim putem kojim si danas pošao, uhvatiću te, u veru te, i sve ću ti skidati kaiš po kaiš s leđa!

I odista tome nasilniku nije više nikad palo na um da ide kome na svadbu. A nekako je u brzo i umro. Kažu da je presviskao od sramote i jeda, što je zlo prošao u tom sukobu s Glišom.

Gliša se oženio 1801 godine kao hajduk. Po pričanju njegove žene Boje (Bosiljke), to je bilo ovako: Jednom iziđe on sa svojom družinom na neku poljanu, blizu sela Kruščice (na granici sokoske i užičke nahije). Tu smotri vrlo glednu devojku koja čuva ovce i veze zarukavlje. To je bila Bosiljka.

Kad videh, veli ona: — tolike ljude pod pusatom i u dobrom ruvu, pomislih da su Turci, pa se prepadnem. Dok Gliša valjda poznade da sam se ja propala, pa još iz daleka viknu:

— Ne boj se ništa, devojko! Nismo mi Turci, nego hajduci koji bijemo Turke. U tom priđe bliže, a družina mu zaostade jedno 30 koraka od nas. Nazva mi Boga. Ja mu odgovorih:

— Bog ti pomogao! a ispod očiju gledam mu za pojasom oružje, sve u čistoj srmi. On me onda upita: odakle sam, i čija sam. Kažem mu ja, da sam iz Kruščice, toga i toga kći. A on ni pet ni devet nego:

— Devojko! Ja sam Gliša, harambaša hajdučki. Sad nemam nigde ništa, osim, Bogu hvala, zdravlja i ovog mog oružja što vidiš. Hoćeš li ti poći za me? Ja se malo zastideh i zbunih, kad me to zapita. A on mi reče:

— Ništa, ništa! Nemoj se plašiti. Ako ne ćeš, kaži mi slobodno: ne ću! Ja se ni malo ne ću ljutiti.

I tako ti ja, Bog me, nešto od straha, a nešto što mi omile ono njegovo oružje za pojasom (osobito dževerdan o ramenu sijaše mu se kao da je od gruševine, a po njemu sve pavta do pavte od čiste srme, e činjaše mi se onakoga nema ni u cara), odgovorim polako:

— Pa ja bih pošla, ako mi otac rekne.

Gliša odmah izvadi četiri mekane mahmudije, dade mi ih i reče:

— Kad odeš večeras kući, kaži ocu sve. Ja njega poznajem dobro, a i on je valjda za mene čuo. Doći ću s nekoliko druga ovih dana da te zaprosim. Ako on ne pristane, nikom ništa; ja ti te pare poklanjam.

Kad je prošlo desetak dana, dođe Gliša odista sa sedam osam druga te me isprosi, pa ode. Prošlo je pola godine, ja nisam ništa znala o njemu. Mislila sam da je poginuo negde u Bosni. Kad bi već u mrtvu jesen, eto ti Gliše sa družinom i svatovima po mene. Bi svadba i mi se venčasmo; on, posle nekoliko dana, ode svojoj družini u Bosni, a ja osta u Košljama kod njegove kuće, koja je već bila otančala zadrugom, a i otac Glišin Antonije, bio je umro.

Kad je buknuo prvi ustanak 1804 godine, Gliša se odmah, sa svojom četom, pridružno uz ostali narod i tukao se s Turcima u više bojeva. Tukao se na Čokešini 1804 godine, kad su ono poginula braća Nedići. Tukao se na Čučugama, gde je Osman Džora do noge potučen. Godine 1806 u jesen, bio je Gliša pod Beogradom, kad je srpska vojska otimala taj grad od Turaka. I tu se ranio. Njegova žena Boja priča o tome ovako:

— Čim su naši ustali na Turke, dođe Gliša sa svojom družinom iz Arnautluka. Posedeo je kod kuće nekoliko dana, pa ode nekud s društvom. Kud je otišao, nisam znala. Prošlo je dosta vremena, kad eto ti Gice, njegovog dobrog druga, dođe od Beograda i kaza nam: kako su mnoge muke videli, dok su taj grad oteli od Turaka. Reče, dalje, da je tamo bio u boju i Gliša sa svojom družinom, da je ranjen, ali nije teško, da je ostao tamo da se leči. Njega je, veli, poslao da donese pozdravlje svima kućanima, da se ništa za njega ne brinemo. Gica prenoći samo jednu noć, pa ode opet u Beograd. Pošljeh po njemu Gliši dvoje čarape i preobuke. Kad je prošlo šest nedelja, dođe Gliša kući. Rana mu ne beše još sa svim zarasla. Ranjen je bio u butinu ispod maloga trbuha. Kod kuće se lečio sam travama i melemima. Kad je sa svim ozdravio, otišao je opet nekud od kuće; ali nije u hajduke. Jamačno je otišao opet da se bije negde s Turcima, uz ostalu srpsku vojsku.

