Категорија: A-Š

Vučić Toma (Perišić) rodio se u selu Bariču, u beogradskoj nahiji, blizu utoka Kolubarina u Savu, kad su mu roditelji, od zla turskoga, bežali u Srem. To je moglo biti 1787 ili 1788 godine. Postojbina mu je pak selo Vrbava, u Gornjoj Gruži. Ocu Vučićevu bilo je ime Periša, a stricu (rođenom očinom bratu) Pavle. Periša je otac Tomi Vučiću Perišiću, a Pavle — Melentiju Pavloviću, arhimandritu, koji se je, na Ljubiću, onako neobično proslavio.

Kad je buknuo Karađorđev ustanak, Vučić je, kao mladić, bio u manastiru u školi, pa, čuvši puške, zaklopi časlovac, dočepa šešanu, i ode u vojnike. Sam je pričao vojnicima na Trešnji, 1839, da je, kao vojnik, nosio u torbi svoju proju od kuće, i išao u Topolu, te se zekcirao!

Godine 1813, ostao je kod kuće, jer je tada bio mlad i neznatan, pa se nije imao čega plašiti od Turaka.

Čuvši da je Hadži-Prodan digao bunu, Vučić, Tucaković, Paštrmac i još neki, odmah počnu spremati i Gružu na ustanak. Hadži-Prodanov ustanak, kao što se zna, Turci odmah uguše, i Hadži-Prodan uteče iz Srbije. Vučić se tada, u Kniću, na reč Kneza Miloša, pokori, i preda. Miloš ga uputi da ide kući, ali da se često nalazi u Crnući, oko kuće Miloševe.

Pred što će buknuti ustanak od 1815, Vučića vidimo s onom družinom koja je turske poreznike potukla u selu Konjuši!

Ranjen u ruku, nije mogao otići u Takovo, na sastanak, o Cvetima 1815; ali, odmah po ozdravljenju, stao je u službu Kneza Miloša, kao njegov momak.

Kao starešina u narodu, Vučić se prvi put javlja 16 maja 1832. To je bilo onda, kada je Jovan Dobrača, po svojoj molbi, razrešen od dužnosti kneza gružanskog. Tada je rečeno da će „gospodarov momak, Vuk Perišić“, biti knez u Gruži. U toj službi, Vučić je ostao dugo, i zavladao je Gružanima čvrsto. Vučić je, docnije, premeštan na razna zvanja, i slan na razne strane, po službi državnoj: tako je bivao predsednik suda u Šapcu, savetnik u Kragujevcu, vojvoda na Drini, Binaemin u Beogradu, itd.; ali je s Gružom ostao velik i strašan, dokle je god živeo. U ono vreme, kad je on knezovao u Gruži, bio je zakoniti običaj da knežina, nekolike dane od nedelje, kuluči svome knezu, o svom hlebu i o svom piću. Tako je bilo u svih knezova knežinskih. Jedini Vučić, u Gruži, kako se priča, izmenio je taj običaj u nekoliko: on je svojim kulučarima, kad mu god rade, davao proje, kisela kupusa, i rakije. Nikad ništa preko toga, ali ih nikad nije ostavljao ni bez toga.

Pravičnost njegova suda, daljina njegova pogleda, jasno poznavanje narodnoga duha, i snažna volja u svojim namerama — što su njegovi potonji radovi svakad potvrđivali — bila su svojstva, koja su mu Gružu prisvojila tako danu je toliko dugo ostala predana i svakad pouzdana. Od godine 1825, kad je Vučić, na Oplencu, razbio buntovnu đakovu vojsku, i utvrdio vlast Knezu Milošu, pa čak do godine 1858, život je Vučićev, kao jaka klečanica, utkan u istoriju Srbije, osobito u istoriju njenoga unutrašnjega razvića.

Za Miletine bune, 1835, Vučić je bio najveštija glava, i najsnažnija ruka, na strani Kneza Miloša. Njemu se najviše ima zahvaliti što tada nije došlo do krvi, nego se sva ta buna svršila na miran, kućanski način.

Ali uvek lojalan prema Knezu Milošu, Vučić je, u isto vreme, tražio i jamstva za prava narodu, saglasno s onima koji su želeli da se i kneževoj vlasti znaju kakve bilo granice. Samo ničim neopravdana bezobzirnost od strane nekih vajnih vladalačkih prijatelja, nagnala je Vučića na krajnje mere 1842.

---

Vredno je ispričati kako su se omrazili Vučić i Knez Miloš oko nekoga nesrećnoga ordena.

Kad je Knez Miloš, 1835, u Carigradu, sastavljao spisak svojih činovnika za carske ordene, nije hteo staviti u taj spisak ime Vučićevo: nešto je bio, tada, srdit na njega.

I tako su dobili sultanske ordene i berate toliki činovnici, a Vučić nije.

Njemu to nije bilo pravo; a i mnogi drugi ljudi, koji su želeli sloge između njega i Kneza, žalili su što se je to dogodilo.

Na skoro umre Paštrmac, i njegov orden ostane pust. Knez piše Sadrazamu, i predloži mu da se taj orden da Arsi Andrejeviću. Sadrazam to odobri, i Knez, svojom diplomom, da Arsi orden sultanski.

Posle nekog vremena, umre drugi kavaler — Joksa Milosavljević. Petronijević skloni Kneza Miloša da Joksin orden da Vučiću. I Knez, radostan što će i Vučića jednom zadovoljiti, brže bolje zapovedi Živanoviću da Vučiću napiše diplomu i vrlo laskavo pismo, u kom će ga malko prekoreti nevernim Tomom Apostolom, ali sve to od velike milošte, pa diplomu, i pismo s ordenom, iz Topčidera sam da odnese u Beograd, i da preda Vučiću.

