Категорија: A-Š

Milutinović Đura (Slepi), rodio se na Grahovu, 1770 godine. U svojoj 17 godini oslepeo je, i postao guslar.

Počinjući od godine 1806, Đura je više puta pronosio kroz tursku zemlju, i kroz samu tursku vojsku, pisma iz Crne Gore u Srbiju, i natrag. On je imao gusle, u koje su se pisma tako vešto uvrćivala da niko ni poumio nije da one, osem svoje jeke, još i poštu čuvaju!

Najposle je ostao u Srbiji, i stanio se u Beogradu, gde je primao nešto plate kao penziju. Za to vreme, išao je u onu Veliku Školu, u kojoj su predavali Jugović i Radonjić, i više puta znao je lekciju bolje nego ikoji đak.

Godine 1813, kad je Srbija pala, Đura je, s Karađorđem, otišao najpre u Gradac, pa posle u Besarabiju, u Rusiji.

Tamo je, kao i drugi srpski begunci, primao pomoć od ruskoga cara, ali ga je srce vuklo da se vrati u Srbiju.

Godine 1816, dođu Stojković i Čardaklija uz Petrograda u Hotin, i stanu sklanjati Srbe begunce da se nasele iza Dnjestra, s pravima običnih doseljenika. Bura se tome odupre iz sve svoje snage.

— Zar vi, slobodni Srbi, govorio je on: — da budete prosti kozaci, i da zaboravite svoju krasnu otadžbinu?

A Stojkoviću je rekao:

— Gospodine Stojkoviću! Mojsije je izbavio svoj narod; izbavite i vi nas, pomažući nam da se vratimo u svoje otačastvo!

Godine 1817, Đura se je, s onima koju su tada došli ovamo, vratio u Srbiju. Posle toga, najviše je živeo u konaku Kneza Miloša, gde se hranio i nastavao, a i neku je novčanu pomoć primao.

Kneginja Ljubica nije nikad htela sesti za ručak, dok se ne nađe „Brat Đura“, da i on sedne. Obično je sedeo u dno stola, i služen je kao i drugi gosti. Begovi Milan i Mihailo otimali su se koji će pre dovesti „Čiča Đuru“ na ručak, ili mu učiniti drugu koju uslugu.

Đura je i inače bio prizivan i poštovan. Bio je visoka rasta, suva ozbiljna lica, čista i prikladna odela; išao je kroz ulice lagano; s dugačkim štapom u ruci, kao kakav Velizarije!

Sima Milutinović, ili drugi koji odabrani beograđanin, često bi pritrčao, uzeo ga za ruku, i izveo ga kud želi da se uputi.

Najviše se je bavio u knjižari, onda tek početničkoj, Gliše Vozarovića, i najradije je okupljao pretplatnike na nove srpske knjige. On je ne samo knjige rasprodavao, nego je i sklanjao ljude da ih čitaju, uveravajući ih da će čitanjem pribaviti sebi i slast i korist!

Milovao je vrlo da se raširi običaj: držati imene dane. Za to je svakom gledao da nađe imenjaka u kalendaru. U tom nije svakad bio srećan, ali su ga ljudi ipak rado slušali. Tako je protumačio da čovek kome je ime Golub valja da drži imeni dan na Bogojavljenje, jer se tada pominje Sv. Duh, kao golub; a Živku i Živki našao je da je imeni dan Vaskrs. Jer se na taj dan peva da je Hristos mrtvima dao život!

Slepi Đura je umre 9 septembra 1844, u Beogradu.

Srpske Novine oglasile su smrt njegovu; profesor liceja, Dr Janko Šafarik, napisao mu je nekrolog (brojevi 74 i 75). Naš mili pesnik, Ljuba P. Nenadović, za grob Slepoga Đure spevao je ovaj zapis:

„Spomen’te me, ko ovuda prođe,
Ja sam starac, ime mi je Đorđe.
Sedamdeset živeo sam leta
A ne videh ja ovoga sveta;
Al’ sam opet ja vas zadužio:
I guslama srpstvu sam služio;
Pevao sam pesme o bitkama.
Pronosio pisma u guslama.
Ta mnoge sam poseko dušmane
Kad mi ruka sa gudalom mahne.
Kad prođete pored groba ovog
Setite se mene, starca slepog.
Bez očiju tražio sam rodu
Da progleda, da vidi slobodu“!

