Pomenik

Категорија: A-Š

  • Gavrilović Jevrem

    Gavrilović Jevrem rodio se u selu Šušeoci, okruga valjevskog, oko godine 1810.

    Prvo je bio upisan u gardu Kneza Miloša, pa je, 30 novembra 1830, po pročitanju Sultanskog Hatišerifa, na Vračaru, postao oficir.

    Godine 1835 februara 3, Jevrem je, kao oficir, u kragujevačkoj crkvi, držao zastavu, skrojenu po novom sretenjskom ustavu, koja je toga dana svečano osvećena; a 20 maja, te iste godine, postao je komandir kneževoj gardi.

    Godine 1837, januara 28, postao je starešina srezu mačvanskom, u okrugu šabačkom.

    Tada je imao plate 550 talira, na pisara 200 talira, i na 6 momaka, po 60 talira za svakoga.

    Godine 1839, marta 16, postao je pomoćnik načelniku valjevskog okruga.

    Godine 1840, dekembra 17, premešten je za pomoćnika načelniku rudničkog okruga.

    Godine 1843, februara 11, postao je načelnik okrugu valjevskom.

    Godine 1844, novembra 4, posle Katanske Bune, protivu koje se nije osobito odlikovao, premešten je u Negotin, za okružnog načelnika.

    Godine 1851, marta 31, vraćen je iz Negotina u Valjevo za okružnog načelnika.

    Godine 1857, novembra 20, kad izvesna zavera protivu života Kneza Aleksandra izbi iz Saveta nekoliko članova, Gavrilović, kao već pašanac Knezu Aleksandru, dođe za člana zemaljskom Savetu.

    Kao savetnik, služio je do kraja 1859 godine, kada je stavljen u penziju.

    Posle toga, živeo je u Beogradu u svojoj kući, ne mešajući se ni u što.

    Godine 1876, marta 18, Jevrem Gavrilović načinio je zaveštanje po kome je gotovo sve svoje imanje u Beogradu, u Valjevu, u Šušeoci ostavio na Prosvetu, tojest, da to sve bude jedan fond, kojim će upravljati valjevska opština, upotrebljujući prihod na poslove prosvetne. Ništa bliže nije odredio šta da bude od te zadužbine, ali se je setio reći da se ništa ne proda od njegove nekretnosti.

    Za prve staraoce ovoj svojoj zadužbini odredio je: Lazu Lazarevića, trgovca iz Valjeva; Ljubu Molerovića, iz Vračevića; i Uroša Kneževića, iz Beograda.

    Valja kazati, da je Gavrilović, ostavivši drugoj ženi svojoj Milevi svu pokretnost i vinograd u Beogradu, naredio da ona uživa, i ostalo njegovo imanje, dok je god živa, ili dokle se ne bi preudala, pa tek posle toga, njegovo imanje, kao prosvetni fond, prelazi valjevskoj opštini u ruke.

    Gavrilović je preminuo 22 juna, 1879, u Beogradu, i saranjen je kod Markove Crkve, u Paliluli.

    Gavrilović se ženio dva puta: prva njegova žena Jelka bila je kći Jevrema Nenadovića. Ni s jednom ženom nije imao poroda.

    Imanje u Beogradu, Valjevu, i u Šušeoci, koje je Gavrilović ostavio na prosvetu, vredi, u najmanju ruku, 5000 dukata ili 60.000 dinara.

  • Gašparović Avram

    Gašparović Avram rodio se 1798, u Petrovu Selu, u Bačkoj, gde mu je otac bio sveštenik.

    Osnovnu školu svršio je u mestu svoga rođenja; gde je gimnaziju učio, nisam mogao doznati, a filosofiju je slušao u Pešti.

    Gašparović je prešao u Srbiju vrlo rano; i čim je prešao, ostavio je nemačko odelo, i obukao srpsko. Na taj način, ničim se nije razlikovao od domorodaca.

    Najpre je bivao učitelj po selima. Poslednji put bio je učitelj u kući Hadži-Milutina Savića, u selu Garašima, gde je učio sina mu, Iliju, potonjega čuvenog Iliju Garašanina.

    Iz sela Garaša odazvao ga je u Kragujevac Knez Miloš, i uzeo ga da nastavnika svojim sinovima, Milanu i Mihailu, potonjim srpskim knezovima.

    Komesari ruski i turski, koji su 1830 počeli i 1831 dovršili beleženje granice Kneževini Srbiji, po ugovoru Bukureškom od 1812 godine, bili su načinili i kartu od Srbije, doneli je u Kragujevac, i pokazali Knezu Milošu.

    Knez zaište da mu se da jedan primerak te karte. G. Kocebuje, predsednik komisije, odgovori da nije ovlašćen dati mu što traži, ali mu svoj primerak ustupi za nekoliko časova, da ga može razgledati. Kunibert uverava da je oni ovo učinio samo zato, što je mislio da se u Kragujevcu, u ono vreme, ne može naći čovek koji bi kartu prekopirao. Ali se takav čovek, srećom, našao; i to je bio glavom Avram Gašparović koji, za ne puna tri časa, kartu tako prekopira, da se kopija nije razlikovala od originala. Samo nije dospeo da ispiše potpunce sva imena mestima. To je uradio posle.

    Godine 1834, Gašparović je bio član suda u Požarevcu, a 1 maja te godine postavljen je za računoispitača u požarevačkom kneževu dvoru.