Živanović sve uradi kako mu je zapoveđeno, pa evo neka sam, priča kako je poslanstvo izvršio:

— Vučić je došao k meni, piše on: — i ja sam upotrebio sve svoje krasnorečije privoleti ga, da primi orden. Badava! Dva sata smo se u sobi i u bašti razgovarali. Badava! Kao što se stena igra sa silom vetrova, tako je ovaj nepreklonimi karakter sviju mojih reči bio neprimčiv!

„Sutra dan mu odem kući, i dugo sam mu govorio, dodavši da ne mora ordena pridevati, dok mu berat ne dođe. On stoji pri svome:

— Ja ne mogu od stida, rekao je Vučić: — s mrtva čoveka uzimati ordena, bez carskog berata. Kad bi to bio Kneza Miloša orden; ja bih ga primio i poljubio: ali kad je sultanov, treba i da mi se dade sa sultanskim beratom!…

— Dobićete berat, za 15 dana, rekao je Živanović.

— Kad dođe berat, primiću i berat i orden, i poljubiću; al sojtarija biti ne mogu!

U ovoj nevolji, veli Živanović: — reskiram, ostavim i orden i dekret na njegov astal, i pođem, a on, prateći me do kapije, reče:

— Žao mi te je, što to činiš, da stradaš. Ja ću mu sam odneti i vratiti, pa posle će se srditi i na tebe; nego nosi sam, bolje je!

Živanović se vrati i kaže Knezu svoju nedaću.

Knez plane, i zbaci Vučića sa službe, i odmah mu zapovedi da vrati sve diplome koje je imao na dotadašnja razna zvanja.

Vučić je vratio sve; a omraza je među njima rasla sve većma. —

---

Godine 1839, Knez Miloš je ostavio presto svom starijem sinu, Knezu Milanu Obrenoviću Drugom; a kad je ovaj, na skoro, preminuo, Vučić je bio jedan od trojice namesnika, koji su vršili kneževsku vlast, do dolaska Kneza Mihaila u Srbiju.

Knez Mihailo dođe, ali Srbiji mira ne donese. Borba je bila veoma izukrštana. „Stari Gospodar“ želeo je vratiti se; mnogi su ga tražili, i krčili put njegovu povratku, a najviše sama njegova žena, Kneginja Ljubica, koja je pređe jako pomagala da otide iz Srbije! Vučić i njegovi u politici drugovi nisu mogli složiti se s ministrima Kneza Mihaila, na koje su vikali gotovo svi, pa čak i oni koji su tražili povratak „starog Gospodara“. Prinuđeni izići iz otadžbine, Vučić i Milutin Garašanin, tek na navaljivanje Rusije, vratili su se doma 30 marta 1842, pa, i tada, pravoga izmirenja nikako nije bilo.

Kad su svi pokušaji za izmirenje ostali jalovi, onda Vučić, meseca avgusta 1842, zapali te u Kragujevac, zauzme kasarnu, vojsku, i topove, i pribere svoje pristalice da, otvorenom bunom, izjavi protest protiv politike kneževih popečitelja…

Kneževa vojska, u dva maha, sukobi se s buntovnicima koje je vodio Vučić, i oba puta pobeda ostane na strani ovoga poslednjega; kneževa vojska prsne; Knez se vrati u Topčider; pa se odande preveze preko Save u Zemun. A Vučić, kao „predvodltelj“, s vojskom i Gružanima, siđe na Vračar.

S Vračara pošlje Mitropolita Petra u Zemun Knezu Mihailu, i pozove ga da se vrati; ali je tada već bilo dockan za mirnu raspravu toga nesrećnoga spora.

Tada Vučić, kao „predvoditelj naroda“,¹ sa svojim drugovima, postavi novi red stvari u Srbiji. Sin Karađorđev, Aleksandar, bude izabran za Kneza, i otpočne se ona unutrašnja parnica koja je tek na kraju 1858 dobila presudu.

Prirodno je bilo da Vučić novome Knezu bude prvi doglavnik, a nije bilo tako!

Rusija nije odobrila ovaj izbor, nego se je, njoj za ljubav, morao narediti drugi — ali tek pošto se Vučić i Petronijević udalje iz Srbije. I oni su odista otišli, ostavivši prijatelje koji će raditi što su i oni radili.

I na drugom izboru ostane Karađorđević Knez u Srbiji, pa odmah, tajnim putovima i načinima, počne raditi: da se Vučić više i ne vraća u Srbiju!

Saznavši to, Vučić je gorko zažalio na tu nezahvalnost, pa za to je, i vrativši se u otadžbinu, ostao većinom podalje od vlasti.

Nekad uz Kneza, a nekad protiv Kneza, Vučić se je tako držao do godine 1858. Tada pak bio je u službi, ali nije bio zadovoljan Knezom, a nije pristajao ni uz opštu želju opozicije: da se vrati Knez Miloš.

Knez Miloš, došavši u Beograd 1859, odmah stavi Vučića u zatvor. U zatvoru se ovaj naskoro razboli, te ga premeste u Veliku Vojnu Bolnicu, gde je umro 1 jula 1859, i ukopan je kod Markove Crkve, na sever od zvonare. Iz bolnice telo mu je uneseno u crkvenu portu na mala vratanca od fišegdžiske čaršije tako da ga, u prolaženju, u malo nisu istresli iz sanduka!… Kako je ljudska sudbina promenljiva! Nekada mu se je, živu, sadilo borje ulicama kroz koje je prolazio, a gle kakav ga sprovod prati do groba?! Među tim, mnogo pre, Vučić je, u selu Zakuti, u Donjoj Gruži, ozidao lepu crkvu, i spremio sve što treba, sebi za ukop u toj crkvi: ali čovek misli jedno, a biva sa svim drugo!

