Pomenik

Категорија: A-Š

  • Barjaktar Jova

    Barjaktar Jova, sin Petra Sarajlije, ostavio je kuću i roditelje u Sarajevu, došao u Srbiju, stao u vojsku, i, u šancu na Ponikvama, iznad Užica, postao barjaktar, te mu je, od te časti, ostalo posle i ime Barjaktar Jova.

    Bijući se, jednom, s Turcima, Jova uhvati živa Turčina mladića, pa ga ne htene pogubiti, nego ga dovede na poklon svom vojvodi Dimitriju Kujundžiji.

    — Ne ću roba! odgovori mu vojvoda: — dok je meni takih junaka, imaću robova kad god zaželim! Nego ga zadrži sebi!

    Onda Jova pusti Turčina, onako s oružjem, da ide slobodno kud hoće; još mu da dva cekina za trošak, rekavši:

    — Mi smo, more, emšerije; treba da praštamo jedan drugome!

    Šta je dalje bilo od ovoga plemenita junaka, nisam mogao doznati.

  • Banić Milutin

    Banić N. Milutin, smederevski prota, rodio se 29 septembra 1817. u selu Pavlovcu, u okrugu kragujevačkom, od oca Nikole i matere Radojke.

    Učio se u selu Saranovu i u Palanci, a Bogosloviju svršio u Beogradu, godine 1838.

    Više od trideset godina služio je Banić crkvu kao sveštenik, i kao okružni prota smederevski.

    Za to vreme, bivao je više puta poslanik na narodnim skupštinama, od kojih dosta je pomenuti znamenitu skupštinu Svetoandrejsku, gde su govori Prote Banića obraćali na se pažnju i ondašnje štampe.

    Kad je Knez Mihailo, po što su mu ustupljeni gradovi u Srbiji, išao u Carigrad, imao je u svojoj pratnji i smederevskoga protu Milutina Banića koji je, tom prilikom, dobio orden od sultana.

    Prota Milutin umro je u Smederevu 6 jula 1876.

    Od svoga imanja, ostavio je 12.000 dinara opštini smederevskoj na dobrotvorne poslove.

    Prota Milutin, sa svoga primernoga vladanja, i sa svoje urednosti u dužnosti, bio je vrlo uvažen čovek za života, a po smrti biće blagosiljan svud, dokle god dopre mrva njegovoga dobročinstva!

    Bog da ga prosti!

  • Banaćanin Relja

    Banaćanin Relja, živeo je u Beogradu, za doba prvoga ustanka, Bio je vrlo pametan i dosetljiv čovek.

    Kad su dolazili Rusi u Beograd, i kad je sve živo izašlo da ih dočeka, Relja je stajao na vrh Stambol-kapije, i gledao tu svečanost, i to narodno veselje.

    U taj mah udari, na taljigama, i starac Dositije, želeći i on da vidi rusku vojsku.

    — Zar ti, drti starče, još lijaš? reći će Relja: — Zar ti je malo bilo što si prorekao da će Srbin ustati, i da će se od Turčina izbaviti: nego hoćeš sobom da vidiš i njegovo udruženje s braćom Rusima? Dosta je od tebe i rada i pomena! Sad umiri, da te opevam, a da te ne oplakujem; jer se bojim — ako još uzaživiš, možeš zlo dočekati!

    Kad su se Dositijeve stvari, po smrti mu, za čas prodale, Mladen se začudi, i reče:

    — Kad brže! Zar je tako malo imao?

    — Da! ovoga starca jedva i za toliko beše, rekne Relja: — al’ kad stanemo tvoje prodavati, taman dve godine imaćemo posla!“1

    Tako je odista bilo onda; a danas se beleži i čuva sve što je ostalo od Dositija, bogastvo Mladenovo pak razletelo se kao dim!

    1. Srbijanka 2, str. 191. ↩︎

  • Bakal-Milosav

    Bakal-Milosav bio je došljak u Šapcu. On je, po svoj prilici, rodom iz Hercegovine. Kad je srpski ustanak planuo u Šumadiji, Milosav je držao bakalnicu u Šapcu.