    Gašparović je bio jedan od najlepših ljudi u svoj Srbiji, a i nosio se uvek lepo. On je umro 1842 u Gurgusovcu (Kneževcu), koga meseca i dana, nije se moglo doznati, jer su knjige umrlih sve sagorele 1876, kad su Turci zapalili Kneževac.

  • Garašanin Milutin

    Garašanin Milutin, državnik, rodio se u Beogradu 10 februara 1943, od oca Ilije i matere Sofije.

    Osnovnu školu učio je privatno a gimnaziju i prvu godinu prirodnjačkog odseka u liceju u Beogradu.

    Godine 1860, otišao je u Francusku, te je u Pariskom liceju Sen-Barbu izučio osnovnu i specijalnu matematiku. Godine 1863, stupio je politehniku, i tu je dovršio matematičke nauke. Godine 1865, postao je artileriski potporučnik, i stupio je u artilerisku školu u Mecu.

    Vrativši se u Srbiju godine 1868 on, iz partisko-političkih uzroka, nije tražio državne službe, nego je, sve do 1880, živeo u Grockoj, baveći se mlinarskom industrijom, stočarstvom, i zemljoradnjom.

    Kada pak Srbija godine 1876 uđe u rat s Turskom za oslobođenje i nezavisnost, Milutin Garašanin stupi u vojsku, kao artilerijski kapetan prve klase. Određen u Ibarsku vojsku, otišao je na Javor, i onde je komandovao čačanskom brigadom prve i druge klase. Tu je bio u svim bitkama i, na Ogorijevcu, 11 avgusta 1876, bude ranjen u nogu. Za trajanja toga rata proizveden je u majorska čin, i dobio je takovski krst petog reda.

    Kad je, godine 1877, obnovljen rat s Turcima, Garašanin se ponovo stavio na raspoloženje vojnoj vlasti. Po svršetku toga rata, otišao je kući, i živeo je kao privatan čovek.

    Godine 1880, oktobra 19, Garašanin je ušao u Piroćančev kabinet, kao ministar unutrašnjih poslova.

    Godine 1883 poslan je u Beč za srpskoga poslanika, i godine 1884 bio je pozvan, te je sastavio kabinet, u kom je kao predsednik ostao do 1 juna 1887.

    Godine 1894, poslan je kao srpski poslanik u Pariz, gde je ostao sve do smrti, koja ga snađe, posle duge i teške bolesti, 21 februara 1898. Telo njegovo preneseno je o državnom trošku u Beograd, i sahranjeno u Novom groblju.

    Garašanin je perom vladao odlično; pisao je mnogo članaka u raznim listovima. I sam je izdavao časopis Pogled, i druge manje publikacije. Imao je veliku polemiku s Jovanom Ristićem, napadajući ovoga politiku, naročito za prvoga njegovoga namesništva. U skupštinama govorio je kao pravi od talenta besednik. Imao je i volju i lakost da se, besedeći, i našali, a u šali je kad i kad milovao i pecnuti, što mu je nekad i štetu donosilo.1

    Pri obrazovanju Napredne stranke, on je u taj posao ulazio i sporo i s mukom; a posle je ostao u stranci za sve vreme njezina života i rada i, najposle, on je nju konačno i rasuo kao stranku!

    Čovek visoka rasta, krupne snage, crna, junačkoga lica, očiju velikih, glasa jaka ali ne jedra, Garašanin je bio vrlo impozantna pojava. Na običnom poslu nije se žustrio, a u bojevima je bio i hrabar i tačan kako se najbolje može želiti. Upravo, Garašanin u kaputu, i Garašanin u vojničkom mundiru, kao da su bila dva različna čoveka!…

    Kao državnik u mnogom što čem nije bio srećan, a kao čovek bio je u svačem čestit i svetao!

    Laka neka mu je srpska zemlja!

  • Garašanin Ilija

    Garašanin Ilija rodio se 16 januara 1812 godine u selu Garašima, u kragujevačkoj nahiji.

    Otac Ilin, Milutin Savić, dobar domaćin na kući, i čuven marveni trgovac, imao je još dva sina, starija od Ilije: Luku, i Mijaila.

    Onih dana, kad se Ilija rodio, zapali neko poštanska sena, u Garašima. Karađorđe, ili što je baš mislio da je to učinio Milutin, ili iz lične mržnje, osudi Milutina da vadi „Maziju“.

    Milutin, čuvši za tu glupu presudu, uzme pušku, i ode u goru, tojest, odmetne se u hajduke.

    Sada „Vožd“ protera svu Milutinovu porodicu iz Garaša u Beogradski Grad, a kuću i sve staje njegove u selu spali. Tako je mali Ilija, još nekršten, boravio u beogradskoj tvrdinji koja će, posle 55 godina, zahvaljujući u velikoj meri i njegovom radu, postati grad srpski, neodvojni deo srpske države!

    Ne prođe mnogo, a Karađorđe se izmiri s Milutinom, te se porodica ovoga vrati u Garaše, da kući kuću iz nova.

    Ilija je tu kršten, i rastao je u kući očinoj.

