Pomenik

Категорија: A-Š

  • Đorđević Dimitrije

    Đorđević Dimitrije, koga su zvali i: Gospodar Dimitrije Jagodinac, rodio se u Makedoniji1 1782. U Srbiju je došao, s Krdžalijama, 1804.

    Rastavši se s Krdžalijama, Dimitrije ode u monaštvo rudničkom vojvodi Milanu Obrenoviću.

    Kad je Milan poslan u Bukurešt, Dimitrije ostane kod brata Milanova, Miloša, od koga se, posle, nije razdvajao nego je s njim delio i zlo i dobro.

    Za vlade Karađorđeve, Dimitrije je Milošu bio prvi momak i drug, a pošto je Karađorđe Srbiju ostavio, i Srbi se predali Turcima, Dimitrije je bivao Milošu i tumač, i pisar, i aznadar, i vršio je mnoge druge narodne poslove.

    Kad Miloš, docnije, postane Knez i veliki Gospodar, on Dimitrija, za njegove velike trude, i za vernu službu, uzme kao brata, pa oženi, i učini obor-knezom nahije jagodinske. I zaista je njegovo pošteno srce zasluživalo sve te milosti i tako velike nagrade.

    Knez Miloš je naredio te su Dimitrije i njegova žena pominjani u crkvama, na jektenijama, kao što je pominjan sam Knez Miloš, i njegova rođena braća.

    Kad bi pak otkud, s puta, dolazio u Jagodinu, Dimitrija su dočekivali učitelji i đaci, i pevali su mu, kao god i Knezu Milošu!

    U pismima svojim, Knez ga obično naziva svojim „bratom“.

    Godine 1820, pošlje Knez Miloš, po narodnom poslu, deputaciju u Carigrad. U toj deputaciji bili su: Vojvoda Vujica, Dimitrije Đorđević, Prota Miloje, Arhimandrit Samuilo, Ilija Marković, Sava Ljotić, Risto Dukić, i Avram Petronijević.

    Kako baš tada bukne grčki ustanak, Porta zatvori srpske deputate, božem da ih sačuva od muslomanske svetine. Tu se je Dimitrije razboleo tako da, po povratku u Srbiju, nije bio za poslove, nego je živeo u Jagodini kod svoje kuće.

    Neki vele da je od straha turskoga, u Carigradu, pomerio pameću, a drugi pričaju da ga je Knezu Milošu opao nekakav Markić Čibugdžija, kao božem da on i njegova druga žena Jovanka spremaju otrove da otruju Kneza Miloša, dobrotvora, svoga! Knez Miloš se je, priča se dalje: — tako naljutio da je poručio Dimitriju da ga ne čeka u Jagodini, nego neka ide kud god zna. I od ovoga straha i od žalosti što je opadnut na pravdi, Dimitrije je, vele, malo bio skrenuo.

    Među tim g. Stevča Mihailović, koji je zastupio Dimitrija u dužnosti, veli da nije bio pomerio pameću, već je, kao star čovek, bio onemoćao za službu, a i u kući je bio na muci od velika zla svoje druge žene Jovanke.

    — Jednom mi se je žalio, priča g. Stevča: — da su neki činovnici govorili o njemu u kavani ružno, i pitao me šta da radi? Ja vam mu svetovao da ide Knezu Milošu, i njemu da se potuži. Kad Knez Miloš zapovedi činovnicima da ćute — ne sme ni jedan zuba pomoliti.

    I on je, veli, otišao u Kragujevac.

    Knez ga je primio lepo; častio ga nekoliko dana; darovao mu 100 talira za trošak, i otpustio kući.

    Odista ga, veli g. Stevča: — posle toga, nije niko uznemirivao.

    Godine 1835, februara 23, br. 532, Knez Miloš je Dimitriju, kao zaslužnu čoveku, odredio 400 talira penzije na godinu.

    Dimitrijev konak u Jagodini bio je onde gde je sada okružno načelstvo.

    Dimitrije je umro u Jagodini 26 januara 1837.

    Na njegovoj grobnoj ploči ima ovaj zapis:

    „Ovde leže kosti muža za otečestvo srpsko mnogo zasluživšega, Polkovnika Dimitrija Đorđevića, predstavivšeg se 26 januara 1837, u 55 ljetu starosti svoje, u Jagodini“.

