Pomenik

Категорија: A-Š

  • Janković Manojlo

    Janković Manojlo rodio se u Novom Sadu, 1758.

    Svršivši, u svojoj postojbini, škole osnovne i više, ode, 1786, u Germaniju gde je, u Hali, slušao medicinu. U Lipisci se je poznao s Dositijem, i drži se da mu je ovaj ulio u srce želju da, u Novom Sadu, uredi štampariju za srpske knjige.

    O školskom odmoru, Janković je putovao po Italiji i po Francuskoj, pošto je, najpre, naučio jezike talijanski i francuski.

    U to je vreme znameniti Srbin, đeneral ruski Simeun Zorić, u mestu u Šklovu, kod Mogileva, u Beloj Rusiji, o svom trošku, držao školu u kojoj se je učilo nekoliko stotina ruskih plemića. Zorić, čuvši za Jankovića i za njegove napretke u naukama, zvao ga je, nekoliko puta, da dođe u Rusiju, gde bi dobio krasno mesto.

    Janković nije mogao odvojiti se za svagda od svojega zavičaja, nego se, po svršetku nauka, vrati u Novi Sad, i tu nastane da dobije dopust da može urediti štampariju i knjižarsku radnju. U tom poslu naiđe na prepreke koje nije mogao otkloniti, i tako ga, u najlepše doba od života, pokosi crna smrt, godine 1792, u Novom Sadu.

    Književnosti srpskoj od Jankovića ostali su ovi spisi:

    1. Trgovci, šaljiva igra od Goldonija; prevod s talijanskog;
    2. Fizičeskoe sočinenije o isušeniji i razdeljeniji vode u vazduh. Lipiska, 1787;
    3. Životoopisanije đenerala Laudona, u Beču, 1788;
    4. Blagodarni sin, prevod s nemačkog, u Lipisci, 1789;
    5. Zao otac i nevaljao sin, u Beču, 1789;

    U rukopisu ostavio je, iza sebe, izvorni spis:

    1. Moralna filosofija, i
    2. Načelo mudrosti.

    U ovom poslednjem spisu crta različne pojave iz fizike i logike.

    Svojim radovima u prirodnim naukama, Janković je bio zaslužio da ga je Prirodnjačko Društvo, u Hali, izabralo (5 marta 1788) godine za svoga redovnoga člana!

  • Janković Aleksa

    Janković Aleksa, rodio se u predgrađu Fabrici, u Temišvaru, u Madžarskoj, godine 1806.

    Otac njegov Mita, bio je, po zanatu, abadžija, veoma sirotnog stanja, i, u poslednje vreme, crkvenjak u temišvarskoj gradskoj crkvi.

    Osnovnu školu, i gimnaziju, Janković je svršio u mestu svoga rođenja, pa je onda, s preporukom g-đe Savke Nikolićke, kćeri Kneza Miloša, prešao 1834 u Srbiju, došao u Kragujevac, i postao pisar u okružnom sudu. Iz suda je, docnije, uzet u Kancelariju Kneza Miloša.

    Posle nekolike godine, zaštedivši nešto para, siđe, s Knezom Milošem, u Topčider, pa tu da ostavku, i ode u Eperješ (Prešovu) te svrši prava.

    Godine 1838 položio je u Pešti advokatski ispit pa, 1839 nanovo pređe u Srbiju, kao advokat. Nu na skoro opet uđe u državnu službu, postavši najpre sekretar varoške uprave u Beogradu, a posle sekretar Kneževe Kancelarije.

    Godine 1840 Janković je bio u Carigradu s Knezom Mihailom.

    Po povratku Kneževu iz Carigrada, kad se ono narod uzbuni protiv Vučića i Petronijevića, te se oni čak moraše skloniti u turski beogradski grad, a Knez Mihailo se, s centralnom upravom vrati u Kragujevac, Janković ne hte vraćati se u Kragujevac, nego osta u Beogradu bez službe, kao privatan čovek.

    Godine 1842, kad je Vučić, preko Pančeva, i Smedereva, otišao u Kragujevac, da zauzme topove i vojsku, s njih je bio i Aleksa Janković. Na taj način, Janković je svojim očima gledao ono što se je tada događalo od Metina Brda preko Žabara do Vračara iznad Beograda.

    Pošto je Knez Mihailo ostavio zemlju, i u Srbiji se uredilo novo stanje, Janković je postao direktor Kneževoj Kancelariji.

    Docnije je bio, neko vreme, Popečitelj Pravde i Prosvete, pa se opet vratio na direktorsko mesto, u Kneževoj Kancelariji.