Slika Đure Milutinovića ima u narodnom muzeju, u Beogradu.

Dopuna

U Narodnoj biblioteci u Beogradu, među još neuređenim hartijama, ima svežanj mnogih pisama pokojnoga Đure Milutinovića Slepoga; tu su njegovi dokumenti i razna pisma koja su njemu vrlo mnoga lica pisala. Ovo neka se ne zaboravi!

Milutinović S. Dragiša, književnik, nastavnik, sin pesnika Sime Milutinovića, rodio se u Beogradu 1842.

Učio je realku u Pančevu, u Budimu, i u Beču; arhitekturu u Berlinskoj akademiji, a indžinirske nauke u Politehnici, Karlsruu.

Od 25 avgusta 1867 do 5 aprila 1882 služio je kao indžinir u ministarstvu građevina.

Aprila 5 godine 1882 postavljen je za profesora arhitekture u Velikoj Školi. U tom zvanju ostao je do smrti, koja ga snađe na prečac noću između 2 i 8 dekembra 1900 u Pančevu, kuda je bio otišao u goste…

Odonuda je prenesen i u Novom groblju beogradskom sahranjen 5 dek. 1900.

Dragiša je slan u Crnu Goru, te je onamo nacrtao plan za Danilov Grad.

Napisao je Nauku o građevinama na suvu i na vodi.

Putovao je po Srbiji, i snimao ostatke starog srpskog živopisa.

Komentarisao je i pesme oca svoga, naročite one iz Srbijanke.

Imao je orden takovski i orden Svetoga Save, oba trećeg reda.

Dragiša Milutinović bejaše čovek srednjega rasta, veoma kosmat, i pred smrt već sed kao ovca.

Bogat raznovrsnim znanjem, on bejaše svakad voljan i umešan da to znanje i drugom kaže.

U druženju bejaše obazriv, uljudan, a u rečima obilan, gibak, pitom, svagda rečit, i rečit lepo.

U odelu siromašan ali čist.

Imao je svakad veliko poštovanje prema ocu svojemu.

Šteta što ne dospe da objasni sve očine spise!

Bog da ga prosti!

Milovuk Milan, rodio se u Pešti, 26 januara 1825 godine.

U mestu rođenja svojega, izučio je osnovnu školu, gimnaziju, i prava.

Po svršetku školovanja, Milovuk je bio upravnik dobara u Kapistrana Adamovića, a docnije u Majora Miše Anastasijevića, u Rumuniji.

Godine 1855, postao je nastavnik u ratarskoj školi u Topčideru, gde je ostao dok ta škola nije zatvorena, u početku 1859, naredbom kneževa mestozastupnika Stevče Mihailovića.

Posle toga, postao je profesor, a za tim direktor u trgovačkoj školi, u Beogradu.

Kad je, godine 1865, trgovačka škola pretvorena u realku, Milovuk je postao toj novoj školi direktor, pa je u toj službi ostao do svoje smrti.

U književnosti srpskoj od Milana Milovuka imaju:

1. Trgovačke Novine, koje je on uređivao dok su god izlazile;
2. Beogradske Ilustrovane Novine, dok su god izlazile;
3. Počeci nauke o trgovini. u Beogradu, 1861;
4. Srpska stenografija, u Beogradu, 1866;
5. Ilustrovani svet, knjiga prva, u Beogradu. 1867;
6. Ilustrovani kalendar, u Beogradu, 1867;
7. Nauka o muzici, po nemačkim izvorima, u Beogradu. 1867:
8. Kratka stilistika i korespondencija, u Beogradu, 1871;
9. Trgovačko knjigovođenje. u Beogradu, 1871;
10. Škola notnog pevanja, i
11. Teoriski osnovi muzike.
12. U rukopisu je ostavio Školu za violinu.

Milovuk je umro u Beogradu 28 februara 1883, i sahranjen je kod crkve Sv. Marka, u Paliluli.

Milovuk je bio od sitnijih ljudi, suv, crnomanjast, živ, žustar, i bistar na svatanju.

Vredan po naravi, uredan, čist, i tačan po vaspitanju, Milovuk je i u službi, i van službe, u pevačkom društvu, i u raznim komisijama, činio lepe usluge svim prosvetnim i u opće kulturnim težnjama našega društva.