    Dimitrije je bio čovek ličan; govorio je srpski, grčki, i turski. Posle sebe ostavio je samo jednu kćer, Milicu, koja je bila udata u Beograd, za nekoga Vučka Bakalina.

    1. Ovako kaže Vuk, i drugi suvremenici koji su Dimitrija znali, i koji, i po njegovu govoru, drže da je bio rodom iz Makedonije, a Sima Milutinović, na jednom mestu, veli da se je rodio u Bosni, iza Bijeljine (starina pak da mu je iz Hercegovine), i da je u Mačvi, boj se baš u Badovincima, imao rođake! Istorija, str. 447. ↩︎

  • Đak Miloje

    Đak Miloje rodio se u selu Kusatku, u smederevskoj Jasenici (nekadašnjoj Nekudimskoj Župi).

    U detinjstvu je učio knjigu; za to je prozvan Đakom. To mu je ime, posle, ostalo kroza sav život.

    Još kao mladić, zapopio se je i, u tom činu, samo je krstio Stepana Bankovića, iz Kusatka, i venčao nekog Matorkića, pa onda ostavi popovstvo, i oda se na trgovinu1.

    Posle godine 1805, Đak je bio pisar u vojvode Vujice Vulićevića, do godine 1813.

    Kad Srbija, te godine, padne na novo pod Turke, Đak prebegne u Nemačku, otkuda se je 1815 godine vratio svojoj kući, i na novo počeo trgovati živom stokom.

    Na taj način, Miloje Đak bio je čovek vrlo poznat i uvažen u svom kraju, a uz to, i pređe kao sveštenik, i posle kao vojvodin pisar, i tada kao trgovac, imao je dovoljno prilika da pozna naše seljake i njihove tegobe i želje.

    Godine 1824, dok je Knez Vujica bio u Carigradu, s drugim narodnim poslanicima, u smederevskoj Jasenici, mesto njega upravljao je sin njegov, Knez Petar Vulićević, koji je bio neki pašenog Knezu Milošu.

    Suvremenici opisuju ovoga Kneza Petra kao čoveka dobra, ali nemoćna da vidi sve što po selima rade njegovi područnici, i da kaštiguje i stegne one koji su vlast upotrebljavali na zlo narodu.

    Tako se priča da su mnogi ondašnji panduri, kad dođu u selo kome na konak, pa im se za jelo iznese proja, potezali se tom projom niz voće, kao što se potežu kotrljem veseli ljudi u belu nedelju; ako li im se iznese i proja i pogača, pa im ni jedna ne bude po volji, onda su bacali najpre proju pa, za njom, pogaču, vičući:

    — Bež’, projo, uzjaha2 te pogača!

    Bivalo je pandura koji su, došavši domaćinu na konak, tražili da im se za večeru zakolje pile, ali da ga gazda naduva, kao što se naduva jagnje išli jare, i da ga odere, pa tek, tako oderano, da im se ispeče za večeru3.

    S ovakih postupaka, digne se čitava buna protiv Kneza Petra Vulićevića i njegovih područnika. To je bilo u početku februara 1825.

    Buntovnici su tražili: da se ukinu kuluci, da se smanje i pravičnije razrezuju danci, a naročito da prestanu činovnička i pandurska samovoljstva u narodu.

    Govori se da je ovo poslednje najviše bilo narod ogorčilo.

    Tih nezadovoljnika skupi se oko 5000 ljudi! Oni uzmu za vođu i starešinu Miloja Đaka, iz Kusatka, pa se krenu ka Kragujevcu, gde se je nalazio Knez Miloš.

    Ali ni Knez Miloš nije zaludničio tih dana. Čim je čuo za tu bunu, odmah je poslao Tomu Vučića, gružanskoga kneza, pred buntovnike, koji ih sretne u Topoli i, na brdu Oplencu, pobije ih, i, tom prilikom, Miloja Đaka rani u kuk.

    Posle ovoga poraza, kad mu se vojska rasprsne, Đak pobegne k Beogradu, pa, savladan umorom i bolom od rane, zastane u mehani sela Mokroga Luga da se odmori, i da ranu previje. Tu ga ljudi poznadu, uhvate, i odvedu u Palanku gde se, u taj mah, nalazio Knez Miloš s vojskom.

