Категорија: A-Š

Milivojevićka Marija, rodila se u selu Junkovcu, u nahiji kragujevačkoj, od prilike 1803 godine.

Marija je bila rođena sestra beogradskom proti Iliji Novakoviću.

Ona se je udala u Male Krčmare, u Lepenici, za Mihaila Milivojevića, s kojim je provela vek, ne imavši od srca poroda.

I za života muževlja, Marija je svakad udeljivala nevoljnicima, i pomagala sirotinji, a posle Mijailove smrti, ostavši udovica, sve je svoje imanje razdala na dobre celji. Tako je:

1. Manastiru Gričarici dala veliko zvono;
2. Jarušičkoj crkvi — veliko zvono i skupoceni putir s celim priborom;
3. Školi krčmarskoj kupila je osrednje zvono, za školsku potrebu; i
4. Srodnicima svojim, na ime udaje ženske dece, dala je svakom po neku sumu.

Pred kraj svoga života, Marija siđe u Beograd, k bratu svome, Proti Novakoviću, i donese 450 dukata, sa željom da te novce zavešta na kakvu zadužbinu, koja bi nosila i njeno ime i ime muža njezinoga Mihaila, s kojim je proživela 45 godina.

Prota Novaković obrati se piscu ovih vrsta i upita ga: na što bi se mogli ostaviti tih 450 dukata? Upitani mu svetuje da tom sumom osnuje fonad za pomaganje ostarelim i osirotelim srpskim piscima.

Prota i sestra mu prime tu misao, ali u tom Mariju snađe smrt ovde u Beogradu, 12 januara 1866, a želja njena s novcima ostane u brata njezina.

Godine 1871, juna 9, Prota Novaković položi kasi uprave fondova 450 dukata, a ministru prosvete javi pismom: da su ti novci Zadužbina njegove sestre Marije i muža joj Mijaila Milivojevića; da je želja darodavaca da se ta suma kapitališe dokle naraste 2000 dukata; a posle toga, da se, interesom s te sume, pomažu srpski pisci koji bi oslabeli za rad i osiroteli.

Uprava ovom zadužbinom poverena je Srpskom Učenom Društvu¹.

Novci su ti na priplodu, i 1 novembra 1887, iznosili su sumu od 11.841 dinar i 2 pare, s pravom interesa od toga dana.

Večita slava čestitoj Šumadinci koja se postarala za one što uvek rade više za druge nego za sebe!

Dopuna

Zadužbina ove dobrotvorke, koja je u času osnivanja 1871 iznosila 450 dukata, 1 novembra 1887 imala je sumu od 11.841 dinar, a 1 januara 1900 došla je na 21.591,05 dinara.

Kad naraste na 24.000 dinara, onda će se od interesa sa te sume pomagati srpski pisci koji bi oslabeli za rad i osiroteli.

---

1. Glasnik, 32, str. 10, br. 53; Glasnik 33 str. 6 i 25, br. 2. Novci pak zavedeni su u upravi 1 fond. L, 52 i 235. ↩︎

Milinović Toma, rodio se u selu Morinju, u Boci Kotorskoj, oko 1769 godine.

Po mestu svoga rođenja, Toma se još zove i Morinjanin.

Za mladosti je, nekolika meseca, u nekaka đakona, učio srpski čitati i pisati, ali se je rano odao na more i trgovinu, te je mnogo putovao po svetu, i bio je stekao lepo imanje.

Kad su Francuzi ovladali Trstom, Toma dođe u Srbiju, i tu stupi u službu pri artileriji, u kojoj je, posle, postao tobdžibaša, ili vojvoda u artileriji.

Kad Rusi, posle bukureškoga mira, svoja dva livca, što su u Beogradu lili Srbima topove, odzovu, onda se Toma primi da upravlja livnicom, i, ma da toga posla nigde nije učio, lio je, posle, sve što je trebalo, bolje nego što se poželeti moglo!

To je za Srbe, u ono vreme, bilo i velika sreća, i veliko čudo.

Toma je, pored svoga redovnoga posla u livnici, smislio dva jednaka topa, svaki od pet komada, tako da po jedan komad može uzeti jedan čovek, i izneti uz kakvo bilo brdo, pa se gore sve sastavi, stegne, i radi kao svaki top!

Ove je topove salio 1813. Oni su, pred propast, bili zakopani u zemlju, ali su ih Turci našli, i jedan su poslali u Carigrad kao roba, a drugi je, kažu, ostao u beogradskom gradu.

Gde je sada, nisam mogao doznati.

