Категорија: A-Š

Arambašić Stanko rodio se u Velikom Selu, u okrugu beogradskom.¹

Stanko je rano bio izašao na lep glas među svojim seljacima, kao dobar domaćin, kao knez u svom selu.

U Kočinu Krajinu, Stanko je služio u dobrovoljcima, i tu se, u samom poslu, poznao s ratnom veštinom.

Mustaj-Paša, dignuvši protiv Pazvandžije i Srbe, uz verne Turke, postavi Stanka Arambašića za starešinu svoj srpskoj vojsci. Turskoj vojsci pak dao je za starešinu nekog Tahira Balotu. Dve ove vojske: turska i srpska, dođu u Jagodinu, i tu udare na Tosuna, vođu Pazvandžinih Turaka, koji se bio zatvorio u džamiju. Turci, vojnici Balotini, želeli su da nadbije Tosun, a Srbi su istinski bili radi da nadbiju carskoga odmetnika. I, posle dosta muke, Tosun bude pobeđen, i pobegne u Vidin. To je bilo u Petrov Post jedne godine, a u Belu Nedelju, druge godine, Pazvandžija se digne na novo i, preko planine, prodre u Požarevac.

Mustaj-Paša pozove opet Stanka, i druge Srbe, na Godomin, ispod Smedereva. Stanko poruči Karađorđu da pohita čas pre na Godomin. Ali Karađorđu baš tada beše umro jedan sin, te on da svaje oružje i konja svom kumu Jovanu iz Topole, i pošlje ga Stanku, mesto sebe. Stanko opet pošalje Karađorđu čoveka: da dođe na svaki način, a žalost da turi na stranu!

Na taku poruku, Karađorđe uzme nekoliko momčadi, i s njima siđe u selo Lipe, na Moravi. Dotle su se vojske već bile sudarile, i carevci su bili rasterali buntovnike Turke Pazvandžine.

Pre boja, Mustaj-Pašin sin bio je obrekao Srbima po dukat za svaku tursku buntovničku glavu. Stanko Arambašić, zauzevši požarevačke vinograde, dočeka Pazvandžine Turke, i odseče ravno 70 glava. Mustaj-Pašiću nije bilo milo kad je video tolike glave svojih jednoveraca, ali je ipak platio za njih ravno 70 dukata!

U selu Lipama Karađorđe sretne 5—6 Turaka, i upita ih da li nisu Janičari? Oni odgovore nešto preko. Reč na reč, dok dođe do pušaka, te dva Turčina padnu mrtva. Karađorđe im odseče glave, odnese Stanku i Baloti, i kaže im šta je bilo.

Ali kad dođu u Smederevo, dignu se rođaci i susedi izginulih Turaka Baloti na tužbu:

— Aman, za Boga! Crni Đorđe pobi nam Turke na pravdi!

Baleta zovne Đorđa, i upita:

— Za što, more, pobi mirne Turke Smederevce?

– Ja sam ih pitao ko su? Oni se ne hteše kazati. Tu se posvađasmo: oni prvi trgoše puške; ali sreća bi na mojoj strani, i oni padoše. Tako je bilo!

— E, pa ubio, ubio; reče Balota Turcima: — nije čovek znao ko su, a nisu hteli da se kažu, pa ubio…

Tako se svrši sud.

Balota ode u Beograd, Đorđe u Topolu, a Stanko ostade u Smederevu, kod svoje kuće.

Posle nekog vremena, jedne noći delije uvrebaju Stanka u kući nekoga Gruje, u Ciganskoj Mali, i pripucaju na njega kroz prozor. Hitar na odbranu, Stanko uspe te smlati jednoga deliju, ali i sam padne, i odmah izdahne. S njim pogine i jedan od njegovih momaka. Njihova telesa uzmu delije i bace u jedan Jezavin vir, gde i osvanu. Sutra dan tu ih obojicu Srbi sahranili u Godminu. Do skora je, niže sadašnjeg navoza, bila jedna kruška, koja se zvala Stankova Kruška.