    Dobivši u svoje ruke vođa te bune, Knez naredi da sva vojska na polju Rudinama, kod Palanke, stane u dva reda; Miloja Đaka, koji zbog rane nije mogao ići, posadi na jednoga beloga konja, veže mu noge ispod konja, izvede pred vojsku, kojoj ovako rekne:

    — Ovo je, braćo, onaj s koga sam morao potrzati vas od vaših kuća i poslova, u ovo zimnje doba!

    Sad konja pod Đakom nateraju da ide kroz ona dva reda vojnika, a vojnicima se zapovedi da pucaju u njega. Puške su pucale a osuđenika je nosio konj do na drugi kraj parade, gde pritrči momak Gospodara Jevrema, te Đaka svojim pištoljem upleha.

    Glavu Đaku odseku i pošlju u Beograd veziru, koji zapovedi da se nabije na šiljak na Fićir-Bairu, prema Seminariji i današnjoj Narodnoj Gostionici. A telo je metnuto na točak.

    Pred Cveti, ode Đakova žena, s detetom, Knezu Milošu koji, videći je, rekne:

    — Evo Đakovih sirota!

    Ona se zamoli da telo Đakovo može skinuti s točka, i saraniti.

    Knez joj to dopusti, te tako ga je ukopala s leve strane oltara kusadačke crkve.

    Sav ovaj događaj zove se u narodu, i piše se u istoriji — Đakova Buna.

    Interesno je, i, u mnogom pogledu, poučno, pročitati u Srpskim Novinama (od godine 1834, br. 18) opis svečanosti, kada je Knez Miloš, u selu Osipaonica, 29 aprila 1834, oprostio narodu okruga smederevskog pogrešku, koju je bio učinio svojim pristankom u „Đakovu Bunu“!

    Praštajući, Knez je, tada, izgovorio ove reči:

    — Zaboravljanje burnih i mutnih događaja, i nezlopamćenje veliko su dobro za svakoga čoveka; ja sam zaboravio nesreću, kojom je jedan od vas hteo otačastvo da upropasti; zaboravite i vi, da ste i otačastvo i mene kadgod vređali. Ja vas grlim i ljubim kao braću rođenu; budite spokojni, i ne mislite više o onom što je bilo: bilo pa i prošlo!“…

    1. Priča se da je, idući po nuriji, u nekoj niskoj kući, lupio čitakinjom i glavom o gornji prag u vrata, pa se, s toga, naljutio na popovsku službu i, došavši kući, kazao ocu da više za život glave ne će popovati. ↩︎
    2. Ovu pretnju proji od pogače oni su iskazivali rečju koja se od stida ne može zapisati. ↩︎
    3. Sve ove pojedinosti pričao je Milutin Đurđević, knez lepenički, svome sinu Dragutinu Žabarcu, a ovaj ih je meni gotovo u pero izdiktovao. ↩︎

  • Džoda Petar Đorđević

    Džoda Petar Đorđević, vojvoda crnorečki, pominje se češće od godine 1807 do 1813. Odakle je Džoda rodom, teško je pogoditi. Jedni vele da je bio rodom iz Žagubice; drugi — iz sela Stenjevca u Resavi; treći — iz Strmostena, a četvrti — iz sela Kučajne, u Crnoj Reci.1

    Isidor Stojanović, uređujući Karađorđev Protokol godine 1848, kad je još bilo dosta živih suvremenika Džodinih, veli da je ovaj Džoda bio vojvoda ražanjski.

    Među tim, ma da se taj čovek često pominje, ne pominje se nikad osobitim dobrom ni junaštvom. On se je držao u vlasti samo udvorljivom uslužnošću prema starijima.

    Džoda je kukavički, na spavanju, ubio junaka Papazogliju, za što ga Sima onako strahovito grdi.2

    Veljko ga je zvao „kokošarom“ a ne vojvodom.

    Godine 1813 Džoda je pobegao u planinu, a Turci su poslali za njim poteru, i ubili ga u nekoj pećini.

    1. Kneževina Srbija 913. ↩︎
    2. Srbijanka 3, 88-97. ↩︎

  • Džedalija Petar

    Džedalija Petar, rodio se u selu Bijeli, u Boci Kotorskoj, i jednim jedinim junačkim delom stekao je pravo na večito pominjanje.

    Petar je imao svoj brod kojim je zapovedao. Godine 1758 turska regata Sultanija, našavši Petra i brod mu blizu Ceriga, zarobi ga, pa Petra i tri druga njegova kao robove Turci uzmu na Sultaniju i odjedre k Rodosu, kuda stignu licem u petak, turski svetac.