U Karađorđevom Protokolu, 6 marta 1813, br. 1155 stoji:

„Pisato Tomi Milinoviću, puškoleju, da načini jedan kumbus, kao što je onaj g. Jakova, samo da bude s čeperka duži“.

A 6 maja 1813, br. 1406:

„Pisato Tomi Milinoviću da salije jedan kumbus, koji da bude kako god i ovaj poslednji, samo tri prsta duži, na koje dobiće 10 dukata bakšiša“.

Milinović je 1813 prebegao, s drugim vojvodama, i otišao u Rusiju. Tamo se stanio u Akermanu, u Besarabiji.

Želeo je vratiti se u Srbiju, da ostavi kosti među svojom braćom, ali nije bio srećan da to uradi.

Baveći se u Akermanu, pisao je što šta o Srbiji u stihovima i u prozi.

Nešto od tih spisa štampao je, u Beogradu, 1847, Sima Milutinović, pod imenom:

„Umotvorine Tome Milinovića Morinjanina“.

A nešto je, kažu, poslano bilo na kneževu kancaleriju, pa je, valjada, zatureno negde u hartije.

Sedeći u Akermanu, Milinović je ovako tužio za Srbijom:

U Akerman’ Milinović sedi,
Na visinu vedra neba gledi,
Ispred vrata malog doma svoga,
I prizivlje boga velikoga,
Koji ga je na svijet stvorio,
Po Jevropi cijeloj vodio,
I po mnogim’ predjelim’ Azije
I nekojim’ žestoke Afrike;
Najposlje ga k Rusiji povede
U Akerman žalosni dovede,
Đe Srbina i viđet’ ne može,
Kamo l’ s njima da živjeti može,
Što je svagda od srca želio
Otkada se na svijet rodio
Sa Srbima da živi do groba
Koje ljubi ka’ i oka oba,
Za koje se ne malo trudio:
Po Srbiji vrage … razgonio,
Da ih gone, oružje gradio,
I topove ljute gotovio.
I žestoke bumbe i kartače
Azijatske da gone skitače.
Od dahija zemnju očistiše,
I s carem se Srbi pomiriše
Al’ Tomicu svog zaboraviše
(Grijehe im Bog zaboravio!)
A prije ga Bogom bratimiše
Da im lije bumbe i lubarde
I ostale što trebaju zgode.
Milinović sve je ispunio
Otačastvu vjerno poslužio;
Al’ o njeg’ se Srbi ogrešiše,
I usluge sve zaboraviše,
Milinović grdne jade jadi
Od žalosti vinograde sadi,
I moli se Bogu velikome
I milome narodu srpskome,
Ne bi li ga tuge izbavili
Otačastvu dragom povratili
U kom želi kosti ostaviti“.

Baš kad je Toma ovako tugovao za svojom otadžbinom, stara njegova majka, slepa od starosti, još je živela u Morinju, i ona mu je pisala ovako:

„Kamo mi te, sine Tomo, poslije toliko godišta, doma? Ta dođi mi, da te majka još za života, u svojoj kući, čuje, ako ne vidi. Naša kuća i za tvoje zube još ima hljeba dosta!…“.

Ali dok je ovo pismo stiglo u Akerman, dotle su Toma, i jedini mu sin, već bili preminuli!…

Toma je umro u Akermanu 1845.

Milijanović Stanoje, rodio se u Prokuplju, pa se preselio u Smederevo, i onde je živeo.

Godine 1804, maja 9, bio je boj na Vračaru i oko Topčidera između Srba i Turaka. Stanoja nekako Turci izdvoje iz društva, i pojure da poseku. On utrči u Mula-Pašin šedrvan, i stane se braniti. Turci navale sa svih strana, i u malo ga ne ubiju; ali priskoče Srbi, i izbave ga. Tada je ranjen u prsi, i sve je bljuvao sukrvicu; ali je tu ranu preboleo.

Godine 1806, kad je ono Stanoje Glavaš napao na Prokuplje i spalio ga, Milijanović se probije kroz Turke, uđe u varoš, nađe svoju sestru i zeta, i izbavi ih oboje.

Posle je ovaj čovek bio carinar srpski, i umro je kod svoje kuće.

Milićević Stojan, rodio se u selu Ćićevcu, okruga aleksinačkog, 1783, od oca Milića, i matere Stanke.

Stojanov otac Milić, knez ražanjski, bio je i vojvoda, i diplomat, koga su Srbi slali k Turcima radi dogovaranja. Stojan je, s ocem svojim, vojevao, kad god je aleksinačka nahija kretana na vojsku.

Oba su bila na Kamenici 1809, i iz one velike pogibije izneli su svoje glave.

Posle toga, Stojan se je zapopio, ali mu petrahilj nije smetao nositi pištolj čak do smrti.