Vučić je bio od krupnijih ljudi; lica lepa, a očiju malih, sa čega su ga protivnici zvali „čkiljavi Vučić;“ ruku pak bio je osobito belih i lepih. Glas mu je bio tanak; ponašanje prosto, ali izmereno, puno nekoga dostojanstva. S malim osmehom na licu, i s niskom spoljašnjom blagošću, primao je gotovo svakad, čak i svoje zlotvore: u tome je nadmašao sve naše dosadašnje starešine. Govorio je malo, i sve tipskim narodnim govorom. Uz reč je često dodavao „Molimo!“ Takav je bio u običnom razgovoru; a ako je trebalo govoriti narodu, braniti što, ili napadati, mogao je besediti da zanese…

Vučić je znao čitati, i novine je redovno čitao, ma da to i nije svud priznavao. Pisati odista nije znao. Osem srpskoga jezika. govorio je turski i grčki. Bez ikakve sumnje, on je bio većega uma, mudrijega držanja, i čvršće volje od svih svojih vršnjaka. U ljutini je bio bujan kao vulkan, a umeo je i savlađivati se, kad je to trebalo. Tek i u ljutini, i u tišini imponovao je uvek, i zadobijao i osvajao gotovo svakad.

U kući je živeo smerno, ali uljudno, gospodski: kad su drugi mnogo „obrazovaniji“ od njega, sa svojim gostima, pili vino iz čuture, u Vučića je bilo sve onako kako je u odabranoj gospodskoj jevropskoj kući.

Vučićevo ime, kroz dugo i dugo vreme, biće predmet hvale i ruge, u jednakoj meri; a drugojače ne može ni biti.

Jedno mu se, pri svem tom, ne može odricati, a to je: da je bio uvek, često nehotice, kao po nekom nagonu, sebi dosledan tražeći: da imaćnik najveće vlasti nikad ne smeće s uma svoj narod, kao prvobitno vrelo svake pa i svoje snage!

Dopuna

Vučić se ženio dva puta. Od prve žene imao je dva sina i dve kćeri.

Druga njegova žena zvala se Agnija, pa su je od milosti prozvali Nula; ona je bila pastorka Đorđa Popovića-Ćeleša. S ovom drugom ženom Vučić nije rodio ni jedno dete. I nju je on nadživio.

---

Godine 1849 Vučić je iz Beograda prešao u Zemun 17 avgusta, i odande je otišao u Pančevo, prevezao se u Smederevo 19 avgusta u veče, i odande se uputio u Kragujevac, te zauzeo vojsku i topove!

S njim su bili i u Smederevo zajedno se prevezli: Mijailo Garašanin, Raja Damnjanović, i Aleksa Janković. Sva trojica su otišli u Kragujevac, i svi su, posle, sišli s vojskom na Vračar.

---

Godine 1856 oktobra 31, Toma Vučić Perišić poklonio je bolnici varoši Beograda na umnoženje njenog fonda 10.000 dukata i, pored toga, jednu baštu i jednu njivu.

O ovom daru Vučić je načinio s beogradskom opštinom ugovor, koji je i sud potvrdio: da opština njemu dok je živ daje svake godine po 900 dukata, a posle njegove smrti novci (10.000 dukata) ostaju njoj za bolnicu. Kad pak opština načini novu bolnicu, onda, posle smrti Vučićeve, da namesti 8 kreveta bolničkih; i, tada, četiri kreveta da se zovu:

Zadužbina Tome Vučića Perišića. A druga četiri:

Zadužbina Tome V. Perišića za spomen supruge svoje Agnije.

Pošto je opštini novce predao on je, 4 novembra 1856, u gostionici Srpskoj Kruni dao ručak za 40 lica: tu su bili svi opštinari, činovnici iz uprave varoške, dva doktora, dva sveštenika, i At. Nikolić (Srpske Novine, od 1856. br. 197—200).

---

1. Srpske Novine 1842, br. 36. ↩︎

Vreta iz Kolara, rodom je iz Makedonije, ali je davno bio došao u Srbiju; nastanio se, i oženio u Kolarima; i tu decu izrodio. Njegova kći bila je za vojvodom Vulom Ilićem Kolarcem.

Ovaj Vreta, kao buljubaša u smederevskoj vojsci, pod Vujicom, u Mačvi, u boju kod sela Klenja, o Blagovestima 1806, još dok su se ratnici puškarali, ubio je tri Turčina, jednoga za drugim!

Kad je Vule Kolarac postao komandanat gradu Smederevu i nekolikim selima do Ralje, on je Vretu stavio za upravitelja mestu Smederevu.

Kud se deo, najposle, nije se moglo doznati.

Vrčević Vuk rodio se u Risnu, u Boci Kotorskoj, 26 februara 1811, od oca Stevana i matere Tode.

Otac Vukov Stevan bio je općinski pisar i učitelj u Risnu. Tako je Vuk naučio čitati, pisati, i računati u toj vajnoj školi očinoj; a pošto se je malo naučio pisati, prepisivao je akte u općinskom sudu, i tako pomagao ocu svome.

Tad je osetio da bi dobro bilo, kad bi znao i talijanski jezik, i navalio je, te je i njega naučio.

Uz to je znao crkveno pevanje, a i glas mu je bio vrlo mio.

Rasrdivši se jednom na svoga oca, Vuk zapali i ode u Budvu; gde je stao u trgovinu i, uz to, naučio vezivati knjige.

Mladić vesele naravi, šaljiv, pevač, i razgovoran, svagda u društvu mio, Vuk je rado slušao narodne pesme, priče, poslovice, i svakojake pošalice. Sve je to rado slušao, dobro pamtio, i vešto pripričavao u prilikama, te tako se tim znanjem jako bogatio.

Uz to je čitao srpske knjige, i učio se iz njih. Naročito zahvalno pominje Dositijeve knjige, Stojkovićevu fiziku, i knjige Vukove.

