Doljanac Aćim rodio se u selu Doljanima, koje je sad raseljeno. To selo je bilo između Velike Moštanice, Sremčice, i Meljaka, u beogradskom okrugu, pa je raseljeno. Ono mesto gde je ono bilo i sad se zove Doljani.
Aćim iz Doljana pređe u Ostružnicu; onde se naseli, i prozove Doljanac.
Aćim je, za prvoga ustanka, vojevao, i suvremenici ga pominju kao vojnika hrabra, pametna, i srećna u bojevima.
Dokić Lazar, d-r medicine, državnik, pisac, rodio se u Beogradu 1846, a preminuo je 1. dekembra 1893, u Abaciji, odakle je prenesen i sahranjen u Novom groblju u Beogradu 4 dekembra 1893.
Odlično svršivši medicinske nauke u Beču i u Pragu Dokić je po povratku u otadžbinu postavljen za okružnog fizikusa u Užicu. Odatle je prešao u vojsku za lekara, a iz vojske je otišao u Veliku Školu za profesora.
S katedre na Velikoj školi uzeo ga je Kralj Milan za upravnika vaspitanju sina svoga današnjega Kralja Aleksandra.
S toga mesta Dokić je otišao u Državni Savet, u kom je najpre bio član a posle predsednik. Posle je bio ministar prosvete i crkvenih poslova i predsednik ministarskog saveta u kabinetu, koji je sam sastavio 1. aprila 1893.
Dokić je radio i na nauci, i radio je ozbiljno i samostalno; nije se žurno da svoje radove objavljuje, a imao ih je i takih koji se mogu porediti s radovima prvih naučnika u fiziologiji.
Ove Dokićeve spise mogli smo naći štampane:
Ostavio je hvalan glas u svakom mestu gde je boravio, na svakom radu koji je radio, i u svakoj službi koju je otpravljao.
Laka mu srpska zemlja!
Dobrnjac Stevan, brat Petra Dobrnjca, rodio se u selu Dobrnju, od prilike 1778 godine.
U detinjstvu je Stevan naučio čitati i pisati od kaluđera u manastiru Gornjaku.
Za prvoga ustanka, ne javlja se nigde, kao kakav starešina; a godine 1813 bio je prebegao u Banat, ali se brzo vratio svojoj kući u Dobrnje.
Godine 1815, čim je buknuo ustanak u Takovu, Stevan je nastao te podigao svu Moravu protiv Turaka, i, s tolikom vojskom, pošao je na Požarevac.
Knezu Milošu to je bila velika radost, i velika pomoć. Za to Stevana odmah, po osvojenju Požarevca, postavi knezom nad moravskom knežinom. I sve je bilo dobro što je Stevan radio i naređivao da se radi. Ali, u proleće 1821 godine, Stevan Dobrnjac i Marko Abdula, drugi knez iz nahije požarevačke, nešto po porukama eterista iz Vlaške, a nešto po nagovoru beogradskoga vezira Marašlije, koji je želeo Srbe pozavađati, i tako napredovanje Srbije sprečiti, pođu da dignu bunu protiv Kneza Miloša. Odista, za njima dvojicom, ustane gotovo cela požarevačka nahija.
Ali Knez Miloš, veštinom i brzinom, tu svu bunu uguši za desetinu dana.
Videći da od bune ne bi ništa, Stevan Dobrnjac, preko Paraćina, uteče leskovačkom paši pod zaštitu.
Knez Miloš zatraži od paše da mu Dobrnjca vrati; a paša odgovori da je dobegao pod zaštitu, i da obraz ne dopušta vratiti ga. Ali Knez Miloš da reč da mu ne će ništa, samo da dođe, i da providni račune o novcima poreskim koje je od naroda bio pokupio.
I Dobrnjac se tada sam vrati, dođe Knezu Milošu, i pokloni se, a Knez mu oprosti krivicu, i rekne mu da sedi kod kuće, a da se ne meša u narodne poslove.
Tako je i bilo.
Ali Stevanov drug, Marko Abdula, u početku 1823, pogine noću, pred svojom kućom, i ubilac mu se ne nađe. Stevan se, tada, uplaši da i njega ne izede pomrčina, pa uteče u Banat, gde je živeo neko vreme. Posle je otišao u Rusiju, gde je ostao nekoliko godina.
Stevan Dobrnjac je umro u Jašu, u Moldaviji, 1835, i onde je i sahranjen.