Nesrećne 1813 godine, bio je Gliša u boju na Ravnju Zasavici. Odveo je bio sa sobom oba svoja brata: Đoku i onog najmlađeg, i tri šuraka, rođena brata Bojina. Tamo, u onom pokolju, poginu oba njegova brata i dva šuraka. Gliša se vrati sa Zasavice samo s jednim svojim šurakom, i dođe kući u Košlje. Boja, čuvši crne glase, kako su joj poginula dva brata i dva devera, dočeka Glišu i onog svog brata, kukajući i gruvajući se u prsi. Gliša joj rekne:

— Ćuti, Bojo, ne kukaj! Nisam ti nevere učinio. Tebi sam doveo barem jednoga brata živa i zdrava, a sebi ni jednoga! Nego osvetiću ih, ako Bog da!

I tako, pošto se odmorio kod kuće, digne se treći dan i ode opet u hajduke. Boja ga počne plačući zaustavljati:

— Kuda ćeš, Gliša, bolan! Na kome ostavljaš mene s ovo troje dece! (Lazarom, Smiljkom, i Đorđem). A on joj odgovori:

— Bolje ću te čuvati i nadgledati iz planine, nego iz kuće. Ostaj s Bogom!

I ode u goru.

Po njegovom kazivanju, bilo mu je tad teže hajdukovati nego u prvo vreme. Stari njegovi jataci neki pomrli a neki izginuli, a družina mu se stara rasturila. Gliša se mnogo promučio za ono vreme od 1813 do 1815 godine; ali je opet hajdukovao nešto po Srbiji a više po Bosni, držeći se Romanije i Javorine. Dok je tako hajdukovao, Turci ugrabe jednom zgodnu priliku pa udare na njegovu kuću u Košljama, kuću raskopaju i zapale, i pobiju sve što su našli živo, tako reći da ni petao ne ostane. Srećom, onaj Glišin šurak, što se vratio s njim sa Zasavice, nadao se, valjda, da će Turci razoriti kuću Glišinu, pa je ranije došao u Košlje, uzeo Boju i decu Glišinu, te odveo svojoj kući u Kruščicu.

Čim je Knez Miloš, 1815 godine, ustao na Turke, odmah dođe Gliša te se pridruži vojsci srpskoj. On se tukao u više bitaka, a gde baš mestimice, ne zna se. Zna se pouzdano da je bio u boju na Dublju 14 jula 1815, zajedno sa svojim šurakom, onim istim s kojim je bio pre dve godine na Zasavici. Obojica su se vratila s Dublja živa i zdrava.

Kad se zemlja otela od Turaka, i kad je nastalo mirno doba, pod vladom Kneza Miloša, Gliša ode u Kruščicu, svom šuraku u kuću; jer već u Košlje nije mogao ići, počem su Turci tamo sve opustili i raskopali. Baština njegovoga šuraka bila je vrlo mršava; gotovo ni on sam nije imao gde ni odašta živeti. Gliša, videći to, uzme Boju i decu, pa siđe dole ispod Valjeva u selo Divce. Neki Panić, imućan domaćin, da mu nekakav stari kačnjak, te se Gliša tu smesti, protavori koje kako godinu dana, i tu mu se rodi sin Sima.

Beg Jajić iz Valjeva, koji je ranije dobro poznavao Glišu i pazio ga, čuje da je on sa ženom i decom došao u Divce, i da se tamo siromaški muči, pa ga dozove k sebi, odvede ga u seoce Gradac (1/4 časa na jugo-istok od Valjeva, pored reke Graca) na svoju baštinu, i rekne mu:

— Evo, Gliša! Ovo je baština bila dosad Božja pa moja, a od sada neka je Božja pa tvoja. Prevedi decu ovde, pa radi koliko možeš, da se više ne mučiš.“

I tako se Gliša doseli u Gradac na onu zemlju, koju mu je Beg Jajić poklonio, od prilike 1818 godine. Tu zakući kuću i izrodi decu: sina Damnjana i kćeri Staku i Jelicu. Tu je dočekao i svoju smrt.

Još pre prvoga ustanka, Gliša se dobro poznavao i pazio s braćom Nedićima iz Osečine. S njima je bio nu onom boju na Čokešini, kao što je već gore pomenuto. S Mijailom Nedićem, bratom Damnjanovim i Gligorijevim, pazio se do smrti kao sa rođenim bratom. S njim je zajedno najviše vojevao. S njim je imao i zajednički barjak, koji se i sad čuva u crkvi osečanskoj. Odlazili su jedan drugom u goste kao dobri prijatelji, pošto se Srbija oslobodila a i pre. Mijailo je dolazio često Gliši u Gradac, a Gliša opet njemu u Osečinu, naročito o velikim godetima, i kad bude sabor kod crkve osečanske.