Baveći se u Budvi trgovinom, Vrčević navali te nauči i nemački jezik.

Kad Rade Petrović postane vladika u Crnoj Gori, pozove on Vrčevića sebi za pisara, obričući mu 800 talira plate i hranu i stan. I Vuk bi tu ponudu primio rado, ali mu ne dopuste roditelji.

Godine 1838 prvi put su, u „Dalmatinskom Magazinu“, štampane dve Vrčevićeve pesme.

Sad je i Vuk Karadžić čuo bio za Vuka Vrčevića, i počeo mu se obraćati za reči, za pesme, priče i druge narodne umotvorine iz onoga kraja. I Vrčević je svome slavnom imenjaku slao često obilate priloge, a osobito za „Kovčežić“.

Godine 1852, pred jesen, otišao je na Cetinje Knezu Danilu za sekretara. Tu je imao 800 fiorina u cvancikama, stan, trpezu, i sav prihod od pasoša.

Na Cetinju mu se je tako bilo omilelo živeti, da bi ostao na svagda, samo da nije ono oženjen, ili da mu nije trebalo decu školovati.

Ostavivši Cetinje, prešao je u državnu službu austrisku, u Zadru. otkuda je, docnije, poslan za vicekonsula u Trebinje, u Hercegovini; a kad je Austrija okupirala Bosnu i Hercegovinu, te joj je prestala potreba, držati konsule u tim zemljama, Vrčević je stavljen u penziju, i živeo je, posle toga, u Dubrovniku, gde je i preminuo 13/25 avgusta 1882 godine.

Od Vrčevića imamo dragocene zbirke narodnih umotvorina, naročito iz Hercegovine, u koju, pre njega, nije dopirao gotovo ni jedan skupljač iz naroda našega.

Svoje zbirke on je sam ovako poređao:

1. Male ženske hercegovačke pjesme, s dodatkom na kraju „hercegovačke napijalice“, u Beču, 1866;
2. Narodne pripovijetke, I knjiga, u Biogradu, 1868, troškom Srpskog Učenog Društva;
3. Narodne svakojake igre prva knjiga u Beogradu, 1868;
4. Čitava knjiga odgovora na 347 pitanja Zagrebačke Akademije o pravnim običajima narodnim;
5. Narodne poslovice (3700);
6. Narodne zagonetke (800);
7. Tri knjige narodnih junačkih pjesama;
8. Pjesme koje samo Turci Hercegovački pjevaju;
9. Narodno sujeverje i tumačenje snova;
10. Druga knjiga narodnih pripovijedaka;
11. Druga knjiga narodnih igara;
12. Crkve i manastiri u Hercegovini;
13. Glavni događaji za vlade Kneza Danila; i
14. Život Vladike Rada Petra Petrovića Drugog.

Vrčević je bio počasni član Srpskog Učenog Društva od 16 februara 1868 godine, vitez crnogorskog ordena Kneza Danila, i ordena austriskoga Franje Josifa.

Vozarović Gliša, knjigovezac i knjigoprodavac, rođen u Zemunu, rano je prešao u Beograd¹, gde je, radeći svoj zanat, ujedno bio i pokretač mnogom književnom preduzeću.

U kući Vozarovićevoj, kako kažu, nikla je prva misao o Beogradskoj Čitaonici.

Vozarović je živo nastajavao da bi na Vračaru našao mesto, gde je spaljen Sveti Sava i, razabravši za jedno takvo mesto, digao je drveni krst koji i danas stoji, ma da neće biti pogodio pravo mesto svetiteljeva spališta.

Vozarović je, kad se rušila stara beogradska crkva, da se zida nova, sadašnja velika crkva, vodio sinovlje staranje o kostima Dositija Obradovića.

Vozarović je prvi skupio i štampao sve knjige Dositijeve, Davidovićeve, i pet svezaka Golubice, u kojima je mnoga dragocena građa.

Pored toga, rado je pomagao siromašnim a dobrim đacima, ma da i sam nije imao mnogo.

Vozarović je umro od suve bolesti, 10 januara 1848, i ukopan je kod Palilulske Crkve, do svojih prijatelja Vukašina Radišića, i Sime Milutinovića.

Bog da ga prosti!

Dopuna

Vozarović Gliša rodio se je u Ležimiru 1 septembra 1790.

Godine 1847 januara 8 Vozarović je kupio za 8 dukata na Vračaru njivu gde je mislio da je Sv. Sava spaljen, i tu je podigao drveni krst sa zapisom „Bogu i ljudma, na Vračaru, Gligorije Vozarović“.

5 marta 1847 Vozarović je sve svoje imanje zaveštao svojoj ženi Sari.

Godine 1853 novembra 13 Sara, ostavljajući sve svoje imanje svojoj sestri Kati Zaharijadesovici, veli:

„Zemlju pak od dva dana oranja u Beogradu, na šancu, na kojoj se krst podignut nalazi, ostavljam po preporuci muža moja crkvi palilulskoj, da ista crkva ovu zemlju nikad i nikom prodati ili ma pod kojim vidom otuđiti ne može, već samo prihod da bere, i od ovoga prihoda godišnje po neku čast na stranu ostavlja kako bi se vremenom svojim novi krst podići mogao onaki isti kakav se i sada na zemlji toj nalazi“.

---

1. U Vukovoj Danici za 1829, Vozarovića nalazimo među upisnicima beogradskim. ↩︎

Vojičić Petar je, po pesmi, bio vojnik i kapetan u vojsci vojvode Molera, u šancu na Bauriću. On se samo zove „Momče Sokoljanče,“ i pesma kazuje kako je pogubno Turčina Gušu Buljubašu, „koji srpsko roblje meće na otkupe!“

Ta lepa pesma nahodi se u „Kneževini Srbiji“ str. 532—534.

