Категорија: A-Š

Jovanović Jevđenije, vladika, rodio se u selu Golubincima, u Sremu, 1802.

Kršteno ime bilo mu je Jevtimije, a Jevđenije se nazvao kad se je pokaluđerio.

Osnovnu školu svršio je u mestu svoga rođenja; nemačku školu učio je u Starom Slankamenu, a gimnaziju i bogosloviju u Karlovcima.

Po svršetku škola, postao je profesor latinske škole u Bečkereku.

Iza toga je, u Šaroš-Patoku, svršio filosofiju i prava.

Godine 1828 položio je, u Pešti, advokatski ispit, i dobio diplomu.

Zakaluđerio se je, 1829 u manastiru Rakovcu, i postao profesor u Karlovačkoj bogosloviji.

Sedam godina je služio kao profesor bogoslovije, i kroz to vreme postao je (1834) arhimandrit.

Kao rakovački arhimandrit, Jovanović je, 1837, posle smrti Mušickoga, poslan za upravnika udove jeparhije gornjokarlovačke.

Godine 1839, septembra 10, posvećen je za vladiku gornjokarlovačkog u Karlovcima, a uveden je u vladičansku dužnost, u crkvi gornjokarlovačkoj, 11 februara 1840.

Jovanović je preminuo 2 septembra 1854, dž sahranjen je u groblju srpske opštine, u Gornjem Karlovcu, 8 septembra 1854.

Književnosti srpskoj od Jovanovića je ostalo:

1. Ortografija srbska, po mnjeniju Evgenija Jovanovića, arhimandrita Rakovačkog, u Budimu, 1836;
2. Slovo, govoreno, na opelu, mitropolitu Stratimiroviću, u Budimu, 1837:
3. Oproverženije odgovora g. Zaharijadesa, u knjižici, „Hranilište ili Amajlija,“ u Novom Sadu, 1839;
4. O sudjeh cerkovnih, Sočinenije Evgenija Jovanovića, arhimandrita, 1844, u Karlštatu;
5. O prevodu Novoga Zavjeta g. Vuka Stev. Karadžića, 1850;
6. Gramatika cerkovno-slavjanskago jezika. Sočinenije Evagenija Jovanovića, vo Vijenje, 1851;

Ima njegovih više članaka o srpskom jeziku; ti su većinom štampani u Srpskom Narodnom listu, i u beogradskim Srpskim Novinama.

Jovanović je, kao vladika, sedio u Plaškom do 1848, a te godine se je preselio sa svih u Karlovac. Držeći bogoslovsku školu za spremu sveštenika, sam je predavao đacima. Bilo je i u školi i u crkvi veoma oštar starešina. U crevu je dolazio redovno. Sveštenici, pristupajući ko njemu, morali su svi metanisati, ne gledajući na starost. Čvrsto je pazio na popovsku uniformu; nije puštao ništa preko propisa.

Isto je tako revnjiv bio u čuvanju vere. S toga se je onako mnogo borio s državnim vlastima, i tužio se tako često ratnom ministarstvu u Beču.

O Mušickom, svom prethodniku, Jovanović je govorio kao o „živom svecu,“ kao o „drugom Sv. Savi“.

Jovanović, kao vladika, ima ogromne zasluge za pravoslavnu crkvu.

Imao je i mana; a od njih — najveća mu je bila — što je prodavao parohije!

Godine 1841 pisao je mitropolitu Stevanu Stankoviću, pored drugog, ovo:

„Ako mislimo crkvu našu braniti, dužni smo biti gotovi žrtvovati se, ili prikloniti glavu, i položiti oružje. Arhijepiskop je narod naš (ako i ne sav) ovamo preveo, i polučili smo privilegije. Kad se te privilegije ne paze, šta, dakle, veže narod naš povratiti se otkuda su i došli? Svaki dan iskušavamo utesnenija, sad Judicium delegatum, sad zapreštenje zvonjenja, a Bog sam zna, šta još ne će skoro doći. — Sabor narodni treba da reši o našem zdje bitiju ili ne bitiju, pod ovom formom i imenom ovim. Za to treba da ga ištemo svi, kao što sam i pisao vašoj akscelenciji“.