Gliša je umro 1836 godine od kolere. Baš onoga jutra, kad će umreti, ustao je, po svom običaju, rano, izbudio kućane, i poslao ih na rad u jednu njivicu preko reke Graca. On se spremio da siđe nekim poslom u Valjevo, u čaršiju. Kad su kućani pošli na rad, on rekne svojoj ženi Boji:

— Idite vi, a ja ću ostati još malo kod kuće. Nešto me po trbuhu žiga i čupa. Jamačno sam ozebao. Oni odu svi, a on ostane sam samcit kod kuće. Prođe neko doba dana, a Gliše nema da siđe ozgo od kuće, i da ide u čaršiju. Boja ode kući da vidi šta čini. Kad tamo — a Gliša leži na postelji mrtav, pod silavom i s pištoljem za pojasom. Tako je umro Gliša, posle dvadeset i dve godine svoga hajdukovanja, posle tolikih bojeva u kojima se borio za slobodu ove zemlje i posle mučnih dana koje je preživeo u ona burna vremena. Sahranjen je u gračanskom groblju, više Valjeva, pored druma užičkoga. Na njegovu grobu ima beleg od plavog ljutaka, gotovo najveći u groblju. Na belegu piše:

„Ovde leži i telo i kosti Gligorija Antonijevića² iz Graca. Prestavi se 1836. god.“

Kad je umro, bilo mu je oko 75 godina. Po kazivanju njegovoga sina Lazara Glišića, koji je još živ, i kome ima već 86 godina, Gliša je bio još u dobroj snazi i zdravlju, i mogao je živeti još dugo, da mu nije ona nesrećna bolest tako na prečac život ugasila.

Gliša je bio čovek srednjega rasta, neobično širokih prsiju i pleća, velikog, širokog čela; oči su mu bile plave, brkovi vrlo gusti i dosta veliki, kosa mu je bila ugasito smeđa. Bio je veoma snažan čovek. Po njegovom kazivanju i po pričanju njegovih drugova, za sve vreme njegovoga hajdukovanja, nije se mogao naći u njegovoj družini čovek koji bi se makar blizu mogao meriti s njegovom snagom.

Na završetku, spomenućemo još i to, da se i dan današnji pevaju uz gusle pesme o ovom Gliši harambaši po onim krajevima oko Javorine i Romanije, gde je ponajviše hajdukovao. U Košljama se i sad zove jedno mesto: Glišina Strana, a to je, kako kažu, ona vrlet prema Diklinim Stranama, u Podrinju.

---

1. U Kneževini Srbiji, str. 385, ovaj Gligorije Mladenović samo je pomenut. Ovde, evo više interesnih podataka iz života njegova. Čitaoci se ne će srditi što je ovaj život malo prostranije ispričan, jer sve što se ovde kazuje i zanimljivo je i dragoceno za ondašnje doba i prilike u kojima su se nalazili naši ocevi. ↩︎
2. Po ocu Antoniju. ↩︎

Mitrovićka Katarina, dobrotvorka, žena Čedomilja Mitrovića, predavača u bogosloviji, koja je preminula u Čačku 14 maja 1894 u svojoj 21 godini, ostavila je dvokatnu kuću u Čačku, koja vredi 12.000 dinara, na siromašne đake čačanske gimnazije. Fondom tim upravljaće profesorski savet čačanske gimnazije.

Pokojnici neka je laka crna zemlja!

Mišković Gruja, pukovnik, rodio se 25 dekembra 1828, u selu Kadinoj Luci u okrugu valjevskom. Osnovnu školu svršio je u Beogradu, pa je onda otišao na krojački zanat.

Ostavivši zanat, upisao se u redovnu vojsku 6 februara 1843.

U vojsci je 6 jula 1843 postao kaplar; 6 avgusta 1845 podnarednik; 26 januara 1850 potporučnik; 29 septembra 1826 poručnik; 16 marta 1859 kapetan druge klase; 10 januara 1862 kapetan prve klase; 1 marta 1862 nastavnik. narodne vojske šabačkoga okruga; 1 novembra 1866 vraćen u Beograd zbog zimnje škole; 30 aprila 1867 bio je nastavnik vojske valjevske; 1 januara 1870 postao je major; 1 novembra vraćen je u stajaću vojsku za komandira drugog bataljona; 28 aprila 1873 za brigadira šabačke okružne vojske; 12 marta 1874 za komandanta šabačke brigade i komandanta šabačkoga grada; 10 aprila 1876 postao je potpukovnik; 14 jula komandanat drinskih dobrovoljaca; 5 novembra 1876 pukovnik; 22 jula 1878 postao je član invalidskog suda; 6 oktobra 1878 šef invalidskog odseka. U srpsko-turskom ratu 1876 bio je u bojevima: 21 juna na Bijeljini, 28 jula na Rači, i Međašima, i 8 jula na Popovu i Bujuklića Adi. Ovde je i ranjen.¹

Kao vojnik iz srpske redovne vojske, Mišković je, 24 jula 1848, sa Stefanom Knićaninom otišao u Vojvodinu, i onamo je vojevao protiv Madžara kao četovođa srpskih dobrovoljaca do 12 avgusta 1849. U tom vojevanju, bio je u petnaest glavnih bitaka kao: na Beloj Crkvi, na Vršcu, na Segedinu, na Perlezu, na Mošorinu, na Tomaševcu, na Jarkovcu, na Pančevu, na Vilovu i t. d. Na Perlezu je bio opasno ranjen.