    Kad struja ustanka zahvati i Šabac, Milosav otpaše bakalsku kecelju, pa pripaše sablju i, posle toga, u vrlo mnogo prilika, sjajno pokaže da njom ume vladati, kao da mu je bila svagdašnja zabava. Svi se očevidci dive Milosavljevu junaštvu koje je pokazivao u svim 6ojevima, u kojima je bivao u okruzima: šabačkom, valjevskom, podrinskom, i užičkom, a osobito u bojevima na Mišaru i na Loznici.

    Onaj šanac na Lešnici, u ravni, prvi je načinio Bakal Milosav, te se tu odupirao Turcima koji su iz Bosne Drinu prelazili i na Srbe napadali.

    Kad su Turci, godine 1810, silnom vojskom bili optekli Loznicu, a Srbi se branili iznutra, onda je Višnjić ovako naslikao Bakal-Milosava:

    „O druge strane, na donju kapiju,
Izlijeće Bakal-Milosave,
Na jagrzu konju velikome,
Pa siječe Turke oko grada:
Tu se Bakal ne zna umoriti,
Već razgoni Turke oko grada,
Dok pod sobom konja ne umori;
Kad jagrza u penu učini,
Tad se s konjem on u grad povrati,
S onog sjaše, na drugog uzjaše;
Pa jednako on razgoni Turke.“

    Nesrećne godine 1813, prebegao je bio u Srem, pa se, 1815, vratio, čim je čuo za novi ustanak (takovski).

    Kad se malo umirilo, Knez Miloš je slao Milosava u Carigrad, kao svoga tatarina, jer je Milosav znao govoriti turski.

    Godine 1818 poverio mu je da radi: da bi Turci oslobodili one Srbe koje su 1813 na Lešnici bili zarobili. I doista je njih 70 dočekalo da vide svoju otadžbinu.

    Milisav je bio čovek visoka rasta, crne masti, lepa staba, bela lica, dobre naravi, i prijatan u društvu.

    Umro je u Šapcu, 1823. Kažu da mu je tada bilo 53 godine.

  • Bajić Miloš

    Bajić Miloš, dobrotvor prosvetni, sin je Gospođe Perke, najstarije kćeri Kneza Miloša, koja je bila udata u Zemun za Tošu Bajića pivara zemunskoga.

    Miloš se rodio u Zemunu godine 1822. Otac njegov, pomoću tasta svoga Kneza Miloša, kupio je spahiluk Varadiju, i onamo se preselio.

    Po smrti Kneza Mihaila, Miloš se našao jedan od naslednika Kneza mučenika, zajedno s Nikolićima, koji su sinovi Savke Nikolićke, druge kćeri Kneza Miloša. Ovde se govori, da su onda ovi naslednici dobili svaki oko 10 miliona dinara!…

    Na zidanje nove zgrade za srpsku gimnaziju u Novom Sadu Miloš je dao meseca aprila 1897 100 hiljada forinata!

    Umro je 31 jula 1897, u kupatilu Auseju, blizu Beča. Telo njegovo preneseno je u Varadiju, i onde sahranjeno na njegovu dobru, blizu Vršca, 7/19 avgusta 1897 godine.

    Miloš nije imao poroda.

    Lepo mu je što se setio srpske škole i prosvete! Za to se ovde i pominje s velikom zahvalnošću.

  • Bačvanski Aleksandar

    Bačvanski Aleksandar rodio se, 1832, u Sremskoj Mitrovici1, gde mu je otac bio u državnoj službi, kao solski kontrolor.

    Osnovnu školu svršio je u mestu rođenja; gimnaziju je učio u Karlovcima, a filozofiju u Segedinu.

    Godine 1851 bio je u Pešti u državnoj službi. Iz Pešte je premešten bio u Kečkemet, gde se je poznao s članovima madžarskog pozorišta, koji su se onamo bavili.

    Još kao đak u Segedinu, Bačvanski je bio sastavio dobrovoljno društvo, te je, sa g. Stevanom Todorovićem, predstavljao manje komade. Ta naklonjenost ka glumačkoj veštini sad, u Kečkemetu, oživi u Bačvanskoga, i on, godine 1852, ostavi državnu službu, i stupi u Habijevo društvo. Iza toga, predstavljao je u više madžarskih društava, i izišao je na glas kao jedan između najboljih madžarskih glumaca u karakternim ulogama.

    Najposle je bio stupio, kao karakterista, u stalno budimsko Molnarovo društvo, kad ga je, 1869, g. St. Todorović predložio za reditelja i učitelja glumačke škole ovde u Beogradu.