    Pred krimski rat, Aleksa Janković je bio poslan u Beč da, po uputima srpske vlade, gleda kod ruskog poslanika obezbediti Srbiji kakve koristi u onom lomu koji je Car Nikola spremao na Balkanskom Poluostrvu, a koji se je, posle, svršio u Sevastopolju. Tu je Janković tražio: „da se Srbiji pridruži Bosna, Hercegovina, i Stara Srbiji, kao zemlje koje i jesu jedno s njome, i da se ona proglasi za Kraljevinu.“

    u početku 1857, vrlo kratko vreme, bio je Predstavnik i Popečitelj spoljašnjih poslova, a za tim je otišao u Savet, kome je ono redovni član.

    Kao popečitelj spoljašnjih poslova, Janković je muški branio i prava Srbije, i prava svakoga Srbina na po se. Evo tome jednog malog svedočanstva:

    D-r Ilarion Anđelković, kupivši redovnim putem od Turčina mesto na varoškom šancu, počne zidati kuću. Turski paša iz grada, koji se starao i šanac oko varoši proglasiti kao sastavni deo gradskih utvrđenja, pošalje nizame, te doktoru rasteraju majstore.

    Anđelković potraži zaštite u srpske vlasti. Ta stvar, svojim putem, dođe pred Jankovića, kao popečitelja spoljašnjih polova. I on je ne raspravlja, kao što se do njega radilo, ne šalje paši terdžomana da pita: šta je to bilo, i da ga moli da odustane od take radnje; nego sedne i, svojom rukom, srpski, napiše paši pismo, pa zapovedi svom ćatinu, da to pismo prevede tačno na turski jezik, i da ga odnese paši. U pismu, kratko reći, kaže paši ovo: „Zapovedno sam da doktorovi majstori nastave svoj rad, a naredio sam, da u kasarni bude spremna vojska, koja bi, čim ko uznemiri majstore, došla, i silu odbila silom!“

    Paša se je odmah trgao, i Dr. Anđelković je načinio svoju kuću, koju je posvetio „Pogledu“1!

    Na kraju godine 1858, kad se Obrenovići vratiše u Srbiju, Janković, u prvi mah, osta bez službe. Ali, kad Knez Mihailo, po smrti svoga oca, 14 septembra 1860, primi vladu, Janković dobi penziju po zakonu i, od toga doba, živeo je koje u Beogradu a koje u Pančevu.

    Godine 1862, posle bombardanja Beograda, beše jedno vreme, kad je Knez Mihailo odsudno mislio da zavojšti na Tursku. Pripremajući se za taj rat, Knez se je najviše brinuo za vrhovnoga vojvodu srpskoj vojsci. U to vreme, nalazio se je u Pančevu austriski pukovnik Biga, dobar Srbin, čestit čovek, koga je Knez Mihailo poznavao još dok je bio u Beču. Knez se ustavi na imenu toga odličnoga Srbina, i zaželi ponuditi mu, u slučaju rata s Turskom, vrhovnu komandu nad svom srpskom vojskom. Ali je bila muka: kako da se Biga o tom upita?

    Kako je, u ono vreme, od svih ministara jedini Nikola Hristić bio ratoboran tako kao i Knez, to je ovaj s Nikolom najviše i vodio svoje tajne razgovore o ratu. On dakle Hristića upita:

    — Ima li kakva god načina, da se Bigi kaže moja namera, i da se sazna šta on o njoj misli?

    — Ima, odgovori Nikola odmah: — samo ne znam hoće li Vaša Svetlost primiti čoveka, koji bn tu mogao biti udesan posrednik:

    — A koji je taj čovek?

    — To je Aleksa Janković; on s Bitom živi kao s bratom; svaki su dan zajedno. On ga može upitati za sve što želite znati, a da nikom ništa ne padne u oči.

    — Janković jeste iz logora mojih protivnika, rekne Knez: — ali je on pošten čovek, i istinski patriot: njemu se to može poveriti. Poručite mu da dođe!

    Janković dođe. Primi od Kneza Mihaila poslanstvo, i ode Biti i kaže. Posle nekoliko dana, vrati se, i donese ovakav odgovor:

    — U austriskoj vojsci, rekao je Biga: —ja ću skoro biti đeneral; imam, dakle, lep položaj, a država se je i za moju decu postarala. Sve to ja bih ostavio, kad bih verovao da mogu učiniti Srbiji dobro. Ali se ja bojim neuspeha kod sve svoje dobre volje. Ja sam naučio komandovati regularnom vojskom, a u Srbiji je vojska narodna: ja nju ne ću znati, ona meni ne će verovati, i tako može biti zlo, i kletva će pasti na moje ime! Za to se ne mogu primiti. I molio bih Kneza da nikakva stranca i ne uzima za vrhovnoga vojvodu, već neka uzme domoroca, koji zna svoj narod, i koga narod zna! Taj će uvek uraditi više. A ja ću, nižih oficira, ako za treba, puštati svakad“.