On je za to ratovanje dobio zlatnu kolajnu od cara Austrijskog.

Po povratku u Srbiju, i pošto se izlečio od rana, primljen je na novo u srpsku vojsku s činom potporučnika 26 januara 1850.

Posle rane, koju je dobio na Bujuklića Adi 8 jula 1876, Mašković je dugo bolovao i lečio se. Preminuo je 4 januara 1880.

Gruja Mišković bio je rasta višega od srednje veličine, temeljno razvijen i snažan čovek; lica rumena i skoro svakad nasmejana a glasa krupna. Tvrd na reči, brz na radu, a junak pred neprijateljem!

Neka mu je slava do veka!

---

1. Neki pišu da je ranjen u boju na Starači (Život i dela Generala Ranka Alimpića, str. 581.) ↩︎

Mirijevski Todor (Janković), rodio se u sremskoj Kamenici, 1741.

Gimnaziju je učio u Karlovcima, a filosofiju u Beču, gde se je još izranije spremao za pedagoga.

Janković je bio prvi i pravi reformator srpskih narodnih škola u Austro-Ugarskoj, u drugoj poli prošloga veka. Reformu je izvodio i u školi, i u nastavi, i u svemu čim se škola služi.

On je, još, junački branio naša Ćirilovska slova, kad ih ono kratkovida politika htede uništiti.

Odazvan u Rusiju, i onamo je on prvi uredio osnovne škole po načelima Felbingerovim. Za te zasluge, Janković je postao član Akademije nauka, pravi državni savetnik¹, plemić, itd.

Kad mu je dano plemićstvo, nazvao se je Mirijevski, po našem selu Mirijevu, gde mu je starina.

Janković je umro u Petrogradu, 28 maja 1814, i ukopan je kod crkve Aleksandra Nevskog.

---

1. Milićević, Istorija Pedagogije. str. 555—556. ↩︎

Milutinović Sima (Sarajlija), rodio se u Sarajevu, u Bosni, 3 oktobra, 1791 godine, od oca Milutina, koji je bio iz sela Rožanstva, u nahiji užičkoj, i majke Anđelije.

Na kraju prošloga veka, Simi otac, Milutin, pobegne iz Sarajeva od kuge, i dođe u Gradačac, a odande se spusti u Zemun. Tu počne trgovati žitom, i dobro se obogati. Sina svoga pak Simu da u grčku školu da se uči. Iz grčke škole, Sima ode u karlovačku gimnaziju, iz koje je, posle četiri godine dobroga učenja, bio isključen, zajedno sa Dimitrijem Davidovićem. Sva mu je krivica bila neka nestašnija pesma, koja je kazivala neke ondašnje svece onake kakva su, a ne onake kakvi se pritvaraju da su.

Iz Karlovaca ode Sima u Segedin, te dovrši gimnaziju pa, godine 1809, dođe u Srbiju.

Dotle se je već i otac njegov bio preselio iz Zemuna u Beograd.

Sima je najpre bio pisar u „sovetu“, gde je, imajući lep rukopis, prepisivao sva važnija pisma, a osobito vojvodske diplome. Posle Dositijeve smrti, na šest meseca pred pad Srbije, bio je učitelj u velikoj beogradskoj školi.

A kad je neminovna opasnost nastupila, 1813, Sima je otišao na Drinu k dobrovoljcima Zeke Kapetana, i s njima se bio protiv Turaka.

Posle propasti Srbije, prešao je bio u Srem, ali se onamo nije dugo zadržao. Na skoro ga vidimo,u službi kod valjevskoga vladike Alauka, gde je dočekao i Hadži-Prodanovu Bunu, 1814, i Takovski Ustanak, 1815 godine.

Tada se rastao s vladikom smešnoga imena: vladika, Grk, otišao je u Zvornik, s Turcima, a Sima, sekretar njegov, u Cer, k Srbima ustanicima.

Simina se četa, u taj mah, nalazila u manastiru Radovašnici, u osoju planine Cera.

U boju na Dublju, Sima se je prosuo tako, da je, s toga, do smrti morao uvek nositi potege od jelenje kože.

Kad je Knez Miloš s Marašli-Ali Pašom uglavio mir, Sima je postao pisar najpre u Marka Štitarca, pa u Jovana Obrenovića, brata Miloševa i, najposle, u onoj „narodnoj kancelariji“, u Beogradu.

Godine 1816, kad su, u Beogradu, pogubljeni vojvoda Petar Moler i Kapetan Radič Petrović, Milutinović ostavi i službu i Srbiju pa sedne na Vasiljevićevu lađu lončaricu, i pusti se niz Dunavo, s namerom da ide u Besarabiju tražiti svoje roditelje koji su bili otišli onamo s ostalim srpskim beguncima od 1813. Na toj lađi, zajedno sa Simom, putovao je i nekakav Grk.

