Pomenik

Категорија: A-Š

  • Krstić Mihailo ili Mika

    Krstić Mihailo ili Mika, rodio se o Arhanđelovu dne, 1818, u Kragujevcu.

    Osnovnu školu svršio je u Kragujevcu, pa je, posle toga, učio neku trgovačku školu, u Beogradu, iz koje je izišao 1837.

    Po svršetku školovanja, vodio je, neko vreme, trgovinu, a posle, naročito od 1842, nije se hteo puštati u veliko trgovanje, nego je radio svoje zemlje, kojih je imao dosta oko Kragujevca.

    Krstić se nije ženio a, pred svoju smrt, ni rođaka bliskih nije imao.

    Preminuo je u Kragujevcu 26 juna 1885.

    Pre nego što će umreti, naredio je šta da se čini s njegovim imanjem, pošto umre.

    Evo glavne odredbe u toj njegovoj poslednjoj volji, s koje i zaslužuje da ga uvrstimo u Pomenik znamenitih Srba.

    Sve svoje imanje Krstić je ostavio svom kumu, g. Kosti Mitrićeviću, pukovniku u ruskoj vojsci, ali pod ovim uslovima:

    Pukovnik Mitrićević dužan je, od prihoda Krstićeva imanja, sabrati 5000 dukata, i te novce dati pod interes. Polovina interesa koji se bude dobijao od te sume, pridavaće se glavnici, a druga polovina trošiće se na siromašne đake kragujevačke gimnazije. A kad ta glavnica naraste do 20 hiljada dukata, onda će se sav interes trošiti pa đake pomenute gimnazije, koji se dobro uče i dobro vladaju, a siromasi su.

    Dalje, g. Mitrićević ima da izda nekolike legate koji nemaju općega značaja, pa, što preko sveta toga preteče, biće njegovo nasleđe.

    Kad bi se danas sve nepokretno Krstićevo imanje rasprodalo, ne bi se zar mogla za njega dobiti ona suma koliku je pokojnik zaveštao. To svedoči da je Krstić verovao da će Mitrićević, upravljajući nekoliko godina tim imanjem, moći njegovu poslednju volju kako treba izvršiti.

    Krstićeva slika već se nalazi u sali nove kragujevačke gimnazije, kao slika prosvetnoga dobrotvora…

  • Krstić Maksim

    Krstić Maksim rodio se u Bosni, pa se preselio u Srbiju, i nastanio na Ubu. Kad su Srbi ustali na Turke, Maksim je bio među prvim borcima, pa je, docnije, izišao na glas, i postao je vojvoda sokolski.

    Ime njegovo pominje se u mnogim bojevima u Rađevini i oko Sokola.

    U proleće, godine 1813, zapoveda mu se od strane „Voždove,“ da Turke ne dira, ali od njih dobro da se čuva.

    Docnije mu se kaže da narod uklanja s puta, kuda će se kretati vojske.

    Najposle je, te godine, bio s Molerom u Loznici, pa je i odande nekako izneo glavu.

    U drugom ustanku, 1815, viđamo ga, s Knezom Jovicom, dokle Turci nisu proterani iz Valjeva, a posle se retko pominje.

    Godine 1844, nalazimo ga kao člana okružnoga suda u Loznici, gde ga je zatekla katanska buna. Krstić je, tada, bio pristao uza Stojana Jovanovića, katanskoga vođa, a pošto su katane razbijene, on je dopao zatvora, u Valjevu.

    Iz toga zatvora izbavio se zauzimanjem pok. Acike Nenadovića, i živeo je, posle toga, na Ubu veoma siromaški. Na Ubu je, kažu, i preminuo.

    Imala je jedna pesma u kojoj se peva kako je Vojvoda Maksa sekao Turke duž Drine, i kako je mnoge srpske porodice iskupio iz turskoga ropstva, rašta je morao sve svoje imanje dati.

    Ništa više nisam mogao, za sad, doznati o ovom čestitom, ali zle sreće Srbinu…

  • Križanić Đurađ

    Križanić Đurađ rodio se 1617, u Lapničkoj, u Hrvatskoj, od stare porodice Križanići Nebljuških.

    Čovek velikoga dara prirodnoga, i prostrane naučenosti onoga vremena, nosio je u glavi dve velike misli: da izmiri crkve istočnu i zapadnu; i da stvori jedan jezik za sve narode slovenske!