    Kao šiparac, Ilija je čuvao stoku, kao i svi njegovi vrsnici u selu. Ali otac njegov, koji nije propustio da svakoga svoga sina pozna s knjigom, dovede iz Srema nekoga Mijaila Berisavljevića, te počne dete učiti knjizi. Posle ovoga Mijaila, dođe Iliji za učitelja neki Avram Gašparović. Ove učitelje dovodio je Milutin svojoj kući; tu ih držao, hranio, i po nešto im plaćao, a oni su mu učili decu, jer javnih škola nije bilo nigde blizu.

    Iza toga, odvede Milutin Iliju u Zemun, u grčku školu; a posle ta premesti u Orahovicu, gde je naučio nemački.

    Vrativši se iz Orahovice kući, Ilija je počeo pomagati ocu i braći u trgovini.

    Među tim otac Ilin, Milutin, išao je u Jerusalim, na Hristov Grob, i prozvao se Hadži-Milutin, ili kraće Hadžija. S toga se i Ilija, u prvo vreme, potpisivao „Ilija Hadži-Milutinović“.

    Kad se Ilija vratio iz Orahovice, i počeo ocu i braći pomagati u trgovini, onda je Hadžija bio još čovek vrlo krepak, a dva mu sina, Luka i Mijailo, u najboljoj snazi. Za to je kuća Hadži-Milutinova u Garašima bila čuvena i znana u svoj Šumadiji.

    Knez Miloš, koji je tada sedeo u Kragujevcu, znao je dobro Hadži-Milutina i njegovu zadrugu; često je Hadžiju prizivao, i uvek ga lepo primao. Čak ga je zvao „rođače“, za to što oba slave Svetoga Nikolu.

    Jednom prilikom zaište Knez od Hadžije jednoga sina, da ga uvede u državnu službu. Milutin, veliki prijatelj Milošev, pristane i ponudi Luku da ide Knezu u službu.

    I Luku vidimo kao carinara na dunavskoj skeli, u Višnjici, 1833 i 1834 godine1.

    Docnije Luka ostavi službu, i ode na novo trgovati. A na njegovo mesto u državnu službu dođe treći mu brat Ilija.

    Knez Miloš, primivši Iliju, postavi i njega za carinara u selu Višnjici, na Dunavu, ispod Beograda. To je Iliji bila prva državna služba.

    Posle toga, proizvede Knez Iliju za pukovnika, i postavi ga za šefa svoje regularne vojske, koju je tek bio zaveo. U tom činu, Ilija se uvek nahodio uz Kneza, a u politiku se još nije mešao.

    Po odlasku Kneza Miloša iz Srbije, i posle smrti Kneza Milana, Ilija je ostavio službu, i otišao u Vlašku, gde je bio zakupio neke mošije. U tom ga je zatekla i godina 1842, u kojoj je buknula Vučićeva buna, koja je odnela glave Ilinu ocu Hadži-Milutinu, i najstarijem bratu Luci.

    Godine 1842, oktombra 26, Ilija Garašanin postavljen je za pomoćnika ministru unutrašnjih poslova Vučiću.

    Godine 1844 Iliju već vidimo u Beogradu, kao popečitelja unutrašnjih poslova. Od toga doba, do kraja 1867, Ilija je bio ili u velikoj vlasti, ili i van vlasti, ali svakad u velikom uvaženju u Srbiji.

    U jesen, godine 1844, napisao je, svojom rukom, plan za unutrašnju i spoljašnju politiku Srbije. I to je nazvao „Načertanije“.

    I dok je god bio u vlasti, za Kneza Aleksandra, starao se je da vlada po tom svom „Načertaniju“.

    Knez Mihailo, došavši, po drugi put, na srpski presto, posle smrti oca svoga, Kneza Miloša, 14 septembra 1860, naimenova za svoga predstavnika i popečitelja spoljnih poslova Iliju Garašanina.

    Garašanin, dobivši takav ukaz, ode Knezu u dvor, i izjavi da se, bar za neko vreme, toga zvanja ne može primiti. Knez navali da se primi po što po to.

    — Gospodaru! reče tada Garašanin: — terate me iz zemlje, ako ostanete pri toj misli!

    Knez se ljutne; uzme svoj ukaz, i podere ga. Za tim, bez dugoga premišljanja, postavi za predstavnika Filipa Hristića, člana državnog Saveta.

    G. F. Hristić vodio je poslove ne više nego godinu dana, i toliko mu je vremena bilo dosta da se uveri šta se ište od onoga koji hoće da sedi na državnoj krmi.

    Knez Mihailo, da bi utišao duhove, pozove opet Garašanina. Onda mu ovaj pokaže svoje „Načertanije“, izjavivši da bi se primio, ako bi se držala politika toga njegovoga „načertanija“.

    Knez, pročitavši taj plan, usvoji ga, i pozove Garašanina na predstavništvo, poverivši mu ministarstvo spoljnih poslova.

    Primivši se predsedništva, Garašanin je sastavio kabinet, i ostao je na tom mestu do pred kraj godine 1867.

    U toku toga vremena, uspelo se je: da se Turci iz srpskih varoša isele; da se gradovi: Užice, Soko, i Kastel rasprskaju, i, najposle, da se i gradovi: Beograd, Smederevo, Šabac, i Fetislam ustupe Srbiji.