Za prodavanje parohija pravdao se je Patrijarhu Rajačiću 1853 ovako:

„Ja dam parohiju onom koga nađoh da je dostojan, a on meni daje, kako mu obraz podnosit, i kako može. Za to ja imam paroha koji su mi dali 40, 50, i 60 forinata, bez moga iskanja; a ima ih koji su mi davali i po 400 forinata da budu članovi konzistorije, pa još nisu! Jepiskop mora dati 100 dukata arhijepiskopu, mora dati preko hiljade forinata za svoje diplome, a to čini više od četvrtine godišnjih mu prihoda, i to nije grehota! A parohije iznose 400—800 forinata i više, dakle ako se dade jepiskopu 100 ili 200 forinata onda je nepravo?“ —

Najčudnovatije je da je on, 1850, pisao Patrijarhu Rajačiću službeno, i pozivao ga, da ustane protiv štampanja Dositijevih knjiga!

Rajačić, po tom pismu, nije hteo raditi ništa.

Pri svem tom, Jovanović je bio jedan između najboljih i najpatriotičnijih srpskih vladika na onoj strani. Bez prestanka je podsticao mitropolite (Stankovića i Rajačića) na rad, predstavljao i predlagao da se srpske stvari onamo urede; ali nije nalazio odziva!

Jovanović Branko, dobrotvor, rodio se u Vukovaru 1828 godine; bio je sinovac pok. srpskog mitropolita Petra, svršio je prava u Beču, pa je posle služio kao sudski činovnik u Hrvatskoj. U poslednje vreme živeo je u Zagrebu, gde je i preminuo 21 avgusta 1896.

Branko je, zajedno sa svojom ženom Julijanom, zaveštao u 3agrebu kuću, koja vredi 30.000 forinata, Srpskoj crkvenoj opštini zagrebačkoj s tim da se prihodom od te kuće podmiruju potrebe srpske škole i crkve u Zagrebu.“

Neka je blagosiljana vazda ruka koja tvori dobro!

Jovanović Anastas, „Molerčić“, rodio se je u mestu koje se zove Vraca, u Zagorju. Još kao dete došao je s majkom u Srbiju, i nekako se pribio uz dver Kneginje Ljubice; posle je slan u Beč, gde je učio litografiju i drugo. Jovanović je sav svoj vek proveo uz Obrenoviće, i od njih se i obogatio. Knez Mihailo ga je zvao „Molerčić“, a Knez Miloš, kad se naljuti, „Mazalo“!

Jovanović je bio upravnik u dvoru Kneza Majaila do same mučeničke smrti kneževe.

Umro je u Beogradu 1 novembra 1899, u svojoj 83 godini.

Radio je i izdavao slike svih srpskih vladalaca.

On se rodio u Bugarskoj a Srbija ga je načinila čovekom. Na pitanje: koju zemlju voli? Nastas je odgovorio:

Kad jedna žena dete rodi a nema hrane da ga odrani, i da ga izvede na put, nego to dete uzme druga žena, odrani ga i načini čovekom, ja držim da to dete obe te žene valja jednako da voli i da poštuje!…

Ovo mu je lepo!

Bog da ga prosti!

Josimović Emilijan, profesor, pisac, rodio se 1823 u Staroj Moldavi u Banatu.

Osnovne i srednje škole svršio je u Karansebešu i u Lugošu, matematičke i vojničke nauke u Karansebešu, filosofiju, jestastveničke i indžinirske nauke na universitetu i politehnici u Beču.

Školujući se u Beču, on je izučio i zidarski zanat.

Od 3 oktobra 1838 do 12 dekembra 1840 praktikovao je, kao dijurnista na begejskom kanalu. Od 6 jula do 18 septembra 1845 bio je indžinir pri prvoj madžarskoj železnici.

Bio je član Učenog društva i Školske komisije u Beogradu.

Godine 1845, septembra 18, postavljen je za kontraktualnog profesora liceja u Beogradu.

Godine 1851, avgusta 16, postavljen je za redovnog profesora liceja.

Godine 1854, dekembra 8, postavljen je za redovnog profesora artilerijske škole (vojne akademije).

Godine 1869, novembra 1, premešten natrag u Veliku Školu.

Godine 1871 marta 6 opomenut što je postavljenje profesora Zarije Ugričića nazvao nezakonitim.

Godine 1874 septembra 9 izabrao ga je akademiski savet za rektora Velike Škole, a rektor liceja bio je i godine 1849.