Dobrnjac je, osem srpskog jezika, znao vlaški i ruski, a razumevao je i turski.
Dobrnjac Petar (Todorović) rodio se u selu Dobrnju, u nahiji požarevačkoj, godine 1771. Od mesta u kome se je rodio, prozvan je Dobrnjac.
U mladosti je, neko vreme, hajdukovao, a posle je trgovao živim malom i drugom sitnicom.
Godine 1804, čim se čulo za ustanak, Dobrnjac je okrenud Moravu za sobom, i bio je buljubaša pod komandom Milenkovom, imajući pod sobom manje starešine: Momira, iz Lučice; Paulja, iz Gornje Mlave; i Iliju Stošića, iz Homolja.
Godine 1805, na Ivankovcu, protiv AFis-Paše Niškog, bio je Dobrnjac zajedno s Milenkom, i proslavio se tako da ga je Sovet, ni kraju te godine, zvao bimbašom, i vojvodom.
Godine 1806, braneći Deligrad od skadarskoga Ibrahim-Paše, stao je u red prvih starešina u Srbiji. Tada su žene u Beogradu pevale:
„Gospodar Petar na carevu drumu: On mi čeka sedam paša vojske, I osmoga careva vezira!“
Godine 1807, Dobrnjac se je odlikovao u boju na Malajnici.
U to doba, Dobrnjcu je bilo glavno mesto Deligrad, gde je suzbijao silu tursku koja je, niz Moravu, nadirala u Srbiju. I svo je bilo dobro i slavno, dok je Petar komandovao Deligradom i onim krajem.
Ali, u početku 1809, dođe u Deligrad za komandanta Miloje Petrović Trnavac, i Dobrnjac je tada morao slušati Milojeve zapovesti. To Petra toliko ogorči da je, posle, radio bez volje, što je god radio.
Godine 1810, Dobrnjac se je odlikovao u osvajanju Kladova, u kom mestu, pošto je osvojeno od Turaka, ostao je kao starešina.
Dizdar Fetislamski, izlazeći iz grada, poljubio je prag na vratima gradskim, i predao ključeve od grada rekavši:
— Halal olsun!
Godine 1811, o malom Božiću, ne hoteći primiti uredbu koju su smislili Mladen i Karađorđe, Dobrnjac je, zajedno s Milenkom, proteran iz Srbije, i otišao je u Rusiju, gde je dobio od Cara 300 dukata penzije na godinu, pa je, uz to, trgovao zakupljujući spahiska imanja. I tako je živeo vrlo lepo.
Kad je Srbija propala 1813, i kad su se, docnije, oni koji su Dobrnjca prognali iz otadžbine, sami videli u tuđini, kao prognanici, onda su se neki, kad i kad, viđali s njime.
Kad su Srbi, 1815, na novo ustali na Turke, onda se Knez Miloš, nekolikim pismima, obraćao Dobrnjcu, i molio ga da se zauzme onamo u Rusa za kakvu god pomoć i olakšicu Srbiji. Kad je pak doznao da su se Petar i Milenko umešali u vlašku bunu, 1821, onda im je pisao da bune ne prenose u Srbiju, i da i sami ovamo ne dolaze!
Dobrnjac je, u poslednje vreme, boravio u Jašu. Jednom, na Petrov Dan, među drugim gostima, dođe i Jevrem Nenadović, da mu čestita imeni dan. Tom prilikom, Dobrnjac prekori Jevrema za nekakvu nepravdu u podeli one pomoći koju je Rusija davala srpskim beguncima, i za veliko hvalisanje sebe i svojih zasluga. Jevrem se stane braniti; vele, reč na reč, dođe do toga da se oni svade, i domaćin gosta istera iz svoje kuće, izruživši ga kao nikakva čoveka.
Ovo priča kći Dobrnjčeva, g-đa Ljubinka, koja još živi u Beogradu.
Prema ovome, valja ceniti ono što je Jevrem Nenadović pričao za propast na Kamenici 1809, u Glasniku 3, str. 154.
Dobrnjac je imao na ruci otvorenu fondanelu, zbog revmatizma. Kako je trčao po mošijama, koje je držao pod zakup, ta mu je fondanela zazebla, od čega ga udari promt (zapaljenje?), te on, posle šest dana bolovanja, umre u Jašu, 6 oktobra 1831, i bude sahranjen 7 oktobra, kod crkve Sv. Spiridona. Na samrti našao se pri njemu od Srba samo Teodor Herbez, koji mu je sveću dodržao.