    Dalje, Garašanin je utvrdio prijateljstvo s Rumunijom; uglavio ugovor savezništva s Grčkom, i ugovor s Crnom Gorom, po kom bi se ona, posle srećnoga rata, imala spojiti sa Srbijom, a Knez Nikola, odrekavši se suverenosti, primao bi 20.000 dukata godišnje plaće, i imao bi mesto prvoga princa u srpskom dvoru.

    Najposle, utvrdio je bio izvestan sporazum s Hrvatima, s Bugarima, i s Arnautima.

    Ali, na kraju godine 1867, poče se osećati da se neko pojače zapleće u državne poslove, u Beogradu. I, jednoga večera, knežev Ađutanat, Ljuba Ivanović, donese jedno pismo Garašaninu od Kneza Mihaila.

    U pismu Knez zahvaljuje Garašaninu za dotadašnju revnu i patriotsku službu!

    Garašanin, svativši želju, napiše odmah ostavku i pošlje Knezu, a sutra rano počne se spremati da ide u Grocku.

    Nu evo g. Nastasa Jovanovića, dvorskoga kneževog upravitelja, koji mu donosi kesu sa 1000 medžidija, pod knežavim pečatom.

    — Ovo vam je poslao Knez Mihailo, reče Nastas.

    Garašanin ne primi dar, i Nastas se vrati Knezu.

    — Kažite g. Garašaninu, reče Knez: — da ga ja molim da to primi, On me dosad nije ničim uvredio, a primiću za uvredu ako mi odbije dar.

    Nastas opet te Garašaninu.

    Starac sad novce primi, i ostavi u kasu.

    Ta kesa, tako pod pečatom, stajala je čak do druge pole godine 1868, i tek ju je tada Ilija odrešio, ma da se je, dotle, mnogo puta veoma mučio za novce.

    — A što je niste dosad odrešili? upita jedan prijatelj Iliju?

    — Mogao me je Knez čim god uvrediti i, u takom slučaju, ja bih mu njegovo novce vratio pod njegovim pečatom. Sada pak, umro je, kukavac, i uvrediti me već više ne može. Za to hoću da ih trošim!

    Kao penzionar, Garašanin je živeo u Grockoj, i u Beograd je dolazio samo kad je imao kaka posla.

    Garašanin je vrlo malo vodio brige o svojoj kući i imovini, za to je, posle toliko godina službe, otišao u Grocku kao čovek siromah.

    U životu Majora Miše Anastasijevića ispričano je, kako mu se je plemenito i velikodušno, u novčanoj nevolji, nalazio ovaj veliki Srbin.

    Tek kad bi se naštampalo Garašaninovo „Načertanije“, i tolika druga njegova pisma, videlo bi se koliko je srca i uma bilo u toga državnika-samouka. Ali kao da će ime Ilino tu pravdu, a srpski narod to obaveštenje, poduže očekivati!

    Ilija Garašanin bejaše rastom jedan od najviših ljudi; krupan, crn, boginjav, u poslednje vreme, gotovo bezub, a ruku sa svim krivih od kostobolje; pri svem tom, u razgovoru i ponašanju prijatan toliko da svakad zanese svoga sabesednika.

    Nije pio nikakva pića koje opija, a kave i duvana nije znao koliko mu je dosta.

    Na Iliji je priroda pokazala koliko miluje udruživati suprotnosti u jednoga lica: on je bio primer vrednoće i strašilo oštrine u poslu; a, u isto doba, nepresušno vrelo šale i humora!

    Još se ne zna na Balkanskom Poluostrvu za živa čoveka, koji je imao toliko veza s ličnostima po mestima na Slovenskom Jugu, koliko je toga bilo u Ilije Garašanina!

    Garašanin je umro u Beogradu 10 juna 1874, pa je odnesen i saranjen u Grockoj. Godine 1886, kad mu umre stariji sin Svetozar, njegove su kosti prenesene iz Grocke, i sahranjene u Beogradu, kod Palilulske Crkve.

    1. Zabavnici za 1833 str. 18, i za 1834 str. 11. ↩︎

  • Gaj Ljudevit

    Gaj Ljudevit rodio se u Krapini, u Hrvatskoj, 8 jula 1809 godine (po nov. kalendaru).

    Osnovnu školu izučio je u mestu svoga rođenja; gimnaziju u Križevcu, a filosofiju u Gracu i u Beču. U Lipiskoj je postao doktor u filosofiji.

    Posle svega toga, otišao je u Peštu, gde je slušao prava i vrlo marljivo pohodio Sečenjijevu biblioteku. U Pešti se je poznao sa Jovanom Kolarom, u koga je učio češki jezik.

    Razgovarajući se često s ovim pokretačem slovenske uzajamnosti o pravopisu, o novinama, i o drugim za narod važnim stvarima, Gaj namisli posvetiti svoj život obrazovanju novoga duha u svojega naroda.

    Narod hrvatski, sam za se, vrlo je malen, a književnici njegovi, ne imajući jednoga književnoga jezika, pisali su kako je koji znao. I tako je bilo: koliko pisaca toliko i pravopisa, i toliko književnih jezika!

    Za to se Gaj stane dovijati kako bi srpski jezik uveo i u hrvatsku knjigu. Time je ogledao da ujedno digne zastavu sloge među Srbima i Hrvatima. Kao prvi koristan početak toga rada, Gaj je, 1830, izdao u Budimu: Kratku osnovu hrvatsko-slovenskog pravopisanja!