    Poslednje dane svoga života Janković je proveo u Beogradu, na ime u Starom Zdanju, gde je i umro 10 juna 1869, i sahranjen je kod palilulske crkve.

    Dokle su njega, u velikoj beogradskoj crkvi, opevali, grunula je na Beograd taka oluja s kišom, kakvu donde ni najstariji ljudi nisu zapamtili.

    Janković je ono srednjega rasta; punih, velikih, krupnih brkova; izbuljenih očiju, a glasa pocepana. Idući, bio je svakad malko pognut napred, kao da je malo poguren.

    Osem srpskoga jezika, govorio je i pisao: nemački i latinski; a razumevao je francuski, madžarski, i vlaški. francuski je znao i kako se zove svaka čivija u kola, ali je knjige čitao onako kako su napisane, na priliku, nous (nous) vous (vous), i t. d.

    Aleksa Janković bio je čovek vrlo pošten, vrlo pametan, i sposoban za poslove.

    To je jedini ministar, kome je bilo dati ostavku, kao popiti čašu vode!

    1. Danas te kuće nema; srušena je, kad je Beograd regulisan. ↩︎

  • Janićije

    Janićije, vladika raško-prizrenski, rodio se u selu Tuležima, u današnjem kolubarskom srezu, godine 1731.

    Gde se ovaj Tuležanin učio, i kako je došao do vladičanstva, ne zna se. Samo se zna da je 47 godina bio vladika raškoprizrenski, u Novom Pazaru. On je posvetio u čin đakonski, i u čin sveštenički, Đerasima Đorđevića, potonjeg šabačkog vladiku, o kome valja videti što se piše pod njegovim imenom.

    Vlada Janićije preminuo je 1816 godine, u svojoj 85-oj od rođenja.

  • Jakšić Vladimir

    Jakšić Vladimir, naučnik, statističar, rodio se u Kragujevcu 28 aprila 1824 godine.

    Osnovnu školu učio je u Beogradu, a gimnaziju u Kragujevcu i u Beogradu. Iza toga, učio se u Oraovici i u srem. Mitrovici, pa u Beču, u Tibingenu, i u Hajdelbergu.

    Godine 1847, u proleće, vratio se u otadžbinu i, malo docnije, dobio je službu u ministarstvu finansije. Odatle je, godine 1852, postao profesor u liceju beogradskom, a godine 1862 prešao je u ministarstvo financije za načelnika statističkog odeljenja. Na tom je mestu ostao dokle nije stavljen u pensiju.

    Umro je u Beogradu 16 avgusta 1899.

    Jakšić je godine 1889 navršio 50 godina svoga književnoga rada. Zato je ondašnje Srpsko Učeno Društvo, u čast Jakšića, kao svoga člana, 30 maja 1889, držalo svečanu sednicu, na kojoj je predsedavao Č. Mijatović. I predsednik i sam Jakšić, tom prilikom, kazali su sve što bi se o dotadašnjem životu i o radu Jakšićevu moglo poželeti!

    Gledaj Glasnik 71, str. 292—325.

  • Jakšić Jakov

    Jakšić Jakov rodio se u selu Ugrinovcima, u Sremu, 22 oktobra 1774 godine.

    Njegovo je pravo prezime Popović, a kako se je prozvao Jakšić, kazaće se malo docnije.

    Odavši se na trgovinu, ode u Peštu gde je 1804 postao samostalan trgovac.

    Prešavši u Srbiju meseca dekembra 1806, Jakov je postao ađutanat kapetanu Majailu Đurkoviću, koji je srpske vojnike učio „egzerciru.“

    Pošto je Beograd već osvojen od Turaka, Đurković, i njegov ađutanat Popović, nastanili su se u Beogradu.

    Za to vreme, Jakov Popović, o svom trošku, opravi neke stare zidine, koje su Beograđani zvali „Dvori Jakšićevi“ i posle je u njima sedeo.

    Za to su ga drugovi, najpre od šale, počeli zvati Jakšićem, a docnije mu to prezime postane čuvenije od pravoga prezimena Popović1.

    Jakšić se je borio na Malajnici, na Deligradu, na Varvarinu, i na Tičaru, gde je i rane dopao.

    Godine 1813 Jakov Jakšić je, s drugima, prebegao u Srem, pa je, posle, otišao u Novi Sad, i onamo je živeo.

    Godine 1815, meseca maja, Jakšić se vratio u Srbiju, i odmah je otišao na Valjevo, pa od Valjeva na Rožanj, a s Rožnja je sišao u Pocerinu i u Mačvu komandujući uvek srpskom konjicom. Tada su ta neki zvali „Jakšić Pancirlija,“ jer je nosio na sebi pancir.