Godine 1875 septembra 17 navršio je 30 godina profesorske službe.

Godine 1878 avgusta 1 Josimović je stavljen u pensiju, i dobio je takovski krst trećeg reda.

On je nekoliko godina upravljao poslovima oko premeravanja varoši Beograda po naredbi ministra građevina.

Dobivši pensiju, Josimović je ostavio Beograd, i živeo je najpre u Lazarevcu, u Kolubari, a posle u Soko-Banji, gde je i umro 26 maja 1897.

Od Josimovića su ostali ovi spisi:

1. Načela više matematike u tri dela, Beograd, 1858.
2. Osnovne čerte ravne i sferične trigonometrije. Beograd 1854.
3. Građanska artitektura i građenje putova. Beograd 1860.
4. Praktična geometrija. Beograd. 1862.
5. Fizika za ženskinje. Beograd. 1866.
6. Objašnjenje predloga za regulisanje Beograda. Beograd 1867.
7. Osnovi nacrtne geometrije i perspektive, u dva dela, Beograd, 1874.

Imao je na pečatu devizu: Broj i mera — moja vera!

Suvremenici su ga smatrali kao vrlo jaka u svim granama matematičkih nauka. Bog da ga prosti!

Jokić Petar rodio se u Topoli, od prilike, godine 1779.

Ustanak srpski od godine 1804 zatekao je Jokića kao čoveka svršena, već oženjena. Još pre ustanka, bio je Karađorđu blizak, a od ustanka nije se, gotovo, ni odvajao od njega.

Najpre je bio njegov momak, a posle buljubaša njegove garde, njegove najodabranije vojske.

Jednom je Jokić izjavio nezadovoljstvo, što ostaje sve jednako buljubaša, dokle drugi, manje vredni i manje zaslužni, postaju vojvode. Na to mu je Karađorđe rekao:

— Koekude, šta ti je krivo? Oni se zovu „Gospodari Vojvode“, a ti si „Gospodar Buljubaša“; kolika je plata njima, tolika neka je i tebi, samo ostan uza me“!

I Jokić se je zadovoljio.

Petar Buljubaša je bio u mnogim bojevima. Pričaše, na nekolike nedelje pred što će umreti, da je bio u 65 prilika, gde su puške pucale, i gde je i sam mogao poginuti. U grob je odneo nekoliko rana.

Pored odlična dara za poslove vojničke, Jokić se je odlikovao i velikom razboritošću u suđenju, i čovečnošću u postupanju.

Godine 1813, već pred propast, Jokić je bio na Drini; i od Šapca bio je pošao k Beogradu. U putu čuje da je Karađorđe prešao preko Save, i da su Beograd već zauzeli Turci. Petar, onda, pređe u Srem i, u Feneku, nađe Karađorđa:

— Šta rađaše, tako vam Boga, kad mu odoste, upita jedan mladić Jokića!

— Šta će da radi? krpi kao Fata pitu, odgovori Jokić: — plače i vajka se što je uradio, ali što je bilo-bilo!

Jokić prevede svoju porodicu preko Save, pa se, najposle, ukloni i sam ispred Turaka, ali se nije hteo ni na dan hoda udaljiti od Srbije; nego se nastanio u Zemunu, i trgovao je, posle, živom stokom.

Posle ustanka od 1815, vratio se je u Srbiju, i Knez Miloš ga je postavio za sudiju okružnom sudu valjevskom.

Kad je, zbog starosti i slabosti, stavljen u penziju, otišao je u Topolu, i onde je živeo do smrti.

Po odluci Srpskog Učenog Društva, pisac ovih vrsta saslušavao je Jokića u zimu 1851 i 1852, o radu Srba od 1804 do 1813.

Biće 30—35 tabaka beležaka, što je Jokić, tako reći u pero diktovao, ali je on, pored toga, pričao i nebrojene pojedinosti, epizode, i karakteristike iz onoga čudnoga doba.

Svršivši svoje pričanje, Jović je preminuo 24 aprila 1852, u 4^1/2 časa posle po dne, i ukopan je više oltara topolske crkve.

Jokićeva, vrlo dobro pogođena, slika nalazi se u Narodnom Muzeju, u Beogradu.

Jevta, obor knez iz Obreža, u Temniću, ili kako se u starije vreme govorilo, u Donjem Levču.

