Категорија: A-Š

Branković Kosta rodio se u Novom Sadu, 20 maja 1814.

Osnovnu školu i gimnaziju svršio je u mestu svojega rođenja; filosofiju u Segedinu, a prava je počeo učiti u Pešti. Ali sa siromaštine na kući, ne mogne ih svršiti, nego izuči samo prvu godinu, pa onda siđe u Karlovce, i svrši Bogosloviju.

Godine 1837, jula 6, prešao je u Srbiju, gde prvo bude određen za profesora u šabačku polugimnaziju, pa za tim, 22 jula, postane profesor Retorike u velikoj gimnaziji, u Kragujevcu.

Godine 1838, u jesen, zaveden je u Kragujevcu Liceum, a Branković je, 1839, u njemu dobio katedru… I ako je menjao nauke, koje je predavao, u Liceju je ostao sve do svoje smrti.

U Liceju je Branković, poverenjem svojih drugova, pet puta bivao rektor.

Godine 1838 i 1839, određen od vlasti, pohodio je škole u mnogim mestima u Srbiji.

U pokretu Srba onostranih, godine 1848, Branković kao rodoljub, uzeo je veće učešće, i bio je član Glavnoga Odbora u Karlovcima, otkuda je slao često važne i prostrane izveštaje Srpskim Novinama, u Beogradu.

Još godine 1845 postao je član Društva Srpske Slovesnosti, pa je, posle, tome Društvu bio sekretar a najposle, i potpredsednik.

Isto tako bio je član Školske Komisije, i pomagao je u izrađivanju knjižica za škole.

Književnost srpska od K. Brankovića ima ova dela:

1. Slovo o Sv. Savi, 1847;
2. Osnovno mudroslovije, u Beogradu, 1848;
3. Misloslovlje ili Logika (mala) u Beogradu, 1849;
4. Mala fizika za mladež, u Beogradu, 1850.
5. Logika za đake Liceja, u Beogradu, 1851.

Ovo sve većinom je rađeno po nemačkim piscima.

Branković je neko vreme uređivao list „Šumadinku“, koju je pokrenuo Lj. P. Nenadović. Pisao je članke za Glasnike, za Srp. Letopis, i za Uraniju. A bio je dugo vreme i cenzor knjiga i novina.

Branković je proveo svoj vek u školi sa đacima. Bio je tačan, savestan, dobar nastavnik i prijatelj svojim učenicima. Naravi je bio blate, u ophođenju prijatan, čedan, smeran. Bolovao je od slabih grudi, i bolovao je dugo. Kad je umro, krenuo se, tako reći, sav Beograd da ga isprati. I odista njegova je pratnja bila vrlo redak pojav u Beogradu. Samo ukop pok. Daničića nadmaša Brankovićevu pratnju.

Knez Mihailo poslao je udovici pokojnikovoj 200 dukata u znak svoga velikoga poštovanja prema čestitom vaspitaču srpske omladine.

Branković je preminuo 22 novembra 1865, u Beogradu, i saranjen je kod palilulske crkve.

Bošković Novak, koga su zvali Novačić iz Goračića, vojvoda dragačevski, rodom je iz sela Goračića. On je bio pod vlašću Prote Gučanina, a u poslednje doba pod glavnom komandom Antonija Pljakića.

U Karađorđevu Protokolu pominju se neke raspre između njega i drugog vojvode dragačevskog Đoke Protića, sina Protinoga.

Novak se, u opće, hvali kao dobar junak u boju. Jokić je za njega rekao da je umro kod kuće. A Milinović Toma, naprotiv, veli ovako:

„Turaka se Novak ne bojaše,
Pa za to ga Turci isekoše.
Na Jasici, sa dvesta junaka,
Pet hiljada dočeka Turaka;
Polovinu, sa društvom, iseče
Dok se duša iz njega izmače!“

Bošković Niko, dobrotvor, rodio se u Dubrovniku 1829, i tu je proveo vek, trgujući i uvek dobra čineći svojemu narodu.

Na samrti, koja ga snađe 26 aprila 1896 u Dubrovniku, ostavio je 12.000 forinata na đake Srbe koji se uče u višim školama.

Narodna biblioteka u Beogradu dobila je od N. Boškovića dosta važnih knjiga rukopisnih, i štampanih u stari štamparijama srpskim.

Niko se nije nikad ženio.

Bošković Jovan, profesor, književnik, rodio se u Novom Sadu, 19 februara 1834 godine.