Dobrnjac je bio čovek krupan, pun, i više plav nego smeđ. Po naravi, bio je šaljiv, i ne samo govorljiv nego upravo rečit: kad bi što, govorio, tako je lepo nameštao, kao da čita iz knjige. Kao starešina, bio je veliki junak, i, osobito, umeo je ljude k sebi privući i nagovoriti da ga slušaju; nepogodan je bio vrlo prema onima koji su hteli da mu zapovedaju1; a prema svojih područnicima i drugovima bio je vrlo ljubazan. Izdašan i čazben bio je za čudo. Njegova je kuća bila otvorena, i sto postavljen za svakoga, ko bi god otkud naišao. Pa ne samo što je ovako dočekivao i častio, nego je i novaca davao i na poklon i u zajam, kad bi ko, u potrebi, zaiskao, a u njega bi se desilo. Kad bi kome što dao u zajam, onaj se nije morao starati kako će mu vratiti, a i on od koga bi što uzeo, neka se ovaj ne brine u što će one novce ostaviti.
Jedini on, od svih vojvoda onoga doba, bio je gluv i slep prema ženskoj lepoti.
Dobrnjac je imao dva sina; oba su umrla u Petrogradu, u kadetskom korpusu, i kćer Ljubinku, koja je bila za Pop-Lučinim sinom, Kuzmanom, i koja i danas (1887) živi ovde u Beogradu.
Dobrača, Jovan (Dimitrijević) rodio se u selu Dobrači, po kom je i sam prozvan Dobračanin i, najposle, Dobrača.
Za Karađorđeva doba, Jovan Dobrača bio je na glasu marveni trgovac. U protokolu Karađorđevu, br. 1478, zapisano je da je Jovanu Dobrači dan pasoš, da može prodati u Tursku, u jedan mah, 110 volova!
Posle godine 1813, ostao je kod svoje kuće, i vidi se da su ga Turci učinili Knezom u Gruži.
Godine 1815, u samom početku, i Dobrača je bio na onom sastanku u Rudovcima gde je ugovoreno: da se na novo ustaje na Turke, čim se Miloš izbavi iz turskih šaka. A kad je Miloš, izmaknuvši iz Beograda, došao u Crnuću kući, Dobrača i Melentije Arhimandrit prvi su došli i kazali mu šta je ugovoreno.
Kad se oseti pokret u Rudniku, Turci pozovu u Kragujevac sve knezovi na dogovor, a upravo su hteli uhvatiti ih kao taoce. Dobrača ne ode na taj poziv, već skupi 500 Gružana, i pohita pred Ćaja-Pašu. Videći da je Ćaja već prešao u Čačak, Dobrača iskopa šanac do Morave, i tu se utvrdi.
Za čitava trpi meseca, on je svoje Gružane hranio iz svojih koševa, a ostavši s nekoliko stotina fišeka, tako je mudro trošio barut, da je ipak učinio veliku štetu neprijatelju. Iz njegove vojske bio je onaj Vasa Tomić, iz Kića, koji je zgodno Ćaja-Pašu.
I posle rata, Dobrača je ostao starešina u Gruži, nekoliko godina. Tek 16 maja 1822, po svojoj molbi, razrešen je od te dužnosti, i na njegovo mesto došao je Vuk Perišić, dotadašnji momak Kneza Miloša.
Dobrači je, tada, dano objavlenije da ga niko ne sme zadevati, već da mu se moraju svi dugovi pokupiti i predati.
Pod starost je Dobrača bio veoma osiromašio, i još oslepeo.
Knez Miloš, ukazom od 23 februara 1835, br. 532, dao mu je 100 talira penzije na godinu.
Dobrača je umro 5 dekembra 1839, i ukopan je kod manastira Drače. Na njegovoj ploči piše ovo:
„Ovde su kosti mnogo zasluženog vojvode srpskog Jove Dobračanina“.
Dobrača je poslužio svoju otadžbinu i mišcom, i pameću, i tekovinom.
Slava imenu njegovom do veka!
Dmitrović Ranko, sveštenik iz sela Rudovaca, u nahiji beogradskoj.