Jevta je bio u vlasti još za Turaka; ali, kad su Srbi, 1804, ustali, on je ostavio Turke i počeo odmah kretati ustanike i junački boriti se za slobodu otadžbine. Zna se da je bio u boju na Jagodini u proleće 1804.

Jokić za njega kaže kratko: „Pogibe na Beogradu“, pa se uzimalo da je morao pasti 30 novembra 1806, kad je varoš beogradska oteta od Turaka.

Ali se evo javlja drugo nešto.

Pokojni Aćim Vujić, putujući po Srbiji, bio je 24 juna 1826, u selu Orašju, i tu je, u crkvi Orašju, koja je pre bila manastir, u ženskoj preprati, više vrata, pročitao ovaj zapis, pisan crkvenim slovima:

„Sej monastir Obor Knez Jevta patosa, i pol dveri otkupi na svoj spomen, živim za zdravlje, a mrtvima za dušu 1812, januara 17“.¹

Ako je ovo onaj Knez Jevta iz Obreža, onda je jasno, da je bio živ 1812, a tada već na Beogradu nije bilo boja. Ili, dakle, Knez Jevta iz Obreža nije pao na Beogradu 1806, ili je ovaj Knez Jevta što je patosao Manastir Orašje sa svim drugi čovek.

Tek grobovi, svojim zapisima, mogli bi rasvetliti ovu tamu, ali zapisa tih još nisam mogao dobiti, ma da sam se, nekoliko puta, obraćao poznanicima u Temniću.

---

1. Putešestvije po Srbiji. str. 100. ↩︎

Jeronim, vladika, dobrotvor, u miru Jovan Jovanović, vladika i dobrotvor, rodio se u Šapcu 1825 godine. Starina mu je iz Bosanske krajine, odakle je doneo i prezime Brišinac.

Osnovnu školu i polugimnaziju svršio je u mestu svoga rođenja a bogosloviju u Beogradu.

Po svršetku bogoslovije, bio je učitelj nekolike godine, pa se oženio i zapopio; ali mu naskoro umre žena, i on, ostavi udov a bez dece, ode u Kijevo, te onde svrši duhovnu akademiju.

On se u Kijevu učio u ono vreme kad je u Rusiji sve što je bilo prosvećeno i školovano mislilo i govorilo o reformama, koje su ovamo predstojale. Ta preobražajna atmosfera bila je prilično zadahnula i našega popa Jovu.

Vrativši se u otadžbinu, postavljen je bio za veroučitelja u gimnaziji. Tada se je poznao i zbližio s ljudima koji su držali neku opoziciju vladi Kneza Mihaila.

Iza toga, postao je prota u Jagodini a docnije u Kragujevcu. Tada se već živo mešao u politiku, u kojoj gotovo nikad nije bio srećan, nego je većinom dočekivao same neprijatnosti. Zato se je, najposle, i u manastir bio povukao, samo da bi se smirio!

Iz manastira je došao u beogradsku bogosloviju za profesora i rektora. Tu se je zakaluđerio, dobio ime Jeronim, i bio posvećen za vladiku šabačke jeparhije.

Meseca marta 1883, ne htevši se pokoriti izvesnom državnom zakonu, dignut je s jeparhijske uprave, pa je onda otišao u Pariz, da se uči.

Godine 1989, s povratkom stare jerarhije, dobio je nišku je parohiju, na kojoj je ostao do smrti.

Preminuo je 10 juna 1894 u bolnici Sv. Jovana u Lincu, a odande je prenesen i u Nišu sahranjen.

Kao čovek, a i kao sveštenik, bio je svakad tačan i ispravan: u crkvi je služio lepo i tačno, u parohiji je vršio sve dužnosti uredno, a u životu vladao se bezprekorno pa, dalje, nije mnogo uznemirivao dogmatiku. Kao veliki rodoljub, žudeo je da Srbi što pre usvoje sve napretke današnje prosvete i civilizacije.