Višnjić Filip rodio se, 1767, u selu Trnavi, u nahiji zvorničkoj, u Bosni, u kući zadružnoj i dosta imućnoj. Ocu njegovu bilo je kršteno ime Đorđe, a znali su ga Stojan Vilić; materi mu pak bilo je ime Marija, a prozvali su je Višnja, i samo su je pod tim imenom i znali. Po ovom drugom materinom imenu, Filip je i prozvan Višnjić.

Filipov je otac rano umro, a mati njegova, ostavši udovica, preuda se u selo Međaše, blizu Beljine. Tu je Filip proveo svoje detinjstvo i svoju prvu mladost. Osme svoje godine oslepio je od boginja.

Pesnički dar javio se je rano u Filipa. Kao slepac, brzo je naučio guditi, i uz gusle pevati. Pesme je, s početka, pevao razne, kakve je gde čuo, a pamtio je sve što bi jednom čuo.

Za rata nemačkoga 1787—1788, udari velika nesreća na kuću i na stričeve Filipove, u Trnavi. Turci, došavši njihovoj kući, darnu u obraz jednoj njegovoj strini. Stričevi mu to spaze, pa jednog Turčina ubiju, a drugog obese o šljivu ularom s njegovoga konja.

Za to Turci docnije, kad na novo obladaju, tri Filipova strica i jednog mu brata od strica, umore na mukama u Zvorniku.

Kako je Filip živeo veo za ovo vreme, ne zna se, ali se može pogoditi koliko je ova krvnička sila raspaljivala u njega mržnju sproću Turaka.

Kad mu je bila 31 godina, oženio se je devojkom Nastom, iz sela Mrtvice. I nju nisu zvali krštenim imenom, nego su je zvali Bela. S njom je imao šestoro dece, od kojih je, 1817, bilo živo samo dvoje: Ranko i Milica.

Do prvih godina ovoga 19. veka, Filip je istina putovao po svemu bosanskom pašaluku, pa je čak i u Skadar odlazio, ali je pevao samo stare pesme i stare junake: pevao je ono što je slušao od drugih pevača; sam se nije usuđivao ništa da sastavi i da speva.

Kada pak, godine 1804, u Šumadiji buknu srpski ustanak na Turke; i kada čak preko Drine dopreše glasi o novim bojevima, o novim junacima, o novim zahtevima a starim pravima srpske otadžbine: onda se u dušu Višnjićevu udahnu neki životvorni dah. Od onoga što je bilo davno, okrete on umne oči svoje na ono što biva tada, što se sprema da bude u zemljama srpskim, i — strune njegove stadoše pratiti pesme kakve nikad ničije gusle dotle nisu pratile!…

Višnjić je prešao u Srbiju 1809, kada se vojska srpska, posle nesreće na Kamenici, vratila amo ispreko Drine. Posle toga je putovao po Srbiji. Bivao je, na priliku, u Šapcu, Beogradu, Užicu, Loznici, Lešnici, Ubu, u Boleču, Grockoj, Hasan-Pašinoj Palanci, na Rudniku, Čačku, Karanovcu, i u Kragujevcu.

U Loznici se, godine 1810, bio zatekao, kad je bila opsađena, i kad su je onako junački branili: Anta Bogićević, Miloš Pocerac, i Bakal-Milosav.

Višnjić je gudio i pevao pred mnogim srpskim vojvodama, pa i pred samim Karađorđem, ali je s njim malo govorio. Jednom, u Badovincima, pred više starešina, rekao je Višnjić Luci Lazareviću:

— Gospodaru! Ne staraj se kako ćeš nadbiti bosanske Turke, nego daj meni da skupim stotinu slepaca, pa nam daj svakom po neuka ždrepca, a u ruke sablje, i naputite nas na tursku vojsku; vi pak okati, hajdete za nama, da vidite šta će od nas biti. Neka od nas bude što Bog da, samo da i mi neko junaštvo učinimo, pa makar propali svi do jednog. Dosta pevamo čudesa i viteštva, te dražimo braću na pogibiju; nego da dokažemo da je i nama slatko mreti tako slavnom smrću!

Luka se na ovo grohotom nasmeje, a vojska se oveseli i ohrabri: — Kad slep ovo želi i ovako govori, šta je ostalo za nas okate? pomisli svaki u sebi.

Godine 1813, Višnjić je, sa svojom porodicom, prešao u Srem, i nastanio se u selu Grku.

Godine 1815, u Manastiru Šitatovcu, pevao je Vuku neke pesme. Tada ga je Vuk nagovarao da se vrati u Srbiju, ne bi li još koju pesmu spevao; ali nije hteo, jer mu je, veli Vuk. bilo vrlo dobro u Sremu: gde bi god se javio, ljudi su ga, zbog njegovih pesama, lepo primali, častili i darivali.¹

On je umro u selu Grku, 1834. Pokretana je odavna misao da se na grobu njegovu digne spomenik. I baš sada, 15 avgusta 1887, ta je misao svečano izvršena.

Spomenik je povisoka, tanka piramida od granita.

Na spomeniku je urezan ovaj zapis:

_☦︎

GROB
GUSLARA-PESINKA SRPSKOG
FILIPA VIŠNJIĆA
KAMENOM GA OBELEŽIO
SRPSKI NAROD
1887

Blago grobu, i u tami što sva sjaji,
Gde kandilo pripaljuju naraštaji!
Kandilo je žar, što srpske grudi krasi:
Višnjić ga je čuvao da se ne ugasi.
Mi ti grobu kamen dasmo. To možemo.
Venac pravi tvojoj slavi jošte dugujemo.²

Ali je dužnost svakom Srbinu sećati se onoga koji je za večno sećanje sačuvao ime Srpsko!

