Pomenik

Категорија: A-Š

  • Maletić Đorđe

    Maletić Đorđe rodio se u Jasenovi, u Banatu, 1 marta 1816 godine.

    Osnovnu školu učio je gde se i rodio, gimnaziju u Orahovici, a filosofiju u Segedinu.

    Godine 1838, prešao je u Srbiju i, 25 januara 1839, postao je činovnik u kragujevačkom sudu, odakle je premešten u Upravu varoši Beograda, a 19 aprila 1841 poslan je za sekretara Srpskoj Agenciji u Bukureštu.

    Godine 1842, kad je izvršena poznata promena u Srbiji, Maletić je, kao činovnik, bio ostao bez službe; ali, napisavši „Apoteozu Velikom Karađorđu“, dobio je zvanje profesorsko u beogradskoj gimnaziji.

    Godine 1859, kad su se u Srbiju vratili Obrenovići, Maletić je postao direktor beogradskoj gimnaziji, u kom zvanju je ostao do 1879, kada je, ispunivši određeni rok službe, dobio penziju, pa je, posle, živeo u miru kod svoje kuće, u Beogradu.

    Maletić je postao član Društva srpske slovesnosti 28 januara 1848; a 24 oktobra 1871, Ministar prosvete, starajući se za izvršenje testamenta pokojnoga Nikole Čupića, postavio je Đorđa Maletića za člana onoj komisiji koja se je, 22 dekembra 1874, pretvorila u današnji Odbor Čupićeve Zadužbine. Osem toga, Maletić je bio najpre član, posle predsednik, pozorišnom odboru, a za tim upravitelj pozorišta; nekoliko godina pak bio je vladin poslanik na narodnoj skupštini.

    Godine 1885, Srpsko Učeno Društvo, po želji Maletićevoj, priredilo je svetkovinu za 50 godina književnoga rada njegovoga. Ta je svetkovina bila 8 septembra, u sali Vel. Škole, u Beogradu1.

    Maletić je, posle duže bolesti, preminuo u Beogradu 1 januara 1888.

    Oproštajne besede govorili su mu: Mata Ban, u crkvi; Milan Đurišić, pred gimnazijom, i M. P. Šapčanin pred pozorištem.

    Maletić je bio rasta omalena, ali snage srazmerne; dovoljno kosmat, i pod starost jako prosed; u odelu uvek čist i prikladan, gotovo kicoš do smrti.

    Na poslu je bio vredan i uredan, po naravi žustar i lakosrd; prema jačima od sebe bio je svakad smotren i gibak, a prema nejačima često nabusit, prek pa, nekad, čak i nerazložan.

    Ove osobine njegove naravi veoma su udile vaspitačkom poslu koji je tako dugo poslovao2.

    Maletićevi važniji spisi ovi su:

    1. Tri pobratima, istiniti događaju Bosni, u dve pesme, Beograd, 1844;
    2. Paraziti, ili veština sebe srećnim učiniti. Iz Šilera, N. Sad, 1844:
    3. Spomenik Lukijanu Mušickom, Beograd, 1845;
    4. Izliv čuvstva prilikom narodnog praznovanja na Blagovesti, 1846;
    5. Kritičeski pregled nagradom uvenčanog dela „Kralj Dečanski“, Novi Sad, 1846;
    6. Istoričesko-kritičesko opisanije bitke kosovopoljske od godine 1389, Novi Sad, 1847:
    7. Pesme, knjiga prva, Beograd, 1849;
    8. Apoteoza Velikom Karađorđu, Beograd, 1850;
    9. Teorija pojezije, prvo izdanje, Beograd, 1854, a drugo 1868;
    10. Svatovi, narodna pripovetka, u tri pesme, Zemun, 1855;
    11. Retorika, Beograd, 1855;
    12. Čuvstvovanja srpskog naroda prilikom dolaska Njegove Svetlosti premilostivog Gospodara i Knjaza Miloša Obrenovića I, Beograd, 1860;
    13. Preodnica srpske slobode, ili Srpski Hajduci, Karlovci, 1863 godine.
    14. Smrt Cara Mihaila. Tragedija, Beograd, 1866;
    15. Ubojna Truba. Pesma Zlopatnicima, Beograd, 1867;
    16. Himna prilikom povratka iz Carigrada Svetlog Gospodara Kneza Mihaila, 4 aprila 1867, Beograd, 1867;
    17. Posmrtna slava Kneza Mihaila, Beograd, 1869;
    18. Prolog, govoren 6 aprila 1871, Beograd, 1871;
    19. Beseda g. Živojina Jovičića, osvetljena kritički, Beograd, 1876;
    20. Građa za istoriju pozorišta, Beograd, 1884;
    21. Apoteoza Vuku Karadžiću koju je spremao za Vukovu stogodišnjicu, i koja se štampa u Beogradu, 1888.
    1. Glasnik 65, str. 1— 126. ↩︎
    2. Radikal br 3—4 za godinu 1888. ↩︎