Lađa stane pod Vidinom, a Turci uhvate Simu i onoga Grka, pa ih okuju, i bace u tamnicu. Sima je tu tamnovao 15 meseca.

Pošto ga Turci, kao čoveka prava, puste, najmi se u nekaka Turčina da mu radi baštu i da je čuva. Posle toga bio je učitelj u mesnoj školi. Tu se je Sima poznao i pobratimio s mladićem Hristiforom Hadži-Jovanovićem, iz Svištova, kom je, posle, posvetio svoju Srbijanku¹.

U Vidinu je napisao Trojesestarstvo koje je, docnije, izdala Matica Srpska (Lipiska 1836).

Iz Vidina je otišao u Besarabiju, i u Kišenjevu je našao svoga oca, a majka mu je već bila umrla.

Mora biti da je dotle misao o Srbijanci duže vreme Simu zanimala; ali onda, nahodeći se među mnogim vojvodama i drugim poslenicima one borbe od 1804—1813, Sima je svoju spremu popunio, i Srbijanku dovršio.

Da bi je naštampao, mislio je ići u Lipisku, ali je, za taj put i za štampanje, valjalo novaca.

Srbin, Jovan Riznić, trgovac u Odesi, upita Simu:

— A koliko ti treba novaca da Srbijanku naštampaš?

— Hiljada talira, odgovori Sima.

— A koliko ti, Simo, valja za trošak?

— Ostaću onamo tri godine; na svaku godinu valja mi, najmanje, po sto talira!

— Evo ti hiljada talira za knjigu; i evo ti po trista talira, za tri godine, za življenje; ali mi nemoj javno zahvaljivati, niti mi imena pominjati u knjizi.

I otac mu je na to ime dao neku sumu.

Sima se digne te u Lipisku. Onde je knjigu štampao, i slušao lekcije na universitetu.

Tu se je poznao s Herderom, Grimom, Krugom, Ulandom, V. Gerhardom, i sa đenijalnom Amalijom Talfi, koje se je svakad sećao s nekim milim raspoloženjem. Njoj je i posvetio svoju Zoricu, koja je štampana u Budimu, 1827.

Ali kao da mu sva pomenuta pomoć nije bila dovoljna. I onda je pomoć pobratima njegovoga Hristifora došla baš kad treba.

Za to je Srbijanku i posvetio njegovom prijateljstvu!

Srbijanka je štampana 1826 godine, u 4 knjige.

Boraveći stalno u Lipisci, Sima je, na neko vreme, išao i u Berlin; išao je, jednom, i u Grefenberg, u austriskoj Šleziji, te se je poznao sa čuvenim, u ono vreme, hidropatom Prisnicem, i njegovim načinom lečenja.

Godine 1827, Sima ode u Crnu Goru. Vladika Crnogorski, Petar Prvi, uzme ga sebi za sekretara, i poveri mu svoga sinovca Rada Tomova, da ga uči.

I Sima je svoga učenika, potonjega glavara Crne Gore, učio špartanski, onako kako dolikuje zemlji u kojoj će vladati.

Sva je prilika da je baš Sima najviše i pomogao da se u Rada razvije pesnički dar koji je, docnije, proslavio i učenika i učitelja.

Baveći se u Crnoj Gori, Sima je napisao: Istoriju Crne Gore (Petrograd, 1835); pokupio je neke narodne pesme: „Pjevanja crnogorska i hercegovačka“. To je štampao u Budimu, 1833, pod izmišljenim imenom: Čubro Čojković; napisao je dramu „Dika Crnogorska“ (Cetinje, 1835), i tragediju „Obilić“ (Lipiska, 1837).

Dok se je bavio u Crnoj Gori, predsednik senata, Stevan Perkov, zbog malih njegovih ušiju, prozove ga Čubro. To ime bude Simi jako po volji, i on mu još doda Čojković, što označava čoveka s muškim čovečanskim vrlinama. Posle se je, eto, i potpisivao ponekad Čubro Čojković.

Kad je Simin učenik Rade, po smrti Vladike Petra Prvog, primio vladu nad Crnom Gorom, kao Petar Drugi, Sima je, bosonog, pobegao s Cetinja u Kotor, i odande se je, posle dosta muke, dokoturao u Srbiju, i došao u Kragujevac, gde ga je primio i potpomogao brat mu Đorđe Besara.

Sima je, kao što je napred rečeno, mnogo pomagao da se u mladića Rada razvije pesnički dar, i da taj mladić, posle smrti Vladike Petra, postane Vladika. Za to mu je učenik bio uvek zahvalan: najpre je posvetio Simi svoju „Luču Mikrokozmu“, a posle je napisao pesmu „Sprovod prahu S. Milutinovića“, u Podunavci, 1848.

Knez Miloš postavi Simu najpre za pomoćnika rujanskom srdaru, Jovanu Mićiću, a posle ga prida komandantu vojske u Ključu, koja je imala smetati Turcima fetislamskim združiti se se Turcima adakalskima (1833).

