Категорија: A-Š

Mihailović Stevča, državnik, rodio se u Jagodini meseca januara 1804 godine.

Za prve vlade Kneza Miloša bio je carinarski činovnik. Knez Miloš je bio za njega udao svoju sinovicu Mirjanu, kćer svoga po majci brata Jakova sina Obrenova.

Docnije mu je ova žena umrla, i Stevča se oženio drugom.

Za vlade Kneza Mihaila Stevča je bio okružni načelnik u Čačku.

Godine 1842, čuvši da je Vučić došao u Kragujevac, i onde digao bunu na Kneza Mihaila, Stevča uzme kupiti vojsku, da ide Knezu u pomoć; ali jedno što mu je kupljenje vojske išlo sporo, a drugo što je izabrao put na Vraćevšnicu, na Ramaću, i Blaznavu, Stevča je jedva stigao do sela Trbušnice, a vojska mu se sva rasturi, i on bude prinuđen predati se Vučiću!

Tada je ostao bez službe, i neko vreme je ležao u zatvoru. Posle je pušten, došao u Jagodinu svojoj kući, i tu je živeo. Još docnije dobio je od države neko izdržavanje.

Godine 1858, pred biranje poslanika za narodnu skupštinu, okružni jagodinski načelnik Sima Božić označi Stevču kao kandidata varoši Jagodine. Stevča se uzme protiviti jer bi, kao poslanik, morao se odreći onoga izdržavanja koje je od vlade primao. Božić to javi ministru Garašaninu a ovaj odgovori:

— Neka Stevča ne detinji, nego neka se primi!

U skupštini, u Beogradu, Stevča bude izabran za potpredsednika a docnije, kad je Knez Aleksandar otišao, i vaspostavljen Knez Miloš, Stevča je bio i Knežev mestozastupnik; pa je bivao član i predsednik Državnog Saveta, predsednik ministarstva i ministar građevina.

Najposle je, zbog starosti i slabosti, stavljen u pensiju, i živeo je u Beogradu kod svoje kuće.

Stevča je umro u Beogradu 19 septembra 1888 godine, i sahranjen je s velikom svečanošću o državnom trošku. Docnije, kad je umrla druga žena njegova, koja ga je bila nadživila, njegove su kosti prenesene u Jagodinu, i sahranjene u porodičnoj mu grobnici u jagodinskom groblju.

Svoju dvokatnu kuću, u ulici „Miloša Velikog“, preko puta od vojne akademije, Stevča je ostavio Srpskom Narodnom Muzeju.

Stevča je pisao svoje memoare, koji su ostali u njegova zeta Jevrema Gudovića. Ovi memoari, ako se kad štampaju, najbolje će pokazati: ko je i kakav bio Stevča Mihailović.

Stevča je bio čovek srednjega rasta, malo boginjav u licu, a milovao je i nosio vrlo velike brkove, koje je pojačavao pramenima iz svoje brade, te su mu bili gušći i duži.

Neka mu je do veka hvala za dobro koje je učinio prosveti svoga naroda!

Mihailović Stanoje, knez iz sela Zeoka, u beogradskoj Kolubari, bio je čovek poznat i uvažen u narodu, a neprijatelj dahijama.

Dahije su bile zapisale i njega da pogube, 1804.

U prvoj poli januara, 1804, Mehmeda-Aga-Fočić, idući u Valjevo, udari na Zeoke, i ruča u Kneza Stanoja, ali mu i ne pomene ništa. Tek iz Valjeva, vrati on nekoliko momaka u Zeoke da odseku glavu Stanojevu, i u Bogovođi Hadži-Ruvimovu, pa da mu obe donesu u Valjevo.

Ovi Turci nađu Stanoja kod kuće, kažu mu da, po Fočićevoj zapovesti, idu u Beograd, i hoće u njega da ručaju.

Stanoje ih lepo dočeka.

Dok su sedeli u kući, pored vatre, dođe petao na kutnji prag, i kukurekne.

Jedan Turčin uzme šišanu, i rekne:

— Kneže, da ubijem onoga oroza?

— Evo, imamo ručka dosta, odgovori Stanoje: — a petak je: ali baš ako hoćeš — udri!

Turčin naperi pušku na petla, pa je, u čas, okrene i skreše Stanoju u prsi. Stanoje padne, a Turčin izvadi nož, i stane mu odsecati glavu.

U to Nikola, Stanojev sinovac, otrči u vajat, uzme kneževu šešanu, i vikne:

— Ne ćeš, Turčine, ni svoje glave odneti, ne!