    Vrativši se iz Pešte u Zagreb, Gaj je prikupio oko sebe sve vrednije narodne prijatelje, i se njima je počeo buditi narodnu svest u Hrvata.

    Dok je boravio u Pešti, video je vrlo jasno da Madžari teže sve nemadžarske narodnosti ugušiti, i u narodnost madžarsku pretopiti. Za to je, 1833, složio pesmu: „Još Hrvatska nije propala!“ koja je, kao munja proletala kroz Hrvate, i počela ih buditi od vekovnog dremeža.

    Posle je počeo izdavati Hrvatske Novine, s književnim dodatkom „Hrvatskom Danicom.“

    Godine 1836, svojim novinama Gaj je nadenuo ime: Narodne Ilirske Novine, i Ilirska Danica.

    Ovih je učinjen potpuni prevrat u narodnom hrvatskom životu. Jezik srpski, s boljim pravopisom, uveden je u hrvatsku knjigu, i Hrvati, ostavivši svoj predeoni kajkavski govor, ušli su u veliku zajednicu sa Srbima od tada za doveka! Put, koji je Gaj pokazao hrvatskoj književnosti nije ni ravan ni utrven: ali što se više bude živelo, radilo, i napredovalo, to će taj put bivati sve ravniji, jedinstvo jezika srpskog ili hrvatskoga sve istinitije, a slava Gajeva sve dugovečnija!

    Ali je ovakim radom svojim Gaj stekao sebi mnoge neprijatelje, osobito među Madžarima koji su ga koreli da je čovek slavoljubiv i častoljubiv.

    Od tih prekora, Kolar ga ovako brani:

    „U poslovima koji su za hvalu, tražiti sebi hvale, sa svim je pohvalno; a u slavi i sreći svoga naroda tražiti sebi slavu i čast mnogo je časnije nego nemarno gledati na te radove!“

    Gaj je radio revno i neumorno, boreći se sa preprekama raznim i sa raznih strana.

    Godine 1840, na Saboru, ogledao je daroviti Deak zadobiti Gaja za sebe, ali mu to nije pošlo za rukom. Gaj ode od njega rekavši, pored ostaloga ovo:

    „Madžari su ostrvo u velikom moru slovenskom. Ja to more nisam stvorio, niti sam ja njegove talase pokrenuo. Gledajte da vas oni kako ne pokriju i ne potope!“

    Posle je putovao po Nemačkoj, Poljskoj, i Rusiji.

    Godine 1841 proputovao je kroz Primorje, Dalmaciju, i Crnu Goru.

    Godine 1842 dovršio je svoj spis o Velikoj Iliriji, koji je bečka cenzura odobrila 1846, ali od koga je samo nekoliko odlomaka štampano u „Danici“: ostalo nije ni ugledalo sveta.

    Godine 1846 bio je u Srbiji, i proputovao je po mnogim okruzima, svuda bratski dočekivan i odlikovan.

    Godine 1847 bio je na Madžarskom Saboru, gde je uglavljivao sporazum između narodnih poslanika i neprijateljskog Sabora madžarskoga.

    Gaj je, radeći uvek kao patriota, uživao poverenje i katolika i pravoslavnih. Ovo mu je priznavao i Srpski Patrijarh Josif Rajačić, kad je, 1848, izabranoga za Bana, pukovnika, Jelačića, zakleo u glavnom gradu Hrvatske!

    Posle godine 1848, Gaj je mnogo neprijatnosti pretrpeo, i već se, posle, povukao u privatni život, ali radnja njegova nije ostala bez roda, i roda dobrog!…

    Gaj je preminuo u Zagrebu 20 aprila 1872.

    On je bilo srednjega stasa, pun, okrušast, naravi razborite, volje čvrste, besede razložite, a organa zvučna, prijatna: on je od prirode bio besednik.

    Slava mu doveka što je narodno jedinstvo dizao nada sve mestimične i slučajne razdvojice!

  • Gagić Jeremija

    Gagić Jeremija, rodio se 1 maja 1783, u Srbiji; ne zna se u kom mestu.1

    Gagić je, kao što piše Vuk, bio trgovac u Zemunu, kad je u Srbiji buknuo ustanak na Dahije, godine 1804; i odonuda se je odmah počeo mešati veoma korisno u poslove srpske.

    Tako, 7 avgusta 1806, Jeremija Gagić, s Avramom Lukićem sovetnikom nahije požeške, slan je u Trst, k braći Srbima za novčanu pomoć. Vrativši se otuda, Gagić i Lukić doneli su, i, narodnim starešinama na Vračaru, predali ravno 12.750 forinata!

    11 novembra 1806, Narodni Sovet piše u Pančevo Gagiću, i šalje mu 500 groša da svrši nalog.

    U početku godine 1807, Gagić ostavi sa svim Zemun, pa se vrati u Srbiju, i postane u Sovetu najpre pisar a posle sekretar.

    Kao sovetski sekretar, Gagić je slan u ruski glavni stan, kad su ono srpske starešine želele da kakav ruski čovek dođe u Srbiju. I na to traženje, Rusi su poslali u Beograd Konstantina Rodofinikina, kao svojega diplomatskog agenta.

    Gagić je bio pisar i u Vojvode Milenka Stojkovića, u Poreču; a pominje ga i pukovnik Paulučija, u svojim pismima iz Srbije, dodajući da je čovek koji se može zadobiti da sklanja Karađorđa za ruske namere.