Godine 1813, kad su Turci ovladali Srbijom, uhvatili su Kneza Milića i njegove sinove Dmitra i Stojana, i hteli su njihovom smrću zastrašiti okolne Srbe, da se ne usude misliti o novom ustanku.

Kneza Milića, i sina mu Dmitra, nabili su žive na kolje na Mečki, a Stojan je to gledao i čekao svoj red.

Stojan je bio pop; njega su ostavili na posletku, i njegov kolac bio je obojen zelenom bojom.

Sveta srpskoga bilo je, na tom strašnom izvršenju, vrlo mnogo. Žaleći što se hoće da zatvori kuća Knez-Milićeva, neki Srbi se stanu moliti Turcima, da bar Popa Stojana ostave u životu. Turci ni glave ne okrenu, već jadnoga popa počnu nabijati živa na kolac. Srbi se sažale i poviču:

— Evo 25 kesa (12.500 groša), poklonite nam Popa Stojana!

Turci stanu; starešina manastira Sv. Romana izbroji Turcima te pare; oni Stojana, onako ranjava, puste. Došavši kući, Pop-Stojan proda 400 brava svinja, i oduži se, sa zahvalnošću, starešini svetoromanskom.

Docnije, dođe zapovest od vezira, te Popa Stojana, sa 59 drugih ljudi, okuju, i oteraju u Kruševac, Šašit-Paši Frenčeviću.

Ovaj paša bio je nekad poznanik Kneza Milića. On pusti Popa Stojana te ovaj, siromah, zagrebe bez duše kući.

Posle nekog vremena, dođe Popu Stojanu neka baba Tana, Turkinja, i kaže mu da na njega idu 30 kavaza, pa su ostali u Ražnju na konaku. Ona je čula da zbore turski, Popa Stojana da ubiju, i kuću mu porobe.

Pop Stojan, čuvši to, brže bolje pokupi što se pre mogao, i pobegne preko Morave, u selo Varvarin.

To je bilo već godine 1815, kad je Knez Miloš bio osvojio sve do Morave.

Kavazi dođu u Ćićevac, potraže Popa Stojana, siđu čak na Moravu, a kad im se odovud odgovori dimom iz pušaka, oni se vrate u selo, te popu sve dignu i odnesu, a kuću mu i staje popale.

Popa Stojana, posle toga, Knez Miloš namesti da popuje u Varvarinu. Tu je, docnije, postao prota za Temnić, i tu je umro 17 septembra 1853 godine, i sahranjen je kod crkve varvarinske.

Milaković Dimitrije, rodio se u selu Jasenici, u predelu Šumi, u Hercegovini, pa mu se je otac odatle preselio u Mostar, i njega malena odveo.

Iz Mostara je Milaković, od kuge, prebegao u Dubrovnik.

Milaković je svršio gimnaziju u Sremskim Karlovcima, a filosofiju u Beču.

Godine 1831, došao je na Cetinje, i vladika, Petar Prvi, uzme ga za svojega sekretara. U toj službi ostao je do smrti vladičine.

Danilo, postavši glavarom Crne Gore, zadržao ga je kao svojega sekretara, i vodio ga je sa sobom u Rusiju, gde je dobio orden Sv. Vladimira.

Ali Milaković na skoro ostavi i sekretarstvo u Kneza i Cetinje, pa siđe u Dubrovnik k bratu svojemu, veoma bogatu čoveku u tom mestu.

Na pitanje jednoga svoga zemljaka, zašto je ostavio Kneza Danila, Milaković je ovako odgovorio:

— Knez Danilo je veoma duhovit čovek, ali je još mlad, i veoma nagao. Po svojoj naglosti, mogao ba me kad što uvrijediti pred Crnogorcima, a ja to ne bih mogao podnijeti. Za to sam volio sam se rastati s njim na lijepo.

Vladika pak Rade veoma je pazio Milakovića, za što je ovaj, posle vladičine smrti, kad god bi ga pomenuo, uzvikivao:

— Ah, vladiko, diko srpska!

I tada bi se oblio suzama.

Iz Dubrovnika, Milaković dođe u Beograd da vidi ne bi li ovde sv mogao nastaniti da živi. Ovde je sedeo u „Starom Zdanju“. Tu je bio 1853—1855, pa nije mogao ostati.

Jedan njegov zemljak pitao ga je i za to, a on je odgovorio:

— Sve je ovde lijepo, i sve ide dobro; ali ja, kao rođeni Hercegovac, teško podnosim ovu veliku bezbožnost koja se opaža svuđ, pa se volim ukloniti.