Učio se je u mestu svoga rođenja, i u Beču, gde je slušao prava.

Posle školovanja, prešao je u Beograd, i bio je neko vreme privatni učitelj deci iz nekolikih imućnih kuća.

Iza toga, na kraju novembra 1861, postavljen je „za kontraktualnog profesora“ u savamalskoj gimnaziji u Beogradu.

Godine 1862, avgusta 25, postao je redovan profesor gimnazije u Kragujevcu, pa je odonuda, iste godine na kraju oktombra, premešten u Beograd u veliku gimnaziju.

Godine 1865, kad Daničić ostavi katedru, Bošković je 16 septembra postavljen za profesora Velike Škole, da predaje srpski jezik, istoriju književnosti i estetiku.

U toj službi se jednom nešto zamerio Namesničkoj vladi, te je otpušten iz službe, i vratio se u Novi Sad.

Docnije, pri promenjenim ovde prilikama, vratio se je u Beograd, i bio je bibliotekar Narodne biblioteke, pa opet profesor u Velikoj Školi.

Godine 1892, avgusta 9, postao je ministar prosvete u liberalnom kabinetu, a preminuo je na prečac licem na Božić te iste 1892 godine.

Čovek omalena rasta i sitnije snage, Bošković je još iz malena dobio od svojih drugova ime Joška; i pod tim nadimkom bio je poznatiji nego pod svojim krštenim imenom.

On je držan za dobroga znalca srpskoga jezika, što je spisima svojima i posvedočavao. Uz to je imao veoma čitak i lep rukopis.

Jovan Ristić, ministar i namesnik u ono vreme, nije puštao u svet nikakav svoj sastav, dokle ga Joška nebi pregledao, i jezik mu prokontrolisao.

Joški su suvremenici prigovarali, da je na radu spor; ali on ima čim i pravdati se. Čovek po naravi dobar, i na usluge gotov, on je primao svaki sastav, koji bi mu ko ponudio, da pročita, da proceni i popravi, a to mu je valjda polovinu slobodna vremena ispunjavalo.

Još je Bošković bio cenjen kao čovek bogat u smišljanju i gotov u davanju saveta pri smeranju kakvih radova, kakvih preduzeća; u projektovanju kakvih planova, kakvih ustanova, ili kakvih svetkovina. U takim prilikama njemu su se mnogi ljudi obraćali, i on je rado na pitanja odgovarao. Dobar deo vremena, dakle, gubio je i u takim poslovima.

Od Boškovića imamo ove spise:

1. Opširnu i važnu kritiku na Ninkovićevu Srpsku Gramatiku, u „Sedmici“ za 1857, br. 19, 20 i 21.
2. Ljudevita Štura knjigu o narodnim pesmama i pripovetkama slovenskim. S češkog preveo, u Novom Sadu, 1857.
3. Referat o četvrtoj knjizi Narodnih Vukovih pesama, u „Vidovu danu“, 1863, br. 5.
4. Izvod iz Srpske Gramatike. Za svoje učenike sastavio Jovan Bošković, 1863. — Docnije je ovaj sastav u dva maha preštampavan.
5. Srpska Sintaksa. Dve sveske. u Beogradu, 1865.
6. Referat o crtanju Steve Todorovića, u Vili za 1865, str. 606.
7. Prilog za poznavanje sadašnjeg stanja srpske Gramatike, 1867, u Beogradu.
8. Daničiću nadgrobna reč, 1882, u Beogradu.
9. Skupljeni spisi (u 8 svezaka), u Beogradu, 1887.
10. O narodnosti, u Beogradu, 1887.
11. Svetkovina Vukove Stogodišnjice, Beograd, 1888.
12. Pripravio je za štampu Osmana Gundulićeva, 1890, u Zemunu.

Bošković Jovan rodio se na Topli, u općini hercegnovskoj, 9 juna 1761.

Čim je odrastao, i poučio se, bacio se je na more, kao i drugi njegovi zemljaci.

Putujući morima po svetu, stanio se je u Smirni, u Maloj Aziji, stupivši u službu kod onamošnjega bogata trgovca Srbina Jove Kurtovića.

Docnije, radio je na svoju ruku, oženio se bogato, i izrodio decu, pa je, meseca juna 1832, preminuo.