  • Maksimović Nićifor

    Maksimović Nićifor, vladika užički, rodio se 12 januara 1788, u selu Ježevici1, u nahiji užičkoj, 5 časova hoda na severoistok od Užica.

    Još kao dečak, naučio je čitati, pisati, i pojati u manastirima Sv. Trojici i u Nikolji.

    Godine 1808, januara 12, postrižen je, u Beogradu, za monaha, a posle je postao đakon, i jeromonah: Do godine 1811, boravio je u svojemu postrigu, manastiru Nikolji, a za tim, neko vreme, zadržavao se je u Preobraženju i u Sretenju; i oba ova manastira obnovio je svojim trudom i svojim troškom.

    Godine 1814, baš kad je bio u Preobraženju, udari kuga u okolna sela, te je on, tada, koje saranjujući mrtve, koje moleći se Bogu za žive, stekao dosta novaca.

    — Pa stanem misliti, pričao je posle on sam: — šta ću činiti s ovolikim novcima? Da idem u Jerusalim, i da dam novce da se njima popravljaju i krase crkve u tuđoj zemlji — ne ću! Bolje je da ih potrošim na tako što u našoj zemlji2.

    I tako ode te obnovi manastir Sretenje.

    Po što je, u Beogradu, licem na Sv. Andreju, postavljen za arhimandrita manastiru Sretenju, poslan je, zajedno s čuvenim arhimandritom Melentijem Pavlovićem, u Carigrad, gde patrijar Konstantije, 18 avgusta 1831, Melentija posveti za mitropolita Srbiji, a Nićiofora je, odmah drugi dan, taj novi srpski mitropolit Melentije posvetio za jepiskopa užičkog.

    Vrativši se u Srbiju, Nićifor je imao stolicu u Čačku. Od toga doba, još je više nastajavao da ukrasi manastir Sretenje, u kom je, često i sam boravio.

    Živeći u Čačku, Nićifor se zavadi s g. Jovanom, bratom Kneza Miloša, pa zapali i ode u Crnu Goru. Baveći se onamo, zakaluđerio je, u belopavlićskom manastiru Ždrebaniku, Ilariona, koji je docnije bio mitropolit cetinjski.

    Knez Miloš pošlje Simu Milutinovića te vladiku Nićifora privoli da se vrati kući, pa ga posle izmiri s bratom Jovanom.

    Vladika Nićifor je, pored srpskog jezika, znao i grčki. I nekad bi, služeći kao vladika u beogradskoj crkvi, otpevao po koju pesmu grčki. Preminuo je u Čačku 28 februara 1853.

    Nićifor je bio čovek bogat. Još za života napisao je, svojom rukom, testamenat kojim je sve svoje imanje ostavio svojemu manastiru Sretenju. Na tom testamentu nije bilo svedoka, kao što je trebalo da bude, po zakonu. A Nićifor je imao rođenu sestru, koja digne kod suda parnicu protiv takoga testamenta. I sudovi taj testamenat obore. Na taj način, sve imanje vladike Nićifora podeli se, po zakonu, na tri dela, pa: jedan deo ode sestri; drugi deo njegovu manastiru, a treći deo na škole i crkve.