Poslednjim rasporedom svoje smerne imovine Jeronim je sebi najlepše obraz osvetlao. Evo kako:

1. Svoju kuću u Nišu, sa nameštajem, ostavio je Narodnoj biblioteci u Nišu;
2. Svetosavskom domu ostavio je 1000 dinara;
3. Domu za siročad ostavio je 1000 dinara;
4. Fondu velikoškolaca ostavio je 1000 dinara;
5. Fondu za siromašne a dobre učenike u Šapcu ostavio je 1200 dinara;
6. Srpskoj Matici u Novom Sadu ostavio je 1000 dinara;
7. Pravoslavnoj srpskoj bogosloviji u Sarajevu ostavio je 1200 dinara;
8. Srpskoj osnovnoj školi u Mostaru ostavio je 1000 dinara;
9. Bogosloviji na Cetinju ostavio je 1200 dinara;
10. Srpskoj bogosloviji u Prizrenu ostavio je 1200 dinara;
11. Crkvi Sv. Pantelije u Nišu ostavio je 1200 dinara.

Što bi preko toga preteklo, da se osnuje fond za sirotne a dobre učenice ženske škole u Nišu.

Evo ovo se hvali samo sobom!

Takav nam i podobaše vladika!

Slava mu do veka!

Jelečanin Radosav, iz svela Mataruga, blizu manastira Žiče, rodio se od prilike 1762.

Jelečanin je najpre bio prost vojnik, a od godine 1811, pomanje se kao vojvoda u Gornjem Ibru, pod vrhovnom komandom Antonija Pljakića.

Na Jelečanina se, jednom, žalio Dimitrije Kujundžija, vojvoda pazarski (upravo studenički), da mu nije dao iskopati 4 tovara zemlje, za nekaku crkvu. Karađorđe, saznavši to, zapovedi Radosavu, da iskopa 6 tovara zemlje, i da ih pošlje vojvodi Dimitriju za crkvu.

Docnije, u proleće 1812, kad se već videlo da će se nastaviti rat s Turcima, Jelečaninu, koji je obično držao drum od Karanovca ka Pazaru, u Protokolu Karađarđevu, zapoveda se, da svu nejač ukloni dalje od puta, u tvrde zbegove, kako je Turci ne bi porobili.

Poslednja zapovest poslana mu je da uhvati Cukića i Molera, ako bi se javili u njegovoj knežini, pa da ih preda Voždu žive, ili glave njihove!

Posle nesrećne godine 1813, Jelečanin se je predao Turcima, i sedeo je kod svoje kuće na miru.

Uz onu nesrećnu Hadžiprodanovu bunu, Radosav se je desio kod Jatif-Age, čačanskog muselima, i nije se mešao ni u što.

Ali godine 1815, čim je ugovoren novi ustanak, Jelečaninu dođe knjiga od Kneza Miloša, da se sprema ustati na Turke!

Među tim Jatif-Aga je, još o Sv. Savi 1815, s polovinom svoje vojske, bio ostavio Čačak, i prešao u Karanovac, te se onde utvrdio. Docnije, čuvši da je i Miloš ustao, Latif sve svoje pribere i zatvori u tvrdi šanac Karanovac, a Adem-paši pazarskom poduči da mu pošlje pomoći!

Jelečanin, koji je, po poruci Kneza Miloša, s ustanicima, bio uhvatio Stolove, i presekao put između Pazara i Karanovca, nađe se sad između dve vatre. Rad je bio najpre razbiti one Turke koji su dolazili od Pazara, pa onda udariti na Karanovac; ali Ademovci, njih 1500 ubojnih Turaka, pod upravom Mahmud-Age Ljaje, i Jusuf-Age Baljeje, stignu na Stolove, i već obrnu niza stranu, baš kroz Jelečaninove zasede. Tu se odmah zametne strašan boj.

Latif-Aga, stari vojnik, čim čuje pucanj, pohita u predsret Turcima koji mu idu u pomoć.

Jelečanin je sada, sa Srbima ustanicima, bijući se na dve strane, odstupao k starom gradu Magliču, u koji se je, najposle, i sklonio.

Turci se, posle toga boja, svi skrhaju u Karanovac, ali Latif, koji je odavno bio bolestan, koje od svoje bolesti, a koje od umora u ovom boju, na skoro umre, a Srbi Turke u Karanovcu opkole sa svih strana. Tako je Jelečanin držao Karanovac u opsadi, dokle nije stigao Knez Miloš od Požarevca, te Turke primio na veru, i ispratio ih u Pazar.

Posle toga, Jelečanin je, kao što veli Sima Milutinović, bodro čuvao granicu od Nova Pazara.