    U oči dana, u koji će biti slavna bitka na Dublju, u jednom delimičnom napadu na dubljanski šanac, srpski se konjanici tako poplaše da pobegnu i ne videvši neprijatelja! Jakšić, idući sam da se uveri odašta su se ti ljudi preplašili, pevao je iz svega grla svoga ovu pesmu:

    „Oj Maruška, mila druška!
Golubuška ti moja“.

    Pevajući ovu rusku pesmu, onako u mraku, Jakšić je želeo Turke uplašiti, a Srbe bolje ohrabriti2.

    Od godine 1816 do 1824 Jakšić je bio sekretar srpskom Mitropolitu Agatangelu.

    A od 1824 do 1836, bio haznadar Knezu Milošu.

    U ovoj službi Jakšić se je uvek odlikovao ne samo besprekornom čistotom svojih ruku, nego i besprimernom ljubavlju i marljivošću za narodno blago, kome je bio zbirač i čuvar.

    Kad je došao za haznadara, u kasi je zatekao 250.000 dinara a kad je tu dužnost ostavio, posle 13 godina, u kasi je ostalo gotovine 5.150.000 dinara.

    Iz vremena te Jakšićeve službe, ima vrlo mnogo priča koje su značajne koliko za njega lično, toliko i za Kneza Miloša, a i za sve ondašnje ličnosti i za raspoloženja umova…

    Od 1836 do 1842 bio je Upravnik Državne Štamparije, a te godine je stavljen u stanje žira, pa je posle živeo u Beogradu, kod svoje kuće, na Savi.

    Jakšić je preminuo 17 januara 1848, i ukopan je više oltara Markove Crkve, u Paliluli.

    1. Jednom se je Knez Miloš naljutio na one koji su svoja stara, prava prezimena promenili, pa je izdao naredbu „da se svaki piše kako je kom prezime. U toj naredbi, tačci 2, za Jakšića veli ovo:
      „Jakov Jakšić, nije Jakšić u Nemačkoj bio, i Popović kao Popov, ili Jovanović kao Jovanov sin, i tako trebalo bi da se zove; ili Popović ili Jovanović; ili kako se zvao u mestu svoga rođenja Ugrinovci“. — (Dodatak k prvoj numeri Srpskih Novina za 1836.) ↩︎
    2. Milutinovića Istorija, 233 i dalje. ↩︎

  • Jakšić Đura

    Jakšić Đura rodio se u selu Crnji, u Banatu, 27 jula 1832, od oca Dine (Dionisija) i matere Hristine.

    Đura se učio, najpre, u mestu svoga rođenja, a posle je išao u obližnju nemačku školu.

    Godine 1842, išao je u srpsku školu u Segedinu, a 1843 u prvi razred gimnazije; ali mu škola nije bila mila: učenje mu je išlo sa svim teško. Za toga otac da u trgovinu. Posle kratkog vremena, Đuri omrzne i trgovina. Otac ga vrati u školu, koju Đura ni sada ne dovrši, jer mu je bilo „teško učiti na pamet“.

    Među tim opazio se da Đura crta rado, i da u tom poslu napreduje. Otac, videći to, stane mu ići na ruku da bi ga bar za živopisca spremio. Toga radi ga je, docnije, slao u Beč i u Minhen. I u Beču i u Minhenu, Đura je pohodio školu vrlo nemarno; što je učio, učio je crtajući sam, ugledajući se na druge, a nešto i čitajući. .

    Još dok je boravio u Beču, počeo je pevati, tojest, počeo pisati pesme. U početku je tajno i od najbližih svojih drugova da peva pesme, a docnije se to obaznalo sasvim.

    Kad mu se dosadi živeti u Beču, siđe u Novi Sad, i stane slikati razne osobe, te od toga živeti.

    Godine 1857 prešao je u Srbiju, i postao učitelj u selu Podgorcu, u Crnoj Reci. Iz toga velikoga ali sumornoga sela, Đura je, po želji svojoj, premešten u obližnje selo Sumrakovac.

    Iz ovoga sela, začuli smo njegove lepe pesme: Put u Gornjak, Noć u Gornjaku, Veče, Na Noćištu, Šta će u lepom vrtu, Iskušenik.

    Posle kratkog vremena, ostavi učiteljstvo i dođe u Beograd, gde je radio u redakciji Srpskih Novina, i privatno učio decu, te je od toga životario. Ovo je bilo 1858—1859, o Svetoandrejskoj Skupštini. Tada Đura speva povratku Kneza Miloša pesmu, za koju od skupštine dobije 10 dukata.

    Tako se je u Beogradu zlopatio do godine 1860, a tada postane učitelj u Požarevcu. Sad se je jako kajao što, u svoje vreme, nije bio prionuo da se uči, i bi se tekar vratio u školu, samo da je imao novaca. A pošto novaca nije mogao ni zaraditi, niti od koga dobiti: obrati se ocu, koji je, već i dotle mnogo na njega trošio, i zamoli ga da mu pomogne, da produži školu.