Milovanović Mladen, rodio se u selu Botunju, 2 časa puta na istok od Kragujevca.

Do ustanka 1804, bio je marveni trgovac i, kao takav, bio je čuven čovek u narodu. I baš onda, kad su se Jaseničani digli na Turke, meseca januara 1804, Mladen je, kao talac, bio u turskim rukama, u Kragujevcu.

Izbavivši se iz turskih ruku, Mladen je pristao uz Karađorđa i, kao čovek bogat i rečit, došao je, malo po malo, do najveće vlasti posle Karađorđa: bio je vojvoda, savetnik, vojni ministar, i predsednik saveta, i često je želeo porediti se i sa samim voždom.

Pominje se da je Mladen postavio Jastrepcem granicu Srbiji, i da je na onom kraju imao neke ratne uspehe protiv Turaka; ali je Veljko javno govorio da Mladen nije za vojnu, i da Srbi moraju nesrećno proći, gde god vojskom upravlja Mladen.

Rodofinikin, ruski agenat u Beogradu, karakterišući srpske vojvode, za Mladena Milovanovića veli:

— Mladen, čitat i pisat ne umejet; podl i lukav!…

Ni malo bolje ne govori o njemu ni Paulučija.

Svi suvremenici, koji Mladena pominju, tvrde da je bio vrlo vlastoljubiv, i srebroljubiv; s toga se je hvatao za svaku priliku gde će steći novaca i imanja.

Kao čovek bogat, uman, i vrlo rečit, Mladen je umeo vrlo često privoleti Karađorđa na svoju stranu, pa je onda mogao činiti što je hteo.

Godine 1813, Mladen je, po jednoj odluci sovetskoj, obišao istočnu granicu, i pregledao šančeve koji su stajali prema Turskoj. Vraćajući se s toga puta, zastao je u Jagodini Karađorđa, koji je bio pošao pred velikog vezira, rumeliskoga valiju.

Tu je Karađorđu stiglo iz Loznice ono krvavo Molerovo pismo u kom ovaj priklinje za pomoć. I Karađorđe je, čim je to pismo saslušao, bio naredio da se odmah 6000 konjanika stave pod komandu Veljkovu, a drugih 6000 pod komandu Petra Jokića buljubaše, pa ova dvojica da trče u pomoć, gde bude najveća nevolja. I Jokić je već bio odvojio 300 konjanika u jagodinskom polju.

Mladen, kako dođe, upita:

— Kakva je ono vojska?

Karađorđe je ćutao, a Tanasko Rajić, barjaktar, ispriča mu sve što je naređeno.

Mladenu to ne bi pravo, pa će reći:

— Dobro, dobro! Samo ne znam kako će ispasti?

Karađorđe sada sam ispriča rašta je tako naredio.

— A znaš li, reći će Mladen, posle malog ćutanja: — kako smo u sovetu rekli, i mene ste poslali, te sam svršio sve po granici, pa sad radite drugojače?

— Koekude, veli Karađorđe: — znam ja šta smo govorila u sovetu; ali će udariti velika turska sila, pa sve vojvode pozatvarati u šančevima, a ko će onda braniti ovaj narod na polju?

— Neka se biju vojvode! veli Mladen.

— Ali će sila zatvoriti Gurgusovac i sve šančeve, a narod će izginuti kao stoka.

— Neka gine; veli Mladen: — svadba bez mesa ne biva!

Karađorđe, na te reči, samo uzdahnu, pa progovori:

— Ej Mladene, Mladene, Bog te ubio! Do sad je ovaj svet visio o mom vratu, a od sad neka je o tvome!

Odmah poče bljuvati samim jedom, i od toga se dana razboli strašno. Mladen, videći to, uplaši se da ga ne ubije, pa pobeže u Ćupriju.

Tako priča očevidac Jokić.

Posle propasti (1813), pobegao je i on, zajedno s Karađorđem, iz Srbije. Prešavši u Srem, sproveden je bio u Bruk, na Muri; a odonuda je otišao u Rusiju, i stanio se u Besarabiji.