Milaković se nije ženio, i brat mu, vrlo bogat čovek, nije imao dece. Tako je on imao od čega živeti. Za to je putovao dosta, samo radi svoga uživanja i radi proučavanja sveta.

U jednu nogu bio je hrom.

Srpskoj književnosti Milaković je privredio ovo:

1. Grlicu, cetinjski almanah, koji je na Cetinju uređivao kroz pet godina;
2. Srpsku gramatiku za crnogorsku mladež, Cetinje, 1838; i
3. Istoriju Crne Gore, u Zadru, 1856.

Ova mu poslednja knjiga zaslužuje osobitu hvalu.

Čuo sam da je štampao na nemačkom jeziku neki vrlo značajan sastav filosofski, ali se o tom nisam ni od koga mogao bliže izvestiti.

Ostavio je nešto i u rukopisu, ali vam ne znam u koga je to.

Godine 1858, putujući kroz Saksoniju, zanoći, 15 avgusta, u Drezdi u gostionici. Drugi dan našli su ga mrtva sproću prozora od njegove sobe.

Niko ne zna kako je poginuo: da li ga je udarila kaplja, ili je sam skočio s prozora, ili ga je neko izbacio. To su sve pitanja na koja niko ne ume dati odgovora.

Milaković je bio veliki rodoljub, i držao je sveze sa svima, čuvenijim ljudma u Bosni i u Hercegovini.

Srpske Novine u Beogradu, 28 avgusta 1858, javljajući Milakovićevu smrt, ovako za njim žale:

„Pokojnik je, rajskom dušom svojom, anđelskom dobrotom, krasnim postupanjem, učenošću, znanjem, i svim vrlinama kojima čovek samo može biti ukrašen, znao zadobiti ljubav i poštovanje od svakoga. Ko je imao sreću lično ga poznavati, taj će, na glas o njegovoj smrti, sugubu žalost osećati“.

Bog da ga prosti!

Miladinović Proka, dobrotvor, rodio se u Dalju 1816; osnovnu školu učio je u mestu svoga rođenja; gimnaziju u Karlovcima; filosofiju u Segedinu a bogosloviju opet u Karlovcima.

Po svršetku škole, bio je đakon i učitelj 10 godina.

Godine 1850 zapopio se; i popovao je 44 godine u Boboti, Sremu, gde je i preminuo 4 januara 1894 godine.

Miladinović je ostavio Srpskoj Matici 10 hiljada forinata da se kamatom od te sume školuju jedan gimnazista i jedan medicinar.

Posvetila se ruka koja taka dela čini!!…

Miladinović Aksentije, rodom iz sela Čibutkovice, beogradskoj nahiji.

Od godine 1804—1811 bio je više knez nego vojvoda, u kolubarskoj knežini, tojest, više se bavio sustvom i upravom u narodu nego vojevanjem.

Godine 1811, o Malom Božiću, dobio je vojvodsku diplomu, i dana su mu u vlast ova sela nahije beogradske: Vreoci, Šopić, Petka, Ćelije, Županjac, Čibutkovica, Barzilovica, Dudovica, Brančići, Gukoši, Dići, Trbušnica, Bistrica, Crljenci, Baroševac, Junkovci, Sakulja, Medoševac, Zeoke, Kuke, Lukavica, i Stubica.

Godine 1812, januara 11, nahodimo da su vožd i savet našli da Knez Aksentije od svoje knežine valja da „izruči u kasu narodnu 6180 groša, kao porezu, i kao trošak za izdržanje menzulana i magistrata.“

Godine 1813, juna 22, zapoveda mu Karađorđe pismom: „da istera iz svoje knežine 1200 vojnika, a ako može i više, biće bolje“.

„Trgovci trgovine svoje da preseku, veli se, dalje, u tom pismu koje već nagovešćuje nesreću što ide otadžbini: — majstori majstorije svoje da prekinu, zemljodelci svoje poljske rabote i vodenice da ostave, popovi i kaluđeri da pođu, svi jednodušno na noge, i staro i mlado, da ustanemo, i svima silama da se od neprijatelja branimo.“

Ali, na žalost, ni to nije pomoglo. Onaj, koji je 22 juna ovako pisao, 21 septembra, sam je svoje mesto ostavio, i Srbija je pala!

Među hartijama Kneza Aksentija nalazimo ovu belešku:

„Prvi trošak na 1813, što troši Knez Aksentije, kad osvojiše Turci…“

Taj „prvi“ trošak izneo je 10.868 groša i 20 para, a dukat je, čini mi se, bio 13 groša!

Knez Aksentije nije begao preko Save; nego je, kao i Miloš, i mnogi drugi odabraniji ljudi onoga doba, voleo u svojoj zemlji čekati što ga snađe, nego tražiti sreće u tuđini.