    Bačvanski je, u beogradskoj glumačkoj školi, obrazovao gotovo sve znatnije snage, koje imamo danas na pozornici. Pored škole i rediteljskih poslova, on je nekad i predstavljao u tragedijama, dramama, pa i u komedijama. Beograđani će se dugo i prijatno sećati Bačvanskoga kad je predstavljao Šajloka, u Mletačkom Trgovcu Engleskog Kralja Jakova; Ludvika Jedanaestog; Ciganina, i, naročito, Đ. Brankovića!

    Njegovu sjajnu karijeru, na jedan put, poremeti golema nesreća: idući, zamišljen, niz lestvice, pade, udari se jako potiljkom, te tako povredi očne žile i, za godinu dana, oslepi na jedno, pa, posle, i na drugo oko!

    Uprava pozorišta davala mu je platu dugo vreme; slala ga u Peštu i u Beč da se leči, pa sve to nije Bačvanskome vratilo očinjega vida!

    I tako slep, da bi izdržavao sebe, ženu, i kćer, Bačvanski naumi ipak da predstavlja. Tu svoju želju javi on u Beograd, i Uprava ga primi ako i slepa.

    Prijatelji njegovi, g. Matija Ban, i Stev. Todorović, prime ga u svoju kuću, kao stalnoga gosta.

    Oh, kako ga je, tako slepa, oduševljeno primala i pozdravljala beogradska publika! Za svaku predstavu nagrađivan je on štedro; i svu svoju uštedu slao je ženi i kćeri. Tako je proteklo više meseca. Jedno jutro našli su ga mrtva, hladna, u postelji: udarila ga je kaplja; preminuo je, kao da je zaspao, 27 marta, 1881 godine.

    Bog mu je u tome bio milostiv: nije se mučio dugom bolešću pred smrt!

    Ispraćen je do večne kuće svom glumačkom družinom, i mnogobrojnom publikom beogradskom.

    1. Neki govore da je rođen u Zemunu? ↩︎

  • Atanacković Platon

    Atanacković Platon, vladika, rodio se u Somboru, 29 juna 1787.

    Po svršetku filosofije i prava, otišao ja u Karlovce, te svršio Bogosloviju, i brzo postao sveštenik.

    Kao takav, bio je 16 godina nastavnik u Učiteljskoj Školi, najpre u Sent-Andreji, a posle u Somboru.

    Pošto mu je umrla popadija, s kojom je rodio sina Vasu (☦ 1853), ode, na poziv Mitropolita Stratimirovića, u Karlovce, i pokaluđeri se 1829, al već godine 1839, bio je vladika budimske jeparhije.

    Posle smrti Save Tekelije, Vladika Platon bio je predsednik Matice Srpske, u Pešti, i mnogo je pomogao da se Savino imanje, koje je njegova udovica htela prigrabiti, očuva Savinom zavodu u Pešti, kome ga je Tekelija i zaveštao.

    Godine 1848, meseca aprila, na predlog Mitropolita Rajačića, Platon je postavljen za načelnika odeljenju za pravoslavnu crkvu u ondašnjem madžarskom Ministarstvu Prosvete. Atanacković se nije hteo primiti ove službe, i jedva je, na navaljivanje nadvojvode Stevana, izjavio da se prima, ali je već meseca juna dao ostavku (kao što piše Rajačiću) „jedino samo toga radi, što sam se dostoverno uverio, da mi ljubljeni narod moj obratnu ljubav svoju, u kojoj jedinoj samo ja srećan biti mogu, zbog zvanija toga hoće da ustegne i ukine.“

    Bogata bačka jeparhija bila je udova još od 1843. Za nju su se javljale skoro sve vladike, pa i Platon. Pet godina je prošlo bez ikakva rešenja na te molbe, i tek 13 juna 1848, Kralj Ferdinando postavi na to mesto budimskoga vladiku Platona.

    Tada je pak Rajačić već bio prekinuo s madžarskom vladom, pa je zamerao Platonu, zato je primio upravu bačke jeparhije na predlog madžarskog ministra, kojega Rajačić već nije priznavao.