    Toga radi je mnogo putovao, mnogo učio, i mnogo pisao. Poslednje vreme svoga života, boravio je u Rusiji, najpre kao voljan čovek, a posle kao prognanik u Sibiru.

    Svoju gramatiku o tom jeziku za sve Slovene, Križanić zove:

    Gramatično iskazanje ob ruskom jeziku, popa Jurka Križanića, prozvanjem Srbljanina… Pisao v Sibiri lita 7174=1666.

    Po rodu, sam sebe zove Srbinom, po veri je bio katolik, i još kanonik zagrebačke crkve; ali je oduševljen bio za dobro svih Slovena, a osobito Srba i Hrvata.

    Što je želeo izmiriti crkve istočnu i zapadnu, to mu je svakad za hvalu: i pravoslavna se crkva, jutrom i večerom, moli „o sajedineniju Svetih Božjih crkava“!

    Ali što je mislio da se može, gramatikom, stvoriti jezik za sve Slovene jedan, to je uzimao na se posao koji — najmanje rekavši — premaša snagu svakoga pojedinca.

    Još se ne zna koje je godine, i u kom mestu, umro ovaj naš sunarodnik.

    O njegovu životu pisali su mnogo i Rusi i Hrvati.1

    1. Kukuljević, Arhiv za povesnicu jugoslovensku 10 u Zagrebu, 1866. I Bezsonov. Sočinenija 1, 2. i 3, Moskva, 1870. — Daničić, Rad 16. 159. ↩︎

  • Krasojević Vićentije

    Krasojević Vićentije, vladika užički, rodio se, oko godine 1824, u selu Gornjoj Crnući, u rudničkom okrugu. Učio se je u manastiru Vraćevšnici, pa je, posle, u Beogradu, bio dve godine u bogosloviji.

    Zakaluđerivši se, postao je 1844 đakon, a 1846 jeromonah.

    Godine 1859, postao je iguman, a 11 novembra 1870 arhimandrit manastiru Vraćevšnici.

    Vićentije se odlikovao velikom vrednoćom u poslovima, i pametnom upravom u manastiru; pored toga, prianjao je te se samoučki učio koliko je više mogao.

    Malu manastirsku bibliotečicu obogatio je i uredio; dozvao je pok. Đuru Jakšića, te mu je naslikao za manastir galeriju svih vladalaca srpskih; i ono starina što manastir ima, i što je ostalo od znamenitoga ljubićskog arhimandrita Melentija Pavlovića, čuvao je i držao u vrlo dobrom redu.

    Godine 1873, izabran je i posvećen za vladiku užičkoj (sad žičkoj) jeparhiji, posle vladike Janićija.

    Kao vladika, Vićentije je služio osam godina i po; ali je već davno bio pao u tešku bolest sušicu, od koje je i preminuo 15 marta 1882 u Beogradu, pa je odavde odnesen u manastir Vraćevšnicu, i onamo sahranjen.

    Vićentije je ostavio dvokatnu kuću u Beogradu, u kosmajskoj ulici, broj 52; u sedlu Loznici, više Čačka, neko nepokretno imanje, i gotovine — oko 700 dukata.

    Danas njegove gotovine u Upravi Fondova ima 15.213 dinara.

    Za svu tu tekovinu, on je, 17 februara 1882, naredio ovo:

    1. Sve imanje njegovo ostaje kao njegova zadužbina, iz koje će se izdržavati u školama dobri a siromašni đaci prvo pa njegove rođe, pa — ako njih nema — iz njegova sela Gornje Crnuće, a, najposle, iz cele Srbije, ma otkuda;
    2. Tom zadužbinom upravlja ministarstvo prosvete sa pripitivanjem i prosvetnoga Saveta;
    3. Kuća u Beogradu, koja može vrediti 4—5000 dukata da se nikad ne prodaje!
    4. Đaci, koji se izdržavaju iz ove zadužbine, dužni su, svake godine, na dan dobrotvorove smrti, učiniti mu pomen u crkvi.

    Testamenat taj bio je pred sudom, i ostao je u važnosti. I tako Vićentijeva zadužbina danas već izdržava jednoga đaka u velikoj školi, u Beogradu, koji prima po 30 dinara na mesec.

  • Krantić-Petrović Veljko

    Krantić-Petrović Veljko, dobrotvor, rodio se je u selu Vrčinu u srezu gročanskom 1818.