Pre nego što će umreti, Bošković je, u svom testamentu, ostavio crkvi Sv. Spasa na Topli, i Manastiru Savini, po hiljadu groša; a siromasima iz te okoline tri hiljade groša, a za tim nastavlja: „Sva moja dobra u Boci, ostavljam mojoj otadžbini, da se prihodom istih osnuje i izdržava škola srpskoga i talijanskoga jezika i moreplovstva“.

Ova dobra nisu bila dovoljna za osnivanje željene škole, ali su, malo docnije, pridošli drugi darodavci: Đuro Đurović i Jevrosima Laketić, te je škola već osnovana, i radi na veliko dobro srpskom narodu u Primorju, i na slavu darodavcima!

Borojević Nikola, pesnik, rodio se u Otočcu, godine 1796.

Osnovnu školu svršio je u mestu svoga rođenja.

Iza toga, školovao se na Rijeci, gde je, pored talijanskog jezika, naučio i francuski; pa, u Ljubljani, i, najposle, u Beču, gde je slušao poljsku jekonomiju, i politehniku; a uz to fiziku i botaniku.

Po svršetku školovanja, Borojević je postao jekonomni oficir na Rijeci, gde je, služeći duže vreme vrlo korisnu službu, pisao krasne pesme.

Borojević je u prozi malo pisao, a u stihovima, od godine 1837—1869, spevao je, i u razne listove¹ pustio više od dvesta pesama, koje su sve lepe, slatke, pune daha pobožnoga, rodoljubnoga, i bratoljubnoga.

Po svojoj velikoj smernosti, pesnik nije od svojih pesama čuvao prepisa, niti ih je ikad sabirao u jednu zbirku, te ovaj poslednji posao još očekuje svoga poslenika.

U svojim pesmama, Borojević slavi prosvetu, slavi ljubav k lepom imenu i jeziku srpskom, slavi vrednoću, urednost, i pamet u životu, a oštro šiba lakomisleno preziranje svojega naroda, tuđenje od svojih lepih običaja, i lako rasipanje vremena i blaga!

On će ostati svakad slavan sin našega trovernoga naroda baš i za to što je narodno jedinstvo dizao iznad bratske nam troverice.

Godine 1844, svetujući da se svaki digne iznad vidika svoga sela, u jednoj pesmi, ovako viče:

„Da Srb, Hrvat, Bošnjak, Dalmatinac,
Kad je dojen sisom jedne majke,
Bude iste sinak i ljubimac,
A ne dodol svoga sela bajke!“

Godine 1856 moli se Sv. Nikoli ovako:

„Pravilo veri Obraz krotosti, „Učitelju blagi Rajske mudrosti, „Rušitelju hrabri Lažnih idola, „Ugodniče božji, Sveti Nikola! „Umudri nam razum Duhom kreposti, „Da se svaki drži Svoje dužnosti! „Uteši nam srca Verom istine „Koja čuva dušu Da ne pogine! „Ogradi nam crkvu Zidom ljubavi, „Da se brat od brata, Već ne rastavi. „Da budemo prama, Svakoj opseni „Ovog sveta srećni, Onog blaženi!“

Poslednje vreme svoga života proveo je u Gornjem Karlovcu gde je, po što je primio sv. pričešće od Prote Begovića, preminuo 28 februara 1872, i ukopan je u groblju srpske općine. Na grobu mu je smerni kameniti spomenik, koji mu je postavila žena njegova Ružica.

Svake godine, na Vidov Dan, kako mi piše dragi prijatelj, Prota N. Begović, čestiti karlovački sveštenici izlaze mu na grob, te čine spomen, po crkvenom pravilu.

Hvala im za to!

Borojevićeve pesme i druge zapiske, primivši od pokojnikova sina, sada već pokojnoga Majora Nestora Borojevića, Prota Begović je poslao Braći Jovanovićima u Pančevo, radi štampanja u njihovoj „Narodnoj Biblioteci“.

Pre nekog vremena, bejaše ovde g. Kamenko Jovanović i, na moje pitanje reče, da su oni te pesme dali nekom gospodinu da ih za štampu priredi, pa taj još nije gotov.

Porodica Borojevića mnogo je razgranata; ima ih i pravoslavnih i rimokatolika; Nikola je bio pravoslavni.

Večna slava Nikoli Borojeviću, ovako milu, ovako rodoljubivu, ovako bratoljubivu pesniku!