Savetnik Pavle Popović pisao mu je iz Jakova u Sremu, 3 dekembra 1813, između ostaloga, ovo:

„Mi blagodarimo vama za vaše trude koje ste imali, i vaše srce uzdržali i tamo ostali, i nekoliko hiljada duša od turskoga mača sačuvali. Za takav vaš mudri postupak nikakav Srbin ne će zaboraviti i za vaše zdravlje Boga moliti. Tako kako ste do sada, tako i od sada starajte se za naš narod“!

Nekako u to vreme biće da je pisano i ovo pisamce, na kom nema dana ni godine:

Oborkneže Aksentije od biogradske nahije, vezirova slugo, i moj prijatelju!

Dajem ti na znanje, kako mi je Arsenije Lomo došao i predao se; drugo, sutra u subotu rano, Knez Miloš polazi u Biograd, i tamo će se s tobom sastati, i za to što bude dogovorićete se.

U Dragolju (M. P.) Mehmed Barjaktar, Muselim-Aga nahije rudničke.

Kao što se vidi, Knez Aksentije je, i posle pada Srbije, imao uticaj na poslove narodne.

Iz jednoga pisma, koje mu je pisao Knez Miloš, 5 septembra 1814, u Beogradu, vidi se da su imali neke kuluke da čine Turcima s narodom. Ali 18 septembra 1814, piše se Knezu Aksentiju iz Beograda ovo pismo:

(M. P.) Ćaja-Paša pokrovitelj.

Zdrav si Kneže Aksentije! Kako primiš ovu našu knjigu, u koji god ti sat ova knjiga dođe, u onu dekiku da si u Beograd došao čas pre; da nisi stao, no hajd brzo! Ako si bolan na kola da dođeš, ako… ti hajd na konju!

Sva je prilika, da je ovo pismo pisano onda kad je u Beograd došao glas o Hadži-Prodanovoj buni, pa su Turci tražili Kneza Aksentija u svoje ruke, da im bude talac i jamac za povratak mira. Jer ovo mu je pismo upućeno u „Čibutkovicu,“ a odmah drugo, od Ćaja-Paše, 30 septembra 1814, što je pisano u Čačku, upućuje mu se u Beograd.

Evo šta mu ćehaja piše iz Čačka:

„Zdrav si Kneže Aksentije! Evo ti sad pišem i vraćam ovo moje pismo, da jesam ti blagodetelj tvoj, i ti ništa nemoj se bojati, no slobodan budi: ja, kad dođem, hoću te odmah pustiti; to celo da znaš! I Knez Teodosije da se ne plaši; jeste se čulo u njegovoj nahiji nešto, ali ćemo mi sve to umiriti: ali on neka prati jednu knjigu u njegovu nahiju, da se veća buna ne čini, no neka gi (ih) slobodi sve. U Čačku 30, septembra 1814.“

Po svršetku ovoga pašinog pisma, stoji još ovo:

„I također ja vas pozdravljam, Živko pisar, Kneže Aksentije; tvrda je vera naša hristijanska, slobodan budi, i poslušajte tamo što vam se zapoveda, a za vas moja je briga; takođe i za Kneza Teodosiju“.

Posle ovoga, dolazi pismo kojim mu se zapoveda da gleda uhvatiti Hadži-Prodana. Evo i toga pisma:

„Zdrav si Kneže Aksentije! Evo ti sada dajem na znanje kako je Hadži-Prodan, sa četiri hajduka, otišao u beogradsku nahiju, i za njim je otišlo 15 pandura, oterali trag; no sad uput, kako primiš ovu knjigu, jedan sat pre za njim, traži ga, i teraj ta, ne bi li ga živa ili mrtva dobavio, zašto već on se više ne nazivlje ni carev ni vezirov“. —

Tako piše Ćaja-Paša, a dalje nastavlja Živko pisar ovako:

„I također ja vas pozdravljam, Gospodaru Kneže Aksentije! Sva je tvoja dobrota i vlast u našega pokrovitelja Ćaja-Paše, i eto ti sada opisujem: slobodan budi i serbez, i ovu rabotu, što ti pišemo, gledaj ne bi li gde god ica uhvatio! I vaše sam pozdravlje primio u pismu, i tako sam paši kazao, da je sve to mirno i pošteno u vašoj nahiji, i tako ti paša blagodari i zahvaljuje ti velikim darom. I da Bog da da Hadžiju Prodana živa uhvatite ne bi li ti našem paši veselost srca opisao. U Čačku 10 oktombra, 1814“.