Godine 1815, juna 24, neki Gavrilo Nikolajević piše iz Zemuna Knezu Milošu, i javlja mu, po trgovačkim pismima iz Beča, da je, tih dana, Mladen prošao kroz Beč, i otišao k carevima, u Pariz. „Po svoj prilici, dodaje rečeni Nikolajević: — radi naroda; i to je dobro: svi valja da se trudimo za svoj narod, ko gde može; i baška je pouzdanje kad narod sam pošlje svoje deputate za svoje dobro¹.“

U prvoj poli godine 1822, Mladen dođe u Pančevo. Odatle, preko Smedereva, ode u Kragujevac Knezu Milošu, koji ga primi vrlo lepo, i zadrži u svom konaku.

Dotle su se, naravno, stvari u Srbiji bile veoma promenile.

Mladen — nekad silni predsednik soveta — bio je sada siromašni gost.

Miloš — pre obični vojvoda rudnički, — sada je bio Knez svoj Srbiji.

Na tu promenu Mladenu je bilo vrlo teško naviknuti se.

Priča se da je Knez Miloš, kad god bi imao što da govori s bivšim predsednikom soveta, svakad se služio rečma:

— Gospodaru Mladene!

A Mladen, naprotiv, svakad bi svom domaćinu govorio:

— Ej Milošu!

Jednom, vele, Knez prsne, i rekne:

— Gospodaru Mladene! Nisam ja tvoj Ejmiloš; nego ti dobro znaš i ko sam ja, i šta sam. Kako je to: ja tebe gospodam, a ti mene milošaš? Dokle ćemo tako?

Te Mladen, posle toga, šutkac! priča očevidac ove scene.

Paša beogradski, doznavši da je Mladen došao u Srbiju, zatraži da mu se odmah izda.

Mladen, videći to, ode rujanskom srdaru, Jovanu Mićiću, s namerom da odande, tajno, pređe u Crnu Goru.

U Zlatiboru se priča da je Mićić, dok je Mladen boravio u njegovoj kući, jednoga dana, izišao i spremio čast na Zlatiboru, pa poručio da mu na tu čast dođe i Mladen. I Mladen pođe, ali ga, u putu, u Očkoj Gori, ubiju Mićićevi momci Simo N. i Leka Kovač, pa telo njegovo bace u neku rupu Zvekaru. Drži se da je ovo zločinstvo učinjeno po zapovesti Kneza Miloša, ali ni jednoga javnoga dokaza za to nema.

Vreme će, zar, i s ovoga događaja dići tamni zastorak. Ova jedna smrt, ovako već sustala i stara čoveka, samo bi prljala za vekove ime Miloševo, ako bi se dokazalo da je Mladen ubijen po njegovoj zapovesti.

Docnije, kad se žena Mladenova, Ivana, vratila u Srbiju, Knez Miloš joj je, 23 februara 1835, iz svoje kase odredio 100 talira u ime penzije².

Ona je umrla u Beogradu, i sahranjena je kod palilulske crkve.

---

1. Građa za istoriju Kraljevine Srbije, knjiga 2, str. 92. ↩︎
2. Srpske Novine 1835, br. 9. ↩︎

Milovanović Đorđe (Đoša), rodio se 13 februara 1813, u selu Žabarima, u nahiji kragujevačkoj.

Osnovnu školu učio je u selu Brusnici, kao pitomac Gospodara Jovana Obrenovića.

Godine 1830, uzet je u redovnu vojsku, i kad je ono Knez Miloš odabrao nekoliko mladića te poslao u rusku vojsku, među tim mladićima bio je i Đorđe Milovanović. U ruskoj vojsci proslužio je tri godine, pa se vratio u otačastvo, gde je, 31 dekembra 1836, postao oficir.

Kao konjanički kapetan, Milovanović je, 1840, pratio Kneza Mihaila u Carigrad, i po povratku odonuda, Knez ga je uzeo za ovoga ađutanta.

Kad je, godine 1842, Knez Mihailo ostavio Srbiju, Milovanović je u istom čamcu s njime prešao preko Save, i ostao je onamo jednu godinu dana.

Vrativši se u Beograd, živeo je neko vreme bez službe.

Godine 1844, februara 16, postavljen bude za člana okružnom sudu u Gurgusovcu (sada Kneževcu), a te iste godine, 8 aprila, bude premešten u Jagodinu, gde je, kao sudija, ostao do 1854. Te pak godine, 5 januara, postane predsednik okružnom sudu u Zaječaru.