    Osnovnu školu učio je u mestu svoga rođenja i u Grockoj.

    Godine 1838, da zameni starijega brata, stupio je u vojsku. Kao pismen vojnik, i s lepim rukopisom, Veljko je radio u komandantovoj kancelariji do 1842.

    Izišavši iz vojske, stupio je u državnu službu najpre kao praktikanat a posle je bio sreski pisar. Docnije je prešao u službu poštansku gde je napredujući u zvanjima služio do 1863. Ali tada, zbog slabih očiju, zaište i dobije pensiju, pa je posle živeo kao smerni pensionar u Beogradu, gde je imao svoju kuću.

    Veljko je umro 30 jula 1900 godine, a 31 jula sahranjen je na Novom groblju, u porodičnoj grobnici, koju je za života bio spremio.

    Veljko je priložio jedno veliko zvono crkvi vrčinskoj, i jedno lepo zvono školi vrčinskoj; još je crkvi zaveštao polijelej i druge crkvene utvari; na zidanje hrama Sv. Save priložio je 600 dinara; zaveštao je po 100 dinara Svetosavskoj školi, Domu za sirotnu napuštenu decu, društvu „Kralju Dečanskom“, i Dečinoj bolnici.

    Pored toga, zaveštao je 3000 dinara kao fonad pod njegovim imenom. Interesom od ovoga Fonda da se pomažu đaci škole vrčinske u kojoj se je Veljko učio.

    Posvetila se — koja pomaže sirotinji i prosveti!

    Bog da ga prosti!

  • Kragić Đorđe

    Kragić Đorđe, rodio se u selu Skoricama, u nahiji ražanjskoj.

    Ratnoj veštini Đorđe se je učio u živoj školi Deligradu, od 1806—1809.

    Izišavši na glas ličnim junaštvom, Đorđe je postao vojvoda maloj, ali vrlo često uznemirivanoj knežini ražanjskoj.

    Pod Đorđevom vlašću, bio je Knez Milić iz Ćićevca. I oni su oba obično čuvali Deligrad, to „Zajažalo Turstva“.

    Godine 1809, kad je srpska vojska pošla k Nišu, Đorđe se je, sa Stevanom Sinđelićem, utvrdio bio na Čegru, prema, Viniku,

    Nesrećnoga dana 19, meseca maja, kad ono Turci, grdnom silom, napadoše sa svih strana na čegrski šanac, Đorđe je, sa Stevanom, i drugim sokolovima, ostavio glavu u ruševinama od toga šanca.

    Posle Đorđa, došao je za starešinu Ražanjcima njegov sin Petar Kragić, pa je i ovaj poginuo na Deligradu.

    Slava im večna obojici!

    Dopuna: Priča se da je teško ranjenoga Đorđa Kragića u nesrećnoj bitci na Kamenici, 19 maja 1809, Cincar-Janko izneo na leđima „da mu Turci glavu ne odseku“!!…

  • Kovač Jovan (Petrović)

    Kovač Jovan (Petrović) rodio se u selu Svojnovu, u okrugu jagodinskom.

    Kad mu otac umre, i kad mu se mati preuda u selo Rekovac, Jovan, s nekim svojim tetkom, ode u Austriju, baš kad su Austrijanci kupili dobrovoljce za rat s Turcima. Jovanov tetak upiše se u dobrovoljce, pa se upiše i Jovan, i ako mu nije bilo više od 16—17 godina.

    I vojevao je: i u vojevanju se, u dva maha, ranio, ali se je od obe rane izvidao.

    Kad se svrši rat, koji i nije dugo trajao, Jovan se stani u Zemunu, nauči kovačko-sikiraški zanat, i postane majstor.

    U školu nije išao nikad, ali je, samoučki, naučio čitati i pisati. Osem srpskoga jezika, znao je govoriti turski i nemački.

    Od godine 1804—1813 Jovan Kovač je često prelazio u Srbiju i, zanatom svojim, činio srpskoj vojsci velike usluge: okivao je one trešnjeve topove kojima su se Srbi, u prvo vreme, služili, a i drugo im je oružje opravljao.

    Kara-Pavle Simeunović, bivši vojvoda, priča da je Jovan Kovač bio u jednom boju gde su, od mnogoga pucanja, trešnjevaci počeli popuštati i prskati.