1. Borojevićevih pesama i drugih sastava ima: u Srp. Narodnom Listu od 1841—1847, i u Sedmici od 1856—1858, u Dragoljubu, a i u književnom dodatku „Južne Pčele“. ↩︎

Bojinović Todor rodio se u Gornjem Dobriću, u Jadru. Za nemačkoga rata, 1788, bio je u Loznici mali buljubaša nad dragovoljcima, i, s Nemcima, čuvao je Drinu od Turaka. Kad se Nemci vrate, on se ne smedne odmah predati Turcima, nego se odmetne u hajduke, pa se preda tek pošto se sa svim umiri. Od toga doba živeo je mirno kod svoje kuće, kao i drugi seljaci.

Godine 1804 postavi ga Ćurčija kao buljubašu nad desnom stranom Jadra, i pošalje ga na Lešnicu, te pretera Turke preko Drine, i ulogori se u Ranitovači. Tu je mudro uređivao, i, kad Turci udare, hrabro se borio, ali je mnoštvu turske vojske, najposle, morao ustupiti.

Pošto Ćurčija, te jeseni, pogine, on ostane u Jadru najznatniji čovek od vojničkoga reda, i dok je god Mehmed-Kapetan držao srpsku vojsku u Loznici, on je bio prvi; a kad se Jadar, posle toga, odvoji od beogradskoga pašaluka, i preda Turcima, on ostane kod svoje kuće, kao i pre što je bio. Kad Turci, u proleće 1806, udare na nahiju šabačku, on ne mogne srcu odoleti, nego, s nekoliko momaka, otide preko Cera, i stane se biti s Turcima.

Njegova kuća i žena bila je u Jadru; za to mu stanu neki ovamo u Pocerini govoriti: da nije došao da se bije, nego da su ga Turci poslali da špijuni. Kad to Todor čuje, on se zarekne da će, u prvom boju, ili poginuti, ili Turčina živa uhvatiti, i pokazati im zašto je došao! I tako, u prvom boju, potegne iz puške te ubije jednog Turčina, a drugi Turčin, videći da je on izbacio pušku, učini juriš da mu odseče glavu, a on raspali puškom kijački po glavi, onesvesti ga malo, i obori na zemlju, pa pritisne da ga veže: nu dok on ovoga sveže, drugi potegne iz puške te ga rani u kuk. I tako njegovi momci dovedu pred Jakova i njega ranjena, i Turčina vezana. Posle se izleči u manastiru Radovašnici, ali ostane malko hrom, i tane mu ne izvade iz kuka.

Kad Jakov, 1807 godine, dođe te opet pobuni Jadar i Rađevinu, on postavi u Jadru vojvodom Antonija Bogićevića, i ispostavlja nekoliko buljugbaša, Bojinović, pored sviju svojih zasluga i junaštva ostane onako, i, sam od svoje volje skupi nekoliko momaka, te stane iznad Lešnice opet čuvati stražu od Turaka. Jakov se istina docnije kajao što je Vojinovića ostavio bez ništa, ali to ostane tako.

Godine 1808 podbune Bojinovića njegovi momci i prijatelji da traži da mu se da desna strana Jadra, da bude nad njom dar buljugbaša (pod Antonijem). I tako on, s vernim drugom svojim Gavrilom Caklenom, iz Begove Lešnice, dođe u Beograd (u jesen 1808) da to traži; i budući je Antonije, kao vojvoda i bogat čovek, imao svuda više prijatelja nego on, to Sovet okrivi i njega i Caklena, i pođu da ih obojicu (kao nemirne ljude koji se protive postavljenoj uredbi) zatvore u kulu; a oni, doznavši to, pobegnu te se sakriju u nekakvu trgovačku lađu, i po tom uteku pešice u nahiju šabačku, a konji, sa svim prtljagom, ostanu im u Beogradu, te tu i propadnu.

Posle toga, godine 1809, Caklen pređe preko Drine na vojsku, i tamo pogine; a Bojinović, ne smejući od Antonija ići u Jadar na svoju baštinu, ostane u nahiji šabačkoj, u selu Dobriću, i stane opet, onako hrom i star (već preko 50 godina), na novo krčiti, orati, i kopati, te se hraniti sa ženom i decom.

Tako je tu živeo do godine 1813. A kad, te godine, Turci ovladaju Srbijom, on se vrati u Jadar, a Turci ga uhvate i odvedu u Zvornik te obese!