Kao predsednik okružnog suda, došao je, na kraju 1858, na svetoandrejsku skupštinu, a kad je ta skupština povratila Kneza Miloša na presto, Milovanović je izabran u onu deputaciju koja je otišla u Bukurešt da dovede staroga Kneza u otadžbinu.

Knez Miloš, došavši u Srbiju, postavi Milovanovića za člana kasacionom sudu, 17 februara 1859, a septembra te godine, naimenuje ga za državnog savetnika. Još docnije, uzme ga za popečitelja unutrašnjih poslova koju je dužnost vršio do smrti Kneza Miloša.

Knez Mihailo, stupivši na vladu 14 septembra 1860, vrati Đošu, 27 oktobra 1860, u državni savet.

Godine 1865, Đoša Milovanović je slan u Crnu Goru te je, mesto Kineza Mihaila, krstio prvu kćer Knezu Nikoli.

Godine 1875, Đoša je, kratko vreme, bio ministar pravde, a za tim je vraćen u savet, gde je ostao do smrti.

Umro je od kaplje, 26 novembra 1885, i ukopan je kod Markove crkve, u Paliluli.

Đoša Milovanović bio je krupan, stasit, crnomanjast, lep čovek. Naravi je bio blage, pogodne u društvu. Zato je u opće bio svuda rado viđen i priman.

Milovanov Luka, pisac, rodio se u Osatu, u Bosni, pa se otac njegov preseli u Srem, i prevede Luku sa sobom. Otac mu je poslednje godine svoga života proveo u Vinkovcima, i onde umro oko godine 1820.

Luka se učio u Vinkovcima srpski i nemački: tu je svršio šest latinskih klasa; u Segedinu je svršio filosofiju, a u Pešti madžarska prava.

Godine 1810 napisao je:

Opit nastavlenija k srpskoj sličnorečnosti i slogomjeriju.

Tada je bio srpski učitelj u Pešti. Idući po velikom mrazu u Irmu, k ruskim pevcima, koje je učio matematici, prozebe i posle na jedan put oglune sa svim.

Posle se zlopatio pišući kod advokata, i nekolike godine je boravio kod budimskog vladike Dionisija Popovića, kom je neke knjige s latinskog prevodio.

Kad vladika umre, onda za Luku nastanu pravi crni dani; ali je naskoro posle vladičine smrti i on umro u najvećoj siromaštini, 23 nov. 1828.

Tada mu je bilo od rođenja 44 godine. (Vuk).

Milosavljević Steva D-r, rodio se u Beogradu, 18 dekembra, 1827, od oca Lazara, rodom iz Sofije, i matere Simke.

Osnovne i srednje škole učio je u Beogradu; iza toga, pošto mu umre otac, ostavi školu, i stupi u kamarašiju Kapetan-Mišinu.

U to vreme, i ako je bio pošao na trgovinu, Steva se je učio u znamenitoga, u ono vreme, učitelja Konstantina Ranosa, koji ga je i svetovao da se dalje uči.

Godine 1848, Steva je već bio u Parizu, a godine 1850, 3 januara, stupio je u parisku medecinsku školu.

Za svojega đakovanja u Parizu, Steva se dvema osobinama uvek odlikovao: učio se je bez prestanka; svakad je bio ili u sobi za knjigom, ili u školi pred profesorom, ili u bolnici uz bolesnike. To mu je jedna osobina; a druga je — što je svakad, od meseca u kom je, ušteđivao po štogod za onaj koji dolazi. To mu je, veljaše sam, bilo teško samo prvog meseca, pa je, posle, sve išlo kao obično.

Na taj način, Steva ne samo nije nikad dolazio u novčanu nevolju, nego je još mogao drugom pomoći u nevolji.

Godine 1855, aprila 18, Steva je dobio diplomu, kao doktor u medecini, i vratio se je u svoju otadžbinu.

Najpre je počeo praktikovati u Beogradu kao privatni lekar. I kao pariski doktor, ponajpre je dobio kuće stranih konzula, na i nekolike imućnije porodice beogradske.

Hteo je stupiti u državnu službu, i potražio je okružni fizikat u Šapcu.

U to vreme, vrati se u Srbiju Knez Miloš.

I mladi D-r Steva, mesto da ide u okrug za fizika, dođe u ministarstvo unutrašnjih poslova za načelnika sanitetskog odeljenja.

To je bilo 1 aprila 1859.