---

1. Narodne pesme 4, str. 12 od 1833, u Beču ↩︎
2. Stražilovo za 1887, br. 37, str. 588-590. ↩︎

Veselić Josif rodio se 5 avgusta 1823, u Đakovu, u Slavoniji.

Učio je gimnaziju, filosofiju, i bogosloviju.

Posle nekolikih ogleda književnih i političkih, prešao je u Srbiju; u Beogradu je primio pravoslavnu veru, i dobio službu najpre u kragujevačkom sudu, posle u telegrafu, a najposle u kragujevačkoj gimnaziji.

Služeći, kao profesor kragujevačke gimnazije, umro je 20 avgusta 1873 u Kragujevcu.

Veselić je štampao:

1. Voćarstvo (latinicom), u Oseku, 1848;
2. Biljoslovlje 1—3, u N. Sadu, 1852;
3. Ponjatije o telegrafu, u Beogradu, 1859;
4. Slovo kojim je pozdravljen Knez Miloš, 14 jula 1859;
5. Opis Manastira u Srbiji, u Beogradu, 1867;
6. Reč u svoje vreme, u Beogradu, 1870;
7. Skup Slovenskih Bila na Metinom Brdu, 9 avgusta 1872, u Beogradu 1872.

Namera mu je uvek dobra: negovao je slogu među južnim Slovenima, i u opšte je, u životu, svetovao putove mirne i pomirljive; a spisi mu se ne odlikuju ni sadržinom, ni književnom obradom; dobra pak njegova volja zaslužuje svaku hvalu…

Vidaković Milovan rodio se u selu Nemenikućama, pod Kosmajem, meseca maja, 1780 godine, od oca Stevana i matere Stanke.

Stari Milovanovi, kako je on slušao u detinjstvu, živeli su u Loznici, na Drini, pa su se, u vreme neke razmirice, uklonili od Turaka dublje u Srbiju, i tako su se nastanili pod Kosmajem.

Dva pak njegova strica, odvojivši se od ostalih rođaka, pređu preko Save, i onamo se nastane, jedan u Zemunu, a drugi u Irigu, gde su radili zanate, i živeli lepo.

Kad je Milovanu bilo 6-7 godina, počne se, priča on sam, u selu govorkati da će se Nemci i Turci zaratiti. U to vreme, jednog dana, dođe u Nemenikuće gospodar toga sela, Turčin Ibraim-Aga, sazove seljake, i kaže im, od prilike, ovako:

— Rajo, more! Mi hoćemo s Nemcima da se bijemo. Nemci već idu na nas velikom vojskom, a i naša se vojska pribira k Beogradu, da ih dočekamo: kako će se ovaj rat svršiti, niko ne zna; niti se sad može kazati čija će biti sreća. Za to vi, u ovoj razmirici, nemojte da se prevarite i da pristajete uz Nemce protiv nas; nego sedite s mirom, dok se rat ne svrši, a kad se svrši, ko nadvali onom se poklonite.

„A da vas vojnici, koji idu da se biju, ne bi uznemirivali, sklonište se u goru, u zbegove, dokle traje rat“.

Kazavši to seljacima, Ibraim digne što je imao u Nemenikućama, i ode u Beograd. Nemenikućani, posle toga, ostave selo, i odu u zbeg u Podlužje.

Tu, u gustoj gori, provedu celu zimu. Milovan marljivo opisuje kakvu su muku mučili, siromasi, u tom zbegu. Živeći po zemunicama i kulačama, ljudi su, veli on: — bili svi čađavi od dima, a od velike gladi bili su suvi i mršavi; jer im je, najpre, nestalo soli, a posle — hleba, što se nije imalo gde kupiti.

Pred proleće, 1778, ostave Podlužje, pa se premeste u Vrtište, u Kosmaju, kod manastirine Kaštaljana. Tu se zbegnu: Nemenikućani, Rogačani, i Koraćičani.

Glad je i tu bila velika. Već su se ljudi počeli pobolevati od gladi. Bogme su neki i umirali. „Bejaše, priča Milovan: — časni post: moglo se imati mesa, ali ljudi ne će da se omrse. Pop Jovan, tada, objavi svemu zbegu da, u takoj nevolji, nije grehota mrsiti. Za to, neka kolju stoku, i neka se mesom priranjuju. Ako li ko, ne hoteći se omrsiti, umre od gladi, popa rekne da takoga ne će opevati!

Tek tada se je mali Milovan malko oporavio mesom, dokle nije stigao cremuž, i još neko zelje, koje se je moglo jesti.

Meseca jula, te godine, dođu u ovaj zbeg frajkori, tojest, Srbi dobrovoljci, koji su vojevali za Austrijance protiv Turaka, i kažu ljudma seljacima: da je nemački car pozvao sva sela kraj Save i Dunava, da pređu onamo za vodu, ako se boje od Turaka.

I tako Milovan, s celim zbegom, ostavi Nemenikuće i svoj mili Kosmaj i, na Zabrežju, preveze se u Srem.

Milovan je ostavio svojeručnu zapisku, punu najživljega interesa, o svome životu u selu, i o ovom seljenju od Kosmaja do Save.

Prešavši u Srem, Milovan se nikad više nije vraćao u svoje Nemenikuće. Po svoj prilici, njemu su, bar u prvo vreme, pomagali njegovi stričevi, te je svršio niže i više škole: u Novom Sadu, Temišvaru, Segedinu, i Kežmarku, i postao je privatni vaspitač dece a, godine 1819, vidimo ga, kao profesora, u novosadskoj gimnaziji, gde predaje latinski jezik.