    Zapetost među ova dva prvosveštenika, kroz malo vremena, bi je više zategnuta. Meseca juna 1848, već je došlo do rata između Srba i Madžara; Meseca jula sasta se u Pešti madžarska dijeta (skupština), i, na njeno navaljivanje, madžarsko ministarstvo oglasi Rajačića kao buntovnika, i upravu nad pravoslavnom crkvom privremeno poveri vladici Platonu. U srpskim krajevima, koji su bili u domašaju madžarske vlade, nasta terorizam, Preki sudovi slali su na vešala svakoga, na koga se samo posumnjalo da ima ma kakve veze s Patrijarhom Rajačićem i sa srpskim ustankom.

    Evo kako sam Platon govori o tom svom novom „unapređenju“: „Šta mi je najteže, veli on: — i pri čega samome podelu sav se čitavo zgrozim, jeste poslednje sa mnom dogodiše se. Šta je to? To i tako svaki zna, niti ću ga ja od tuge i da spomenem ovde imence. Bog mi je svidetelj, a i ministerium će priznati, da sam 5, slovom velim, pet puta srećan bio razonoditi, da nam se to sv. crkvi našoj na sablazan ni pod koji način ne čini. A kad je, na navalu dijete, zaista učinjeno, onda se ja nisam ni desio u Budimu, i prežalosni taj glas razabrao sam iz novina, u Somboru. Da je kome stati pa slušati bilo, šta i kako sam ja, tom prilikom, čestitajućima mi, skorban i žalostan, odgovarao! A kad vam se, posle, u Budim vratio, za što onda nisam se, gde treba izjasnio, da se ne ću toga da primim? Za ime Božije! može li ko zaista tako bezdušan biti, tako što ozbiljski me i pitati u ovim ovde najmučnijim opstojatelstvama?! Mudrome i pravednome sudiji dosta je to jedno ali jedro, kad stane pa gleda moju u tom nametnutom mi poslovanja krugu konačnu nedelitelnost i pasivitet“. (Izjasnenije 1. v)

    Ovo je Platon pisao meseca septembra 1848. U isto doba poveri njemu Košut drugu važnu misiju, koja nije bila baš bez opasnosti. Košut, duša tadašnje madžarske vlade, u svojim Memoarima, priča kako mu je, u to vreme, došao iz Srbije nekakav mlad čovek, i poverio mu, da se u Srbiji radi na promeni vlade, i da bi ta promena, bila u pomoći samim Madžarima. Za taj posao trebalo bi i novaca, ali ne odmah, nego tek pošto se pristupi k poslu, a dotle neka novci stoje, kao depozit, kod čoveka kome Pošut veruje. Novci ovi, govorio je mladi Čovek iz Srbije, smatraće se kao privremeni zajam, koji će nova srpska vlada platiti!

    Košut taj predlog usvoji, i vladici Platonu poveri šest hiljada dukata, s tugaljivim nalogom, da te novce, u prilici, upotrebi na prevrat u Srbiji! Platon i buna! Čudne dve suprotnosti!!

    Ali ako se je Platon i ratosiljao Košutove misije, opet mu je ona dobro došla, jer je imao povoda da se više ne vraća u Budim. I tako se je Platon bavio u Bačkoj od septembra 1848, do aprila 1849. Bavljenje njegovo bilo je velika pomoć za jadni srpski narod u Bačkoj. Madžarske vlasti postale su odmah blaže, i popuštale su Vladici Platonu, koji se je svojski zauzimao za svoj narod. Na Sv. Nikolu služio je u Nikolajevskoj crkvi, u N. Sadu, a sin njegov Vasa bez duše doleti u oltar i javi da madžarski komesar kupi oružje od Srba, i da se lako može nesreća dogoditi. Vladika iz oltara pošlje Vasu komesaru, da obustavi kupljenje. Kad se Vladika vraćao iz crkve, komesar ga je sačekao pred stanom, i uverio ga da je obustavio kupljenje oružja!

    Dotle se već behu okolnosti izmenile. Između Austrije i Madžarske došlo je bilo do rata. Vindišgrec i Jelačić već behu krenuli carsku vojsku na Madžare. Košut, s dijetom, pređe u Debrecin, a carevci zauzmu Budim i Peštu. Srbi, kao saveznici carske vojske, krenuše se napred, i zauzeše Bačku i Banat do Moriša. Od Bačke, u madžarskim rukama, ostaše samo Subotica i Novi Sad (zbog Varadina u kom je bila madžarska vojska).