Od toga doba, počinje se niz zakona i uredaba, u struci sanitetskoj, što se, u najvećoj meri, ima staviti u zaslugu D-ru Stevi Milosavljeviću, kao načelniku saniteta.

Tako je njegovim zauzimanjem:

• 3 marta 1861, ustanovljen u Srbiji Dom za sumanute;
• 27 marta 1865, izašao je Zakon o okružnim bolnicama u Srbiji, po kom su podignute bolnice u svima okružnim varošima;
• 27 marta 1865, Zakon o podizanju i uređenju bolnica;
• 26 maja 1865, Zakon za apoteke i apotekare;
• 4 aprila 1868, Zakon o ustrojstvu stalnog lekarskog odbora, kojim je zamenjen onaj od 3 okt. 1861.

Osem ovih krupnih zakonskih radova, izišlo je vrlo mnogo zakonskih rešenja za pojedine slučaje i prilike, sve u smislu naprednom, a na pokretanje D-ra Milosavljevića.

Kao načalnik saniteta, poklanjao je osobitu pažnju javnoj higijeni; i premda su za to sredstva bila nedovoljna, čvrstim vršenjem zakona i neumornim nadzorom, on je dolazio do sjajnih posledaka: Srbija nije stradala od prilepljivih zaraznih bolesti; a goveđe kuge u našoj otadžbini gotovo nije nikad ni bilo, za njegovo vreme.

Godine 1872, u Beču je bila međunarodna lekarska konferencija, i na toj je izjavljeno priznanje Srbiji što se u njoj vodi velika briga o javnoj higijeni.

Veliki deo toga priznanja, pripada D-ru Stevi Milosavljeviću, kao načelniku saniteta.

Godine 1874, D-r Steva je zastupao Srbiju na međunarodnom lekarskom kongresu, u Beču.

Po predlogu D-ra Steve, srpska je vlada počela slati mladiće na izučavanje medecinskih nauka u Jevropi, te sada imamo toliko lekara domorodaca kojima se ponosimo.

Sve ovo što je radio, predlagao, ili naređivao, D-r Steva je radio po uverenju da mu je dužnost; nikad ni u čem nije hteo hvaliti se, čak nije hteo ni kazivati onoliko koliko kad radi.

D-r Stega se dao čuti i na drugim poljima, osem svoje činovničke kancelarije: bio je odbornik u beogradskoj opštini, i poslanik na narodnoj skupštini.

U opštini je nastajavao sa svim svojski da računi opštinski budu tačniji i uredniji; da se državni porez razrezuje što pravičnije: da se za osnovne opštinske škole nađu dobre higijenske ugodbe, pa je, u ovom poslednjem radu, bio i napadan javno. Iz toga napada izrodila se u novinama raspra koja je, u svoje vreme, bila vrlo razglašena.

Na skupštinu, u Kragujevcu, govorio je o metarskim merama, i o srpskim založnicama.

U prvom predmetu pokazivao je temeljno poznavanje stvari, a u drugom, pored takog poznavanja, i presudnu ljubav k istini, prema kojoj nije štedio ni ministra, i ako mu je bio i lični i načelni prijatelj¹.

U poslednje vreme svoga života, počeo je D-r Steva slabiti telesno. Za to je, meseca jula, 1878, otišao u Švajcarsku. Otuda se vratio u Beč k lekarima, ali pomoći nigde nije našao. 13 februara 1879, umro je u Beču, i 21 istog meseca, saranjen je ovde u Beogradu.

Naučen lekar, revnostan činovnik, savestan radnik na javnom poslu, nepomeran u svojim ubeđenjima, u opšte uvažavan i onde gde ga nisu voleli — Dr Steva je bio ređi pojav nezavisna, čvrsta, svetla karaktera, kakvih je imalo staro klasičko doba!

---

1. Protokol Narodne Skupštine za 1873, str. 571. ↩︎

Milosavljević Joksim, nazvani Joksa Milosavljević, rodio se u selu Baluzi, u nahiji rudničkoj, godine 1781.

Najpre je bio momak u vojvode Milana Obrenovića, a kad je Milan otišao u Vlašku, prešao je k Milošu, i od njega se nije rastajao do 1813 godine.

Godine 1815, Joksa Milosavljević bio je među prvima koji u došli k Milošu, u Crnuću, i stavili se pod njegovu zaštitu i komandu.