Posle ovoga pisma, ima jedno Knez-Miloševo, koje mu je pisao u Rogači, 13 novembra 1814, i u kom mu javlja da dolazi u Beograd, i da hoće baš u njega da odjaše, nego da mu „očisti i istrebi“ jednu sobu u svom konaku!

Za tim dolazi poslednje pišemo od Ćaja-Paše, pisano 4 februara 1815. Ćaja-Paša se čudi što mu Knez Aksentije ne donosi poreske pare. kad zna da je paši „seklet“ za pare?

Kad je Sulejman-Paša prvi put poslao vojsku, i svoga bimbašu Kara Mustafu, da uguši ustanak srpski 1815, onda je Knez Aksentije, s nekoliko stotina ljudi iz svoje knežine, pošao s tim Turcima, da pomogne utišati bunu. Ovako je došao u Čačak, i ostao tu s Turcima s jedne strane kao posrednik za umirenje Srba, a s druge, kao jamac za tursku bezbednost.

Kad Ćaja-Paša¹ pogibe kod Čačka, i Turci pobegoše preko Dragačeva, onda je i Knez Aksentije morao s njima uzmicati: ali se u Guči nekako iskrade od Turaka, pa, sve kroz šibljake niz reku Belicu, umakne u selo Lisice k svom šuraku Iliji Jokoviću, odakle pređe preko Morave, udari na Karadag u nahiji rudničkoj, i ode Knezu Milošu, koji ga uzme sa sobom i odvede k Jagodini, kuda je i sam morao ići.

Biće da je srpska ustanička vojska, dok se Knez Aksentije nahodio među Turcima, i dokle je držan za protivnika narodnom ustanku, udarala na njegovu kuću, i učinila mu veliki kvar.

To se vidi iz pisma Kneza Miloša, koje mu je pisao u Brusnici 2 juna 1815:

„Pozdravljam vas, Kneže Aksentije, piše Knez Miloš: — i tako vam dajem na znanje, kako ovo moje pismo primite, vera vi je tvrda, slobodno k meni dođite, da se razgovorimo. Ja da sam znao da će te se vi tako odmah izbaviti, ne bih vam ni u što darnuo. A ovako, dok se razgovorimo, može biti da ću ti sve vratiti, i ne boj se do mene ništa“!

U drugom pismu, koje mu je pisao iz Crnuće, 6 juna 1815, veli Knez Miloš da će mu, za staru ljubav, vratiti što je god njemu „doterano“, pa ga zove k sebi, ali ovako preporučuje:

„I kad blizu mene budete, u jednom se selu zaustavite, i pisara vašega, s nekoliko ljudi unapredak k meni opremite, da ja znam i da vas, s mojim ljudma, primim, i ja ću u nedelju se u Kragujevac krenuti“.

Došavši ovako Knezu Milošu, Aksentije je, kao što je već pomenuto, otišao s njim k Jagodini.

Ima još jedno pismo koje mu je Knez Miloš pisao „u putu ka Karanovcu“, pošto je isterao Turke iz Požarevca, i pošao da i Karanovčane primi, i isprati u Pazar. Pismo je to pisano 29 Juna 1815. U tom pismu Knez Miloš preporučuje Knezu Aksentiju i Prota Smiljaniću, da idu čas pre s vojskom na Drinu kuda će i on sam pohitati, samo dok o Karanovčanima bude gotov.

Kad je Knez Miloš, 1815, uglavio ugovor s Marašli-Ali-Pašom, onda je Knez Aksentije bio jedan od poslanika srpskih koje su odmah iz Ćuprije poslali u Carigrad, gde je imao ostati kao srpski agenat do izmene, tojest, dokle se drugi ne pošlje da ga izmeni.

Pošto se vratio iz Carigrada, malo je imao učešća u narodnim poslovima: starost i nemoć bile su ga već savladale. Preminuo je 28 januara 1820, i ukopan je kod crkve u Čibutkovici, mestu rođenja svojega.

---

1. Ćaja-Paši je pravo ime Ibšir, a imao je čin Mirmirana, što je ravno činu đeneralskom, za to se i zvao Paša, ma da je bio Ćehaja Muhafizu beogradskom. ↩︎

Mijatović Vasa, dobrotvor, rodio se 1842, u selu Belotiću¹, u okrugu užičkom od oca Miće i matere Marije.

Još u devetoj svojoj godini, Vasa je ostavio svoje rodno mesto, i otišao u Požegu, sestri svojoj, koja je bila udata za požeškog sveštenika.

U Požezi je Vasa svršio tri osnovna razreda, pa je onda prešao u Valjevo, gde je stupio, kao šegrt, u Tadića trgovinu. Tu je služio pet godina.