    Platon je ostavio Novi Sad, za koji ne beše nade da će ga Srbi zauzeti, i dočekao je srpsku vojsku u Somboru (januara 1849), a odande se je, s njom, povukao u Srem (aprila 1849).

    Košut, u svojim Memoarima, bedi Platona da je onih 6000 dukata dao srpskoj vojsci, koja se tukla s Madžarima. Stari buntovnik možda i pogađa šta bi trebalo činiti s tim novcima, ali Platon nije imao odvažnosti da tako uradi!…

    Patrijarh Rajačić zamerao je Platonu, i Vršačkom Vladici Popoviću, što nisu, odmah u početku, ostavili svoje jeparhije, nego su ostali pod Madžarima do kraja. On ih nije priznavao za jepiskope. Vladika Popović je od tuge i očajanja umro u Feneku, u leto 1849; Platon je boravio u Irigu, a po svršetku rata, u jesen 1849, svi su jepiskopi, zajedno s Patrijarhom, odazvani u Beč. Tu je Platon predao državnoj kasi onih 6000 dukata, što je od Košuta primio.

    Patrijarh je Platona tužio austrijskoj vladi, kao buntovnika i košutovca, ali se je Platon lasno opravdao sa onih 6000 zlatnih svedoka!

    I tako je Atanacković ostao vladika; ali ga sada Patrijarh nikako ne hte priznati za vladiku bačkoga, već za budimskoga. Dugo je trajala ta raspra na štetu i sramotu pravoslavne crkve! Uviđavniji Srbi znali su odmah da bečka vlada ne će, Patrijarhu za ljubav, poništiti diplomu na kojoj je potpisan zakoniti car Ferdinando, ali je Rajačić svoj inat terao dotle dokle novi car, Franja Josif, nije raspru prekinuo, i Platona odredio za vladiku u Novi Sad.

    Dok se ta raspra u Beču vodila, napisao je Platon svoju „Analitiku“, kojom je dokazivao da je pravda na njegovoj strani. „Analitiku“ ovu štampao je u Beču, u 500 egzemplara; ali, pre nego što bi je pustio u svet, podneo ju je Patrijarhu, s jednim štampanim pismom, u kom ga moli da je prouči, i da pisca o svojoj oceni i svom rešenju izvesti, te mu možda „preseče nuždu obnarodovati to njegovo delo“.

    Patrijarh, proučivši to delo, nađe da valja „preseći nuždu“. Pogodan je bila da se svi egzempliri pošlju Patrijarhu, pa i rukopis Platonov. To se sve učini. Dva egzemplara samo od te knjige nisu bila na mestu; jedan bejaše Platon poslao u Budim, svom prijatelju Pavlu Kojiću, predsedniku Srpske Matice; a drugi je dobio neki Kanonik, Od ove dvojice je Platon iskao na trag poklonjene egzemplare: i Kojić mu je svoj vratio, a Kanonik nije. Taj egzemplar sad je u srpskih rukama, i to je jedini egzemplar od „Analitike“. Zanimljiv podatak za našu bibliografiju!

    „Analitika“ je sva spaljena, ali od bačke jeparhije opet ne bi bilo ništa, da nije, najposle, sam car tu sablažnjivu raspru prekinuo.

    Platon je došao u Bačku tek pri kraju 1851. Bio je, do duše, bački vladika, ali je nesloga između njega i Patrijarha trajala i dalje, i tek je legla u leto 1857. O tome će se reći koja reč u životu Patrijarha Rajačića.

    Platon Atanacković je, svega svoga veka, pisao, sastavljao i prevodio; s toga je broj njegovih knjiga vrlo veliki. Njegove tolike knjige svedočanstvo su njegove velike vrednoće, i velikoga zauzimanja za crkvu i za narod, a kao poslovi književni — nisu na veliku glasu.

    Platon je dao na osnivanje Pravne Akademije, u Novome Sadu, 40.000 forinata.

    U Somboru je ostavio zadužbinu „Platonovac“, u kojoj se, o njegovu trošku, uče i izdržavaju 9 učenika, a docnije biće ih i više.

    Novosadskoj Gimnaziji poklonio je svoju štampariju.