Pa opali pušku, i Turčina zgodi posred kotlaca!

Druga dva Turčina, odmah zatvore vrata, i kad seljaci Zeočani dođu, počnu iz kuće vikati:

— Agina je zapovest, rajo; umirite se! Neka ide krv za krv!

I da bi se Nikola uverio da je odista ubijen ubilac Stanojev, isture onoga mrtvoga Turčina na polje da ga svi vide.

Seljaci stišaju Nikolu, te Turke ostavi na miru, i oni ih otprate do turskoga hana¹.

Batalaka piše da se je ovo dogodilo 14 januara 1804; ali te godine je 14 januara bio u četvrtak a ne u petak, kao što je Stanoje rekao Turcima!

Knez Stanoje sahranjen je u svom votnjaku kod kuće, gde je i poginuo. Na njegovu grobu leži ploča sa zapisom koji se ne može da pročita, jer ga je vreme već iskrunilo.

---

1. Memoari Protini, str. 55. ↩︎

Mihailović Nika, dobrotvor, rođen u Somboru 1811, a preminuo u istom mestu 15 februara 1895.

Mihailović je bio odličan pravnik, i postao je, baš s te jake svoje spreme u pravnim pitanjima, član magnatske kuće u Pešti. Tamo se borio svom snagom svojom protiv obaveznog građanskog braka u Ugarskoj.

Posle sebe, svoju je kuću ostavio somborskoj crkvenoj srpskoj opštini, a 170 lanaca krasne zemlje za sirotne srpkinje udavače.

Bog da ga prosti!

Mihailo mitropolit beogradski koji se u svetu zvao Miloje Jovanović, rođen je u varošici Soko-Banji 19 avgusta 1826 od oca Milovana i matere Marije. Stari mu se zovu Kašmerci. i u Banju su se doselili iz sela Trgovišta ispod Vridže.

Osnovnu školu učio je u mestu svojega rođenja, polugimnaziju u Zaječaru i u Negotinu, a bogosloviju u Beogradu. Dok je učio bogosloviju u Beogradu, bio je pitomac Mitropolita Petra.

Godine 1846, po svršetku bogoslovije, poslan je u Kijevo (u Rusiji), gde je svršio duhovnu akademiju, i zamonašio se 29 marta 1853 dobivši ime Mihailo. Aprila 19 postao je đakon a 16 jeromonah.

Vrativši se u otadžbinu (25 maja 1854) neko je kratko vreže bio profesor u beogradskoj seminariji, pa 14 oktobra 1854 bude posvećen za šabačkoga vladiku, na veliku radost svoga dobrotvora Mitropolita Petra.

Postavši vladika, Mihailo predloži, i arhijerejski sabor mu predlog primi, da se srpski jepiskopi i mitropoliti odreku svojih prezimena, i da se u napredak potpisuju samo imenom bez prezimena!

Politički događaji u Srbiji od godine 1858 i 1859 svrgoše s prestola Mihailova dobrotvora Mitropolita Petra, i Mihailo određen bi da za vreme primi upravu i beogradske jeparhije.

Godine 1859 jula 25 Knez Miloš sazva u Kragujevac (u Vulovića kuću) arhijerejski sabor, koji Mihaila izabra za srpskog Mitropolita „živu suštu Mitropolitu Petru“!

Možda je ovde vrelo gorčinama, koje je Mihailo morao okušati u potonjem životu svome!

Od godine 1859 do 18 oktobra 1881, Mihailo je upravljao srpskom crkvom, a tada, ne hotevši se pokoriti izvesnim državnim zakonima, dignut je s uprave jeparhiske i čak ostavljen bez ikakve pensije!

Tada je putovao u Bugarsku, u Svetu Goru, u Jerusalim i, najposle, otišao u Rusiju.

Godine 1889 meseca maja, došao je u otadžbinu, dobio opet jeparhiju, i na arhijerejskom prestolu ostao je do smrti, koja ga snađe 5 februara 1898.

Jak u obrednom i dogmatičnom bogoslovlju, Mihailo je i pisao vrlo mnogo za svojega života. Istoriski mu se radovi ne cene mnogo, ali u dogmatici, i u liturgisanju bio je i vrlo vičan, i veliki ustalac.

Čovek blage naravi, nije mogao svakad srećno upravljati tolikim i takim klirom kakav je bio pod njegovom vlašću. Lično pobožan i bogomoljan, nije moglo drugima uliti ni pobožnosti ni bogomoljstva! Naprotiv, ono crkveno „blagočinije“, koje je, za Mitropolita Petra, krasilo beogradsku crkvu, pri Mihailu je počelo opadati.