    Posle Nićifora, na užičku jeparhiju došao je dotadašnji šabački vladika Janićije, i stolica se vladičanska prenese iz Čačka u Karanovac (Kraljevo), 18543.

    Nićifor je bio čovek krupan, pun, i pod starost vrlo gojazan. Govorilo se je da je veoma gramzio za novcem, i bio je stekao dosta i novca i imanja, pa se je, posle njegove smrti, dok se vodila parnica, većinom razvuklo i jedno i drugo tako da, boj se, nije mnogo pristalo za dušu ni njemu, ni komu njegovomu“!…

    1. U Glasniku 5, 293. kaže se da je rođen u čačanskoj Ježevici, pod planinom Jelicom; ali je to pogreška. ↩︎
    2. Danica za 1826, str. 30. ↩︎
    3. Godine 1886, vladičanska je stolica vraćena iz Kraljeva u Čačak. ↩︎

  • Majstorović Ranko

    Majstorović Ranko rodio se u selu Azanji, u smederevskoj Jasenici, od prilike, godine 1768.

    Pod Karađorđem je vojevao, kao prost vojnik.

    Među tim, kao domaćin imućan, trgovao je živom stokom i, toga radi, bio je izašao veoma na glas u svojoj okolini kao čovek vrlo pametan, i vrlo pravedan.

    Posle Đakove bune (1825), Knez Miloš je, da bi zadovoljio Smederevce, uzeo Majstorovića za člana onom upravnom Savetu, koji je, obično, stanovao u Kragujevcu.

    U tom zvanju, ostao je Majstorović do ustava 1838, a tada je postavljen za člana Savetu zemaljskom, i dan mu je, po ondašnjem običaju, pukovnički čin, pa i sultanski orden iftihar.

    Majstorović se je, kroza svu svoju službu, odlikovao pravdom u suđenju, čistotom u služenju, i poštenjem u življenju.

    Umro je u Beogradu, 2 aprila 1840 i, opevan vrlo svečano, u prisustvu Kneza i svih velikodostojnika, odnesen je te sahranjen kod crkve u Kusatku.

    Na grobnici čita mu se ovaj zapis:

    „Ovde leži telo polkovnika i kavalera Ranka Majstorovića, rođena u selu Azanji, okruga smederevskoga, Književstvu Srbiji, umršega 2 aprila 1840, u 72 godini starosti svoje, kao član srpskoga Soveta. On je otečestvo svoje za celo vreme bitija svojega na zemlji svojski i priležno poslužio, i za to poznati svi ga žale, a sinovi njegovi, i ostala familiji, kao za dobrim i nezaboravljenim ocem, neutešno plačući, spomen ovaj podigoše mu“.

  • Magazinović Stevan

    Magazinović Stevan rodio se u šabačkom gradu, od prilike godine 1804. Otac mu se zvao Mitar, a mati — Marija. Još kao dete, u jednoj bežaniji od Turaka, prenesen je u Srem, u Rumu, gde je odrastao, i školu učio.

    Docnije se je vratio u Šabac, gde mu se mati, ostavši udovica, preuda za Magazinovića, koga prezime, docnije, primi i Stevan, pastorak njegov.

    Na kraju godine 1823, Stevan Magazinović je ušao u šabački okružni sud, kao besplatni praktikanat.

    Godine 1824, u početku, poslan je za pisara u sud valjevski, gde je ostao do 1829. Posle toga, prešao je, kao pisar, Knezu Milošu u kancelariju.

    Godine 1833, avgusta 18, poslan je u Jadar i u Rađevinu da popiše sav spahiski desetak, i taj popis da podnese Knezu Milošu. Septembra 9, te 1838 godine, dana mu je vlast da taj desetak preseca sa spahijama, i isplaćuje im, kako se s kim pogodi.

    Taj posao svršio je na zadovoljstvo Knezu do 11 novembra 1833.