    — Đuro! odgovorio mu je otac: — lud si; pust si! niti ti ja mogu pomoći, niti mi dolazi kući ne sad, nego nikad!

    Posle toga, Đura se, 4 jula 1861, oženi i onda, sa ženom, pođe u Beč da se uči! Dotle je, među tim, i otac bio omekšao, te mu da pomoći s kojom je ostao u slikarskoj školi u Beču do godine 1862.

    Iz Beča se vrati u Novi Sad, da radi kao slikar. U to vreme, po preporuci dvojice njegovih prijatelja, Matica Srpska primi njegov spev Seoba Srba, i nagradi ga sa 100 dukata.

    Đura te novce, s dobrim drugovima, potroši za vrlo kratko vreme. Kad ostane bez novaca, dođe opet u Srbiju, i postane učitelj u Požarevcu, gde je, pored rada u osnovnoj školi, predavao i crtanje u onamošnjoj polugimnaziji.

    U Požarevcu je Đura imao vrlo mnogo neprijatnosti i glavobolje, najviše sa svoje čudne naravi; s take svoje naravi, premeštan je u Kragujevac, u Raču, u Sabantu, u Jagodinu, i, najposle, godine 1871, otpušten iz službe…

    Tada se je čemerno zlopatno, živeći samo od svoje vrlo male slikarske zarade.

    Godine 1872, dobio je službu korektora u državnoj štampariji. Plaća je toj službi bila 250 talira, pa je, posle, za ljubav Đuri, podignuta na 400 talira.

    U toj službi, Đuru je i smrt našla, 15 novembra 1878.

    Jakšić se u svojim spisima često gorko jadikuje na ljude. On je ono onako očajnički uzviknuo, i to ne jednom: „U svetu, brale, nema ljubavi!“ A ovamo, malo je ljudi koji su, u životu, primali tolike dokaze ljubavi i prijateljstva koliko ih je primao Jakšić. Njega su prijatelji pomagali, upućivali, učili, zaklanjali, kao kakvu majčinu mazu; i, posle njegove smrti, skupili su i štampali sve spise i bolje i lepše nego da ih je sam štampao. Time su njemu obezbrižili glas, a ženi i deci njegovoj lep dohodak. Kao da ga je otac dobro poznavao kad je pustio pero da zapiše onu oštru ocenu o njemu.

    Đuri Jakšiću je bilo dobro i od Boga i od ljudi, a što je, kukavac, mnogo patio, bilo je, mahom, s njegove čudne pameti…

    Svi spisi Jakšićevi skupljeni su i štampani u deset svezaka, u Beogradu, od 1882—1883:

    • U prvoj i drugoj su Pesme;
    • U trećoj do osme su Pripovetke, a
    • U devetoj i desetoj su Drame.

  • Jakovljević Stevan

    Jakovljević Stevan, vojvoda levački, rodio se u selu Belušiću, u Levču.

    Još za Mustaj-Paše, beogradskog vezira, Stevan je bio čovek čuven i uvažen u Levču.

    Kad je Tahir Balota, poslan od Mustaj-paše, iz Beograda, s vojskom turskom i srpskom, udarao na Pazvandžine Turke, u Jagodini, gde se je neki Tosun bio zatvorio u džamiju: onda je Stevan Jakovljević predvodio Levčane. Dogodilo se je da su Turci Balotini voleli Pazvandžiji, nego Mustaj-paši; za to su, u boju, i oni pucali u Srbe, svoje saveznike. Stevan, opazivši to, rekne Baloti:

    — Ja mojim Levčanima ne dam više biti se; mi ginemo i od svojih Turaka, i od Pazavandžinih; nego neka se istave naši Turci, pa da ja samo s Levčanima udarim na Tosuna, i, ako ga, do sutra, ne dovedem živa, ili ne donesem njegovu glavu, na vratu sam najtanji!

    Balota mu dopusti; ali Turci to potkažu Tosunu, te se on, noću, božem protuče kroz Turke i pobegne u Ćupriju.

    Još od ovoga vremena, carski su odmetnici mrzili na Jakovljevića. Za to je Fočić i govorio: da će „pogubiti Jakovljević Stevu, iz Lijevča gnjezda hajdučkoga!“

    Karađorđe opet voleo je Stevana za njegovo veliko lično junaštvo. I kad je otpočeo rat protiv Turaka, nije mogao Stevana, ostaviti bez vlasti vojvodske.