Iz Valjeva Vasa dođe u Beograd 1860. Ovde je služio više gazda. Zasluživši nešto novaca, otvorio je najpre vinarsku radnju, pa za tim je otpočeo i radnju kavansku.

Vasa je svoj posao razumevao dobro, a radio ga je savesno. S toga je njegova radnja vrlo lepo napredovala.

Pre 15 godina kupio je na Teraziji gostionicu „Kasinu“, i tu je produžno napredovati u radnji i tekovini svojoj! U tom radu ga je i smrt snašla 17 marta 1899.

Svoje imanje: kuću na Terazijama (zvanu Kasina), kuću u Dečanskoj ulici s kafanom „Mali Pariz“, plac u Jovanovoj ulici, pokretnost, i hartije od vrednosti, po isplati izvesnih legata i dugova, Vasa je ostavio Domu sirotne dece u Beogradu!

Vasa je bio čovek vredan, pametan, i čestit u svakom svom trgovačkom radu. Zato su ga ljudi voleli i uvažavali. A kako je još bio vrlo duhoviti dosetljivac, to je gotovo svaki rado slušao njegove dosetke. Njegove su dosetke često bile i vrlo masne, zato su ga poznanici od mila prozvali Vasa Bezobrazni!! I to se načinilo kao pravo ime!

Vasa je to znao, i nije se srdio, samo je onom ko se polakomio njega žacnuti, odmah vraćao šalu s velikim kusurom!

Bog da ga prosti!

---

1. Belotić je zaselak sela Kamenice u opštini Karanskoj, u srezu užičkom. ↩︎

Mijatović Milan, rodio se u Jasku, u Sremu, godine 1805. Osnovnu školu svršio je u mestu svojega rođenja, gimnaziju u Karlovcima, a prava u Kezmarku i u Pešti.

Svršivši prava, stupio je u advokatsku kancelariju Todora Pavlovića, u Budimu.

Na skoro mu se dogodi slučaj s koga je promenio i mesto življenja i način života. Bio je zavoleo neku devojku, ali se, nje radi sreo, sa suparnikom s kojim je morao sabljom deliti megdan. Sablja mu je dala ranu u vita rebra, ali nije devojku koju je obožavao.

Za to ostavi i advokatski rad i Budim pa, 1836, godine dođe u Srbiju.

Po dolasku ovamo, najpre je postavljen za profesora gimnazije u Užicu, odakle je, 1840, prešao u Kragujevac, a 1844 već ga vidimo kao profesora u beogradskoj gimnaziji, gde je ostao do smrti, koja ga je snašla 21 aprila 1853.

Mijatović je predavao zemljopis, a prvih godina, i mitologiju.

On je napisao i, godine 1852, štampao, „Opšti zemljopis“ knjigu za gimnazije u Srbiji.

Mijatović je bio čovek klasički obrazovan; on je znao latinski i govoriti i pisati što može biti lepše.

Mihailović Živko, rodio se u selu Umčarima, u nahiji gročanskoj, 1770.

Kad su dahije počele veći knezove po Srbiji, Živko nije ono ni u kakvoj vlasti; samo je bio čovek uvažen u svojoj okolini, i na Turke je strašno mrzio. Kad se ono Vasa Čarapić, pošto mu dahije posekoše brata Marka, odmetnu u planinu, Živko iz Umčara bio je treći drug, koji mu je došao u Avalu.

Docnije, kad je buna otvoreno planula, Živko se borio kao vojnik svuda sa svojom nahijom, i postao je u vojsci kapetan. Ali kako je vrlo često imao više posla oko sustva i uprave, nego oko bojeva, prozvan je Knez Živko, pa to ime ostalo mu je do smrti

Godine 1813, bio je prebegao preko Dunava, ali, ne mogući se udaljiti od dogleda svoje drage otadžbine, boravio je blizu leve obale dunavske.

U početku godine 1815, poruči mu Knez Vićentije iz Koraćice da gleda, prvih dana časnoga posta, da pređe u Srbiju na carski Itlak-ferman¹, te „da na kućištu starom iznova kuću digne, i deci svojoj što vatrice propiri“!

Među tim je u selu Rudovcima već bio onaj sastanak na kom je ugovoreno: da se ma novo ustaje na Turke, da se Miloš uzme za vođa ustanku, itd.

Živeo se preveze na Grockoj, i ode u svoje selo Umčare. Tu se je malo pozabavio, pa se krene u Rudovce; ali u putu sretne nekoga Božu iz Vukasovaca, koji je na onom skupu bio, pa se već vratio.