    18 novembra, 1883, postavljen je za kapetana pocerskoga u nahiji šabačkoj.

    23 maja, 1835 postao je član šabačkoga ispravništva, a 10 juna 1837, darovao mu je Knez Miloš, za vernu i revnu službu, majorski čin.

    25 februara 1839, postavljen je za predsednika šabačkom okružnom sudu.

    14 septembra 1840, premešten je u Brusnicu za predsednika sudu rudničkom, a odonuda 27 juna 1841 došao je za predsednika sudu okruga beogradskog.

    16 novembra 1842, postao je član sudu apelaciskom, a 30 dekembra, te iste godine, došao je tome sudu za predsednika.

    10 aprila 1843, dan mu je potpukovnički čin.

    Te iste godine, novembra 3, postavljen je za člana Deputaciji koja je upravljala fondom za udovice i siročad činovničku. Tu je službu, iz počasti, vršio dugo, jer ona nije nikom nikake plate donosila.

    31 dekembra 1846, postao je član vrhovnomu sudu; a 10 dekembra 1848 član deputaciji školskoga fonda. I tu je službu vršio iz ljubavi k prosveti.

    27 septembra 1852, postao je predsednik vrhovnomu sudu.

    11 dekembra 1854, postao je član Državnom Savetu.

    21 dekembra 1854, kad je Stevan Knićanin dao ostavku na ministarstvo unutrašnjih dela, Stevan Magazinović postao je ministar unutrašnjih poslova.

    Docnije, 31 marta 1858, vidimo ga, po drugi put, među ministrima, i to kao Kneževa predstavnika i popečitelja spoljnih poslova.

    Knez Miloš, po povratku svom u Srbiju, zadržao ga je u tom zvanju do 7 aprila 1859, a toga dana, uvažavši mu ostavku, otpustio ga je.

    Od toga doba, Magazinović je živeo u penziji, kod svoje kuće, u Beogradu.

    U poslednje vreme, zdravlje mu se je bilo poremetilo toliko ja ga ni lekarska veština, ni primerna nega i dvorba dobre supruge nikako ne mogaše povratiti u povoljno stanje.

    Magazinović se je tri puta ženio; i ni s jednom ženom nije imao poroda.

    Pred smrt je napisao svoju poslednju volju, po kojoj je sve svoje imanje ostavio na prosvetne celji, to jest: da se od prihoda s toga imanja štampaju korisne knjige, koje će se siromašnim učenicima davati besplatno!

    Nepokretno Magazinovićevo imanje čine:

    1. Kuća u Knez-Mijailovoj ulici, blizu dvora;
    2. Livada, blizu Save;
    3. Vinograd, s dve kuće, na topčiderskom brdu;
    4. Zabran, 400 dana oranja, u Šapcu;
    5. Dve livade do Save 20 kosa;
    6. Druga livada od 20 kosa;
    7. Zemlja 30 lanaca
    8. Zemlja Gemovača, i
    9. Zemlja blizu Šapca, Jurišićeva.

    Ova dobra pod 1, 2 i 3 nahode se u Beogradu, i beogradskom hataru, a od 4—9 sva su u okolini šabačkoj1.

    Pošto proteku uslovi koje je Magazinović, u svojoj poslednjoj volji, postavio, upravu nad ovim dobrima uzeće ministar prosvete, i rukovaće njima onako kako je zaveštalac naredio.

    Magazinović je preminuo u Beogradu 4 februara 1874.

    On je bio oniska rasta, krupne snage, pun, crnomanjast, a u licu boginjav. Naravi je bio tihe, smerne, ophođenja otvorenog; ali, rođen u ono doba kad je „krvca iz zemlje provirala“ tražeći osvete za pogaženo pravo, i provedavši sav svoj vek u činu sudiskom, bio je i sam vrlo osetljiv za svoje pravo; a čim pitanje nije bilo o pravu, on je bio popustljiv, prijatelj mira, i gotov na davanje.