    Godine 1813, februara 2, Admiral Čičagov daje Gagiću svedočanstvo da je on, ostavivši sekretarstvo u srpskom Sovetu, još od avgusta 1812, u ruskoj službi.2

    Posle toga, odmah 9 februara 1813, Gagić je postavljen za titularnog sovetnika, a 5 dekembra 1815, i za konsula ruskog u Dubrovniku.

    U mestu svoje nove službe, Gagić zaprosi u bogata dubrovačkoga trgovca, rodom iz Sarajeva, Hadži-Lake Lučića, kćer za ženu. Ali kako je on tada još bio čovek nov, i malo poznat, roditelji mu ne dadnu odive. Docnije pak, sami mu ponude svoju mlađu kćer Evstahiju (Staku), s kojom se Gagić venča, i s kojom je rodio četiri kćeri i jednog sina.3

    Vredno je ovde zabeležiti što se priča u Dubrovniku, a tiče se našega zemljaka Gagića.

    Kad su Austrijanci, posle Francuza i Crnogoraca, zauzeli Boku i Dubrovnik, onda je austriskom vojskom komandovao đeneral Milutinović, rodom Srbin.

    Došavši u Dubrovnik, Milutinović je zatekao Garića, kao ruskoga činovnika. U Dubrovniku je onda bila mala pravoslavna crkva od drveta. U toj maloj drvenoj crkvi, na službi, pevali su često, s jedne strane ruski činovnik Gagić, a s druge — ćesarov đeneral Milutinović: oba pravoslavni Srbi!

    Gagić je u Dubrovniku ostao dugo. Godine 1833 nahodimo ga, među pretplatnicima na narodne pesme Vukove (Uzeo je 15 knjiga).

    Godine 1856, jula 7, Gagić je, po svojoj molbi, stavljen u penziju, i otišao je u Mletke, gde je i preminuo 1859 godine.

    Gagić je bio stasa omalena, dežmekasta, a nosa povelika; vrlo je lepo živeo s dubrovačkom vlastelom, i uvažavali su ga i pravoslavni i rimokatolici. Rado je čitao i kupovao srpske knjige. Osem srpskog maternjeg jezika znao je i govorio: talijanski, francuski, nemački, i ruski.

    Kao ruski konzul u Dubrovniku, Gagić je imao vrlo znatnu prepisku s Crnogorskim Vladikom Petrom Drugim, pesnikom, a i s mnogim drugih važnim ljudima iz Bosne, Hercegovine, i Albanije.

    Čujem da je sva arhiva ruskoga konsulstva u Dubrovniku sada prenesena na Cetinje.

    Ruski pisac Pavle Rovinski, koji je proveo nekoliko godina u Crnoj Gori, piše za Gagića ovako:

    „Gagićeva je mana što je svaku sitnicu, čim je čuje, ne obavestivši se dobro o njoj, javljao svojoj vladi koja je, s toga, često krivila Crnogorskoga Vladiku i onde gde nije bio ni malo kriv.“

    Rovinski, uopće, predstavlja Gagića kao činovnika poštena, revna, i tačna, ali koji ne gleda daleko.4

    Posle Gagića, za ruskog konzula u Dubrovnik je došao G. Stremouhov koji je, 1867, bio direktor Azijatskog Departamenta, u Petrogradu.

    1. Znajući da je sadašnji mitropolit dabro-bosanski, visokoprosvećeni Gospodin Đorđe Nikolajević, bio dobar prijatelj pok. Jeremiji Gagiću, molio sam ga, da me što bolje o pokojniku izvesti. I on mi je vrlo rado dobavio iz Anografa parohije dubrovačke izvod o Gagiću, i o celoj njegovoj porodici. U tom dokumentu stoji ovo: Jeremija Gagić, sin Mihaila Gagića, iz Srbije, rođen 1 maja 1783, koji je pravoslavne vere, i, kao ruski konzul, prebiva u Dubrovniku, venčao se s devojkom Evstahijom (rođenom 8 novembra 1810, u Sarajevu) 5 marta (po nov.) 1826. — Iz Petrograda pak, od g. Nikoljskoga, dobio sam izveštaj da u Gagićevoj kondujiti stoji: „Gagičь izь serbskih urožencev.“ Gagić je, dakle, rođen u Srbiji. samo se ne zna mestimice gde. — Dopuna: Gagić Jeremija rodio se u Gruži, u selu Pretokama, gde je imao rođenoga brata Jovana koji je ostavio posle sebe više potomaka. ↩︎
    2. Arhiva Srp. Učen. Društva, br. 599. ↩︎
    3. Gagićev sin Vladimir, rođeni 1836, umrьo je u Petrogradu 1850, a kćeri: Milena, Ljubica, i Olga žive su i sada. ↩︎
    4. Javor, u Novome Sadu, 1886, str. 114. ↩︎

  • Gagić Janko

    Gagić Janko rodio se u selu Boleču, kraj druma Carigradskog, 3 časa od Beograda. I on je jedan od onih Srba koji su, po želji Mustaj-Pašinoj, vojevali protiv Pazvandžije. U toj vojsci Gagić je bio buljubaša.

    Kad su se Dahije spremale da seku knezove, i druge odabranije ljude u Srbiji, Janko je bio jedan između prvih kojima se spremala osvetnička sablja. Ali, kad turska potera dođe u Boleč, da dahijsku volju izvrši, Gagić je oseti i pobegne u čestu.