Godine 1835, po želji Kneza Miloša, Sima je išao u Crnu Goru, te privoleo na povratak u otadžbinu vladiku čačanskoga Nićifora Maksimovića koji je, zbog zavade s g. Jovanom Obrenovićem, bio onamo pobegao.

Taj posao Sima je svršio po želji Kneževoj, i vratio se u Kragujevac.

Te iste godine, Sima je išao u Carigrad, u sviti Kneza Miloša.

Po povratku iz Carigrada, Knez Miloš postavi Simu za Istoriografa Srbije, sa 300 talira plate na godinu!

Sima je išao iz okruga u okrug, saslušavao ljude o događajima, i pisao Istoriju Srbije od 1813 do kraja 1815.

Napisavši tu istoriju, Sima je posveti Miloševu bratu, Jovanu Obrenoviću, kao dobrotvoru svojemu i svojega književnoga rada. Da bi spis svoj naštampao, Sima ode u Lipisku, i svoju istoriju štampa u 6000 primeraka. Od toga broja polovinu najpre pošalje tranzito u Srbiju. I ta pola srećno dospe, i raziđe se po čitaocima. Drugu polu zadrži u Beču austriska cenzura, i spali je. Pa i oni primerci, što su stigli u Srbiju, i razišli se po rukama čitalaca, posle su hvatani i spaljivani!

Za što?

Govorilo se je onda da se to čini na protest Rusije?!

Eto za to je ta knjiga danas tako retka.

Vraćajući se iz Lipiske, Sima se zadrži u Budimu; i tu isprosi za se devojku Mariju Popovićevu, za koju mu je Vuk govorio da vrlo dobro razume Srbijanku. S tom devojkom venčao se je u Budimu, 20 jula 1838, i s njom je, posle, živeo do smrti.

A u proleće, te iste godine, upravo 4 maja, srpska omladina u Budimu, krunisala je Simu lavorovim vencem kao narodnoga pesnika!

Dok se je tako bavio u Budimu, napisao je „Trojebrastvo“, koje je štampano u Beogradu, 1844.

Vrativši se u Beograd, Sima je dobio zvanje direktora osnovnih škola.

U arhivi ministarstva prosvete, onoga vremena, nahodi se Simina molba za „vodolečište“ negde blizu Beograda, ali mu ta molba nije primljena.

U borbi stranaka u Srbiji, od 1839—1842. Sima se je držao „ustavobranitelja“; njih je zastupao i branio, a protivnike njihove napadao i ružno. Za to je morao bežati iz otadžbine, u koju se je vratio tek po odlasku Kneza Mihaila.

Nova vlada u Srbiji dala je Simi mesto sekretarsko u ministarstvu prosvete, a posle ga je postavila za člana apelacionoga suda.

Godine 1846, Sima je, po naredbi srpske vlade, odveo šest mladića u Kijevo da uče bogoslovske nauke. Među ovom šestoricom bio je i Miloje Jovanović, potonji mitropolit srpski Mihailo.

Iz Kijeva, Sima se ne vrati odmah kući, nego ode u Moskvu i u Petrograd, i zadrži se, na tom putu, mnogo duže nego što je bio ovlašćen. Kad se vratio u Beograd, imao je neprilike sa svojim starešinama, koji su ga krivili za taj samovoljni postupak, ali mu se je ipak sve prošlo o lako.

Sad je Sima smislio da otvori nekaku pivaru, te da njom popravi svoje novčano stanje. Upravo, od toga doba samo se bavio tom svojom pivarom i pisanjem. Pivara mu se je ugnula pod dugom, a iz pera mu je izišla tragedija Karađorđe, koja ni danas nije štampana.

Tada je bio u neopisanoj novčanoj oskudici.

u to doba, snađe ga smrt naprečac te umre 30² dekembra 1847, a 1 januara, 1848, bude sahranjen.

I kao što biva mnogim slavnim ljudma, tako je bilo i Simi: za života se zlopatio i nevoljisao kao niko njegov, a kad je preminuo, digle su se sve škole i svi nastavnici, svi činovnici, mnogi velikani, i mnoštvo građana — da ga isprate!

Na opelu, u velikoj crkvi, služio je sam Mitropolit Petar, s mnoštvom sveštenika; sinđel, Sava Jovšić, govorio mu je besedu. A oproštajnu molitvu očitao mu je sam mitropolit; na grobu, u ime srpskih književnika, pobrojao mu je sve velike zasluge, profesor Isidor Stojanović, i, najposle, dva odlična đaka, u stihovima, oplakali su veliki gubitak srpske knjige.

U Srpskim Novinama, br. 1, štampan je o Simi vrlo dirljiv nekrolog koji se završuje rečma: „Zemlja za njim plače, a nebo mu se raduje“!

Sima je ukopan kod Markove Crkve. Pored njega počivaju njegova tri dobra prijatelja: Joakim Vujić, Vukašin Radišić, i Gliša Vozarović.

Među tim, udovica Simina nije imala čime sahraniti pokojnika; Mitropolit Petar poslao joj je 20 dukata, a i drugi prijatelji dali su ko šta, te se tako ukopni trošak podmirio.