Godine 1817, Knez Miloš je postavio Joksu za starešinu prečkoj nahiji, na mesto Jove Stevanovića, sa stolicom u varoši Poreču, na ostrvu istoga imena, u Dunavu.

Godine 1821, jula 27, premestio ga je u Požarevac, kao svoga namesnika u nahiji požarevačkoj.

Bojeći se, u ono vreme, da ne dođe do rata, Knez Miloš je zapovedio Joksi da, preko skele ramske, nabavi što više baruta i olova, pa da barut zavije u fišeke, a olovo da slije u tanad.

Kad je grčka eterija buknula u Vlaškoj, Knez je u požarevačku nahiju poslao brata svoga Jovana, kao čoveka s većim glasom, a Joksu je premestio u Brusnicu, za kneza nahiji rudničkoj. Docnije je Jovan otišao u Čačak, a Joksa je vraćen u Požarevac, i dobio je ime Veliki srdar podunavski.

Godine 1834, Joksa je bio jedan od one trojice srpskih komesara koji su, po karti, od Ćašif-Age primili sva mesta, i postavili humke za granicu Kneževini Srbiji.

Te iste godine, Joksa se je elan u Podrinje da isplati dobra onim Turcima koji su iz Srbije iseljeni u Bosnu¹.

O Joksi Milosavljeviću ima dosta priča koje pokazuju da je uvek teglio na dobro, ali na svoj način; da je Knezu Milošu bio istinski prijatelj i, starajući se da Knez, svakom prilikom, čini dobra dela, ne samo da se nije isticao da se vidi koliko tome dobru prinosi, nego je navlaš nijekao svoj deo u svakom takom kneževom dobročinstvu.

Tako se priča da je nekoj majci, kojoj je sin čekao samrtnu presudu, kad ga je molila da poradi u Kneza za milost, rekao:

— Da! Da pomognem da se pusti, pa opet da čini zlo? Ne ću! Idem sad Gospodaru da govorim neka ga obesi o suvoj krušci.

Mati skrušena ode, a Joksa umoli Kneza, te krivca pomiluje i pusti,

Takih priča ima dosta.

Neki Živko Šušnjar, kabadahija Kneza Miloša, donese jednom Joksi pismo iz Kragujevca od Kneza Miloša; pa, da bi se malko pohvalio, počne kazivati šta Gospodar piše u pismu.

— E, ne ću ni da otvaram to pismo, rekne Joksa: — kad ti znaš šta je u njemu. Nego ga vrati Gospodaru, i kaži mu da mi napiše drugo koje ti, Šušnjaru, ne ćeš znati!

Joksa je umro 18 marta 1837, u Požarevcu.

Posle njegove smrti, ostao je sultanski orden, koji je Knez Miloš, po predlogu Petronijevića, hteo dati Vučiću, a ovaj ga nije hteo primiti, te se iz toga izvrzla velika i neprijatna istorija.

Joksa je bio čovek veoma suv, čkoljav, i visok: za to što je vrlo dugo bolovao, u Požarevcu su ga, u šali, zvali Bolani Dojčin!

---

1. Srpske Novine, br. 43, od 1834. ↩︎

Milojević Miloš, književnik, rodio se 16 oktobra 1840 godine u Crnoj Bari, u Mačvi. Osnovnu školu svršio je u mestu rođenja, gimnaziju u Šapcu i u Beogradu; u Velikoj Školi dve godine slušao je prava; po tom je dve godine bio na universitetu u Moskvi.

Vrativši se u otadžbinu, bio je prvo pisar u valjevskom okružnom sudu, pa sekretar u sudu trgovačkom; profesor u gimnaziji: profesor u drugom odeljenju bogoslovije; direktor i profesor gimnazije u Leskovcu. Po tom premešten u beogradsku gimnaziju, i nastavnik u svetosavskoj školi. Najposle je pensioniran i živeo je u Leskovcu, gde je već bio kupio neko imanje.

Za vreme rata, predvodio je Ibarske ustaše, a pre je putovao po Staroj Srbiji i po Maćedoniji.

Bio je veliki Srbin. Zbirao je narodne pesme, štampao ih, i neke istoriske dokumente. Starih Srbulja i rukopisa, po svoj prilici, ostalo je u njega i nakon smrti njegove.