    Karađorđe zovne Jovana Kovača, i upita:

    — Koekude, možeš li ti, brat Jovane, stegnuti ove topove da ne prskaju!

    — Mogu, Gospodaru!

    — E, idi odmah!

    Jovan stegne prvi top, usedne nanj, i vikne topdžijama:

    — Palite!

    Top je pukao, a Jovanu nije bilo ništa.

    Karađorđe, doznavši za to, zabrani mu sedati na top.

    — Neka i propadne top, rekao je on: — ti nama trebaš za druge poslove!

    Kad se bitka svrši, i Turci budu pobeđeni, Karađorđe nalije zdravicu Jovanu Kovaču, i baci čašu u vis. Čaša padne i ne razbije se.

    — E, koekude, sve tvoja sreća, brat Jovane, rekao je Karađorđe.

    Jovan Kovač je, kako se priča, slio od gvožđa jedan top sa celim svojim imenom i prezimenom (Jovan Petrović), i poklonio ga je Srbiji.

    I za vlade Knez-Miloševe, Jovan je bio često dozivan u Srbiju, i ostajao je po nekolike mesece, radeći razne poslove za vojsku.

    Jednom se je Knez Miloš bio naljutio na haznadara svoga Nikolu Nikolajevića, pa ga zatvori, i zapovedi Kovaču, da ga okuje. Ali, kako je Nikolajević bio Jovanu lični prijatelj, to ovaj, ne hoteći izvršiti kneževu zapovest, uteče iz Kragujevca.

    Godine 1829, avgusta 12, br. 1491, Knez Miloš piše Jovanu Kovaču, da dođe u Požarevac, i da donese vapn (grb) Despota Stefana Lazarevića, koji je našao.

    Jednom je, po naredbi Kneza Miloša, sprovodio po Srbiji neke Berlince. U putu je imao na rukama seljačke vunene rukavice. Stranci zaištu da im proda te rukavice za muzej u Berlinu.

    — Ne prodajem, nego vam ih dajem, rekne Jovan: — neka se rukotvor naših seljanaka vidi i u Berlinu!

    Stranci za taj dar, i za ostale usluge i obaveštenja, što su od njega imali na tom putu, izrade, te je postao član Muzeja u Berlinu.

    Kao majstor sikiraško-kovački, Jovan nije smeo raditi druge finije poslove. Ali nekakav veliki gospodin iz Beča dođe u Zemun, i tu mu se polome kola. Dozovu Jovana i upitaju: može li kola opraviti?

    — Mogao bih, al’ ne smem, odgovori on.

    — A za što?

    Jovan kaže za što ne sme.

    — Opravi ti, rekne gospodin: — a za drugo je moja starost.

    I Jovan kola opravi.

    A gospodin, vrativši se u Beč, pošlje mu „pravo“, da može i najfinije kovačke poslove raditi.

    Godine 1830, u belu nedelju, prvi put su zazvonila zvona u Beogradu. Ta prva zvona okovao je i namestio Jovan Kovač.

    Dok je on to radio, rekao mu je neko:

    — More, ne diži zvona, pucaće Paša!

    — Moje je da dižem, a Paša nek’ puca, ako mu se puca, odgovorio je Jovan.

    Posle te svečanosti, rekao mu je Knez Miloš:

    — Vrati se u Srbiju, pa da ti dam koju hoćeš kuću u Beogradu!

    Godine 1831, stigne prvi parobrod u Zemun, pa mu se onde nešto pokvari u mašini. Ni jedan od kovača ne smede se primiti da mašinu opravi. Jovan se prima, i opravi je na zadovoljstvo. Plaće za rad nije hteo primiti. Društvo mu ponudi pravo da se besplatno može voziti, on i porodica mu, dok su živi. Jovan i to odbije; samo sedne i odveze se do Novog Sada, da se uveri je li mašina dobro opravljena?

    Jovan Kovač je imao lepo poznanstvo s Đeneralom Červenkom, s predsednikom suda Lazarevićem, i s mitropolitom Stratimirovićem.

    Preminuo je 11 jula, 1837, u Zemunu.