Mihailo je, na svom tako visokom i izloženom mestu, imao da ispija mnogu gorku čašu; i on je je gotovo svakad pokorno ispijao od 25 jula 1859 do 18 oktobra 1881. A tada se u njega javi neka želja za otporom, i ta ga želja stade prestola za čitavih osam godina!!

I lične uvrede, vređanja, i nepravde, snosio je Mihailo trpljivo, sa svim hrišćanski. Ta trpljivost izneveri ga, čini mi se, samo onda kada, posle dugoga čekanja i tumaranja po tuđini, opet dođe na presto (1889). Tada se je zaboravio toliko, da je sa amvona beogradske crkve javno rekao raka¹ bratu svojemu. Inače se gotovo svakad i u svačem umeo savlađivati.

Mitropolitsko mesto u Srbiji, i način, kako Mihailo dođe na to mesto, nekako su ga sa svim prirodno gurkali u politiku, i on nije bio s raskida mešati se u take poslove, a u njima nije nikad bio osobite sreće.²

Svojim mešanjem u politiku, ako je jednima i bio od kakve pomoći, drugima je bivao trn u oku. Zato je osuđivan i onde gde nije bio kriv, i onoliko koliko nije bio zaslužio.

Mitropolit Mihailo bejaše rasta malena, snage sićane, glasa slabačka, iznemogla, a glave u poslednje vreme sa svim ćelave; ali je lice njegovo bilo uvek blago, dobrodušno, i nekako svetiteljski lepo.

Dok mrtav ležaše na sredini beogradske crkve, sva crkva bejaše u crnini. Oko mrtva njegova tela stajali su kavaleristi s golim sabljama, a pred crkvenim vratima bila je vojnička straža.

Sahranjen je vrlo svečano u gotovu grobnicu, koju je njegov dobrotvor Mitropolit Petar bio spremio za počivanje svojim moštima. Ta je grobnica na levoj strani ženske crkve prema onoj u kojoj borave večni sanak Knezovi Miloš i Mihailo.

Mitropolit Mihailo načinio je crkvu i školu u Soko-Banji, mestu rođenja svoga.

Još je ostavio jedan fonad za školovanje dvojice srpskih monaha u duhovnim zavodima. I

Drugi je fonad namenio odbrani pravoslavne vere od napadanja!

Laka mu bila srpska zemlja!

---

1. Jevanđelje po Mateju, 5, 22. ↩︎
2. Pok. A. Persijani kazivaše kako mu je Ristić rekao za Mitropolita Mihaila: „Mitropolit je baš naš prijatelj, i želi da nam pomogne, ali za što se god prihvati, sve izađe kako ne treba.“ ↩︎

Mićić Jovan, rujanski srdar, rodio se u selu Mačkatu, više Užica. Za njegova detinjstva, roditelji mu pobegnu u Crnu Goru, i stane se u Gornjoj Morači; a kad Srbija, 1804, zarati s Turcima, ovi se vrate u svoju postojbinu, i nastane se u selu Rožanstvu, blizu Mačkata.

Kad je Knez Miloš, kao vojvoda, komandovao vojskom na onom kraju, Mićić je već bio uz njega momak, i odlikovao se je u bojevima osobitim junaštvom.

Najpre je pobio, u Čajetini, Turke Lomigore, i time je izašao na glas u svoj srpskoj vojsci.

Drugi put je Mićić osokolio na Bauriću, gde je, na Drinčićevu hatu, izašao na megdan nekakom Turčinu Bošnjaku, i pogubio ga.

Posle srpske propasti 1813, Mićić se odmetne u hajduke, a čim čuje da je ustao Knez Miloš 1815, odmah dođe u Crnuću, i stavi se pod zastavu i komandu Miloševu.

I u novom ratu, Mićić se odlikovao svuda, a osobito na Čačku, i u Dragačevu, goneći Turke koji su, posle poraza svoga na Ljubiću, uzmicali ka Senici.

Kad se ratovanje svrši, Mićić ostane uz Kneza Miloša, kao momak njegov. Godine 1819, septembra 13, postavi ga Knez Miloš za kneza, a docnije za srdara knežini Rujnu.

Kao srdar rujanski, Mićić je ostao dugo. Za to vreme sedeo je mahom u Čajetini, ali je i u Arilju imao svoje konake. Njegova je dužnost bila, pored ostaloga, da dobro pazi na Turke Užičane, i da njihovu silu i samovolju ukroćava.