    Neka je mir prahu njegovomu! On je, umirući, sećao se onih koji su uzdanica i kući i državi; sećao se naraštaja na kojima ostaje svet. Blago duši njegovoj koja se brinula da mladi srpski pojasi dolaze na posao s više svetlosti, s više muške volje, s više morala i čestitosti!

    Najmanji napredak u svakom tom pravcu, njegovu je imenu spomenik koji nikad nikakva sila ne će porušiti.

    Neka mu je raj duši, a prahu njegovu neka je laka zemlja, koju je sinovski ljubio!

    1. Kneževina Srbija str. 480—485. ↩︎

  • Magarašević Đorđe

    Magarašević Đorđe rodio se 10 septembra 1793, u selu Adaševcima, u Sremu.

    Osnovnu školu učio je u mestu svojega rođenja; gimnaziju u Karlovcima, filosofiju u Pešti, a bogosloviju opet u Karlovcima.

    Godine 1813, postao je profesor u karlovačkoj gimnaziji, a godine 1817 prešao je, kao profesor, u gimnaziju novosadsku.

    Preminuo je 6 januara 1830, u Novom Sadu, i ukopan je kod saborne crkve1.

    Magaraševićevi spisi ovo su:

    1. Istoriji najnovijih jevropejskih priključenija, 1823. — Knjiga koja je, u svoje vreme, bila za osobitu preporuku.
    2. Srpski Letopis, kojemu je Magarašević bio osnovalac i prvi urednik od postanja, tojest od 1825 do 1830 godine.
      Posle smrti Magaraševića, uređivanje Letopisa preuzeo je Jovan Hadžić, u književnosti zvani Miloš Svetić;
    3. Kratka vsemirna istorija, koja je štampana posle smrti piščeve.

    Magarašević je ostavio u rukopisu:

    1. Duh spisanija Dositijevih, u osam odeljaka;
    2. Smrt Aveljevu od Gesnera, prevod;
    3. Istoriju slovenskog i srpskog naroda;
    4. Leksikon latinski, nemački, i srpski, i
    5. Jednu besedu nemačku.

    Za kratka svoga veka, ovaj je čovek uradio mnogo, a obricao je uraditi i više, ali mu rana smrt preseče žicu života baš onda kad je za rad bio najpodobniji!

    Bog da ga prosti!

    1. Stražilovo za 1887. br. 35, str. 558—560. ↩︎

  • Ljubiša Stefan Mitrov

    Ljubiša Stefan Mitrov1 rodio se u Budvi, poslednjeg dana meseca februara, 1824.

    Otac Ljubišin Mitar, preveo je gotovo sav svoj vek na moru; a Ljubiša, kod dobre majke, bio se je razmazio tako da, do svoje četrnaeste godine, još gotovo ni azbuke nije znao!

    Tek kad mu otac umre, Stevan se seti da mu mnogo treba, pa navali učiti se samoučki i, za nekoliko godina, toliko se spremi da je, godine 1843, već bio općinski sekretar u Budvi, a godine 1848 vidimo ga kao kandidata za bečki sabor (Riechstag).

    Posle je bivao na dalmatinskom saboru, u Zadru; u deputaciji dalmatinskoj, u Zagrebu; i u carevinskom veću, u Beču, čak do godine 1878.

    Radeći i boreći se po tim burnim skupštinama, Ljubiša je dospevao baviti se i knjigom srpskom.

    Godine 1862, štampao je, u Narodnom Listu, nekolike prevedene satire; posle je preveo iz Horacija „Hvale seljačkoga života“, pa je, u Dubrovačkom Zabavniku, štampao Smrt Ugolinovu, iz Danta.

    Tek iza tih prevoda, počeo je raditi sam iz svoje glave, i, posle nekolike godine, dao je čitaocima ove priče:

    1. Lažni car Šćepan Mali;
    2. Kanjoš Macedonović;
    3. Pop Andrović;
    4. Prodaja Patrijare Brkića;
    5. Krađa i prekrađa zvona;
    6. Prokleti Kam;
    7. Skoči-djevojka;
    8. Gorde, ili kako Crnogorka ljubi.
    9. Najposle Pričanja Vuka Dojčevića.