    Dimitrije Davidović, čuvši za smrt njegovu, pisao je jednom svom rođaku u Beograd, između ostaloga evo ovo: „Bog da prosti majstor-Jovana Kovača! Da ja Srpske Novine i sada pišem, spomenuo bih o njemu, i o njegovim zaslugama rodu, ako bi bilo i u dve reči. Ovako pak samo mogu duhu njegovom reći: „„Laka mu budi zemljica! Kosti njegove, kosti su roda srpskoga.“!“

    Slika Jovana Kovača, nalazi se u Narodnom Muzeju, u Beogradu.

  • Kostić Nikola

    Kostić Nikola, pop iz Mrsaća, poznat je samo kao Pop Nikola iz Mrsaća, bez prezimena.

    Nikola se rodio u selu Mrsaću, u nahiji čačanskoj, od prilike 1769.

    Knjigu je učio u Karanovcu, današnjem Kraljevu, u nekoga učitelja Todora Rape, koji je posadio, kod kraljevske crkve, dve lipe koje se i danas drže i napreduju.

    Zapopio ga je, u manastiru Moravcima, vladika Đerasim (koji je, docnije, 1818, novembra, 16, osvetio vrdilsku crkvu i antimis u njoj).

    Pop Nikola je najpre služio pri crkvi ježevičkoj, pa je, posle, prešao k manastiru Žiči.

    Sima za Popa Nikolu veli:

    „… iz Ibra Pop Nikola divni,
    I vitez je i mudarac bio,
    Čak Pljakića svud vodio vojsku,
    I vojev’o, što je bolje mog’o
    A na ime i u slavu istog…
    Te zasluži držati se bratom
    Malog cara Karanovačkoga,
    Kad onoga ovi let’je kril’ma;
    Neg’ opakog nije bila svika
    Za usluge nagraždavat dobrom’
    K’o što rade srećni i čestiti,
    Već mu za to brata ubit’ šćaše,
    Ne pazeći što mu pet ih služe,
    I brane ga, i zalažu hljebom…?
    A ev’ zašto! Kad ’no jednog Pljako
    Odmetnuvša s’ od klevetne pizme,
    Hrabrog Srba, njemu s’ neklanjavša,
    Ko’ nevesta pred milijem svekrom,
    Uhvativ ga, nakazivat’ stao
    Na tržištu, posred Karanovca.
    Kroz hiljadu i dve stotin’ ljudi
    Dvanest puta ’vamo i onamo
    Da protrči mrtve šibe same;
    U paradi on tokorse zgled’o,
    Pop-Nikole brata nekojega
    Da ne bije, no promaša krivca;
    Il’ ga pače tijem potvorio,
    A tek pastva da pokaže više,
    I da silu i nad njima javi…
    Brže junak i od bedre sablju,
    A Turčina njom ne posjekavši,
    Te svom Srbu smaže lakat s ruke,
    Pa drugi put po pleć’ma ga mlatne
    I svega b’ ga još iskomadao
    Da ne naže momak kroz paradu,
    I uteče među Kujundžije,
    Sve valjane i otresne momke,
    Kojino ga brž’ među se zgrabe,
    Zakdone ga i odbrane Pljaki,
    Doskakavšu čak i k njima za njim,
    I vikavšu bez vraga mu g’ dati
    Da g’ smandrlja, dok njih nije s reda,
    Al’ kad vide da svi za oružje,
    A on nazad, psujuć’ i preteći,
    S čega, najzad, strpa Kujundžiju,
    Opanuvši i oklevetav ga,
    U tamnicu i železa ljuta
    A da vrti svaki dan topove“!1

    Pop Nikola je dočekao i drugi ustanak na Turke, pod Knezom Milošem, i tada je učinio lepih usluga svojoj otadžbini. Pop Nikola je načinio vrdilsku crkvu, posvećenu Bogojavljenju, kao što pokazuje zapis nad vratima:

    Mesjaca septemvra den 20, 1818, pisa Pop Stevan.

    S Božijeju pomoštiju poče se iznova, a na staro(m) mest(u) božestveni hram sej, s trudom kir Popa Nikole Kostića, iz sela Mrsaća, sam (s) svojim trudom poče i svrši, i ništa u vilajet ne derznu pomoći radi, niti mu ko pomože i jednu paru, i sam svojim trudom, za svoj večni spomen, i za oproštenje grehova jego na vtorom prišestviju i doma jego opšte za oproštenje ih.

    Pop Nikola je umro u selu Mrsaću 13 aprila 1819.