    Ali, kao da Jakovljević nije umeo rukovati vlašću onako srećno i pravično, kao što je mahao sabljom? U Protokolu Karađorđevu pominju se nekaka dva slučaja, u kojima se prosto veli da je Jakovljević „poarao nekaku babu, i nekoga Jovana iz Lepojevića“?!

    U Stevana je bio brat Jovan, junak, kažu, kao i Stevan. U Levču se priča, a i suvremenici beleže, da su Stevan i Jovan sa svojom majkom, mogli, sednuvši za večeru, popiti, do zore, akov vina, pa sutra se umiti, i otići na rad, bez ikakve glavobolje.

    Toma Milinović pak piše:

    „Jakovljević dobar junak bjaše,
    No i vino krvnički pijaše,
    Koje mu je mnogo pokvarilo,
    Iz gospodstva njega isturilo.“1

    Jokić je pomenuo da je Jakovljević poginuo u Beogradu, ne kazavši kada; a Milutinović priča da su oba brata Jakovljevića uhvaćeni 1814, posle Hadži-Prodanove bune, dovedeni u lancima u Beograd, gde su oba pogubljena!

    Ko da glavu za svoj narod, kupio je pravo na poštovanje potomstva.

    Slava im obojici!…

    1. Umotvorine Tome Milinovića, str. 20. ↩︎

  • Jakovljević Samuilo

    Jakovljević Samuilo, arhimandrit, rodio se u Podgoru u nahiji novopazarskoj1, 1760.

    Čitati, pisati, pojati, i crkveno pravilo, naučio je u Manastiru Studenici.

    Godine 1785, prizrenski Vladika Janićije, proizveo je Samuila za đakona i za jeromonaha, u Manastiru Studenici; a godine 1817 beogradski mitropolit, Agatangel, postavio ga je za igumana i arhimandrita.

    Godine 1794 Samuilo je ubio glasovitoga zlikovca i siledžiju Kadriju Stupljanina, a za vremena Karađorđeva borio se je za slobodu otadžbine naporedo s prvim vojvodama.

    Godine 1813, bio je prešao u Srem, i boravio je u Feneku i u Jasku, ali se je, 1815, vratio u Srbiju, i došao u Manastir Kalenić.

    Godine 1820, o Mitrovu dne, Knez Miloš je poslao u Carigrad deputaciju, koju su sastavljala ova lica:

    Arhimandrit Samuilo Jakovljević, Dimitrije Đorđević, Vujica Vulićević, Ilija Marković, Miloje Vukašinović, Avram Petronijević, Rista Dukić, i Sava Ljotić.

    Po uputu kneževu, ova je deputacija tražila:

    1. Da se granice Srbiji rašire prema ugovoru Bukureškom od 1812;
    2. Danak, koji će Srbija plaćati Sultanu na godinu, da se odredi, i da se plaća odsekom;
    3. Knez Miloš da se proglasi za nasledna vladaoca Srbiji;
    4. Srbi da mogu zidati crkve, škole, manastire, i t. d.);
    5. Turci da se isele iz svih mesta u Srbiji, osem tvrđava.

    Beogradski vezir, Marašli-Paša, čuvši imena ovih deputata, rekne:

    — Kad Knez Miloš misli tako krupne razgovore da vodi s devletom, trebalo bi da u tu deputaciju odredi barem jednoga svojega rođaka, a ne same seljake.

    Knezu Milošu se odmah javi što je Marašlija rekao, a on, 13 oktobra 1830, poruči da se Veziru odgovori ovo:

    — U deputaciji su moja dva srodnika, a ne jedan; prvi je Dimitrije Đorđević, moj pobratim, koga ne delim od rođene braće; a drugi je arhimandrit Samuilo, jer ja i Samuilo smo od dva brata deca2.

    U početku 1821, bukne grčki ustanak na Turke, a Porta one srpske deputate zatvori kod sultanskoga Bostandži-Baše. Kazivalo se je da je to učinjeno iz smotrenosti, da se srpski poslanici sklone od razjarene muslomanske svetine; ali je moglo biti i za to, da oni budu taoci mirnom držanju Kneza Miloša i Srbije.

    u tom zatvoru, Arhimandrit Samuilo umre 14 avgusta 1824 godine.

    Nastajavanjem vaseljenskog patrijarha, telo Samuilovo sahranjeno je u Hasćoju, kod Crkve Sv. Petke, bosforske obale.

    U hartijama Kneza Vase Popovića, našla se je zapiska koja je, kao „po svršetku pisma“, napisana po zapovesti Kneza Miloša, i u kojoj stoji ovo:

    „Naredite da se u svim glavnijim crkvama požeške nahije čini spomen na četrdeset liturgija za Arhimandrita Samuila, kao čoveka za otečestvo zaslužna“!