Vidaković je i pisao i prevodio mnogo. U koliko se moglo pribrati, ovo su knjige koje su nam ostale od Milovana Vidakovića:

1. Istorija o prekrasnom Josifu, Budim, 1805;
2. Usamljeni Junoša, Budim, 1810;
3. Velimir i Bosiljka, Budim, 1811;
4. Ljubav k mladoj Muzi Srpskoj. S latinskog, Pešta, 1812:
5. Ljubomir u Jelisijumu, u tri knjige, Budim, 1814, 1817, i 1829;
6. Mladi Tovija, pripovetka u stihovima*. Budim, 1825;
7. Kasija Carica, roman, Budim, 1827;
8. Siloan i Milena Srpkinja u Engleskoj, roman, Budim, 1829;
9. Ljubezna Scena, pripovetka iz srpske istorije, 1834;
10. Djevica iz Marijenburga, prevod s nemačkog, 1836;
11. Istorija Srpskog Naroda, po Rajiću, Beograd 1—4 sveske, 1833—1837;
12. Putašestvije u Jerusalim, Budim, 1834;
13. Blagorodni Otrok, prevod s nemačkog, Budim, 1836;
14. Gramatika srpska, Pešta 1838;
15. Pesan istoričeska o Sv. Đorđu, u stihovima, N. Sad, 1839;
16. Selim i Merima, priča, Novi Sad, 1839; i
17. Smesice, 10 raznih članaka, Pešta, 1841.

Ne gledajući Vidakoviću na jezik, koji je pun nepotrebne sloveno-ruske mešavine, ne uzimajući u obzir i druge mnoge književne mane, njegove su knjige pune nekog milog daha, koji Srbinu i poštenu čoveku godi, i zato su se čitale rado u svemu ondašnjem srpskom svetu. Može se reći, bez uvećavanja, da je Vidaković svojih knjigama, razbudio u Srba volju za čitanje; upravo — on je stvorio u Srba onaj svet što čita. Vidakovićeve knjige, uvek čedne i uljudne, vaskrsle su i mnoga stara srpska imena, muška i ženska, koja su nama danas tako obična.

Vidaković je, svega svoga veka, bio u oskudici, a pred kraj života još u najvećoj. Poslednje godine svoga života proveo je u Pešti. Živeo je od izdavanja knjiga, i davao je privatne lekcije za malu mesečnu nagradu. U malenoj sobici njegovoj moralo je biti mesta i za dva đaka, koji su kod njega besplatan stan imali. Boraveći u Pešti, starac se je družio s đacima iz većih škola, koliko za to što je uvek milovao mladiće od svog naroda, toliko i što je, kukavac, uz njih dobijao po koji bolji zalogaj da pojede. Ali kad god je imao novaca, odmah je častio siromašne đake, i delio je s njima i poslednju svoju paru. Ma kakav siromašan đak koji je u Peštu došao bez troška, imao je kod Vidakovića stan, dok nije sebi našao mesta!

I usred te svoje čemerne nemaštine, pisac Vidaković vladaše blagom, kojim je bogataše mogao darivati.

Gospođa Perka, kći Kneza Miloša, onoga koji bejaše onako neobično bogat i glavom, i rukom, i kesom, udata u zemlju tuđu, zapala u društvo kome jezika ne zna, tugovaše kao prenesena sadnica. Pročitala bi što da se zabavi, da se pouči, da se zadovolji, ali šta da čita? Šiler i Gete pisali su lepo, slatko, divno, božanski: ali za nju oni behu Nemci, kao svaki nemaci! Nije se, dakle, mogla zabaviti ni knjigom nemačkom, niti knjigom madžarskom!

U to vreme, dođe joj, nekako, u ruke neka knjiga Milovana Vidakovića. Srpkinja je pročita, upravo proguta; zabavi se, nasladi se, prenese se u krajeve svoje, među ljude svoje, u misli svoje, u dušu naroda svojega!

I gle! Kneževa kći, gospođa bogata, sedi i piše smernu molbenicu siromahu književniku, da joj učini radost: da joj pošalje sve svoje knjige!

Onaj koji je izvršio ovu poruku,¹ našao je, 1840, Vidakovića u Pešti, na pijaci, gde sam svoje knjige prodaje!

Na takom mestu, u takom svom stanju, smerni Nemenikućanin rekao je reč, koja je onoj koja sve drugo ima, bila velika sreća, rekao je:

— Poslaću, što god imam!

Jadni paćenici, književnici, vi gladni i žedni, vi ponekad usrećavate site i napite! A sami!…

Poslušajmo što sam o tom piše Savi Tekeliji, 6 septembra 1839 godine:

Kako narod naš dela moja uvažajet, i vcja knjigi moja s kakovim userdijem čtit i polzujetsja, o sem ja molču. No iz sih, velikodušni Srbine, uvideti možete koliki trud ja, za 34 leta, s perom mojim, na polje mladija literaturi našeja, v tesnjejših mojih opstojatelstvah, mnogaždi alčušče i žaždušče, podnosil jesam! I čto me ino na sej podvig oduševljavalo i nudilo, neželi iskrenoje moje žedanije narodu v prosvešteniji jego na polzu mi biti. Bog mi i sovest moja svidetelji v sem sut, da ja ščastije moje narodnija polzi radi prenebregal jesam, žertvom jemu sotvorilsja, i na konec v starosti mojej na žezal negli prosjaka nizrinovenu mi biti viždu. Kol krati serce moje, rascveljeno, slezi mi iz očes točit, hotja oni i slatki sut mnje, ibo sovest mja ublažajet da nevino straždu, i ubožestvo terplju.

Zato, Vaše Visokorodije, blagodjetelni i vesma retki Srbine imajte prizrenije sverhu mene, vsja nadežda moja, posle Boga, na Vas; ne išču inija milosti, točiju koju mi po pravdje izvolite dati. Pri blagodušnom zavedeniji vašem prošu kakovu nibud službu, da ja vozmogu mnje nasuštni ko izdržaniju mi života zaslužiti, vo pervih že nužno mi jest obitelj imeti (kvartir), v nej že prebivaja, potščusja i ostatak mojeja žizni na vseopštu polzu obratiti. V pročem vručajasja v milost, jesam so strahopočitanijem Vašego Visokorodija milostivago gospodina izumirajušči rab, Milovan Vidaković, s. r.