    On je sahranjen kod vrdilske crkve, s južne strane, do samog oltara. Na grobu mu je ploča s ovim zapisom:

    „Se ležit tjelo kir sveštenojereja Nikolaje Kostića ot sela Mrsaća, sozdatelja hrama sego; hram sej sočini za svoj večni spomen o svom trudu na 1818 goda, meseca aprila 13“.

    U okolini se priča da se je Pop Nikola otrovao. „Pozvao ga je bio, veli se, Gospodar Jovan u Čačak, a on, ne smejući mu ići, otruje sam sebe!

    Ovo je čudna pojava! Ko je god od znamenitijih ljudi onoga doba, u Srbiji, umro na prečac, gotovo za svakog se dodaje da je silom umoren!

    Nije za verovanje, ali jeste za razmišljanje: otkuda potiču tolike take priče!

    1. Ovo neka se ima na umu kad se čita kraj službe Dimitrija Kujundžije!… ↩︎

  • Kosta-Beg

    Kosta-Beg, rođeni brat Dimitrija Kujundžije, rodio se u selu Štitkovu, blizu Novoga Pazara.

    Kosta-Beg, i Dimitrije Kujundžija, imali su brata Jevtana, koga su Turci, za simpatiju k srpskom ustanku od 1804 godine, pogubili, natakli mu glavu na šiljak, na gradskom bedemu u Pazaru, okrenuvši je licem k Štitkovu.

    Godine 1807, Kosta-Beg i Dimitrije, iskradu se iz Pazara, pobegnu među Srbe, skupe četu, i stanu tući se s Turcima.

    Kosta je najmlađi brat od ove trojice, i begom je prozvan docnije sa svojega gospodskoga držanja i življenja.

    Vojujući, s bratom Dimitrijem, Kosta-Beg je, posle 1809 godine, bio kao vojvoda pazarski, i kad je brat mu Dimitrije, 1812, izgubio vojvodstvo, zauzeo je njegovo mesto.

    Kosta-Beg je dočekao nesrećnu godinu 1813, ali se nije hteo predavati Turcima, nego se je krio po gudurama. A kad mu se i to dosadi, nagne k Savi još pre Hadži-Prodanove bune; dođe u Ostružnicu na skelu, sa svom svojom porodicom, i zatraži da se preveze u Srem.

    Turci, koji su na tu skelu dobro motrili, pritegnu skeledžiju Nikolu Stankovića, te im je morao kazati: ko je ovaj čovek, šta je, i kuda hoće.

    Sad ga Turci vežu, oplene, i s porodicom, odvedu u Beograd, veziru Sulejmanu Skopljaku.

    Sulejman, čim ga dočepa, odmah naredi te mu se glava odseče na kalemegdanskom raskršću, a porodicu mu svu uzme u ropstvo.

    Tek docnije, Knez Miloš je, otkupljujući od Turaka srpsko roblje, dao Sulejmanu Skopljaku, od svojih novaca, osam kesa za Kosta-Begovu ženu, te tako je oslobodio da ide kući.

    Miloš je taj otkup učino za dušu ocu svojemu Teodoru.1

    1. Milutinović, Istorija, str. 112. ↩︎

  • Konda Bimbaša

    Konda Bimbaša rodio se u Polomlju, u Turskoj, a vere je bio pravoslavne.

    Godine 1804, bio je u Gušanca Alije, kao buljubaša. Gušanac, carev odmetnik, starešina krdžaliski, imao je u svojoj družini i Hrišćana i Turaka. O njima je hodao po Bugarskoj i po Rumeliji, te harao i Hrišćane i Turke, bez razlike.

    Kad su Dahije videle da ne mogu srpsku bunu same savladati, onda Kučuk-Alija iziđe iz Beograda, prodre do Jagodine, i odande poruči te mu dođe Gušanac-Alija, s 800 svojih krdžalija. Njih Kučuk-Alija skloni da dođu u Beograd, i da pomognu Dahijama savladati srpski ustanak.

    S tom Gušančevom vojskom došao je i Konda u Beograd, i ostao tu više od dve godine.

    Konda je, sa svojim momcima, stajao na stražari što je bila na bregu između Varoš-kapije i Sava-kapije, sa zada današnjoj mitropoliji.

    Kao hrišćanin, Konda je, na skoro, osetio u srcu svom želju da srpska sablja pobedi. Za to je smislio da ostavi Turke, pa da pređe k Srbima. Kad Srbi, 1806, opkole Beograd, Konda, nekim putem, javi srpskim starešinama, da hoće da pređe na njihovu stranu, i oni mu se jako obraduju.