    Na Almaškom groblju, u Novom Sadu, načinio je kapelu, koju je lepo živopisao.

    Osem toga, činio je mnoga druga dobra, koja sva svedoče da je svoj narod voleo, kao što srećni sin voli roditelja svoga.

    Platona Atanackovića spisi, izvorni ili prevedeni, ovo su:

    1. Predloženija iz Slavenskija Gramatiki, u Budimu, 1814;
    2. Pedagogija i Metodika, po Nimajeru, u Budimu, 1817;
    3. Ogledalo čovečnosti, prva sveska, u Beču, 1823;
    4. Poučenije svetiteljskoje novopostavljenomu jereju na svitije dajemoje, u Budimu, 1831;
    5. Godora Stratimirovića biografija, u Budimu, 1835;
    6. Atanackovića Platona jepiskopa Slovce na dan posvećenja, 12 septembra 1839, u N. Sadu, 1839;
    7. Obodrenije na podvig katihetičeskago nastavleniji so učilištag, u Budimu, 1842;
    8. Dijetalne Besede, u Beogradu, 1845;
    9. O raskolnicjeh, u Budimu, 1845;
    10. Povjest rezidencije jepiskopa budimskoga, a od časti i ovoga samoga, u Budimu, 1846;
    11. Izjasnenije, u Budimu, 1848.
    12. Analitika pisma Njegovim Blaženstvom Gospodinom Patrijarhom Josifom Rajačićem pod 22 novembra 1849 jepiskopu Platonu Atanackoviću poslanoga, u Beču, 1850;
    13. Pismo kojim je sprovedena „Analitika“ Patrijarhu Rajičiću, u Beču, 1850;
    14. Platona, pravoslavnoga jepiskopa pre budimskoga, sad bačkoga, oproštaj s budimskom i pozdrav s bačkom svojom jeparhijom, u N. Sadu, 1852;
    15. Pravoslavnoga vostočnoga veroispovedanija katihizis za više razrede u jepargiji bačkoj, u Beču, 1854;
    16. Učilišna i domaća Biblija, Stari Zavet s izobraženijama, u Beču, 1857;
    17. Učilišna i domaća Biblija, Novi Zavet; u Beču, 1857;
    18. Arhijerejskoje poučenije, vo Vijeni, 1857;
    19. Sočinenija Solomonova i Sirahova, u Beču, 1857;
    20. Proroka i Cara Davida Psaltir, u N. Sadu, 1857;
    21. Knjige Tovita, Judite, Estire, i Jova, u N. Sadu, 1858;
    22. Tolkovanje molitve Gospodnje Oče naš! u N. Sadu 1860;
    23. Apostoli i Jevanđelija s prevodom srpskim, u N. Sadu 1860;
    24. Starozavetni proroci, u N. Sadu, 1861;
    25. Prilog rodoljubivih misli, drugo izdanje, u N. Sadu, 1864; a prvo je 1856.
    26. Nedostupni vođa života, prevod s Nemačkog, u N. Sadu, 1865;
    27. Povtorni zapev nad azbukom, u N. Sadu, 1866;
    28. Povtorni zapev nad azbukom 2, u N. Sadu, 1866;
    29. Cerkovnoje pjenije;
    30. Iz Psaltira pervonačalnoje upražnenije;
    31. Mali Katihizis;
    32. Srednji Katihizis;
    33. Kratka sveštena istorija;
    34. Prva jezikoslovna čitanka;
    35. Druga knjiga o jezikosloviju;
    36. Nemački Bukvar;
    37. Praktično jezikoslovije nemačko;
    38. Nemačko-Srpski i Srpsko-Nemački Rečnik;
    39. Metodika računa na pamet;
    40. Metodika računa s ciframa;
    41. Biblične pripovetke.

    Platon je umro 9 aprila 1867, u Novome Sadu, po što je, kao vladika, sahranio svoga jedinoga sina Vasu, koji je preminuo u svojoj 43 godini.

    Umirući, Platon je izgovorio ove reči:

    „Gospode, Bože moj! blagoslovi narod srpski!“

    A narod opet veli:

    „Neka Bog primi i proslavi vladiku, koji je za života mislio o narodu svome“!

  • Atanacković Bogoboje

    Atanacković Bogoboje rodio se u Baji, 1826.

    Kršteno ime bilo mu je Timotije, pa se sam nazvao Bogoboje.