Ali, besprekoran u ratu i u branjenju narodnih prava od tuđina, Mićić je bio, u ravnoj meri, lakom i na tekovinu svojih sugrađana. S toga su se digle na nj velike tužbe Knezu Milošu.

Da bi nezadovoljnike utišao, i da bi svačiju samovolju stegao, Miloš je poslao u užičku nahiju Vujicu Vulićevića i Protu Žujovića da sve te tužbe izvide. A Mićiću je pisao da se, čas pre, izmiri sa svojim tužiocima „primolivši ih nešto da mu oproste, a nešto da im vrati u novcu, u stoci, ili čim može, tekem da sve legne pre dolaska komesara“!

Drugi put, kad se Mićić s Demirom bio posvađao, slao mu je u komisiju Iliju Markovića iz Šapca i Protu Mateju Nenadovića.

Posle ustava 1838, Mićić je naimenovan za načelnika okrugu užičkom s činom pukovničkim.

Godine 1842, kad se ono u Srbiji izvrši velika promena, Mićić se je, kao prijatelj Obrenovića, iz Užica bio krenuo ka Kragujevcu da božem okrene pobedu na njihovu stranu; ali, posle uzaludnoga oklevanja u Čačku, u Bresnici, Vraćevšnici, i Trbušnici, ne učinivši ništa, naumi i pođe da beži u Crnu Goru, pa ga, u Zlatiboru, u mestu Zovi, u čobanskoj kolibi, opkoli Miljco Trifunović, novi užički načelnik, s 200 ljudi, uhvati, veže, i svede u Užice. Iz Užica je poslan u Beograd gde je, pričaju, na volujskim kolima, vožen kroz turske ulice, na porugu onih koji su se onda slavili pobedom. Odavde je oteran u Gurgusovačku Kulu, u kojoj je umro 27 dekembra 1844.

Priča se da je, kao sužanj u kuli, iskao malo čorbe da jede, i za to obricao sto dukata, pa mu braća nisu htela dati!…

Docnije, meseca maja 1856, sin njegov Jevrem preneo je kosti njegove u Arilje, i sahranio ih kod crkve.

Mićić je bio strašan za Turke na onom kraju. On je svakad išao kao kakva oružana sila. Boraveći na Čajetini, on u Užice, i u najmirnije dane, ne bi slazio bez 40 svojih odabranih momaka. Njegovi su hatovi bili iz najčuvenijih rgela u turskoj carevini, a rahtovi i nakiti bili su za pravu priču. On pak, srdar rujanski, živeo je, nosio se, i provodio, kao kakav mali carić na istoku.

Sa svega toga, bio je neprijateljima srpskim veliki i strašan.

Kad se je, godine 1834, udarala državna granica između srpske kneževine i turske carevine, Mićić je neobično revno nastajavao da što više sela i prostora dođe ovamo k Srbiji, a da ne ostane poda Turskom. Želja mu je bila da granicu svede Limom na Višegrad, ali mu ta lepa želja osta pusta.

Mićić je bio čovek srednjega rasta, vrlo pun, glomazan, ali na konju lak, na pušci pouzdan, i u svemu hitar kao pravo zlatiborsko čedo.

Od krvi ljudske nije se grozio ni najmanje, pa bila ona neprijateljska ili prijateljska.

Pored mnogih tereta, pravih ili nepravih, na njegovu se dušu stavlja i smrt Mladena Milovanovića, bivšega predsednika Soveta, za vremena Karađorđeva, koji je poginuo u Očkoj Gori, više Čajetine. Nehvalan spomen ostavio je u Rujnu svome imenu i svojom velikom slabošću prema ženskoj strani. Njegovo junaštvo na tom polju stvorilo je poslovicu koju onamo svak zna, ali koja se zapisati ne može sa svoje suvišne nagote!

Medaković Danilo, rodio se u Zrmanji, u Lici, 26 januara, 1819 godine.

Osnovne i srednje škole učio je u Gračacu i u Zadru, a filosofske i državne u Beču i u Berlinu. Na kraju godine 1847, na lipskom universitetu, postao je doktor u filosofiji.

Medaković je bio prešao u Srbiju još godine 1837, i služio je najpre u savetu, a posle u financiji. Godine 1839, bio je protokolista, a godine 1840 stolonačelnik u popečiteljstvu financije.

U drugoj poli 1842, kad je Knez Mihailo ostavio Srbiju, otišao je za njim i Medaković, i od toga doba, često se nalazio ili uz Kneza Mihaila ili uz Kneza Miloša.