    Jedan deo turskih mrnara iziđe na suvo, i ode u džamije klanjati, a drugi su po sobama i hodnicima u lađi „Sultaniji“ klanjali i molili se Bogu.

    Petar videći to, rekne trojici svojih drugova:

    — Ha, braćo, sad ili nikad, da se izbavimo iz ropstva turskoga! Dajte da čavlima zakujemo vrata, na koja se izlazi iz lađe; veliko uže da presečemo; pa užetima od jedra da vežemo topove, koje ćemo polugama svaliti u more, te će oni podići jedra u vis a posle ćemo užeta preseći, i topovi će otići moru na dno, a jedra će nas povesti ako Bog da čak do Malte!

    Drugovi ga poslušaju; sve učine kako Petar reče, i tako „Sultanija“, s ovom četvoricom junaka koji je upravljahu, i s polovinom svojih mrnara koji su bili unutra zakovani, pojedri debelim morem put Malte.

    Koliko je bilo muke boriti se s morem, s kojim se teško bori i čitava četa od mrnara, a kamo li tek četiri druga, mogu znati samo oni koji su moru vični.

    Kad brod dođe Malti na pomol, snađe ga drugo zlo. Malćani, misleći da to neki neprijatelj ide na njih, ospu na „Sultaniju“ iz topova. I tako se ova neko vreme morala rvati i s morem i s ognjem. Na Boga, male lađice, čuvši šta je i kako je, kažu Malćanima, te oni s usklicima prime junačke pregaoce i bogato ih obdare.

    Starešina malćanskoga ordena da Petru Dželaliji viteštvo njihovoga reda i, ma da je bio pravoslavni, dopusti mu da na Malti ozida pravoslavnu crkvu, što se dotle za živu glavu nije trpelo. Dželalija načini crkvu Sv. Nikoli putniku, svome krsnom imenu. I tu je, posle, uvažavan i poštovan, u miru poživeo, a umro je godine 1811.

  • Dušmanić Pavle (Bogdanović)

    Dušmanić Pavle (Bogdanović) rodio se je oko 1788, u selu Dušmaniću, u Peku; od toga sela došlo mu je, docnije, prezime Dušmanić, a pravo mu je poreklo Kopljanić.

    Dušmanić je ušao u narodne poslove godine 1813, a u drugom ustanku, 1815, bio je među prvima koji su se odmetnuli, i stali dizati narod na Turke.

    Godine 1816, marta 11, Knez Miloš postavi Dušmanića za Kneza knežini golubačkoj.

    I akt postavljenja i uput kako će se vladati u svojoj novoj dužnosti, interesni su, a mogu se pročitati oba u Kneževini Srbiji, str. 1051 i 1052.

    Godine 1833, Dušmanić je pomagao da se očisti od Turaka Ključ i Krajina. Posle srećno svršenoga toga posla, on je od Kneza Miloša dobio majorski čin.

    Od godine 1839 do 1842 bio je član okružnom požarevačkom sudu, a posle je živeo u penziji do smrti, koja ga snađe 12 marta 1850.

    Po želji svojoj, ukopan je usred svoje livade, u selu Dušmaniću, na desnoj strani Peka, na mestu veoma živopisnom.

  • Dučić Nićifor

    Dučić Nićifor, arhimandrit i književnik, rođen je 21 novembra 1832, u selu Lugu, na reci Trebišnjici u Hercegovini.

    Knjigu je počeo učiti u manastiru Dužima, gde je stric njegov Jevstatije bio arhimandrit. Po želji ovoga svoga strica, Dučić se je zakaluđerio još godine 1849.

    Docnije arhimandrit Jevstatije uzme ovoga svoga sinovca Nićifora, i njegova vršnjaka Gerasina Perovića (danas je mitropolit u Mostaru), i dovede ih u Beograd, u seminariju, da uče bogosloviju.

    Po svršetku beogradske bogoslovije, Dučić se vrati u Hercegovinu, u svoj manastir. Onamo je u početku radio kao nastavnik; ali ga Vukalovićev ustanak uvuče u borbu s Turcima.

    Posledice Vukalovićeva ustanka odvedu Dučića 1862 u Crnu Goru, gde je dobio upravu nad osnovnim školama, i 1864 ustanovio je na Cetinju bogosloviju.