Milutinović je bio čovek srednjeg rasta, snažna tela, a crne masti: glava mu je već bila ćelava, te mu je, od toga, čelo bilo vrlo veliko, a obrve su mu bile veće nego brkovi u nekoga; brci pak bili su mu podebeli, a pogled ozbiljan ali prijatan. U društvu je bio razgovoran i dobroćudan, a u besedi ozbiljan i uljudan.

Bio je hodac za priču, jahač za hvalu, gađač među najboljima, a plivač kojemu druga nije bilo.

Tim svojstvima Siminim osobito su se Crnogorci divili.

Simina se slika nalazi u narodnom muzeju, u Beogradu.

Osem jezika maternjega, Sima je govorio ruski, bugarski, grčki, nemački, latinski, i po malo turski i madžarski.

Milutinović je bio pisac neobično plodan, osobito kao pesnik. Govoriti stihove bez pripreme, bilo mu je nešto sa svim obično. Na svoje sastave nije mnogo pazio; gde je što napisao, tu ga je i ostavio. Tako mu se je izgubio spev Raspevke i rane Popa Luke Lazarevića na Mišaru (u 5 pesama).

Njegove pesme, rasturene po raznim časopisima onoga vremena, munjevitom brzinom prožimale su srpske umove; osobito one pesme koje govore o ustanku i o bojevima s Turcima.

Ostavio je u rukopisu svoj život, ali samo do godine 1807; a sav život Simin, kad bi se opisao, bio bi zanimljiviji od svakoga romana.

Želeti bi bilo da se Simine pesme, ako ne sve, ono bar odabrane, štampaju, te da na novo počnu zadahnjivati srpsku omladinu, i svu inteligenciju, težnjama patrijotskim i plemenitim kojih su sve pune i prepune.

Dopuna

Noću između 9 i 3 dekembra 1900 godine umro je na prečac u Pančevu Sime Milutinovića jedini sin Dragiša Milutinović, i odonuda 5 dekembra prenesen u Beograd, sahranjen je u Novom groblju.

Tom prilikom iskopane su iz groblja kod Markove crkve i kosti Sime Milutinovića Sarajlije i njegove žene Marije, i prenete pa saranjene u Novom groblju pored sina im Dragiše.

Pri iskopavanju na Siminoj glavi nađen je veliki bosanski ves s kićankom; ispod vesa nađena je gotovo sva kosa, a ikonice od porculana, s kojom su ga, po kazivanju, sahranili, nisu mogli naći.

---

1. Ovaj Hristifor Hadži-Jovanović učio je lekarske nauke, i, baš onda je bio pošao da polaže doktorske ispite. Poznavši se sa Simom, i videvši koliko mu valjaju novci za štampanje Srbijanke, da mu sve što je bio spremio za svoje ispite, tako sam ostane doktor bez diplome. Taj je Hristofor, kao doktor, posle živeo u Beogradu, i umro ja ovde, godine 1845. ↩︎
2. U protokolu umrlih, koji se čuva u velikoj (aranđelovskoj) beogradskoj crkvi, za godinu 1848, pod brojem 1, zapisano je da je Sima Milutinović umr’o 30 dekembra 1847 a saranjen je ne sutra dan 31 dekembra, nego preko sutra, 1 januara 1848 posle po dne.
   To, što je pokojnik ostao nesahranjen dana 31 dekembra, dalo je povoda ondašnjim beogradskim listovima, da razno govore o danu njegova izdahnuća. ↩︎

Milutinović Jovica, rodio se u selu Sankoviću, 1773, u valjevskoj Kolubari.

Još godine 1804, kada je Knez Nikola Grbović, s vojskom, opkolio Valjevo, Knez Jovica je načinio od marama barjake, i nosio ih tamo i ovamo pored vojske, samo da Turci, videći te barjake, dobiju više straha.

Od godine 1804 do 1813, Jovica je bio svuda u bojevima gde god su bili Kolubarci. 1 avgusta 1810, na Rožnju, kod Sokola u logoru, postao je podvojvoda¹, a 26 maja 1812 dobio je diplomu na veći čin.

Nesrećne godine 1813, prebegao je i on u Srem; a 1815, kad je čuo za takovski ustanak, vratio se u Srbiju, zajedno s Pavlom Cukićem, i Maksom Krstićem; i odmah je, na tom putu, između Paleža i Šapca, pohvatao neke Turke i isekao ih. Iza toga, spusti se k Paležu, te i to mesto očisti, jer su Turci Paležani već bili gotovi da beže u Beograd.

Očistivši tako Palež, Jovica ostavi u njemu nešto vojske i kapetane: Petra Jerića iz Zvečke, i Đuru iz Crvene Jabuke. Sam pak, s Cukićem, pohita k Valjevu, te i njega opkole. Tu na Kličevac dođe k njima Knez Raka Tešić iz Mionice, i Radovan Grbović, koji su se bili uklonili u Maljen od Turaka.