Svršivši visoke nauke, na koje se je odao tek pošto je ostavio Srbiju, Medaković je, od novembra 1848, počeo izdavati političke novine Napredak, i, izdavao ih je do maja 1849. A kad mu vlast taj list zabrani, on je, od 1851 do maja 1852, uređivao Južnu Pčelu, pod imenom svoga brata Milorada Medakovića, u Novom Sadu.

Meseca jula 1852, počeo je, u Novom Sadu, izdavati politički list Srpski Dnevnik, s književnih dodatkom Sedmicom.

Za krimskoga rata, i za događaja u Srbiji 1857 i 1858, Dnevnik je pisao onako kako je većina naroda srpskog milovala. Za to je bio veoma rasprostranjen, a u Srbiji više puta zabranjivan.

Godine 1859, kad je Knez Miloš već vladao u Srbiji, Medaković proda Dnevnik i Sedmicu, pa pređe u Beograd, gde je ostao do godine 1862.

Za to vreme, u Beogradu se je govorilo da Medaković radi da kupi od vlade državnu štampariju, koju je ondašnji ministar financije Jovan Gavrilović, ne znam rašta, hteo prodati.

Ali misao o prodaji toga, toliko korisnoga zavoda, nije našla odobrenja baš ni u koga.

Godine 1862, Medaković se je vratio u Novi Sad i, nanovo, krenuo list Napredak. Na ovom poslu, nije ostao dugo, nego je, na kraju 1864, list predao u druge ruke, a sam se povukao u privatan život.

Iza toga se je odselio u Zagreb, i onamo je stalno počeo živeti, kao čovek privatan, s dobrim imanjem.

Medaković je bio član Srpskog Učenog Društva, u Beogradu.

Umro je u Zagrebu, 5 novembra 1881 godine.

Pored tih raznih listova, i nekolikih kalendara, srpskoj je književnosti od D. Medakovića ostalo:

1. Povesnica srpskog naroda od najstarijih vremena do godine 1850, četiri knjige, u Novom Sadu, 1851—1852;
2. Obrazine u Dnevniku Napretku, u Novom Sadu, 1864;

U rukopisu je ostavio prostran Život Kneza Mihaila, I Istoričko-političku raspravu o vojničkoj krajini austriskoj.

Matić Petar, rodio se u Ležimiru, u Sremu, 27 juna 1797.

Učio se je u mestu rođenja; gimnaziju je svršio u Karlovcima, filosofiju u Pešti, a prava u Beču. U naukama je, u opće, bio veliki ustalac; 21-ve svoje godine, položio je, u Pešti, doktorat u filosofiji.

Svršivši prava u Beču, najviše se nalazio oko Davidovića, pomažući mu pisati novine koje je, posle Davidovićeva odlaska u Srbiju, za dve godine sam izdavao.

Uređujući te novine, spremio je i „Dafnisa“, i preveo „Gesnerove idile“, koje su obe knjige u Beču i štampane.

Iza toga je ušao u austrisku državnu službu, i bivao je sindikus u Kostajnici, Belovaru, i u Petrinji. Za to vreme, prilagao je mnoge sastavke, ponajviše vesele i zabavne, u Srpski Letopis.

Kad mu bolest ulozi stane dosađivati, penzionira se. Kao penzionar, živeo je u Petrinji, Mitrovici, Binguli, i, najposle, u Šidu, gde je i preminuo 12 februara 1860.

Matić se je, do poslednje svoje starosti, bavio književnih poslovima, i više je članaka napisao u Sedmici.

U Karlovcima je izdao kritiku o prevodu Psaltira.

Posle smrti, ostali su njegovi ovi rukopisi:

1. Srpska gramatika;
2. Srpska istorija;
3. Tolkovanje tuđih reči u sv. pismu;
4. Tolkovanje tuđih reči u srpskom jeziku;
5. Ortografija.

Sve te svoje rukopise poklonio je karlovačkoj biblioteci. Njega je oplakao, u Danici br. 3., Miloš Svetić.

Matić Dimitrije, rodio se u Rumi, u Sremu, 18 avgusta 1821. Odonuda je, kao mladić, prešao u Srbiju, i učio se je najpre, u vojnoj školi, a posle u novom liceju, u Kragujevcu.

Po svršetku škole, bio je ušao u državnu službu.

Docnije ga je srpska vlada poslala u Nemačku na nauke, gde je, učeći prava, postao doktor u filosofiji.