    Iz Crne Gore Dučić je prešao u Srbiju, i ovde je ostao do smrti. Dučić je učestvovao u oba naša rata s Turcima, komandujući dobrovoljcima na Javoru i prema Novoj varoši.

    U mirno vreme Dučić je bivao bibliotekar Narodne biblioteke, i upravnik državne štamparije; administrator žičke jeparhije, i potpredsednik duhovnoga suda. Nuđeno mu je i vladičanstvo, ali se on te ponude nije hteo primiti.

    Poslednjih godina svoga života, nahodeći se u pensiji, Dučić je pribirao svoje spise i štampao ih u sveskama. Mislim da ih je izišlo devet knjiga.

    Preminuo je 21 februara 1900 posle duge grudne bolesti, i svečano je sahranjen kod Nikoljske crkve na Novom groblju 23 februara.

    Dučić je, kako se iz sudskih akata vidi, ostavio gotovine i hartija od vrednosti na 59.744,04 dinara.

    Ovu sumu sud je, po zaveštanju Dučićevu, rasporedio ovako:

    1. Srpskoj Kraljevskoj Akademiji Nauka da pripadnu 40 akcija Srpske Narodne Banke, u vrednosti 16.800 din.; 5 komada 2% srp. drž. lozova, u vrednosti 400 din.; i 5 komoda srp. drž. duvanskih lozova u vrednosti 50 dinara. Svega u vrednosti: 17.250 dinara. Od ove sume obrazovaće se pod njegovim imenom fond, radi nagrađivanja izvesnih književnih radova.
    2. Biblioteka pokojnikova, koja se sastoji iz 4.824 knjige na raznim jezicima, u vrednosti 30.000 dinara, pripada Bogosloviji u Beogradu.
    3. Srpskom Narodnom Muzeju da se predadu sva arhimandritska i sva svetska odličija, koja nisu procenjena, kao i odelo i oružje pokojnikovo; 1 ćilibarne brojanice i 1 zlatno pero s uvlakom.
    4. Crkvi Sv. Save predate su ikone Matere Božje Iverske i Sv. Đurđa.
    5. Razni pokloni u stvarima predati su pokojnikovim srodnicima.
    6. Iz gotovine, koja se u masi nalazi, računovodstvo sudsko ima da isplati ove legate: Manastiru Duži u Hercegovini 500 din. u zlatu; Crkvi Sv. Save na Savincu 100 din. srebra; Bratstvu, udruženju bogoslova u Beogradu, 100 din. srebra; Monaškom udruženju u Srbiji 100 din. srebra; Svešteničkom udruženju u Srbiji 100 din. srebra; Društvu za sirotnu decu u Srbiji 100 din. srebra; Društvu za gluhe i neme u Srbiji 100 dinara srebra; Društvu Sv. Save u Srbiji 100 din. srebra; Opštini beogradskoj za sirotinju beogradsku 100 din. srebra; Crkvi Male Gospođe u Lugu na Trebišnjici 100 din. u zlatu; Srpskoj školi u Trebinju 100 din. u zlatu; Manastiru Cetinjskom u Crnoj Gori 200 din. u zlatu; Manastiru Žitomišljiću na Neretvi, u Hercegovini 100 din. u zlatu; Srpskom pevačkom društvu „Gusle“ u Mostaru 100 dinara u zlatu; Srpskom pevačkom društvu „Sloga“ u Dubrovniku 100 din. u zlatu; Srpskom pevačkom društvu „Sloga“ u Sarajevu 100 din. u zlatu; i društvu Bratstvo Sv. Save u Karlovcima 100 din. u zlatu.

    Dučić je bio čovek vredan i uredan u svakom svom poslu. Njegovo je svako i najmanje pisamce napisano marljivo, čitko i lepo; i svako je imalo i spoljašnju formu i veličinu hartije prema unutrašnjoj sadržini. Svojim prijateljima i ljudima uvaženima, Dučić je redovno činio posete, i svakad o slavama i blagim danima slao im prijateljske čestitke, a milovao je da se i njemu taka pažnja ukazuje.

    U odelu kaluđerskom, on je svakad bio obučen čisto i ukusno. U kući svojoj nameštaj i trpezu držao je tako da bi mnoga gospođa domaćica imala šta naučiti u tim poslovima od njega.