    A na grobnoj ploči, u Carigradu, Knez Miloš je naredio te je izrezan ovaj zapis:

    „Prečesnjejšemu Samuilu monastira Kalenića pravoslavnomu arhimandritu, serpskomu arimernomu otečestvoljupcu, ot knjazja i naroda srpskago v Konstantinopolj, v deputaciju, radi ishodatajstvovanija prav serpskih u Blistatelnija Porti Otomanskija poslanomu, opasnih radi vremen s pročeju deputacijeju v zatvorje pri čatalskomu3 Bostandži-Baši bivšemu, i v onom avgusta 14, leta 1824, prestavivšemu se, vojemi hristijanskimi i svjaščeničeskimi dobrodjetelji ukrašenu bivšemu, i zdje pri cerkvi Hasćojskoj, hrama prepodobnija Paraskevi pogrebenomu, v uvaženije zaslug jego o svojem rodje i otečestvje, vladjetelni i nasledni knjaz srpski Miloš Obrenović sej kameni na grobje jego vozdviže pamjatnik“4.

    Arhimandrit Samuilo bio je sede, guste, poduge brade, sedih brkova; svetla lica, crnih obrva, prava nosa, a junačkoga pogleda!

    1. Ovo piše vladika užički Janićije. U Kaleniću, Samuilo se računa kao arhimandrit Studenički, jer on ide uz mošti Sv. Kralja, koje su, tek za vreme, počivale u Kaleniću. ↩︎
    2. Kneževo pismo od 23 oktobra 1820, Br. 1414. — Da li Samuilo nije bio sin Jakova brata Milanova a sina Obrenova? ↩︎
    3. Čatal-Oglu zvao se Bostandži-Baša. ↩︎
    4. Ovaj zapis dobio sam, zahvaljujući ljubaznoj usluzi G. Agona Bozovića, sekretara naše Legacije u Carigradu. On mi javlja i da je ova ploča već ravna sa zemljom, i da se već teško zapis čita, jer ga vreme kruni. ↩︎

  • Ivanovićeva Katarina

    Ivanovićeva Katarina, umetnica, rodila se u Stojnom Beogradu, 1819 godine, od oca Lazara i matere Marije.

    Još za rane mladosti, probudila se je u ove retke Srpkinje želja za lepim veštinama. U mestu svoga rođenja, počela je crtati, pa je produžila crtanje i slikanje u Pešti, a dovršila ga u Beču, u slikarskoj akademiji.

    Na izložbi slikarskih radova, 1837, ondašnji su listovi hvalili njenu sliku u kojoj je ona sebe samu naslikala.

    Radi većega napretka u živopisu, Katarina je boravila duže vreme u Parizu. Godine 1842 pohodila je Zagreb, a godine 1846 dolazila je u Srbiju, i u Beogradu se je bavila duže vreme.

    Još godine 1836, naslikala je, u Beču, Srpskoga Omira, to jest, staroga slepca, kako sedi pod lipom, i uz gusle peva, a slušaju ga dva Srbina i jedna Srpkinja. Ta je slika, posle, litografisana.

    Srpskom narodnom Muzeju, u Beogradu, darovala je ona, 1874 i 1879, 15 slika, sve u zlatnim krasnim okvirima. Od tih slika istoriske su: Osvojenje Beograda 1806; Zakletva Kralja Matije Korvina Hunjadskog; Jevdokija, grčka carica; Jelena Srpkinja, ugarska kraljica, i Mileva Srpkinja, turska carica; a portreti su: Sima Milutinović Sarajlija; Stevan P. Knićanin; Katica Ivanovićeva, slikarka, u svojoj radionici; razne su pak slike: Kotarica grožđa (2 komada), Bogatašica i Siromašica na umoru; Crnac pismonoša, i Talijanac voćar.

    Sve ove slike imaju ne samo narodnu nego i umetničku vrednost. One su najlepše svedočanstvo da je narod srpski stvoren za prosvetu, za kulturu, kad u njega i ženska glava može doći do ovolike savršenosti u umetnosti. U jedno je ovo divan primer rodoljubima, kako srpkinja, ma gde rođena, danas smatra Beograd, kao prosvetnu sredinu svemu narodu našem.

    Katarina Ivanovićeva osnovala je, u Narodnom Muzeju, u Beogradu, svoju Zadužbinu od 1000 forinata ili 2150 dinara, od kojih novaca interes će se, od vremena do vremena, trošiti na to da se njene slike i njihovi okviri drže uvek u lepom stanju.1

    Katarina Ivanovićeva je jedina Srpkinja koja je bila član Srpskog Učenog Društva, u Beogradu.

    Njoj je Sima Milutinović, godine 1837, posvetio svoju knjigu „Trojesestarstvo“.

    Preminula je ova plemenita Srpkinja 19 septembra 1882. Slava sjajnom imenu njezinom!