Vrativši se s nauka, Matić je, 17 avgusta 1848, postavljen za profesora prava u liceju beogradskom. Tu je ostao do 14 jula 1851, pa je premešten za sekretara u apelacioni sud, otkuda je, 19 marta 1855, otišao za načelnika spoljnome odeljenju ondašnje kneževe kancelarije.

Od načelnika odeljenja, postao je, 15 oktobra 1858, član kasacionom sudu, kad je Knez pustio iz ruku sudsku vlast, i preneo je na sud kasacioni.

Knez Miloš, odvojivši ministarstvo prosvete od ministarstva pravde, postavi, 22 oktobra 1859, Matića za popečitelja prosvete.

S toga mesta, Matić je vraćen opet u kasacioni sud 12 novembra 1860 gde je ostao do 29 dekembra 1862, kada je postao glavni sekretar državnog Saveta.

Namesnici kneževa dostojanstva, 24 septembra godine 1868, postaviše Matića za ministra prosvete i za zastupnika ministru spoljnih poslova.

U ovom poslednjem ministarstvu, Matić je samo potpisivao, a poslove je upravljao sam namesnik, g. Jovan Ristić.

U ministarstvu prosvete pak, Matić je pokazivao mnoge volje i mnogo žurbe; trčao je sobom u škole niže i više, na učiteljske zborove, u škole nedeljne; svud je hrabrio, izazivao, propovedao: da se radi, a sam je uradio jedno ozbiljno delo, i to je: prva učiteljska škola, koja bi otvorena u Kragujevcu.

Još kao profesor, kao član učenog društva, i sada, kao ministar, Matić je vrlo često izražavao želju: da se podigne srpski universitet; ali za takav rad nije učinio ni jedne ozbiljne pripreme.

Matić se je uvek starao da se pokaže kao čovek dobra srca. I odista, u službi, nikad nije bio brz da upropasti mlađega, koji bi što skrivio. Neki su mu ovu dobrotu rđavo razumevali, a ja je cenim mnogo više od nečije oštrine, često nepromišljene, a svakad štetne.

Na poslu je bio vrlo vredan, čak se može reći da je bio prgav.

— Ne mogu, brate, da ručam, govoraše on: — kad mi na stolu, u kancelariji, ostanu nesvršena akta.

I da bi svoju savest umirio, digao bi, pred po dne, sve akte sa svoga stola, razdao bi ih mlađim činovnicima na rad, pa bi onda uzeo gušče pero i, njegovom peruškom, očistio bi i opajao svoj sto, tako, da ni zrno peska ne ostane na zelenoj čosi. I tek pošto bi sto tako raščistio, išao bi kući na ručak!

Po dobroti srca, i po patriotskom oduševljenju, Matić se je zauzimao za mnoge korisne stvari, ali, po mekoti svoga karaktera, nije gotovo ni jednu, osem učiteljske škole, priveo u delo. U Matića je baš s toga, za mladosti, bio mnogo veći glas nego zasluga, a u starosti mnogo manja cena nego vrednost.

Godine 1872, avgusta 10, odstupivši od ministarstva prosvete, Matić je otišao u državni savet za člana, u kom je zvanju ostao do smrti.

Posle rata od 1876, Matić je, s Filipom Hristićem, poslan u Carigrad, gde su njih dva, 16 februara 1877, uglavili s Portom mir, koji je trajao do dekembra te 1877 godine.

Književni poslovi Matićevi ovo su:

1. Marko Avrelije, najdobrodeteljniji car rimski. Prevod s nemačkog, u Beogradu, 1844;
2. Pohvala Marku Aureliju. Prevod s francuskog, u Beogradu, 1884;
3. Objašnjenje Građ. zakonika za Srbiju, u 4 knjige, u Beogradu, 1850—1851;
4. Javno Pravo Srbije, u Beogradu, 1851;
5. Načela umnog i državnog prava, u Beogradu, 1851;
6. Mašatovua francuska gramatika, u Beogradu 1854;
7. Beseda koju je govorio na hiljadugodišnjicu sv. Ćirila i Metodija, 1863, u Beogradu;
8. Istorija filosofije, po Dru Švegleru, u Beogradu, 1865.
9. Nauka o vaspitanju, po Rimu i još nekim piscima, u Beogradu, 1866.

Matić je preminuo u Beogradu, 17 oktobra 1884, od vodene bolesti.

Bio je srednjega rasta, crne masti, jako kosmat; kratkovid, u govoru brz, ali kad bi hteo što svečanije besediti, umeo se je i umeriti, sa svim kako treba.

Matejić Paulj, rodio se u selu Meljnici, u Gornjoj Mlavi.