    U opšte je živeo kao čovek gospodin a ne kao isposnik kaluđer. Da, on se je i inače razlikovao od svoje braće crnorizaca. Evo kako:

    Dučić je i vojevao i pisao; i pisao je dosta, pisao gotovo uvek. I u tom pisanju on nije radio kao njegovi prethodnici, koji napišu knjigu za divljenje i pouku nama potomcima svojim, pa se na kraju tek ovako zapišu:

    „Ovo pisa najmanji među jeromonasima, kom je otadžbina grob; zemlja mati; a bogastvo gresi!“ Te mi, gledajući ovoliko poništavanje samoga sebe, ne znamo kom da zahvalimo za tako pohvalan rad. Ne! Dučić je pisao i o sebi; on se starao da se o njemu zna sve što se bude želelo znati. Za to se o njemu i može naći dosta biografskih beležaka i na dosta mesta. Hvala mu za to!

    Bio je čovek vrlo visoka rasta, pravilno razvijene snage, ali glave omanje spram veličine tela. Kosa mu se održala do smrti; i kosu i bradu podkresavao je: pred kraj života obe su ga bile sedinom ukrasile. U opšte Dučić je bio vrlo lepa i prijatna fizička figura.

    Besedničkoga dara nije imao. Glas mu je bio tanak, slabačak, a beseda isprekidana bez tečnosti i bez harmonije. I besedio je i pisao južnim govorom.

    U disputu mogao je vrlo lasno ljutnuti se, ma da je umeo i otrpeti nemilu reč; ali pisani napad nikad nikakav nije ostavljao bez odgovora. U ovim prilikama izneveravala ga je ona inače u životu pokazivana velikodušnost i promereni takt…

    Velika mu hvala za ljubav, koju je i na samrti posvedočio prema majci Srbiji, i prema narodu čiji jeste sin!

    Neka mu je do veka zemlja laka i svetao spomen među braćom!

  • Drobnjak Milisav

    Drobnjak Milisav, iz sela Rekovca, u Levču, rođen od prilike 1762.

    Milisav Drobnjak odlikovao se je, u mnogim bojevima, ličnim junaštvom. Jednom je, u Kruševcu, izišao na megdan Crnom Arapinu i, na očigled obe vojske, odsekao mu glavu; ali je, u tom sukobu, i sam dopao teških rana.

    U Karađorđevu Protokolu (maja 11, godine 1813, br. 1433) piše:

    „Pisato g. Miloju Teodoroviću, da odvoji 20-g brava, i tim da sadržava vojnike po stražama, i koji se u gomili nahode, i tobdžije i dobošare, i sve s prilikom da troši, a da štedi i za nužno vreme. I pisato mu za Milisava Drobnjaka iz Rekovca, da mu štogod opredeli za sadržanje, i u nekoj česti da ga pridrži“.

    Godine 1815, kad su ono Turci iz Jagodine pošli kragujevčanima Turcima u pomoć, Milosav je osokolio u boju na Taborištu, gde je ubio hata pod Tahirom Kuburom koji je te Turke vodio ka Kragujevcu.

    Milisav je umro u Rekovcu, kod svoje kuće, na Sv. Trojice, 1822.

    Tada mu je bilo oko 60 godina.

  • Drinčić Milić

    Drinčić Milić rodio se u selu Teočinu, u rudničkom okrugu.

    Milić je bio jedan od onih 70 rudničana, koje je prve skupio, i izveo na Rudnik, Milan Obrenović 1804, kad su ono ustanici Srbi, prvi put, napali na rudnički grad.

    Posle toga, Drinčić je postao buljubaša pod Milanom, i vojevao je svuda s njim, i svud se odlikovao u bojevima, a osobito 1805 na Čačku, kad su Turci iz toga mesta isterani, a i na Užicu, 1807.

    Godine 1811 postao je vojvoda u knežini crnogorskoj, koja, se danas zove takovski srez.

    Posle propasti 1813, Drinčić je ostao u svom zavičaju, i predao se Ali-Agi-Serčesmi, kad i drugi rudničani.

    Godine 1815, Milić Drinčić bio je svud s onima koji su spremali novi ustanak na Turke. Tako ga vidimo na zakletvi u Rudovcima, gde je ustanak ugovoren (samo da se sačeka dokle Miloš iziđe iz Beograda).