    Burne dane narodnoga pokreta 1848 i 1849 Atanacković je preveo putujući po Italiji, Švajcarskoj, Nemačkoj, Francuskoj, i Engleskoj.

    Po svršetku škola, postao je u mestu svoga rođenja advokat i opštinski savetnik.

    Od Atanackovića srpska književnost ima ove spise:

    1. Darak Srpkinji: novela, u dve sveske: prva u Budimu, 1815, i druga u Subotici, 1846.
    2. Pupoljci: romani, novele, pripovetke, drame, i druge zabavne stvari. Sveska prva, u Beču, 1851, sveska druga, u N. Sadu, 1852.
    3. Knjige za dobre celji. U Novom Sadu, 1852.

    Posle Milovana Vidakovića, Bogoje Atanacković je prvi koji je romantičnoj književnosti u nas dao novi pokret i život.

    Atanacković je umro 28 avgusta 1858, u Baji.

    Bio je čovek neobično ljubazan i blag po naravi, a i kao advokat na vrlo dobru glasu.

    Dopuna

    Kad je Atanacković bio u šestom razredu gimnazije u Baji, zaljubio se bio u devojku Madžaricu, i napisao joj ljubavno pismo. To pismo ne ode devojci, nego dođe u ruke ocu devojačkom, koji ga odnese direktoru gimnazije. Ovaj pritegne Bogoboja na odgovor, ali ovom, u nevolji, padne na um spasovna misao: drsko rekne direktoru, da to nije ništa za prekor, jer je to pismo iz jedne njegove pripovetke, koju je pisao po svojoj uobrazilji tek radi vežbanja u pismenim sastavima!

    Direktor zatraži pripovetku da vidi, i da se uveri: je li istina što govori đak?

    I Bogoboje za noć skrpi nekakvu pripovetku, u kojoj otvori mesto i onom pismu. Pripovetku drugi dan preda direktoru, i izbavi se od kazne, ali se tim slučajem uputi u noveliste!

    Ovo je sam Atanacković pričao Đorđu Popoviću potonjem uredniku Danice a Popović meni.

  • Atanasije

    Atanasije, Bukovički Prota, rodio se u selu Bukoviku, pod Bukuljom, a stari njegovi doselili su se iz Hercegovine.1

    Atanasije je naučio knjigu u Bukoviku, kod svoje kuće, od svoga strica Popa Jevtimija.

    Posle toga, otišao je u Beograd, te izučio abadžîski zanat. Tom prilikom, boraveći u Beogradu, Atanasije je naučio govoriti turski i grčki.

    Među tim, stric njegov, Pop Jevtimije, ubije nekoga Turčina, pa rođaci ovoga ubijenoga, na skoro ubiju i njega, iz krvne osvete.

    Atanasije, tada, dođe beogradskom vladici, i zapopi se; pa ode u Bukovik. Grčke vladike, u Beogradu, volele su Atanasija za to što je znao grčki, i baš za to je on, na skoro, i prota postao. Znajući grčki i turski, Prota Atanasije je, lakše nego drugi popovi, doznavao šta Turci govore i smeraju o Srbima.

    Pred što će Dahije početi seći knezove po Srbiji, jednoga dana dođe Karađorđe u Bukovik Proti Atanasiju, i rekne mu:

    — Čiča Proto, znaš li ti da Turci misle mene da ubiju?

    — Znam, kako da ne znam, odgovori prota.

    — Pa, koekude, šta veliš?

    — Velim ti, kupi družinu, pa se bij s Turcima! Jer, ako ćutiš, poginućeš; a ako ustaneš, može Bog dati da bude što bolje!…

    Karađorđe ode.

    Na Sv. Aranđela 1803, na svadbi, kod kuće Stevana Tomića, u Orašcu, Prota Atanasije zakleo je na ustanak prve zaverenike.2

    Tada je prota već bio star čovek. Kad je, docnije, u drugoj poli januara 1804, buknuo ustanak, Prota Atanasije je, opet u Orašcu, zakleo prve ustanike na osvetnički boj za oslobođenje otadžbine.

    Posle je spremio svoga sestrića Saramandu, davši mu svoga konja, oružje, i novaca, te se je tukao s Turcima.