Ženio se dva puta. Prva žena njegova bila je kći Petra Cukića biv. savetnika. Ni s prvom ni s drugom ženom nije imao poroda.

Preminuo je u Beogradu 24 juna 1897 godine, posle kratke bolesti.

Evo što je ostalo pisano od M. Milojevića:

1. Običaj velikorusa, prevod s ruskog, u Beogradu, 1869.
2. Pesme i običaji ukupnog naroda srpskog. Knjiga 1—3, Beogradu, 1869.
3. Putopis dela prave Stare Srbije, u Beogradu, 1871.
4. Pedeset i jedno pravilo službe Sv. Simeunu Srpskom. Beograd 1872:
5. Služba Sv. Petke Paraskeve Srpske. Beograd, 1872.
6. Odlomci istorije Srba i srpskih i jugoslovenskih zemalja, u Turskoj i u Austriji. Beograd, 1872.
7. Opšti list iz Patrijaršije Pećske, u Beogradu, 1871.
8. Odgovor na izmišljotine u 10 i 12 broju Budućnosti, pod imenom: Naša agitacija na istok. Beograd, 1874.
9. Srpsko-turski rat 1877 i 1878. Šabac, 1887.

Biće još njegovih sastava, koji se u ovaj mah nisu mogli dobaviti, a prilika je da mu je nešto i u rukopisu ostalo.

Milojević je imao i lepu svoju biblioteku.

Miljković Mateja, dobrotvor sirotinje beogradske, rodio se u selu Arnajevu u beogradskom okrugu.

Osnovnu školu svršio je u Beljinu, a šta je dalje učio nije se moglo saznati.¹

Miljković je mnogo godina bio učitelj u Beljinu; oženio se bio ćerkom popa Pante iz Vranića Anđelijom, i s njom je rodio troje muške dece, koja su pomrla sva za mlađanih svojih godina. Iza dece, umrla mu je i žena Anđelija, te je ostatak svoga života proveo kao udovac.

Miljković je bio dobar učitelj. Danas ima odličnih domaćina seljaka, koji su se u njega učili. Oni svi hvale njegovo znanje, njegovo poštenje, i njegovu štedljivost, koju su neki nazivali tvrdovanjem!

Na kući u Arnajevu imućan, a u životu vrlo vredan i neobično štedljiv, Miljković je stekao krasno imanje. Poslednjih godina svoga života, bio je ostavio učiteljstvo, i služio je kao opštinski pisar u Beljinu, gde je i umro 6 jula 1873 godine.

Testamentom svojim ostavio je veliki broj legata: školama, crkvama, i rođacima, a Beogradskoj opštini ostavio je 25.000 dinara, da ona, interesom od tih novaca, svake godine o Božiću obraduje i ogreje varošku sirotinju!

Novci su ti sada u upravi fondova, koja ih daje pod interes.

Meseca dekembra 1897 opština je primila od uprave fondova interesa do te godine 4100 dinara, i podelila ih mesnoj sirotinji.²

A 1 januara 1900, Miljkovićeva Zadužbina u upravi fondova iznosila je 25.886 dinara i 75 dinarskih para.

Neka ti je u raju naselje, čestiti prijatelju sirotinje! Za života su te mnogi i prekorevali što štediš, što tvrdičiš, kako se obično miluje reći za čoveka čuvarna, a danas to beogradska sirotinja, ogrejana i omršena o veliku blagu danu, od svega srca blagosilja!

Bog da te prosti po stotinu puta!…

---

1. O Miljkoviću je moralo biti više podataka u arhivi glavnog upravitelja osnovnih škola. Ta je arhiva, po ukinuću glavnih upravitelja (1857) sva prenesena u ministarstvo prosvete, a kad 1876, za prvoga rata, ministarstvo vojno zatraži svu nepotrebnu hartiju za fišeke, onda mu načelnik Sretenović posla tu arhivu, „kao nepotrebnu hartiju“, da se potroši na fišeke. ↩︎
2. Taj dar opština daje svakom siromahu s ovakom zapiskom: „Božićni poklon sirotinji beogradskoj iz prihoda fonda počiv. Mateje Miljkovića učitelja iz sela Beljina u podunavskom okrugu. Bog da prosti dušu ovom velikom dobrotvoru sirotinje beogradske. ↩︎