    U Takovu, na Cveti 1815, Drinčić prima od Miloša zapovest, da skupi što može više ljudi iz svoje knežine, pa da se primakne k Čačku.

    Dok je Drinčić te ljude skupljao, oružao, i uređivao, Ćaja-Paša poleti iz Beograda k Rudniku, prodre kroz Klještevicu, i prevali se u selo Majdan. Savlađujući ustaničke zasede i čete, vešti Turčin navali na seljake da se predaju Turcima, pa da i oni gone ustanike, kao hajduke i odmetnike! I mnogi se, videći s Ćaja-Pašom 10—12 hiljada vojnika, počnu predavati, a koji se ne predadu prsnu kud koji.

    Čujući za dolazak ovolike turske sile, Miloš ostavi Čačak, po pođe pred Ćaja-Pašu; dođe u Brusnicu, gde mu je bila žena, i deca. Sa svih strana jave mu ljudi da su ustanici prsli kud koji, i da Turci, bez brige, idu k Čačku. U tom očajničkom stanju, Miloš pomisli da ženu i decu isprati ili u Srem, ili u Moraču u Crnoj Gori, a sam onda da se bije četnički, pa dokle bude, i kako bude!

    Na to, žena njegova, Ljubica, rekne da iz zemlje ne će nikud, nego hoće da trpi sve što snađe ostali narod. A u taj mah stigne Drinčić, sa 200 momaka iz crnogorske knežine, pa, malo iza toga, dođe i Jova Dobrača s 500 Gružana!…

    Miloš se na novo ohrabri, i ode vrebati Ćaja-pašinu vojsku, neka on se čas pre spustila u Čačak, da rudnička sela ostanu na miru. Tako se i Miloš opet spusti k Moravi, i počne se utvrđivati na brdu Ljubiću, na kom su, docnije, bili onoliki krvavi i slavni bojevi.

    Na Ljubiću Milo čuje da valjevski Turci idu Čačku u pomoć, i to nahijom užičkom a ne rudničkom, koja se je pobunila, pa odmah odredi Drinčića da te valjevske čete sretne i suzbije. Drinčić sačeka te Turke u selu Družetiću, razbije ih, i vrati na trag k Valjevu.

    Kad je Knez Miloš pošao s vojskom na Drinu, pred Kuršid-Pašu, poveo je i Drinčića u svojoj vojsci.

    Milić Drinčić poginuo je u slavnoj bitci na Dublju, 14 jula, 1815.

    O njegovoj smrti priča se dvojako:

    Jedni vele da je Milić, pri napadanju na turski šanac, išao napred. Kad su se Srbi primakli k šancu, potegne Turčin i pogodi u prsi Drinčića. Osetivši da se ne može držati na konju, a ne hoteći plašiti društva, Milić sjaše, izvede konja na stranu i, naslonivši se na njega, kao da mu priteže kolan, vojnicima rekne:

    — Hajdete vi, braćo; eto mene, da nešto namestim na konju! Vojnici prođu; Milića savlada nemoć i — tek pošto su se vratili, našli su ga bleda, mrtva u travi. Junak je tajio svoju smrt, da vojnicima ne bi oduzeo hrabrosti!

    Drugi vele sa svim drugojačije. Evo i toga kazivanja:

    Srbi su napali na turski šanac sa svih strana. Vojnici su nosili snopove, koje su pobacali u rovove, pa su onda, preko tih snopova, jurišali u šanac. Turci, videći da Srbi, velikim brojem, prodiru u šanac, navale na kapiju od svoga šanca da odstupaju.

    Na tu kapiju, s polja, stane Drinčić, te je tu Turke, što beže iz šanca, dočekivao i ubijao. Tako je mnoge oborio na zemlju, ali ga s leđa, u potiljak, pogodi zrno, može biti i srpsko nehotice, te tako padne mrtav na tom mestu!…

    Bilo ovako, bilo onako, Drinčić se junački borio za slobodu otadžbine, i slavno je pao za nju. Slava imenu njegovu do veka!

    Drinčić je bio suv, plav, visok, dugih obraza, srednjih brkova, širokih pleća, a u odelu prilično nemaran i aljkav.

    Vojvodski barjak njegov, kažu, nalazi se i danas negde u njegovih potomaka ili rođaka.

  • Doljančević Radovan

    Doljančević Radovan, sin Aćima Doljanca, iz Ostružnice.