Boža kaže Živku da je na sastanku uglavljeno:

• Da se na Cveti javno ustane na Turke, i
• Da se Miloš uzme za vođa ustanku hteo ne hteo, itd.

Čuvši to, Živko ode u Koraćicu Knezu Vićentiju, svom prijatelju, da se s njim razgovori šta dalje, da se radi. U Koraćici zateče gročanskoga muselima, koji je tražio od naroda oružje. Od Kneza Vićentija, na ime, iskao je Turčin sablju srebrom okovanu.

— Niti u mene ima sablje, ni u naroda oružja, moj aga! odgovorio je Vićentije: — nismo nikad ništa ni imali, a i što smo imali, to nam je u Nemačkoj nešto oduzeto, kad smo prebegli preko vode, a nešto smo poisprodavali da se izranimo hlebom.

Muselim se digne i ode. Živko i Vićentije dogovore se sada šta da rade, pa ovaj poslednji ode u Rogaču Nikoli Katiću, sestriću Katića Janka, da i s njim uglavi smišljeni rad, a Živko se spusti kući u Umčare da oštri kremenje.

Kad mu stigne pismo od Kneza Miloša, Živko uzme nekoliko druga te, ispod Grocke, predsretne i potuče neke Turke. Za tim skupi nekoliko stotina seljaka i pođe na Grocku. Na brdu više Grocke, ostavi družinu s dugim puškama, a s nekolicinom, koji su mogli skloniti pištolje pod gunjeve, dođe k muselimu. Svojega pak oružja, kao knez, Živko nije ni krio.

Kazavši muselimu da je opet planula neka vatra u narodu, Živko mu predloži: ili da se bolje utvrdi, ili ranije da bega! A ako bi, produžio je Živko: — hteo njemu dati nešto svojih sejmena da ih udruži sa Srbima, „ja bih se, veli, podvatio da te hajduke pohvatam, i nahiju gročansku sa svim očistim“. Ovo je govorio samo da bi sejmene izmamio među Srbe, te da im uzme oružje, jer Srbi oružja nisu imali koliko je trebalo.

Muselim mu ne dadne sejmena, nego ga ovlasti da sam digne Srba koliko hoće; i s njima da gleda rasterati hajduke, a ako ne mogne, da mu javi, te da gleda šta će i kako će. I tako ih otpusti. Malo docnije, stigne Živka kavaz, i kaže da ga zove muselim da mu nešto kaže. Srbi se dosete da on samo hoće da odvoji Živka od njih, pa ili da ga ubije, ili da ga zatvori. Za to se sa Živkom svi vrate. Videći ih opet sve, muselim rekne:

— Hajde, Živko, hajde; ne trebaš mi sada. I drugi se put možemo razgovoriti za ono što mi je palo na um.

Tek što Živko, s drugovima, izađe na brdo, k ostalima, a stigne Vićentije iz Koraćice. Sada njih dva narede da se narod iz goletnih sela kraj Dunava digne u šumu, u tvrde zbegove, kako ne bi beogradski Turci grunuli, i veliku štetu učinili. Još su se kmetovi spremali da pođu na taj posao, a dopadne glas da muselim pali Grocku i seče Gročane! Srbi odmah strče ka Grockoj, a kad tamo, a muselim s Turcima pobegao na ostrvo u Dunavu, i odande se spustio u Smederevo.

Pošto je tako očišćena Grocka od Turaka, i pošto su tvrde stranke postavljene da čuvaju put od Smedereva, Srbi se dignu na Boleč, te tu načine šanac.

Na taj šanac udarao je sam beogradski vezir Sulejman odmah pošto je svoga sina, i Ćaja-Pašu, otpravio bio k Čačku, ali se i on, posle uzaludnog puškaranja ceo jedan dan, vratio u Beograd, ostavivši na Boleču dosta mrtvih i ranjenih Turaka.

Kad se je svršilo ratovanje, Živko je ostao kao Knez na nahiji gračanskoj, i sedeo je, najpre, u Umčarima, a posle, više godina, u Grockoj.

Godine 1835, februara 23, Knez Miloš je Živku, kao zaslužnom čoveku, odredio 250 talira penzije².

U poslednje vreme svoga života, bio je neki „Upravnik kneževoga dvora, u Topčideru“. U toj službi zastala, ga je i smrt 17 dekembra 1835. Ukopan je više oltara gročanske (stare) crkve; i na grobu mu je ploča od crvena mramora s običnim natpisom.

---

1. Upravo: Itlak-fermani, što bi značilo: ferman o amnestiji. ↩︎
2. Ukaz od 23 februara, 1835 br. 532, Srpske Novine br. 7. 1835. ↩︎