Paulja je postavio buljubašom Petar Dobrnjac, još u početku ratovanja, a docnije Paulj je, hrabrošću, i drugim odličnih svojstvima, obratio na se pažnju, i postao vojvoda u Gornjoj Mlavi.

Godine 1809, u onom spremanju za osvojenje Niša, vojvoda Paulj bio je načinio šanac poviše sela Kamenice. Maja 19, kad na Sinđelića, na Čegru, navališe Turci sa svih strana, a Miloje ne davaše da mu se ide u pomoć, Paulj nije mogao odoleti srcu nego, i preko zapovesti, potrči Sinđeliću u pomoć; ali dokle on stigne, Turci šanac tako opteku i stegnu, da je Sinđelić, da ne bi živ pao Turcima u ruke, junački skresao pištolj u džebanu, i odleteo u vazduh. Matejića pak, sama, s malo njegove vojske sretnu Turci, razbiju ga, i nateraju vratiti se. Te tako se i on, s drugima, povuče k Deligradu.

Posle toga nesrećnoga slučaja, Matejić se je najviše nalazio u Deligradu.

Godine 1812 i 1813, u „Delovodnom Protokolu“ Karađorđevu ima 10 brojeva pod kojima je pisano samo vojvodi Paulju Matejiću¹.

Godine 1813, bio je prebegao u Nemačku, i Austrijanci su ga bili poslali, za neko vreme, u Leobu; ali se je, 1815, vratio u otadžbinu, i umro je kod svoje kuće, u selu Meljnici.

Da vojvoda Paulj nije uradio ništa drugo, već samo ono što je, u strašni čas, jedini on, kada je zlosrećni glavni komandanat Miloje, ostavivši šančeve i topove, pojahao konja i odjurio k Deligradu, poleteo u pomoć vitezu Čegrskom, dovoljno je da mu svaki Srbin, kad ga god pomene, zahvalno rekne:

— Večna ti slava, diko lepe Mlave, Paulju Matejiću!

Dopuna

Matejić Paulj iz Meljnice, mlavski vojvoda, isprosio je za sina Budimira ćerku vojvode Momira iz Lučice, pa je onda uzeo telala u Požarevcu, te je ovaj na četiri glavne varoške ulice viknuo ovako:

Vojvoda Paulj iz Meljnice isprosio je ćerku vojvode Momira iz Lučice za svoga sina Budimira!

Ovo neka se zna!!!

To je bila kao svadbena objava!

---

1. 778, 783, 811, 862, 1014, 1066, 1171, 1206, 1243 i 1255. ↩︎

Marković Svetozar, publicista, rodio se u Zaječaru, septembra meseca, godine 1847.

Osnovnu školu svršio je u selu Rekovcu a polugimnaziju u Kragujevcu. U Beogradu je dovršio gimnaziju, i dve godine tehničkoga odeljenja u Velikoj Školi.

Godine 1866 carska ruska vlada javila je vladi srpskoj, da je u Институту инженѣровъ и путей саобщтенія u Petrogradu otvorila dva mesta za dva pitomca iz Srbije.

Na to srpska vlada odabere iz Velike Škole Aleksu Kneževića i Svetozara Markovića, kao odlične đake, za pomenutu školu.

Pisac ovih redova, po naredbi ondašnjega ministra prosvete, ova je dva mladića odveo i predstavio ovdašnjemu ruskomu konsulu, N. P. Šiškinu, koji im je vizirao putne isprave, i dao potrebna uputstva za Petrograd.

Godinu dana docnije, o Moskovskoj etnografskoj izložbi, pisac je, za svoga bavljenja u Petrogradu, pohodio Институтъ Инжењеров, u kom su se učila ona dva mladića Srbina. Kneževića je video u školi, a Svetozar je, po savetu lekara, sa slaba zdravlja svojega, bio otišao na jug. Docnije je Marković morao sa svim ostaviti Petrograd, u kom lima nije ni malo prijala njegovomu i inače slabačkom zdravlju.

Koliko je egzaktne nauke Svetozar izneo iz škole, u kojoj se, u svoje vreme, učio i znameniti Totleben, teško je odrediti, ali da je žudno čitao i dobro pamtio sve što su pisali Černiševski i drugi ruski pisci, obelodanio je on sam potonjim radom svojim.

Svetozar je, vidi se po svemu radu njegovu, bio mladić s obilnim umnim darovima, a uz to je imao dušu dobru, i srce bolećivo.