Godine 1835, februara 23, Knez Miloš je, među drugim zaslužiti ljudma, i Jelečaninu odredio 100 talira penzije.¹

Jelečanin je umro u selu Matarugama, 20 novembra 1841, i opevao ga je pop Pavle Milutinović iz Kruševice; sahranjen je u Žiči, kod Male crkvice. Na grobu mu nema ni ploče, niti ikakva belega, tako da se danas upravo i ne zna gde je mestimice ukopan?

Bio je čovek plav, srednjega rasta, a lica vrlo blaga.

Neki Kosta Bunardžić iz Dedevaca, za kojim je bila Pljakina sinovica, pričao je ovo:

— Godine 1813, ispratismo, veli on: — vojvodu Pljaku, kad je polazio iz Srbije. Pređosmo Moravu na Miločajskoj skeli, i onde se ižljubismo i rastasmo. Pljaka usede na konja i pođe, pa se okrete i reče nam:

— „Čuvajte se Radosava Jelečanina, i Popa Nikole iz Mrsaća; to su turske ulizice!“

Rekavši to, obode konja, i ode.

— E, brate, nastavlja, Kosta: — to nam vojvoda reče, a ne pogodi! Vera i Bog, u ono nesrećno vreme, ova su dva čoveka zaklanjala narod, kao majka svoju decu!

Još se nešto za Jelečanina priča:

Latif-Aga se razboleo, pa leži u Karanovcu; i čuje se da hoće da umre, a oko Karanovca Srbi uzavreli; tek što nije planuo ustanak 1815. Jelečanin, da bi se sobom uverio o Jatifovoj bolesti, i da bi, opet, i boniku dao znak prijateljstva, uzme nekoliko kmetova, i dođe bonu muselimu, da ga vidi i da mu poželi skora ozdravljenja:

— Kako si, carski sabljaru! upita on, i duboko se, s družinom, prikloni pred bonim agom: — Krepi se; diži se; sirotinja se uplašila što te nema, pa moli Boga da ozdravi što pre!

— Znam, Radosave, znam, rekne Turčin; — turska vas je sablja naučila da zborite tako, a što mi želiš, i ti i ovi tvoji, ne dao mi Bog! Nego se’te, popite kavu, pa idite… Meni… što da Bog!…

---

1. Ukaz od 23 februara 1835. Br. 532. ↩︎

Janković Paun rodio se u selu Konjskoj, koje se docnije prozvalo Mihailovac, u nahiji smederevskoj, 1808.

Otac Paunov, Janko Đurđević, bio je savetnik za smederevsku nahiju, za vremena Karađorđeva.

Paun Janković se je školovao u Rusiji, i, vrativši se, na poziv Kneza Miloša, u Srbiju, rano je stupio u službu, kao pisar u kneževoj kancelariji, u kojoj je napredovao sa zvanja na zvanje, dok nije došao do Direktora te kancelarije.

Za svojega sekretarovanja u kneževoj kancelariji, Janković je, po diktovanju Kneza Miloša, napisao mnoga i mnoga ozbiljna, a neka i šaljiva pisma, kojima je Knez, ponekad, milovao prošaliti se s ovim ili s onim od svojih suvremenika.

Kako se je školovao u Rusiji, i znao ruski jezik, a rasta je bio malena i stava demžekasta, Knez Miloš ga je prozvao „Baćuška,“ i „Baća,“ pa mu je, posle, to ime ostalo mnogo poznatije od krštenoga i porodičnoga.

Kao direktor kneževe kancelarije, Janković je, 26 aprila 1840, bio određen da zastupa kneževa predstavnika i popečitelja spoljnih poslova kad je Avram Petronijević to zvanje bio ostavio.

To zastupanje trajalo je vrlo malo, i Janković je 20 juna 1840, postao član zemaljskoga Saveta.

Godine 1842. oktobra 26, Janković je postao popečitelj pravde i prosvete i, na tom mestu, izradio je, i 23 septembra 1844 izdao: „Ustrojenije javnog učilišnog nastavlenija,“ što je prvi školski zakon koji je obuhvatio nastavu osnovnu, srednju, i visoku¹.

U poslu oko ovoga zakona, bio je Jankoviću desna ruka načelnik odeljenja, znameniti književnik, Jovan S. Popović.

Paunu Jankoviću, kao popečitelju prosvete, i kao predsedniku Društva Srpske Slovesnosti, uputio je Vuk St. Karadžić ono svoje pismo o srpskom jeziku i pravopisu, koje je pisao 18 maja 1845 u Beogradu.