Stanko je bio srednjega rasta, crnomanjast, vrlo lep na oči, i veliki junak.

On je jedan od onih sinova majke Srbije koji su prvi pali za slobodu otadžbine…

---

1. Vuk (Danica, 1829, 6—8) kaže da je ovaj Stanko bio rodom iz sela Kolara, u Levču; a Jokić veli da je iz Velika Sela, u okrugu beogradskom. Toliko je jasno da je sedeo u Smederevu. ↩︎

Anđelković Jovan, đeneral, rođen je u Beogradu 19 jula 1840, a preminuo je u Pilzenu u Austriji 14. avgusta 1885.

Anđelković je svršio u Beogradu osnovnu školu, četiri razreda gimnazije, i petogodišnji tečaj vojne Akademije, a proveo je tri meseca i u Petrogradu.

Pored svog maternjeg jezika, znao je nemački i francuski, a razumevao je i ruski.

• Godine 1860, avgusta 19, postao je đeneralštabni potporučnik;
• Godine 1862, jula 30, poručnik;
• Godine 1866, januara 1, kapetan druge klase;
• Godine 1870, januara 1, kapetan prve klase;
• Godine 1873, januara 1, postao je major;
• Godine 1876, marta 10, potpukovnik;
• Godine 1879, avgusta 10, pukovnik;
• Godine 1885, avgusta 10, đeneral.

Godine 1862, za bombardanja varoši Beograda, bio je ađutanat komandantu desnog krila odbrane Beograda.

Godine 1872 bio je ađutanat Nj. Sv. Kneza Milana.

Godine 1876, u prvom ratu protiv Turaka, bio je šef štaba Južnomoravske vojske do kraja meseca jula; a od meseca septembra do maja 1877 bio je šef Drinskog kora.

Godine 1876 bio je u bitci na Mranoru 20 juna, i u prepadu na Mramoru 23 jula.

U drugom ratu, godine 1877, bio je načelnik operativne kancelarije u Vrhovnoj komandi do 7 januara 1878.

Godine 1879 vršio je dužnost upravnika vojne Akademije.

Godine 1885 poslan je bio u Austriju na vojne manevre, i tada, u mestu Pilzenu, 14 avgusta, preminu na prečac.

Telo njegovo opevao je pravoslavni ruski sveštenik u prisustvu Nj. V. Cara Franje Josifa, Bugarskog Kneza, i viših oficira austrijskih, pa je odonuda preneseno ovamo i u Beogradskom groblju saranjeno.

Anđelković je imao ova odličija:

• Belog orla četvrtog reda;
• Takovski krst s mačevima trećeg reda;
• Zlatnu medalju za revnosnu službu;
• Spomenicu za rat 1876, 1877, 1878;
• Turski orden medžidije trećeg reda;
• Crnogorski orden Danila Prvog, za nezavisnost Crne Gore, i
• Rumunski orden zvezdu trećeg reda.

Anđelić Stevan, prota i dobrotvor, rodio se u Srem. Karlovcima, 30 marta 1825, od oca Pavla i matere Ane. On je rođeni brat Patrijarku Germanu Anđeliću.

Otac njegov paroh Pavle Anđelić umro je kao mlad čovek, u 40 godini svoga života. Posle njega popadija njegova sa decom svojom živela je u velikoj siromaštini. Tek na kraju života svoga imala je utehu videvši sinove svoje — jednoga kao arhimandrita a drugoga kao odličnoga sveštenika.

Stevan Anđelić postao je 1845 učitelj prvo u Zemunu a za tim u St. Banovcima.

Godine 1849 postane đakon u Karlovcima, a za tim pomoćnik prote Karlovačkog u Sabornoj crkvi.

Godine 1852 poslat je na upražnjenu parohiju u selo Laćarak blizu Mitrovice, gde je posle i kao paroh punih 14 godina proveo. Za ženu je imao kćer profesora karlovačke gimnazije Vasilija Lukića, s kojom je rodio samo jednu kćer, koja je još kao đače u Mitrovici preminula.