    Te su priče došle srpskim čitaocima kao neka neobična novina, sa svim iznenada. Lepi stvorovi žive uobrazilje, priče ove donose neznano dotle bogastvo srpskoga jezika, i gipkost srpske besede!

    I Ljubiša, u politici i dotle krupan sin kršne Boke, ovim svojim književnim delima, zauzme jedno od prvih mesta među srpskim književnicima!

    Ljubiša umre u Beču 11 novembra, 1878, i ukopan bi u mestu svoga preminuća.

    Docnije su kosti njegove izvađene, prenesene u Boku, i sahranjene u mestu rođenja njegova.

    1. Srpska Zora za 1878, str. 110, 130, i 221. ↩︎

  • Ljubić Sima

    Ljubić Sima, naučnik, katolički sveštenik, čuvar muzeja u Zagrebu, rodio se na ostrvu Hvaru, u Dalmaciji, 24 aprila 1822 godine. Učio se u Dalmaciji i u Beču. Profesorovao je u Oseku i na Rijeci. Bio je član Jugoslovenske Akademije u Zagrebu, i član Srpskog učenog društva u Beogradu. Odlikovao se je u numizmatici Južnih Slavena.

    Preminuo je 6 oktobra 1896 u mestu svoga rođenja. Bog da mu dušu prosti!

  • Ljevajac Raka

    Ljevajac Raka rodio se u selu Donjoj Gorijevnici, u rudničkom okrugu, 1777, a starina mu je u selu Ljevaji, po kom je i prozvan Ljevajac.

    Još do ustanka 1804, Ljevajac je morao biti čovek uvažen u narodu, jer i njega vidimo, među ustaničkim starešinama, na onom sastanku u Zemunu, 28 aprila 1804, gde su Austrijanci ogledali da izmire Srbe s Turcima.

    Posle toga, Ljevajac se je nahodio pod komandom Milana Obrenovića, koji je zapovedao nahijama rudničkom, požeškom (čačanskom) i užičkom.

    Godine 1809, kad su Srbi opseli Senicu, dođu im poslanici od crnogorskoga vladike Petra Prvog, i od plemena Vasojevića. Prvi je želeo zajednice u radu za oslobođenje srpskoga naroda, a drugi su tražili da i njihov kraj prihvati Srbija.

    Karađorđe, tada, odabere Raku Ljevajca i Antu Simeunovića, oglasi ih za vojvode Vasojevićima, i pošalje ih da zauzmu Vasojeviće, i da se združe s Crnogorcima.

    Ova ekspedicija, pogreškom Hadžiprodanovom, ostane sa svim jalova. Te Ljevajac i Anta odu na Cetinje, a odonuda su se, posle, hajdučki provukli kroz Tursku, i došli u Srbiju.

    Posle toga, Ljevajac je bio vojvoda u nahiji užičkoj. Godine 1812 i 1813 naređivano mu je nekoliko puta da pohvata, ili pobije, hajduke u nahijama užičkoj i sokoskoj, i da spremi što više vojske za odbranu zemlje (1813).

    Najposle, s nekih zloupotreba, izgubio je vlast i ostao bez ičega!

    Godine 1815, Ljevajac je odmah udario na Turke u Čačku, i, posle Mutapove smrti, postao je rudnički vojvoda.

    Ljevajac se je, ličnim junaštvom, mogao meriti s Jovanom Kursulom. Veruje se da je on posekao sina Skopljak-Pašina, posle pobede na Ljubiću, kad su Turci uzmicali preko Jeline.

    Ljevajac je umro 17 oktobra 1833, i ukopan je u selu Mojsinju, crkvi s desne strane.

    Bio je srednjega rasta, bela lica, a crne kose i brkova; govoreći, svakad se je smešio.

  • Lunjevica Nikola

    Lunjevica Nikola rodio se u selu Lunjevici, u nahiji rudničkoj, 1767 godine.

    Njegovo je prezime Milićević, a Lunjevicom se je prozvao po imenu sela u kom je rođen.