Baća je okušao svoju snagu i u didaktičkom pesništvu: prepevao je nekolike Davidove psalme.

Pred kraj svoga života, na ime 1857, umešao se je u neku zaveru protiv života Kneza Aleksandra. Za to je bio osuđen na smrt; ali, po kneževoj milosti, otišao je u gurgusovačku kulu.

Izišav iz kule, prognan je bio u Ruščuk, otkuda se vratio u otadžbinu, tek pošto je u Srbiju došao Knez Miloš, 1859.

Poslednje vreme svoga života Baća je proveo u Smederevu, gde je imao svoju kuću. Tamo je i preminuo 13 jula, 1865.

---

1. Zbornik 2 str. 315—345. ↩︎

Janković T. Milovan, državnik, književnik, rodio se 1 novembra 1828 u selu Vlaškoj, u srezu kosmajskom, okrugu beogradskom.

Osnovnu školu svršio je u mestu svoga rođenja, a gimnaziju i prvu godinu prava u Beogradu.

Posle toga, poslala ga je srpska vlada u Nemačku, te je u Hajdelbergu i u Berlinu slušao filosofske i državne nauke. Iz Nemačke Milovan pređe u Pariz, gde je, u društvu s Jevremom Grujićem, izdao knjigu Les Slaves du Sud. S te knjige, srpska vlada mu je oduzela stipendiju, i vratila ga u otadžbinu.

Došavši u Beograd, Janković 19 novembra 1854 posta kancelista u ministarstvu prosvete. Odatle je prešao u ministarstvo spoljnih poslova za registratora, a s toga zvanja otišao je 18 februara 1856 u licej za profesora ekonomije i političke računice.

S te katedre je, u jesen godine 1858, premešten u ministarstvo finansije za sekretara.

O izborima za svetoandrejsku skupštinu 1858 Milovan izjavi da će ostaviti državnu službu ako ga beograđani izaberu, i odista on bi izabran.

Komisija za pregledanje poslaničkih punomoćstava uništi Jankovićev izbor za to što on, kao aktivni činovnik, po članu 31 zakona, nije mogao biti ni biran.

Tada Janković dade ostavku na službu, i na novom izboru, 3 dekembra, na novo bi izabran.

Među tim se je skupština svetoandrejska već bila konstituisala, i za svoje sekretare uzela Jevrema Grujića, komesara glavne kontrole, i Jovana Ilića profesora gimnazije.

K ovoj dvojici ona docnije pridruži i svoga člana Milovana Jankovića, kao trećega sekretara.

U ovoj skupštini Janković je bio veoma aktivan. Od njega su potekle i nekolike mere, koje nisu uvećale slavu onoj inače znamenitoj skupštini (kao što je, na priliku, progonjenje iz zemlje izvesnih činovnika, i druge neke.)

Po dolasku u Beograd Kneza Miloša, Janković je kratko vreme bio u konaku, pa se posle i iz zemlje uklonio. Tada je otišao u Rusiju. Iz Petrograda je pisao neko pismo Vuku St. Karadžiću, koji se onda nalazio u Beogradu. Šta je bilo u tom pismu ne zna se, ali je Vuk to pismo predao Knezu Mihailu, kako je, boj se, Milovan i želeo.

Po smrti Kneza Miloša, Janković se vrati u Beograd, i prijavi se Knezu Mihailu. S te audijencije vratio se kući vrlo zlovoljan, i ne samo da nije tada ušao u državnu službu, nego je naskoro opet otišao u emigraciju.

Iz ove druge emigracije vratio se posle nekoliko godina. Tada je bivao najpre upravnik uprave fondova, pa ministar financije, pa najposle predsednik glavne kontrole. U ovom je zvanju i pensionisan. A umro je u Beogradu 8 oktobra 1899.

Janković je pisao dosta po raznim listovima, u razna vremena, i o raznim predmetima.

Još godine 1855 i 1856 raspravljao je u člancima neka političko-ekonomna pitanja u beogradskim Srpskim Novinama. Te svoje članke obeležavao je znakom ∞. U tim člancima naročito je obratio na se pažnju razlaganjem: da se interes na pozajmljene novce ne može ograničavati zakonom, pošto tu presuđuje tražnja i ponuda, koje su nezavisne od zemaljskoga zakona.