    Pre nego što je učinio što je bio naumio, Konda je iz opsađena Beograda, mnoge Hrišćane, koji su se bili zatekli unutra, prizivao u svoju karaulu, i odande ih, niz endek, ispuštao da beže u srpsku vojsku, koja je bila najbliža među Savom i Mokrim Lugom (potokom).

    Posle toga, namisli da i sam, sa svojim momcima, koji su svi bili Hrišćani, prebegne. Za to, jednog dana, rekne im da nečujno i neviđeno izmiču, a on ode u drugu, susednu karaulu, gde je razgovorom Turke zabavljao, dokle su momci njegovi izmakli. Kad se vrati u svoju karaulu, i vidi da su svi otišli, i odneli sve što je bilo, pređe i sam preko endeka pa, zviždeći, iskupi u mraku momke, te tako svi zdravo i veselo pređu k Srbima.

    Kad Turci vide da je Konde nestalo, pomisle da će Srbi, tu noć, napasti na varoš, pa odmah sav šanac osvetle mašalama, I osnu pucati iz pušaka i topova.

    Ovo se je dogodilo meseca avgusta, ili septembra 1806.

    Jesen prevali; zima se približi: Srbi smisle da juriše na varoš Beograd 29 novembra 1806, u oči Sv. Andreje.

    Konda, sa svojom družinom, išao je pravce na Sava-Kapiju: Noć je bila mračna, Konda mestu vešt, te tako je mogao prići ko samoj straži, a da ga Turci ne osete. I kad ga je koji osetio, Konda ga je udarao nožem, da se ne diže uzbuna, te tako je svojom rukom oborio dva Turčina; druge obore njegovi drugovi, a ostali pobegnu. Dotle se već obazna za napad, i borba plane javna. Srpska vojska, prodrevši u varoš, okrene uz brdo ka crkvi i k Varoš-kapiji, na koju je udario Knez Sima, sa svojom vojskom. I tako Varoš-kapija padne u ruke Srbima. Tu noć naši su osvojili veći deo varoši, a drugi deo im je tek docnije pao šaka.

    Konda je, još u prvom jurišu na kapiju, dobio pet teških rana. Njega su, posle, smestili u Aganlin konak, gde se je dugo lečio.

    Posle ovoga uspeha srpskoga oružja, mnoga gospoda iz Nemačke prelazila su u Beograd, i sva su dolazila da vide Kondu a Karađorđe i druge srpske starešine ništa nisu toliko želele koliko da se Konda izvida.

    Kad se izvidao od rana, Konda je vojevao i dalje. Godine 1807 išao je na Užice, a posle je išao i na Drinu čak do Loznice.

    Godine 1812, Konda se zove Bimbaša, i šalje se s bećarima (dobrovoljcima), u nahiju užičku, da spremi šta treba za rat.

    Te cele godine, Konda se je, s Rakom Levajcem, nalazio u nahiji užičkoj, sokolskoj i podrinskoj; i osobito mu je zapovedano da zatre lupeže, koji su mirne ljude uznemiravali.

    Pred propast 1813, Konda je bio u Loznici s Molerom, gde su ih Turci bili opseli.

    Kad je iz šanca lozničkog noću izišao, opaze ga Turci i polete u poteru za njim. Stignu ga blizu manastira Tronoše, te se otvori krvav boj, u kom Konda pogine, i bude sahranjen za manastirskim oltarom na šančiću na bregu, 40 hvata od manastirskoga krsta.1

    Konda je bio čovek omalen, okrušast; govoreći srpski, malko je zanosio na bugarski, a znao je i turski i arnautski. Kad je poginuo nije imao više od 30 godina.

    Laka mu bila srpska zemlja; svojom ju je otkupio krvlju!

    1. Kad je ovo već bilo u štampi, čuo sam priču da Konda nije tu poginuo, nego da je, ranjen, prenesen u Zvornik. Onamo je vele, ozdravio, i otišao vidati ljude koji se obrane. Posle godine 1820, vele da je došao u Užice. gde je i umrьo. Kažu da mu je ime bilo Ostoja i Konda mu je prezime.
      Je li ovo onaj junak savakapiski Konda, ili neki drugi, njegov prezimenjak, za sad ne umem kazati. ↩︎