Jovica i Cukić razglase po vojsci da je sva Srbija ustala na Turke, i da će, do koji dan, preći svi koji su bili otišli iz zemlje 1813, te da je gotovo izvesno da će narod pobediti Turke.

Ali sutra dan dođe glas, da su beogradske spahije udarile na Palež, da su se ona dva kapetana morala ukloniti ispred veće sile, i tako su Turci na novo zauzeli Palež, i na Posavinu već razrezali zapru!

Jovica taj čas uzjaše konja, ščepa kamdžiju i, sa 100 konjanika, potrči k Paležu. U selu Grabovcu čuje da i Knez Miloš iz Šumadije ide na Palež, i tako, u sami mrak, stigne, i sastane se s Knezom Milošem.

Turci u Paležu bili su se opkopali. Knez Miloš odmah naredi da se iz obližnjih sela dovuku tovarna volujska kola, da se grade domuz-arabe² za juriš na Palež.

Dok se to spremalo, Knez Miloš upita Jovicu, gde bi se mogao sastati s Petrom Molerom, makar, toga radi, morao i u Srem preći? Jovica odgovori da se može sastati u selu Progarima, u nekoga Popa Živka. Knez tada preda upravu opsade svome barjaktaru Simi Paštrmcu a on, s Jovicom, ode k selu Urovcima. Tu Jovica nađe čun i dva dobra momka koji Miloša, sama samcita, prevezu preko Save, i odvedu kući Popa-Živkoj. Jovica se vrati k Paležu, te svi navale graditi one domuz-arabe. Kad budu gotove, oni ih, kao probe radi, počnu primicati k Paležu. Turci se prepadnu od tih nakarada, pa navale tovariti se u lađu da beže na ovu stranu Kolubare. Ta lađa bila je četo-kajik, s jednim topom. Pretovarena, ona potone nasred Kolubare. Srbi sad juriše u varoš, gde još nešto Turaka zateku, te sve iseku, i zadobiju turskoga oružja, i džebane. Sutra dan izvuku iz vode četokaik sa svim onim što je bilo u njem. Preko sto Turaka bilo je kao god da su živi samo bez duše: kako su u kaiku sedeli, tako su se i potopili.

Jovica sad onaj četokaik s topom spusti niz Kolubaru u Savu, pa onda pođe uz vodu, a Paštrmac, s konjanicima, suvim, te na Zabrežje, da odande dadu glas Knezu Milošu o ovoj novoj pobedi i dobitku.

U veče toga dana, vrati se Knez Miloš iz Progara. Jovica ga dočeka, i pokaže mu kako su srećno rasterali Turke iz Paleža, i kakvu su dobit zadobili.

I posle ovoga, Jovica je u ratu, dok je trajao, i u mirno vreme bio jedan od najrazboritijih i najvrednijih narodnih starešina. U boju na Dublju, dopao je teških rana, ali ih je sve preboleo. Kad čovek čita ono što Milutinović piše o Knezu Jovici, ne može dovoljno da se načudi energiji, mudrosti, i rodoljublju ovoga čestitoga Kolubarca.

Knez Jovica je, s bune u Kragujevcu, 1842, prebegao u Srem, kao čovek koji se držao Kneza Mihaila.

On je preminuo u Rumi, u Sremu, 20 jula 1846, i onamo je sahranjen.

Imao je još dva brata: Panteliju i Grujicu.

Pantelija je poginuo u boju na Šapcu; a Grujica je, u jurišu na Čačak, dobio šest rana i — pao za otadžbinu!

Blago majci koja ih je take rodila!

Dopuna

Milutinoviću Jovici na grobu, u Rumi, ima ovo zapisano:

Na krstu:

„Srbinu iz Srbije, majoru Jovici Milutinoviću, iz večite ljubavi supruga Peladija, iz roditeljske nezaboravljenosti i sinovnog počitanija tri kćeri sa trudom zeta njegova Jevrema B. Tadića, trgovca iz Valjeva, ovaj pamjatnik podigoše mu za večni spomen“.

Na ploči:

„Blaženo upokojeni rab Božji Jovica Milutinović, major, činovnik iz Srbije. Ovde njegove srpske kosti leže. On rodu i otečestvu svom, kao hrabar i valjan Srbin od 1807 do 1833 velike i mnoge važne usluge požrtvovanjem svoga života učini. I težeći kosti u svom otečestvu ostaviti, u 76 godini svoje starosti, na žalost roda svoga, verne supruge Peladije, i triju kćeri, presele se i večnost 21³ jula 1846 u Rumi. Večna mu pamet⁴“.

---

1. Tako glasi dokumenat koji mu je dan na taj čin. ↩︎
2. To su na dvokolicama prikovane jake daske; nekoliko ljudi teraju te dvokolice pred sobom i, zaklonivši se za te debele daske, pucaju na neprijatelja. ↩︎
3. Možda je ovo dan ukopa. ↩︎
4. Ovaj zapis imao je dobrotu poslati mi Milan Sv. Nikolajević, tajnik vlade u Zagrebu, 8 januara 1895. ↩︎