Docnije polemisao je o jeziku u našem Krivičnom zakoniku, a i o nekim drugim pitanjima koja su kad bila pokretana. Uz to je pevao neke patriotske pesme. Želja za ovake sastave pratila ga je do u poslednje dane života njegova.

Kao zasebne publikacije od Jankovića su ostale:

1. Srpski Car-Stjepane ili Smrt Dušanova 1, u Beogradu, 1858;¹
2. Bukvar za staro i mlado, Beograd, 1862;
3. Spomen na Sentandrejsku svetkovinu prilikom dolaska plemenitog Gospodina Venijamina Kalajije na godišnji ispit srpske pravoslavne sentandrejske škole, 9 avgusta 1865;
4. Kratak nauk madžarskog jezika, 1865;
5. Šta je čije: odnosno osnivanja srpske ujedinjene omladine, 1891;
6. Hoće li biti, ili ne biti srpstva: pisma velikoškolskoj omladini, 1891.

Janković je svakad, i u svačem, bio svoje glave čovek: što je godilo njegovoj pameti, njegovoj nezavisnosti, to je pred njegovim očima svakad zauzimalo najvidnije mesto, i ako je on to, prema prilikama, obilazio ili i prećutkivao. Ta crta njegovoga karaktera, docnijim neprilikama kojih je Milovan u svom životu dosta imao, još je više pojačana.

Janković je vezivao poznanstvo i drugovanje s raznim ljudima, a u tom je svakad gledao da poznanik ide za njim, a on za poznanikom nikad; i da on od poznanika ima kakvu bilo korist moralnu ili materijalnu. To može u velikoj meri biti uzrok što je gotovo redovno ranija poznanstva napuštao, a k novima se približavao, da u svoje vreme i ova zameni još novijima.

Toj osobini karaktera valja će pripisati i ono što je Janković stupajući u dvor, po svom postavljenju za ministra financije, pred licem Vladaoca i predsednika ministarstva, prekrstivši se nekolika puta, glasno rekao:

— O, sačuvaj me i sakloni Bože od Gospodarske milosti!

Neki su mislili da su njemu te reči izletele iz usta u trenutku nekoga zaborava, ali nije: tu se je samo otvoreno pokazao pravi unutrašnji Milovan, onakav kakav je bio uvek. S njim se čovek mogao razgovarati, dogovarati, goditi i u nečem i pogoditi, ali upravljati njime mogla je jedina njegova pamet.

Janković je bio čovek srednjeg rasta, smeđe kose, punijih brkova, a pod starost sav sed; u licu pak bio je rumen kao ružica. Prst kazalac na desnoj ruci, sa neke boljetice, bio mu je ostao kraći od drugih prsta. Za to je tu ruku radije sklanjao, služeći se levom, gde se god moglo.

Kao licejski đak toliko je malo mario za svoju spoljašnost, da je jednom došao u čitaonicu ogrnut ćebetom, a pošto sve vratio iz Jevrope s nauka, odevao se je lepo i pazio je oštro na svu svoju spoljašnjost. Pod starost pak često se viđao na beogradskim ulicama s belim štitom (suncobranom) i kad kiša pada, sa pledom preko ramena i kad je vrućina, i sa posuvraćenim nogavicama kad je sa svim suvo!…

Za Jankovića se može reći da je u štočem i pregonio, čak da je bivao i nepravedan, ali se nikad nikom nije udvarao. On nikad nije bio ničija skutonoša!

Bog da ga prosti!

---

1. Janković je napisao i 1858 godine štampao u Beogradu pesmu: Srpski Car-Stjepane ili Smrt Dušanova. Saznavši da beogradska pošta prima i besplatno nosi sva periodska izdanja, i još da poštari, po svom neznanju, za periodska izdanja uzimaju svaku publikaciju, koja na koricama ima rimske brojeve I, II, III tako dalje, Milovan na koricama svoje pesme stavi rimsko I, ma da nikad ni pomišljao nije da to bude periodsko izdanje. To je uradio samo zato da pošta knjižicu primi i besplatno raznese. Tako je i bilo!
   Godine 1868 on je tu knjižicu preštampao u N. Sadu, pa tu nema na koricama onoga rimskoga I; jer onde mu ne bi bilo ni od kake koristi!! ↩︎