Je li dobio što je ovim suznim pismom tražio, ne zna se; ali se zna da ga nemaština nije nikad ostavila!

Pred smrt na godinu dana ostane skoro bez ikakve zarade, a beše već i oslabio. Varoški indžinir Dimitrije Jovanović primi ga u svoju kuću, da mu decu poučava. Tu više nije trpeo oskudicu. U Jovanovićevoj kući je i umro od vrućice, u novembru 1841.² Jovanović je uzeo na sebe teret ukopnih troškova: ali đaci su ga hteli velelepnije sahraniti, pa su kupili dobrovoljne priloge od tamošnjih Srba. Sahranjen je u srpskom peštanskom groblju. Srpska Matica, docnije, stavila mu je čelo glave mramorni krst.

Vidaković je bio očiju crnih, čela visoka, lica duguljasta brade i brkova nije nosio.

U jelu i piću bio je umeren, u društvu razgovoran i, što ono vele, pun natučen raznih priča i uljudnih pošalica. Bio je krotak, skroman, čovečan, i veliki rodoljub.

Njegova, dobro pogođena slika ima u Narodnom Muzeju, u Beogradu.

---

1. G. Sreta L. Popović. ↩︎
2. Ispravka: U „Srpskom Narodnom Listu“ (Godina 6, broj 45, novembra 6, 1841. str. 354) ima: „Slovo na grobu Milovana Vidakovića, spisatelja srpskog, 30. oktobra govoreno Aleksandrom Stojačkovićem, prve godine prava slušateljem peštanskog sveučilišta.“
   Prema ovome biće da je Vidaković umro meseca oktobra a ne novembra! ↩︎

Velimirović Vićentije rodio se u selu Vitkovcu, u Gruži 1761 godine¹.

Gde se učio ne zna se, kao što se ne zna ni gde se, i kad, zakaluđerio. Samo se zna da je, u početku ovoga veka, bio jeromonah u lavri Studenici. Njegov suvremenik, i njegov učenik, potonji šabački vladika, Đerasim Đorđević, hvali ga kao sveštenika vrlo jaka u svim pitanjima koja se tiču vere i crkve, dodajući: da je istoriju srpskog naroda najradije slušao od oca Većentija.

Kad su Studeničani, godine 1806, bojeći se turske najezde, ostavili Studenicu, i Sv. Kralja preneli u manastir Vraćevšnicu, u rudničkom prisoju, onda je i duhovnik Većentije, s braćom, prešao, pa je u Vraćevšnici, te godine, i preminuo…

Čestiti duhovnik Velimirović napisao je lepim minejskom slovima:

„Skazanije o preseleniji moštej svetago v kraljeh Stefana“.

Tu se priča da je Kralj Stefan, po smrti svojoj, bio ukopan u Studenici, odakle ga je Sv. Sava, po povratku s prvoga puta u Jerusalim, preneo u Žiču, kao njegovu zadužbinu. Odatle su mošti Sv. Kralja, posle smrti Sv. Save, bile vraćene u Studenicu.

Uroš Veliki, 1237, prenese ih u svoju zadužbinu Sopoćane. Tu je Sv. Kralj ostao čak do posle smrti Stefana Visokog. U to pak vreme, od sile turske, kaluđeri zakopaju u zemlju ćivot s moštima, te je tako ostao u zemlji do 1529. Tad ga izvadi pećski patrijarah Pajsije, i raški mitropolit, te ostane na javi do 1587.

Tada opet, od straha turskoga, prenesu ga kaluđeri iz Sopoćana u Crnu Reku, u crkvu Svetih Aranđela Mihaila i Gavrila, gde je ostao 14 godina.

Odatle je vraćen u Studenicu 1701, gde je ostao do 1789.

Godine 1789, januara 6, kaluđeri uzmu Sv. Kralja i, preko Karanovca, Jagodine, Smedereva i Grocke, donesu ga u Beograd. Tada se digne manastir Rajinovac, radi Sv. Kralja.

Odatle je prenesen preko Dunava u manastir Vojilovicu. Vrativši se odonuda, ostao je neko vreme u Rajinovcu, pa je, 1791, donesen opet u Studenicu.

Sve ovo ispričao je duhovnik Vićentije prosto i razgovetno, i napisao svojim lepim i čitkim rukopisom.

Rukopis je taj vezan zajedno s jevanđeljima koja se čitaju na Veliki Četvrtak. On se hrani u knjižnici manastira Studenice, i svedoči nam da su ljudi, žudni znanja, i u najljuća vremena, otimali se da što nauče. I učenje im je davalo moći da mogu, nakon sebe, ostavljati ovako krasne spomenike!…

Jaka mu zemlja telu, a pokoj čestitoj duši!

---

1. U Kneževini Srbiji str. 288, stoji Kikojevcu, ali je ovo ovde pravo ime. ↩︎

Vasiljević Branko, počasni pukovnik, rodio se u selu Aldincima, u Zaglavku, okruga timočkoga, oko godine 1825.

Služio je u redovnoj vojsci, i došao do čina koji je nosio. U oba naša rata s Turcima, Branko se odlikovao kao komandanat brigade. Naročito se hvalom pominjalo njegovo junačko držanje u prvom ratu na Velikom Izvoru i na Zaječaru, gde se pokazao kao pravi junak!

Preminuo je u Beogradu 3 aprila 1900 godine, posle kratke bolesti.

Na njegovu opelu bio je i sam Nj. V. Kralj Milan.

Bog da ga prosti!