    1. Dopuna: Zadužbina ove dobrotvorke, ostavljena za to da se njene slike u Narodnom muzeju drže u dobrom redu, koja je u početku imala 2150 dinara, do 1 januara 1900 narasla je na 4534,55 dinara. ↩︎

  • Isailović Dimitrije

    Isailović Dimitrije rodio se u Slavoniji, u Dalju, dobru srpske patrijaršije, 26 oktobra 1783 godine, licem na Mitrov dan, sa čega mu je i nadenuto ime Dimitrije.

    Otac Dimitrijev, Jovan, bio je živopisac, i uz to upravnik patrijaršiskih dobara u Dalju.

    Osnovne škole izučio je Dimitrije u Dalju i u Bečkereku, gimnaziju u Karlovcima, a filosofiju na univerzitetu u Pešti.

    Po svršetku škola, postao je, 1808, profesor u karlovačkoj gimnaziji, gde je služio do godine 1813.

    Iz Karlovaca je uzet za profesora učiteljske škole u Sent-Andreji, otkuda se, godine 1816, zajedno s tom školom, premestio u Sombor. U toj službi ostao je do godine 1830. Tada pak prešao je u Srbiju, i ušao u državnu službu.

    Najpre je postavljen za profesora tako zvane Velike Škole, u koju su uvedeni đaci koji su bili svršili osnovnu školu. Isailović je ovim đacima predavao predmete koji se obično predaju u gimnaziji, i tako je on, samim radom svojim, uređivao prvu gimnaziju, i s njom je iz Beograda prešao u Kragujevac, gde se ona docnije razrasla u „Liceum Knjaževstva Srbije.“

    Godine 1833 uređena je u Srbiji prva štamparija o državnom trošku. Isailović se je toj novini toliko obradovao da joj je napisao punu oduševljenja Odu.

    Sad je, uza svoju dužnost u školi, radio i u novoj štampariji, i kao urednik službenih novina, i kao cenzor knjiga, a nekad čak i kao korektor, jer i za to nije bilo vešta čoveka.

    Godine 1838, postao je delovođa ondašnjeg Popečiteljstva Prosveštenija, a godine 1839, načelnik istoga popečiteljstva.

    Godine 1840 postao je Glavni Sekretar Državnom Savetu; ali kad se, naskoro za tim, uredi Vrhovno nadzorništvo nad školama, Isailović je, 1841, postao Vrhovni inspektor svih škola u Srbiji.

    Kad se, godine 1842, ukine to inspektorsko zvanje, Isailoviću su poveravani na izradu razni književni poslovi, naročito rečnici: francuski, latinski, i nemački.

    Godine 1848 postavljen je opet za načelnika popečiteljstvu prosveštenija, u kom je zvanju ostao do svoje smrti, koja ga, snađe 29 maja 1853.

    U poslednje vreme, bio je tako spao s nogu da nije ni dolazio u kancelariju, nego je sedeo doma i bavio se nekim književnih poslovima, sve mi čini da je tada prevodio Rajićevu istoriju, koja mu je ostala u rukopisu.

    Književni radovi Isailovićevi ovi su:

    1. Neka istorijska pitanja, u Budimu, 1814;
    2. Istorija trgovine, u Budimu, 1316;
    3. Savi Dobriću, na dan 10 maja, u Beču;
    4. Srpske Novine, u Beogradu, 1832;
    5. Spomenik sveopšte radosti, za novih 6 okruga u Srbiji, u Beogradu, 1833;
    6. Srpske Novine, 1834;
    7. Srpske Novine, 1835;
    8. Nemački Bukvar, 1838;
    9. Francusko-srpski rečnik, u Beogradu, 1846;
    10. Nemačko-Srpski Rečnik, u Beogradu, 1847;
    11. Latinsko-Srpski Rečnik, u Beogradu, 1850;
    12. Latinska Gramatika, u Beogradu, 1851.

    Isailović je bio u svoje vreme redak čovek po bogatstvu znanja koja je imao. Znao je jezike: nemački, latinski, i francuski gotovo savršeno.

    On je i neposrednim radom u školi, i uređivanjem, i književnim putem, i ličnim savetima i pomaganjem bio čovek dragocen za sve prosvetne poslove u srpskom narodu. Još godine 1838, u službenim predstavkama, Savetu, vatreno je ubeđivao: da treba zavesti Učiteljsku Školu u Srbiji.

    Bio je član Srpskog Učenog Društva i Predsednik školske komisije.

    Isailović je bio rastom visok, likom crnomanjast, pogledom blag, besedom jasan, tih, ophođenjem čedan, uslužan; pamćenje mu je bilo neobično, rukopise čitak, marljiv, a slog izmeren, razgovetan, određen…

    Slika njegova ima u Beogradskom Narodnom Muzeju.