Još dok se bavio u Petrogradu, napisao je članak: Pevanje i Mišljenje, u kom je napadao na ondašnji pravac naše lepe književnosti, tražeći da pesnici više misle kad pevaju, i da u pesmi glavno bude zdrava, jezgrovita sadržina, a ne pesnička forma.

Godine 1869, Svetozar je prešao u Švajcarsku, na Cirišku politehniku. Zbog članka „Naše obmane“, u kom je kritikovao naš Ustav, izgubio je državnu pomoć.

U to vreme, već je bila postala družina, koja se zvala: Ujedinjena omladina srpska. Svetozar se nije slagao s programom rada toga udruženja. Zato je ogledao člankom: Velika Srbija, da istavi pogrešnost toga programa, i da omladinu uputi realnijim radikalnijim pravcem, ali u tom nije mogao uspeti.

Vrativši se u Srbiju 1870, Svetozar je počeo samostalno raditi o udruženju na novim osnovima. U toj nameri počeo je izdavati list Radnik. U tom listu pokazao je i svoje veliko znanje, svoju bogatu načitanost, veliko bogastvo ideja, i dotle neobičnu lakoću i jasnoću u pisanju i izlaganju. On je raspravljao veliko i zapleteno društveno pitanje, koje u svetu pokreće milione radnika; to je pitanje Radikalni preobražaj društva. Kakav titanski teret za mladića od 23 godine!!

Posle nekog vremena, list Radnik je morao prestati, a i sam Svetozar ukloniti se iz Srbije u Ugarsku, u Novi Sad.

U Novom Sadu Svetozar je dovršio i izdao svoju studiju: Srbija na Istoku. Tu je, dalje, izradio članak: Realizam u nauci i u životu, koji je štampan u 112 i 113 knjizi Letopisa Matice Srpske. A najveće i najznamenitije njegovo delo, u Novom Sadu izrađeno, jeste: Načela narodne ekonomije, ili Nauka o narodnom blagostanju, što je rađeno po čuvenom ruskom piscu N. G. Černiševskom.

Iz Novog Sada Svetozar se vratio u Srbiju, i otpočeo je raditi na kragujevačkom listu Javnosti. Tu je bio osuđen na 9 meseca zatvora, koji je otrpeo u požarevačkoj apsani.

Izišavši iz zatvora, otpočeo je izdavati list Oslobođenje.

Kao što je ranije pomenuto, Svetozar je bio uvek slaba zdravlja, a sada mu se slabost toliko uvećala da je, na navaljivanje prijatelja, pošao u Primorje, da provede zimu u blažoj južnoj klimu. U tom putu za Dalmaciju, Svetozar umre u Trstu, u bolnici Hospitale Civico 26. februara 1875. Telo je njegovo preneseno u Jagodinu 16 marta a 17 je sahranjeno.

Osem spisa, koje smo ovde spomenuli, Svetozar je štampao mnoge članke: u Zastavi, Mladoj Srbadiji, Srbiji, Pančevcu, Matici, Trgovinskom Glasniku, Letopisu, Narodnom prijatelju, Javnosti, Glasu Javnosti, Radu, Oslobođenju, i u ruskim časopisima: Народному дѣлу, i Отечественым запискама!

Svetozara priznaju za tvorca radikalnog i realnog pravca u Srbiji!

Još je rano izricati konačnu presudu Svetozarevim delima. Ali kad se pogleda na kratkoću njegovoga veka, i na količinu i literarnu obradu onih spisa, koji su izišli iz njegova pera, onda se čovek mora čuditi i obilju sabranoga znanja, i bogastvu ideja, koje su se tako reći rojile iz njegove glave.

Misli svoje on je izlagao lako, brzo, jasno i vešto, kao niko pre njega; on ih je širio s ljubavlju i oduševljenjem, a tumačio ih je perom veštim, oštrim, drskim.

Srećno mladićsko doba, kada se boleća duša može da blaži bar verom u mogućnost opšte ljudske sreće na zemlji!

Svetozar je imao tu veru, s toga je njegovo boleće srce zagrevalo sve njegove preobražajne propovedi i predloge.

Nikakav preobražaj ne dolazi, dokle najpre ne plati veći ili manji danak carstvu utopija. Svetozaru je taj danak mogao dopasti veći baš s toga što je on, još tako mlađan, uzeo na se tako titanske predloge!

Tek vreme može pokazati: što je u Svetozarevu radu ostvarljivo, a što je bilo namenjeno samo da koju provalu više otvori.

Svakojako: Rad je život, a nerad je gotova samrt!

Neka je radu vazda hvala i slava!