Kad je, posle propasti 1813, a osobito posle nesrećne Hadžiprodanove bune, turska sila Srbiju bila tako stegla, da se već dihati nije moglo, onda su se prvi ljudi iz nahija: beogradske, rudničke, i valjevske, sastali na pivnici ovoga Pola Ranka iz Rudovaca, koja je bila u dolini reke Peštana, 1/4 časa od sela, u gustom lugu, pod Milićevim Brdom. Tu su se skupili: Aleksa Lazarević, Prota iz Šopića; Milutin Savić Garašanin; Teša iz Garaša; Vasa Saramanda, iz Bukovika; Mijailo Marković, iz Trbušnice; Nidža Arsenijević, iz Progorelaca; Dobrica iz Darosave; Milovan Bošković, opet iz Darosave; Radojica iz Kruševice; Jeremija Velbabović, iz Čibutkovice; Radovan Stamenić, iz Petke: Jovan Stojković, iz Kuka; i još mnogi drugi.
Među svima tima padala su u oči dva sveštena lica: domaćin, Pop Ranko, i bogovađski iguman Avakum, kome je Ranko padao brat od ujaka.
Rodoljubi ti najpre su se pomolili Bogu, pa je onda Iguman Avakum osvetio vodicu, i sve ih zakleo na časni krst i sveto jevađelje, da će: na novo ustati na Turke, samo dok se Miloš izmakne iz turskih ruku; i da će njega uzeti za vođa ustanku, a ako ne bi hteo, da će ga sami ubiti1.
Posle take zakletve, zaverenici su se razišli svak na svoju stranu, spremati se, i biti neprijatelje, gde se god može.
Kad je takovski ustanak buknuo, Ibšir Đaja-Paša, idući iz Beograda ka Čačku, udario je na Rudovce; tu ga je dočekala četa ustanika, i pročarkala se malo s njegovim ratnicima. Ćaja je, posle toga, treći dan Vaskrsa, spalio Popu Ranku kuću, i sve staje oko kuće.
Nije se potlo ništa dalje saznati o životu Pop-Rankovu. Priča se samo da je bio u prvim bojevima drugoga ustanka, da je dobio konja koji je umeo dići se na stražnje noge, i na njih dve ići kao to ide čovek!
Pop Ranko je umro 1820, i ukopan je sa severne strane stare Baroševačke Crkve. Na grobnoj ploči samo mu se ovo može da pročita:
„Zdje počivajet rab Božji jerej Ranko Dmitrović“.
To je sve.
Neka mu Bog da u raju naselje, a od potomaka neka mu je večno zahvalno sećanje!
Dimitrijević Miloš, predsednik Matice Srpske, rodio se u Staroj Kanjiži 1824. Osnovnu školu učio je u mestu svoga rođenja; gimnaziju u Karlovcima; filosofiju u Pešti, a prava u Eperješu.
Posle toga je advocirao, i bio sreski sudac do 1865.
Tri godine bio je poslanik na Ugarskom saboru na zadovoljstvo svojih birača.
Godine 1868 izabran je za potpredsednika a godine 1888 za predsednika Matice Srpske; u tom zvanju i smrt ga je snašla dana 20, meseca februara 1896.
Ovaj je čovek svojom umešnošću, uvaženjem koje je uživao u madžarskih vlasnika, i revnim zauzimanjem svojim sačuvao Maticu od mnogih nezgoda koje su joj pretile.
O njemu ima više u Bosanskoj Vili od 1897 br. 17. Tu ima i slika njegova.
Dimitrijević Laza, doktor medicine, pisac, rodio se u Beogradu 15 marta 1858.
Osnovnu školu i gimnaziju učio je u mestu svoga rođenja. U Altenburgu, u Madžarskoj, svršio je poljoprivrednu školu, i sa svedodžbom te škole, primljen je na Bečki universitet, gde je svršio medicinske nauke i, 16 jula 1884, proglašen za doktora celokupnoga lekarstva.
Došavši u otadžbinu, postavljen je 25 jula 1884 za fizikusa okruga smederevskoga, a odande je 1 jula 1890 premešten u Valjevo za okružnog fizikusa.
Godine 1893, oktobra 25, uvažena mu je ostavka na službu valjevskoga fizikusa.
Te iste godine, dekembra 10, dobio je čin kapetanski, i postao trupni lekar u Beogradu.
Godine 1895, novembra 7, postavljen je, po drugi put, za fizikusa okruga smederevskoga.
Godine 1899, juna 29, u nastupu neke melanholije, skočio je u Dunav, te se udavio.