    Turci, ne našavši njega doma, uhvate mu sinčića, dete od 15—16 godina, i povedu u Beograd. Gagić je, lugom, kraj druma, išao i osluškivao šta govore Turci? Na jednoj ćuprijici oni se ustave, i reknu tu da poseku dete, kad oca nisu uhvatili,

    — Ako je vera, Turci! vikne iz luga Gagić: — da ćete pustiti dete, ja ću vam se predati sam?

    — Tvrda je vera, odgovore radosni Turci: — dete ćemo pustiti, a tebi kako bude!…

    Gagić iziđe iz luga i položi oružje. Turci mu sina puste, a njega poseku tu na mestu.

    Slava ovakom srcu očinskom i junačkom!

  • Filipović Todor

    Filipović Todor, rodio se u Rumi u Sremu, a starina mu je u selu Vrelu, u valjevskoj Tamnavi.

    Po svršetku nauka, bio je otišao u Rusiju, i postao profesor u Harkovskom universitetu.

    Srpski poslanici: Prota Mateja i Jovan Protić, godine 1804, idući u Petrograd udara na Harkov, i sklone Filipovića da ostavi rusku službu; i da pođe s njima u Srbiju.

    Veoma je zanimljivo i karakterno za ondašnje doba i ljude ono što piše Prota o tom.1

    Svršivši posao u Petrogradu, poslanici se vrate zajedno s Filipovićem, i u Srbiju stignu prvih dana meseca januara 1805.

    Tom prilikom Filipović je svratio u Karlovce i u Rumu svoje mesto rođenja. Prešavši u Srbiju, Filipović se prozove Boža Grujović mesto Todor Filipović. Tim je, vele, hteo zakloniti se od kakvoga gonjenja od austriskih vlasti?

    Ovaj Boža Grujović (Jovan Filipović) napisao je prvo uređenje upravnoga saveta, i spremio ono slovo koje je hteo govoriti na skupštini 1805, gde se je imao urediti taj savet, i koje se počinjalo rečma: „Zakon je volja vilaetska“!

    Kad se te 1805 godine o Velikoj Gospođi uredi prvi savet, i ode u manastir Voljavču da stanuje, Boža Grujović mu ja bio prvi sekretar, i živeo je sa savetnicima kako se je onda moglo živeti.

    Savet se je docnije preselio u Bogovađu, pa u Smederevo, i, najposle, u Beograd.

    Grujović je išao svuda sa savetom, i svud je radio i umom i perom koliko je mogao.

    Jednom, godine 1806, slan je s Protom Nenadovićem u Beč po narodnom poslu, pa se po povratku opet stanio u savetu.

    Godine 1807, po preseljenju saveta u Beograd, Boža se razboli, i ode k bratu svome da se leči, pa je i umro 1807 u Novom Sadu, i sahranjen kod saborne novosadske crkve.

    1. Memoari, str. 113—116. ↩︎

  • Filipović Jovan

    Filipović Jovan, rodio se u Karlovcima 1819 godine.

    Osnovnu školu i gimnaziju svršio je u mestu svoga rođenja, a prava je slušao u Požunu. Za svojega školovanja, kao dobar đak, uživao je stipendiju iz zadužbine Srbina Servickoga.

    Po svršetku škola, došao je u Srbiju i, 15 marta 1839, postao je kancelista u savetu.

    Godine 1840 dekembra 3, unapređen je za ekspeditora u istoj kancelariji.

    Godine 1842 novembra 7, postavljen je za arhivara kneževe kancelarije.

    Kancelarija ta u ono vreme imala je tri odeljenja „vnutrenje, inostrano, i sudejsko“, i svako odeljenje vodilo je svoje poslove za se.

    Jovan Filipović ostao je u toj kancelariji dugo i, kao pravnik, napredovao je vrlo lepo u sudejskom odeljenju.

    Kad je Knez ustupio sudsku vlast kasacionom sudu, i kad je za to sudejsko odeljenje u kneževoj kancelariji ukinuto, Filipović je otišao za predsednika sudu apelacionom, a 15 oktobra 1858 postavljen je za člana suda kasacionoga, u kom je predsedavao u krivičnom odeljenju.

    Bio je neko vreme i upravitelj prosvete.

    Godine 1864, za suđenje krivice Antonija Majstorovića i drugih koji su bili optuženi da su radili protiv Kneza Mihaila i ondašnjega reda u zemlji, Filipović je stavljen pod vanredni sud koji ga je osudio na tri godine zatvora. Zatvoren je zajedno s ostalim sudijama, drugovima svojim, u Karanovcu, i na slobodu je izišao tek po kneževoj milosti.

    Poslednje vreme svoga života proveo je kao advokat u Beogradu, gde je i preminuo 28 februara 1876.

    Književni Filipovićevi poslovi ovo su:

    1. Filosofija prava, u Beogradu, 1839;
    2. Avala ili zabavnik za godine 1846 i 1847. u Beogradu;
    3. Filosofija prava kao nauka o istraživanju izvora umnoga prava, u Beogradu. 1863;
    4. Car Josif i njegov dvor, prevod s nemačkog, u Beogradu;
    5. Golub, roman, s francuskog jezika prevedeni.