Bojinović je bio čovek krupan, suvih dugačkih obraza, s ispalim jagodicama, golema pokučasta nosa, povelikih i debelih brkova, a strašnog, junačkog pogleda. Bio je ne samo hrabar junak nego i mudar upravnik, — koji je svakad držao tvrd zait u svojoj vojsci; sve je težio na nemačke uredbe, što je, uz rat, video u Nemaca¹.

1. Vuk, u Danici za 1829, str. 16 do 20. ↩︎

Bogosavljević Adam, skupštinar, rodio se u selu Koprivnici, u okrugu krajinskom, 1844.

Osnovnu školu učio je u mestu svoga rođenja. Polugimnaziju u Zaječaru, a posle je produžio školovanje u Beogradu, gde je, godine 1867, svršio filosofski fakultet u Velikoj Školi.

Jedan odličan Adamov drug veli o Adamu ovo:

„Sve do juna 1867, Adam je dolazio na časove urednije od svih svojih drugova, a kad nasta mesec juni, on ode u selo kući, ne hoteći ispite polagati, samo da ne mogne dobiti svedodžbe o svršenom fakultetu, i da time u napredak sebi zapreči put u državnu službu, ako bi kad pao u iskušenje, da je potraži. Tako je nama, drugovima svojim, kazivao Adam, a Adam nije lagao nikad“!¹

Živeći kod svoje kuće u selu, Adam se je i oženio, i radio je zemlju kao drugi seljaci. Jedino čime se razlikovao od svojih suseda seljaka, bila je njegova lepa biblioteka, koju su oni koji su je viđali veoma cenili.

Kao vredan i čestit domaćin seljak, Adam bude izabran za poslanika u Narodnu skupštinu koja ga, pošto se sastala, izabra za svoga sekretara. Interesno je bilo videti, kad Narodna skupština drži svoje sednice u dvornici Velike Škole, kako među drugim skupštinskim sekretarima sedi i Adam, u svom seljačkom gunju i u opancima, i piše kao i drugi sekretari, ili rediguje i čita zapisnike o sednicama.

Na skupštini u Kragujevcu 1875, u Odboru Tridesetpetorice, koji je većao tajno, članovima toga odbora bilo je stavljeno pitanje: „Hoće li narod rat?“

Adam je na to pitanje odgovorio: „Neće!“

Pop Nikola Krupežević odgovorio je ovako:

„Moja smederevska Jasenica neće rat! Narod obično neće rat, jer ne vidi da će mu njiva biti veća ni kesa teža“!…

Zašto su, posle, izneli da je Adam te reči izgovorio, Krupežević se čudi, i ne može da se načudi!

Kad je pak u Skupštini glasano, Adam je glasao za rat, a Krupežević protiv rata!

Eto od takoga govora stvorila se onako teška kleveta za Adamovo ime.²

Adam je kao narodni poslanik zatvoren 17 marta 1880, 18 marta je, kao bolestan, odveden u bolnicu, a 19-ga je izdahnuo.

Ni mirnijega čoveka, ni većega klevetanja! Bog da ga prosti!

1. Videlo od 21 marta 1880, br. 37. ↩︎
2. Gledaj knjižicu Odjekovi Listića 1. St. Protića, 1898, str. 16—24. ↩︎

Bogićević Miloš, državnik, sin Ante Bogićevića, vojvode lozničkog, postao je 12 septembra 1828 pisar u Gospodara Jevrema, zeta svoga, za kojih je bila sestra njegova Tomanija, a 20 jula 1829 dobio je zvanje sekretarsko na istom mestu.

Godine 1832, marta 22, ostavio je službu, i račune je predao Radovanu Damnjanović.

Godine 1836, marta 14, postao je starešina sreza jadranskog.

Godine 1837, juna 18, ostao je bez službe.

Te iste godine, dekembra 14, postavljen je nanovo za jadranskog starešinu.

Godine 1839, februara 25, postavljen je za načelnika okruga šabačkoga, a maja meseca 1840 postao je upravnik varoši Beograda.

Godine 1842, marta 24, postao je pomoćnik popečitelju unutrašnjih poslova, i dobio čin p.pukovnika.

U promeni 1842 ostao je bez službe, i posle je živeo u Šapcu.

Kad su, na kraju septembra 1844, one čuvene Katane prešle iz Srema u Šabac, i pokušale da dignu bunu protiv ondašnjega reda stvari u Srbiji, onda je i Bogićević okrivljen i prekim sudom osuđen, te je 20 oktobra 1844, pre podne, streljan u Šapcu onde gde je sada trkalište, a docnije su mu kosti prenesene u groblje.