    Godine 1808, kada su se sabrali mladići u onu Veliku Školu, u Beogradu, koju je bio uredio Jugović: onda je među njima bio i ovaj Radovan iz Ostružnice, a bio je i Aleksa, sin Karađorđev.

    I igre i razgovori u ovih mladića ličili su na ono što je onda bivalo u Srbiji, među njihovim ocevima. Posle jednog neuputnog postupka Karađorđevog, Radovan će reći svome drugu Aleksi, sinu Karađorđevu:

    — Ako i ti ovako smušeno budeš radio, kad dođe vreme da upravljaš narodom, ne bio koji sam, ako te ovim pištoljem ne ubijem! Te dobro upamti!…

    To je Milutinović slušao svojim ušima, pa mu za to i dovikuje u Srbijanci:

    „Doljančević Radovane drski,
    Što kuburom srpsku princu pretiš,
    Ako b’ negda bezrazložan bio!1“

    Izašavši iz škole, Radovan je, neko vreme, bio pisar u Sovetu, a posle se zapopi, i ode u Ostružnicu.

    Godine 1829, vidimo ga među upisnicima na Vukovu Danicu, kao sveštenika ostružničkog.

    Pop Radovan je, i u činu, osećao neodoljivu mržnju sproću Turaka, i satirao ih je gde je koga stigao ili sreo.

    Nekakav Ahmet Loznica, sremljanski spahija, zareče se u Beogradu da će, u Ostružnici, usred po dne, ubiti ma koga Srbina. Došavši u Ostružnicu, sretne na samom mostu nekog Spasoja Vodeničara, pa potegne nožinom i teško ga rani, i još ga gurne pod most u vodu!

    Spasoje, čovek krupan i grlat, rikne kao lav, i pozove u pomoć! Turčin strugne. Ali ga sretne Pop Radovan, obori kamenom s konja, veže i dovede u selo. Tu je nesrećnik zlo prošao…

    Pop Radovan je, osem toga, pobio mnogo Turaka, baš i mirnih ljudi. Na mnoge tužbe, Knez Miloš zapovedi te ga vladika obrija. Posle toga, Radovan je živeo kod svoje kuće, kao i drugi seljaci.

    Jednom je vladika Melentije dolazio u Ostružnicu, i nudio ga da mu vrati čin; Radovan nije hteo, jer mu je već bila umrla žena, pa je bio nameran ženiti se drugom.

    On je umro u Ostružnici od suhe bolesti, i ukopan je u selu kod crkve.

    1. Srbijanka 3, str. 101. ↩︎

  • Doljančević Marko

    Doljančević Marko, protopop iz Ostružnice, rodio se u nahiji kragujevačkoj, pa je, kao sveštenik, živeo u Ostružnici.

    Protopop Marko bio je znamenit čovek još za Turaka. Za života Mustaj-Paše Šinik-Oglije, Marko je odlazio u beogradski grad kad je god hteo, i izlazio je pred pašu bez prijavljivanja.

    Za to su dahije, ovladivši Srbijom, bile zapisale i njega da pogube. Za njega ono veli Fočić-Mehmed-Aga:

    „Dok pogubim Protopopa Marka
    Iz lijepa sela Ostružnice;
    On je paša, a ja sam subaša!“

    Ali je ta pretnja ostala prazna. Protopop Marko je nadživio dahije. I otadžbini svojoj produžio činiti sve nove i nove usluge.

    On je slan više puta u Nemačku, te je nabavljao džebanu, oružje, i drugo što za rat treba. Te sve nabavke prevozio je s one strane na našu, na Umci, na mestu koje se zove „Umčica.“ Odatle je, posle, sve razašiljano obližnjim knezovima i vojvodama.

    Priča se da su mu, jednom, kad je kupovao barut, Nemci, iz ličnoga uvaženja prema njemu, dali i nekakve igle za probijanje turskih pancira. U Ostružnici se, dalje, priča da je Protopop Marko, radi te džebane, čak išao bečkome ćesaru, i preda nj izlazio.

    Protopop Marko, učinivši otadžbini velikih usluga i kao razborit sveštenik, i kao odvažan vojnik, i kao vešt nabavljač vojnih stvari, umro je u Ostružnici za srpskoga doba.

    On nije bio rod Doljančevićima Aćimu i Radovanu, koji se takođe pominju kao zaslužni ljudi.