    Filipović je bio čovek vrlo čvrsta karaktera: u onom što je držao da je pravo, nije popuštao ni za čiju ljubav. Što je mislio da mu je dužnost radio je ni malo ne gledajući je li to kom po volji ili nije.

    Kao predsednik apelacije, oslobodio je Vidoja Ivkovića koga, je prvi sud bio osudio na smrt, i čija bi smrt bila po volji i ondašnjem ministru i dvoru.

    Pisane zakone znao je kao svojih pet prsta i, u trenut oka, nalazio je u njima ono što bi mu kad zatrebalo.

    Pisao je slogom veoma zapletenim; pa i u govoru, čak sa seljacima, služio se je jezikom sa svim kancelariskim.

    Filipović je bio visoka rasta, suv, koštunjav, malih zelenih očiju, šiljasta nosa, grudi slabih, a naravi vesele i u društvu vrlo pogodne.

  • Filipović Ivan

    Filipović Ivan rodio se je 11 juna 1823 u Velikoj Kopanici u Slavoniji.

    Osnovnu školu učio je u mestu svoga rođenja, gimnaziju u Vinkovcima a preparandiju u Mitrovici.

    Učitelj je prvo bio u Novoj Gradiškoj, a godine 1850 preselio se u Zagreb za učitelja onda na glasu Zoričićeve škole.

    Od godine 1854—1862 bio je učitelj u Požezi u Slavoniji.

    Godine 1862 postavljen je za učitelja gradske škole u Kaptolu u Zagrebu.

    O prvoj učiteljskoj skupštini u Zagrebu 1872, Filipović je bio skupštini predsednik zajedno sa Mijatom Stojanovićem i Stepanom Buzolićem.

    Godine 1873 u Beču, o zboru slovenskih pedagoga, Filipović je bio prvi potpredsednik.

    Godine 1874 postavljen je za kraljevskog školskog nadzornika u zagrebačkoj županiji, i u tom zvanju ostao je do godine 1889, kada je stavljen u zasluženo stanje mira.

    Od toga doba živeo je u Zagrebu sve do časa umrloga, koji mu kucnu 28 oktobra 1895 po novom, kada je ispustio svoju dobru, svoju radnu, svoju rodoljubivu dušu.

    Što je Filipović za života svojega uradio u školi, u književnosti, i u svem prosvetnom životu hrvatskoga naroda, to se teško sve može pobrojiti.

    Još dok je bio učenik u gimnaziji u Vinkovcima, Filipović je rado čitao knjige narodne, kao što su pesme Andreje Kačića-Miošića, i srpske narodne pesme, koje je skupio Vuk St. Karadžić.

    Godine 1845 Filipović je počeo svoj književni rad u Ilirskoj Danici pozdravnom pesmom: Momu rodu o Novomu Godu.

    Od toga doba često je pisao stihove i štampao ih u Danici, a i u drugim povremenim izdanjima. Uz to je prevodio lepe romane i pripovetke, što je mahom štampao u Zabavnoj čitaonici.

    Godine 1850 izdao je knjigu:

    Mali tobolac raznoga cvijeća za dobru i pomnjivu mladež naroda Srpsko-Ilirskoga.

    Ovim je delom već izišao na glas, i posle toga je premešten u Zagreb.

    Godine 1851 izide na svet njegova Slovnička čitanka, koju je izdalo bečko ministarstvo prosvete.

    Posle je napisao Pedagoške iskrice.

    Godine 1854—1862 Filipović je nastavio svoj rad na pedagoškom listu Nevenu.

    Godine 1858 izide na svet njegov Uporavnik za početnicu i prvu slovničku čitanku.

    Od godine 1859 Filipović je bio najbolji prijatelj i suradnik pedagoškom listu Napretku.

    Tada je dosta njegovih radova izlazilo i u somborskom Školskom listu.

    Iza toga je Filipović u lepom prevodu izdao:

    Pripovetke F. Hofmana za mladež oba pola. Za njima:

    Igrokaz, Jagodnjak, Sto malih pripovedaka za mladež, Bečke pedagoške slike, Ustav za pučke škole u Trojednoj Kraljevini, Kratku povest književnosti hrvatske, Kratku stilistiku za građanske i više škole, i t. d.

    U svojim spisima, Filipović se odlikovao čistoćom i pravilnošću jezika. U tom se, osem pok. Mijata Stojanovića, ni jedan hrvatski književnik nije mogao meriti s njime.

    Filipović je bio član Matice Hrvatske, Matice Srpske, Češkog književnog društva, Srpskog učenog društva, i tako je postao počasni član Srpske Kraljevske Akademije.

    Beogradski prijatelji radili su da se Filipoviću da orden Sv. Save, ali austrisko ministarstvo nije dalo svoga pristanka na to.

    Gradovi Zagreb i Požega izabrali su Filipovića za svoga počasnoga građanina.

    Filipoviću se u najvećoj meri ima zahvaliti što su uređeni:

    • Učiteljska Zadruga;
    • Hrvatski pedagoški književni zbor, i
    • Savez hrvatskih učiteljskih društava, a kruna svim tim poslovima jeste i ostaje
    • Hrvatski učiteljski dom u Zagrebu.

    Sa svojim beogradskim prijateljima Filipović se uvek prepisivao ćirilicom.

    Neka mu je u obe pole našega naroda zahvalan i trajan pomen!