Doktor Laza Dimitrijević, dok je bio fizikus u Valjevu, ustanovio je mali fonad od hiljadu (1000) dinara, kao zadužbinu oca svoga pok. popa Mihaila Dimitrijevića, za nagrađivanje patriotskih spisa.
D-r Laza Dimitrijević kao lekar, ulazeći u kuće i u sav život i odnošaje naših seljaka, opažao je sve što udi ljudskom zdravlju i narodnom napredovanju, i o takim svojim opaskama pisao je gotovo u svima našim časopisima i listovima: u Otadžbini, u Delu, u Srpskom Arhivu, u Vesniku Srpske crkve, u Malim Novinama, Dnevnom Listu, u Težaku, Odjeku, u Zori i u Trgovinskom Glasniku.
Svi su mu članci važni; svi su puni sadržine, ali su naročito interesni oni koji govore o zadružnim kućama u valjevskoj Podgorini…
Poveći spis D-ra Laze, štampan 1893 u Beogradu, nosi ime:
Kako živi naš narod (Belješke jednog okružnog lekara).
Velika je šteta, što on tako mlad, tako spreman, i tako voljan za rad, u jedan zao čas, sam sebi prekrati život!
Bog da ga prosti!
Laka mu srpska zemlja!
Dimitrijević Jovan rodom je iz sela Jabukovca. U boju na Malajnici imao je svoj šanac do reke Zemne. Tu je, jednom, uhvatio Turčina živa, pogubio ga, uzeo mu šešanu, kojom je, posle, gađao Turke iz velike daljine. Jovan je znao turski ne samo govoriti, nego i čitati i pisati. Kad se ratovanje svršilo, Jovan se je zapopio, i umro je u Jabukovcu, kao sveštenik, godine 1856.
Demir Jovan (Mitrović) rodio se u Hercegovini, oko godine 1762, pa se doselio u Srbiju, i nastanio u selu Draženoviću, u nahiji užičkoj.
Čim se je preselio, odmah je otišao u srpsku vojsku, koja se već u velike tukla s Turcima (1804—1813).
Pošto se u nekoliko bojeva odlikovao, Demir je postao buljubaša u šancu na Ponikvama.
Boraveći u tom šancu, Demir, jednom, čuje da neka četa Turaka Sarajlija ide na Srbiju. Doznavši to, spremi se da nezvane goste dočeka. Uzme svoje pouzdane drugove: Podruga, Kaljevića, i Maloga Boju, s još nekoliko odabranih momaka, pa ode onamo duboko u Bosnu, čak na Novakovu Stenu, i tu sačeka i, iznenada, grune na Turke; razbije ih sa svim, i nekolike zarobi koje je, posle, za velike otkupe, pustio da idu slobodno kud ko hoće.
Ovim junaštvom, Demir je izašao na glas i među Srbima i među Turcima.
Godine 1811, dobio je kapetansku diplomu, i u tom činu zastala ga je nesrećna godina 1813.
Kad Turci, te godine, ovladaju Srbijom, Demir se odmetne u hajduke.
A kad se javio novi ustanak 1815, Knez Miloš je, među prvima, pozvao Demira na narodni posao. I Demir je skočio odmah, skupio družinu, i na Tatincu, više Užica, utvrdio se, odakle je branio Turcima Užičanima izlaziti ovamo dole u sela i Srbe uznemirivati.
I pošto se umirilo, Demir je bio starešina narodni. Priča se da se nije nikako mogao slagati s rujanskim srdarom, Jovanom Mićićem. Knez Miloš, ceneći oba, za veliko njihovo junaštvo, mirio ih je više puta; ili se oni opet zavade. Najposle ih zatvori oba, u jedan zatvor, rekavši:
— Dok se ne pomirite, ne ću vas pustiti!
Neko vreme oni su se i u zatvoru svađali, pa onda jedan od njih rekne:
— More, ovaj od istine ne će pustiti ni jednoga, dok se ne pomirimo! I pomire se, te izađu iz zatvora.
Ima priča da je Demir tužen Knezu Milošu za krivo suđenje i za otimanje, pa da se je, veštom dosetkom, opravdao. Ta je priča lepo izmišljena, ali u aktima piše da je Knez njemu zapovedio: da vrati sve što je od koga bio uzeo, ako želi ostati i dalje u vlasti!
Godine 1836, februara 23, Demir je dobio od Kneza Miloša 100 talira penzije, pa je, posle, toga, živeo kod svoje kuće, u Draženoviću.
Tu je i preminuo godine 1852.