    Ustanak srpski od 1804, zatekao je Nikolu Lunjevicu kao čoveka već sa svim zrela, i kao marvenoga trgovca veoma bogata.

    Za svoje bogastvo Nikola je pričao da mu je najviše došlo ovako:

    Austrijanci, imajući rat se Napoleonom, podvežu, u Varadinu, sa zemunskim trgovcem, nekim Petrovićem, ugovor o nabavljanju mesa za vojsku. Petrović opet, ugovori s Nikolom Lunjevicom, da mu ovaj po Srbiji kupuje stoku, i da je predaje na savskim skelama. Stoke je trebalo vrlo mnogo, a cena je ugovorena visoka, te tako je Nikola, na toj nabavci, zaradio ravnih 60 hiljada dukata!…

    Za doba Karađorđeva, Lunjevica je nekad i vojevao, sa rudničanima, svojim zemljacima; ali je mnogo više pomagao narodnoj stvari dajući, kad je trebalo, novaca u zajam, i nabavljajući, preko svojih ljudi, barut, olovo, i druge ratne stvari.

    Lunjevica zapazi Miloša Teodorovića još dok je ovaj služio u brata svoga Milana; i, doznavši da je Miloš zavoleo devojku Ljubicu, navali i skloni Milana da Miloša oženi Ljubicom.

    — Šta će beskutnjiku žena, Bog s tobom, pobratime, rekao je Milan prvi put: — Miloš još nema ni kape svoje na glavi, a to li kuće i baštine?

    — Ne mari ništa, odgovori Lunjevica: — mlad je i vredan; steći će; samo mu ti učini ovo po volji!

    Milan pristane.

    A Lunjevica ode u Topolu Karađorđu, te ga okumi da Miloša venča s Ljubicom; Mutapa ostarosvati, pa sam, ma da je bio čovek oženjen, i imao dvoje dece, pristane da deveruje Ljubici, i da se poklanja s mladom, kako običaj zapoveda!

    Kad je Milan Obrenović, godine 1810, pošao u Bukurešt po narodnom poslu, ostavio je kod Lunjevice kesu sa 800 rušpi, rekavši:

    — Amanet ti, pobratime, ove pare! Ako ja umrem u tuđoj zemlji, ove ćeš pare dati mome Risti!“

    Kad je, docnije, Rista umro, Knez Miloš je poiskao te pare, i Lunjevica mu ih je predao, kako se priča, u kesi sa tri pečata.

    Godine 1813, kad su Turci zauzeli Srbiju, Lunjevica ne samo nije nikud begao iz zemlje, nego je još sklonio mnoge važnije ljude da se predadu, i da ne ginu ludo, bez ikakve potrebe.

    Godine 1815, kad je Knez Miloš pristao da ustane na Turke, Lunjevica mu je, među prvima, došao u Crnuću, i doneo pune bisage talira, te poklonio za narodne prve potrebe.

    Za tu, i za mnoge druge usluge, Knez Miloš je, docnije, bio Lunjevici toliko zahvalan, da mu nikad, ni u čem, nije hteo volje pokvariti.

    Kneginja Ljubica, kad je ubila Petriju, i pobegla od kuće, utekla je k svom ručnom deveru Nikoli Lunjevici, jer je samo u njega bila pozdravo zaklonjena od Kneza Miloša, dok se ovaj ne odljuti.

    Godine 1839, Lunjevica je imao čin majorski, i bio je predsednik okružnog rudničkog suda.

    Posle kratkog bolovanja, Nikola je umro, u selu Lunjevici, 11 maja 1842, a 12 maja ukopan je, s leve strane crkve, u manastiru Vujnu, koji je on i obnovio.

  • Lukić Avram

    Lukić Avram rodio se u selu Rajcu, pod Jelicom, 2 časa na jug od Čačka, oko godine 1760, a živeo je u selu Zablaću, u moravskoj ravni, ispod Čačka.