O Bogićeviću Milošu pričalo se u Podrinju pedesetih godina kao o čoveku neobične dobrote, i kao starešini blagom i lako pristupačnom! Sirotinja ga je veoma hvalila!

Bogićević Antonije rodio se u selu Klupcima, blizu Loznice, u početku druge pole prošloga veka.

Mora biti da se još iz mladosti odlikovao među svojim seljacima, kad ga već na kraju 1804 vidimo kao jednoga između glavnih ljudi u Jadru.

On je tada, u društvu s Jevtom Savićem-Čotrićem iz Tršića, sa znanjem i odobrenjem Crnoga Đorđa i Jakova, uglavio s Mehmed-Kapetanom Vidajićem onaj ugovor od 7 tačaka, po kom su Podrinci bili mirni od Bošnjaka, ali nisu ni pristajali uza Srbe ustanike.

Docnije se taj ugovor pogazi, srpska vojska uđe u Jadar i Rađevinu, i Antonije Bogićević bude priznan za vojvodu podrinskoga.

Od toga doba Antonije je uvek bio na Loznici, ili duž Drine.

Veće borbe s Turcima imao je na Krupnju, na Rožnju više Sokola, na Rađevu Polju, i na Loznici (nekoliko puta).

Jednom behu Turci napali na Loznicu, te joj je i Karađorđe morao doći u pomoć.

Seča je bila strašna; počela se u selu Grnčari, pa se produžila na Loznici, i, najposle, svršila se na polju Tičaru. Turci su tada sa svim razbijeni, i na Drinu naterani. Očevidci pričaju da su je čak zamutili svojim lešinama!!

Godine 1810 Bogićević je bio opsednut u Loznici, ali su Turci oterani posle krvavoga boja u kom su se ranili Luka, Čupić, Mutap, Cincar Janko, i mnogi drugi.

Godine 1811 i 1812 nije bilo velikih bojeva na Drini, te je i Anta Bogićević bio malo miran.

Godine 1813, marta 9, piše Karađorđe Anti Bogićeviću, da je na onom kraju glavni vojvoda Luka Lazarević, koji će i Bogićeviću davati zapovesti. Za to da ga u svemu sluša.

U početku aprila, te godine, pominju se žalbe nekih kmetova protiv Ante Bogićevića, ali je, pred kraj toga meseca, on već umro, i Karađorđe, iza toga, postavi za starešinu Antina sina Bogosava, a Luci zapovedi da odredi jednoga svoga buljubašu Boji u pomoć.

Na taj način su vojvode Maksa Krstić i Petar Moler uzeli vlast i brigu vojvodsku pored Bogosava, koji je još bio mlad i nevešt.

Anta Bogićević, po želji svojoj, sahranjen je u šancu lozničkom, u kom se je toliko puta tukao s Turcima,

Kad Turci, godine 1813, zauzmu Loznicu i šanac loznički, oni iskopaju mrtvo telo Antino, odseku mu glavu, i odnesu u Zvornik, a kosti bace u baru kod šanca, prema reci Štiri. Neki Srbi, noću, izvade Antino telo iz bare, i zatrpaju ga u pređašnju raku, koja je 5 hvata daleko pravce k jugu od istočnoga dovratka južnih vrati sadašnje lozničke crkve. Na mestu gde su Antine kosti, do 1876 godine, nije bilo nikakvog drugog belega do jedan pokrupniji kamen iz kaldrme, koja je načinjena oko crkve.

Docnije, tek oko godine 1885—1886, unuk Antin, g. Mijailo Bogićević, poslao je jednu mramornu ploču sa zapisom:

„Ovde leže kosti Ante Bogićevića, vojvode lozničkog“, da se pološke stavi na mesto gde su Antine kosti.

Anti Bogićeviću rođena je kći g-đa Tomanija, žena Jevrema Obrenovića, baba po ocu nj. v. Kralju Milanu Prvom.

Ante Bogićevića ime i držanje zadahnulo je onu pesmu koju sada svako srpsko dete zna i peva:

Car vezira na divan poziva:
Moj vezire, što mi đe ne dođeš?
Ah, moj care, kako ću ti doći?
Kad ne mogu kroz Loznicu proći?
Od gospostva Bogićević’ Ante:
I njegovih silnijeh junaka:
Od saruga i od jatagana
Od sabalja ni tankih pušaka!