    Prota Atanasije umro je u Bukoviku, i sahranjen je s leve strane uz oltar crkve bukovičke. Kad su Turci 1813, zapalili drveni krov na crkvi, i on se sav dole srušio, onda je bela ploča na protinu grobu sva isprskala, te od nje danas nema ni potroška.

    Godine 1859, Knez Miloš dođe u Aranđelovac, na Kiselu Vodu. Tu preda nj izidu bukovički sveštenici na podvorenje. Primivši ih, starac upita načelnika Živojina Joksimovića, odakle su te pope?

    – Iz Bukovika, Gospodaru!

    — U Bukoviku je, reče na to Knez: — bio Prota Atanasije, Bog da ga prosti! On je nama svojski pomagao u početku ustanka na Turke!…

    U Prote Atanasija bio je rođeni brat Arsenije, koji je bio otac Lazaru Arsenijeviću, potonjemu — Batalaci.

    1. Prvi, koji je iz Hercegovine došao, bio je kaluđer Pahomije. On je doveo četiri sina, koje je rodio dok je, kao svetovni sveštenik, živeo u braku. To je bilo od prilike pre 200 godina. Dosada je, iz te rođe, svakad bivao makar po jedan sveštenik u Bukoviku. ↩︎
    2. Kneževina Srbija, str. 216 i 217 i 251. ↩︎

  • Arsenijević Vladan

    Arsenijević Vladan, nastavnik i književnik, rodio se 22 januara 1848 u selu Deliblatu u Banatu od oca Petra sveštenika i matere Julijane.

    Gimnaziju je svršio u Novom Sadu, a u Pešti, na universitetu, slušao je prirodne nauke, spremajući se za apotekara.

    Arsenijević se rano javio u srpskoj književnosti. Njemu je kršteno ime bilo Vasilije, a on je to ime sâm zamenio imenom Vladan.

    Godine 1871—1875 bio je nastavnik u varoškoj realci u Novom Sadu, a kad se ta škola ukinula, onda je neko vreme bio bez službe.

    Godine 1876 postao je nastavnik učiteljske škole u Karlovcu, i tu je ostao do smrti, koja ga pokosi 14 novembra 1900.

    Kao nastavnik, Arsenijević je u toj školi predavao prirodne nauke. Iz svoje struke napisao je više lepih članaka, i „Zoologiju“, koja se odlikuje čistim jezikom srpskim. Radio je i na lepoj književnosti srpskoj. A od 1871 do 1874 izdavao je u Novom Sadu (s Pantom Popovićem) Glas Naroda, list za narodne potrebe.

    Rođen u Banatu, Arsenijević je za mlađih svojih godina govorio i pisao istočnim govorom; ali u Gornjem Karlovcu, slušajući kako prosti Srbi graničari upravo vezu besedeći govorom južnim, zamilova taj dijalekat, i za kratko vreme tako ga je izučio, da posle nikad ni u školi niti u privatnom životu nije govorio govorom istočnim.

    Kao tako dobar znalac srpskoga jezika, Arsenijević je dao Daničiću mnogo lepe građe za Rečnik Jugoslovenske Akademije. Posle Daničićeve smrti sam je zbirao građu jezičku i folklorističku. Taj svoj rad (oko 50.000 srpskih reči) ostavio je Srpskoj Kraljevskoj Akademiji, u Beogradu. Samo ovo dosta je da se ime njegovo svakad hvalom pomene. Svoju biblioteku (oko 20 hiljada svezaka) još za života poklonio je: Srpskoj Matici, Novosadskoj Gimnaziji, i Učiteljskoj Srpskoj Školi, u Karlovcu.

    Hvalu zaslužuje još i ovo Vladanovo držanje i rađenje: On je, uza svoga upravitelja, najviše nastojavao, da se mlade Hrvatice primaju za učenice u srpsku učiteljsku školu, i to iz dva razloga:

    1. Hrvati su usvojili srpski narodni jezik za svoj jezik književni, pa neka im se da prilika da ga nauče kao i Srbi dobro i lepo govoriti.
    2. Politički jaz između Srba i Hrvata nije prirodan, jer mržnja među braćom nije nikad prirodna, a Srbi i Hrvati jesu u istini rođena braća!

    Neka mu je laka crna zemlja, i neka mu ostane mio i svetao spomen i među Srbima i među Hrvatima!