    Kad je, na skupštini u Borku, 1805, uređen prvi sovet u Srbiji, Avram Lukić je prvi izabran za savetnika od nahije požeške (čačanske).

    Godine 1806, avgusta 7. Lukić je, iz Smedereva, zajedno s Jeremijom Gagićem, poslan u Trst, k braći Srbima za novčanu pomoć; 8 oktobra te iste godine, vratio se je s toga puta i, u logoru, na Topčideru, predao Karađorđu dobrovoljnih bratskih priloga ravno 12.750 forinata.1

    Godine 1807, Lukić je sklonio druge savetnike, te su se pismeno žalili Karađorđu na Mladena i na Miloja. I tad se on zove savetnik „i za rudničku nahiju“.

    Malo docnije, te iste godine, Lukić je izabran i, s Petrom Čardaklijom i Jeremijom Gagićem, poslan u Vlašku, u glavni ruski stan, da se razgovore o pomoći koju su Srbi tada tražili od Rusije.

    Tek po ovoj radnji Lukića i njegovih drugova, došao je u Srbiju prvi ruski diplomatski agenat.

    Ovaj agenat zvao se je Konstantin Konstantinović Rodofinikin, poreklom Grk, koji se često pominje u srpskim poslovima onoga vremena.

    Rodofinikin je ušao u Beograd prvi put 29 juna 1807, i Mladen Milovanović dočekao ga je gruvanjem iz topova.

    Godine 1813, Lukić nije hteo begati iz otadžbine, nego se skloni za prvo vreme, a posle, kad Kuršid-Paša raspusti glase da car prašta Srbima, onda i Lukić dođe, preda se, i vezir ga ostavi kao kneza u nahiji požeškoj, i još ga pošlje da predaje i druge Srbe koji su se još držali van turske vlasti.

    Na taj način, pored drugih, Lukić je najviše uradio da se i Hadži-Prodan Gligorijević, starovlaški vojvoda, preda Latif-Agi, čačanskom muselimu, i da porodicu svoju preseli u manastir Trnavu, blizu Čačka.

    Godine 1815 posle pobede na Ljubiću, Knez Miloš šalje Avrama Lukića da trči sa svojom požeškom nahijom na Karanovac Radosavu Jelečaninu u pomoć, te da gledaju ne bi li se karanovački Turci predali, a dobre straže da postave, da ne bi kakva turska vojska od Pazara prodrla.

    Avrama Lukića, Nikolu Simonovića iz Babine Luke, i Mijaila Otaševića,2 poveo je Knez Miloš sa sobom, godine 1815, preko Drine u logor Kuršid-Paši, na razgovor o umirenju Srbije.

    Kad se Knez vratio, njih trojica su ostala u turskom logoru kao taoci za Milošev povratak veziru. Još se priča da je Miloš, morajući darivati mnoge pašine ljude, uzajmio od Avrama sto dukata u zlatu.

    Od njih trojice nekako se izbavio i vratio kući samo Nikola Simonović, a Lukić i Otašević ostavili su svoje glave u turskom logoru. Turci su kazivali da su oba umrla od kuge, ali Srbi pričaju sa svim drugojače:

    „Kad su doznali da im se Miloš ne misli vratiti, Turci su iskopali u zemlji dve prave rupe duboke do čovečijih ramena. U te rupe pustili su dupke Avrama i Mijaila, i oko njih su natrpali zemlju koju su maljevima dobro nabili. Iz toga stiska samo su virile glave ovim mučenicima. Dva dana živeli su kukavci u tim nečuvenim mukama, pa su onda izdahnuli“.

    Ovo se naročito priča u Dragačevu.

    Lukićeva žena Bosiljka, ostavši udovica, načinila je u Zablaću crkvicu. Kažu da je sa svojih staja skidala daske te pokrivala tu zadužbinu, i to sve za dušu svome čestitom mužu, a narodnom mučeniku, Avramu Lukiću!

    Slava mu do veka!

    1. Arhiv Srp. Učenog Društva, br. 427. ↩︎
    2. Kraljevina Srbija, str 661. ↩︎