Godine 1864 premešten je kao paroh u Mitrovicu, gde je ostao u tom činu do same svoje smrti.

Kad je Patrijarak German primio upravu patrijaršeskog spahiluka Dalja, poverio je istu svom bratu svešteniku Stevanu, gde je on ostao i upravljao punih šest godina do smrti Germanove.

Posle smrti Patrijarka Germana, sveštenik Stevan Anđelić živeo je u Mitrovici, u svojoj kući, gde je i preminuo 1892, i sahranjen je u opštem groblju, gde mu počiva majka Ana, supruga, i jedinica kći — svi u jednoj kosturnici, koju obeležava lep mramorni spomenik s krstom.

Patrijarak Đorđe Branković, uvažavajući rodoljubiva dela, koja je učinio sveštenik Stevan, posle smrti svoga brata Germana, darovao mu je čin protojerejski i, s odobrenjem sinoda, dao mu krst koji može kao odlikovanje nositi na prsima.

Posle smrti pak Patrijarka Germana, sveštenik Stevan Anđelić, po glasu zajedničke oporuke, podigao je:

1. Zgradu za Srpsku Gimnaziju u Karlovcima, u vrednosti od 170.000 forinata. — Na čelu te lepe zgrade piše ovo: „Braća Anđelići Srpskom Narodu.“ — Pored toga položio je i 10.000 forinata za sva vremena, kao fond za opravke na toj zgradi, koje bi kad bile potrebne.
2. Ostavio je 5.000 forinata, da se kamatom od te sume nabavljaju potrebni aparati, i druga učila za predavanje prirodnih, prirodopisnih, i matematičkih nauka.
3. Ostavio je 20.000 forinata srpskoj pravoslavnoj crkvenoj opštini u Mitrovici, pod nekim obvezama, koje je označio.

Eto to su glavna dobra koja braća Anđelići Patrijarak German i Prota Stevan učiniše svom Narodu.

Slava njihovim svetlim imenima!

Anđelić German Patrijarak Srpski, rodio se u Sremskim Karlovcima 29 avgusta 1822 od oca Pavla i matere Ane. Otac mu je bio sveštenik u Karlovačkoj sabornoj crkvi, gde je, kao paroh, i preminuo. Paroh Pavle imao je troje dece: Glišu, potonjega Germana, Stevana, i jednu kćer po imenu Katu, koja je bila udata u Šid za sveštenika St. Novakovića.

Sin Gliša, svršivši gimnaziju i bogosloviju, u mestu svoga rođenja, učio je Filosofiju i pravne nauke u Pešti i u Šarošpataku. Godine 1845 položio je advokatski ispit, i stao u praksu kod svoga ujaka Pavla Šeroglića, znatnoga advokata vojne krajine, u Petrovaradinu. Ovaj posao ostavi 1848, i 20 maja primi u mru Grgetegu kaluđerski čin. Odmah iza toga, kao đakona pošalje ga Patrijarak Josio Rajačić u Trijest, za učitelja u onamošnju srpsku školu, gde je dve godine proveo. Posle se vrati u Karlovce, i godine 1853 postao je arhiđakon i beležnik arhidijecezalne konsistorije. Četiri godine bio je profesor bogoslovije, i s osobitom voljom predavao je Bogoslovlje Pastirsko. Godine 1858 postao je sinđel; 1861 protosinđel; a 1864 arhimandrit, i dobio je manastir Grgeteg u upravu, pošto je pre toga, neko vreme, upravljao Svetosavskim manastirom Koveždinom.

Posle smrti vladike Platona Atanackovića, postavi ga Patrijark Samuilo Maširević za mandatora Bačke jepiskopije u Novom Sadu, a godine 1874 posvećen je za jepiskopa Bačkog.

Još kao arhimandrit, dobio je orden Gvozdene krune trećeg reda, a kao Patrijarak nosio je Gvozdenu krunu prvog reda, i srpskog Sv. Savu prvoga reda.

Kad je patrijarak Prokopije Ivačković došao u mir, Anđelić je postao administrator Mitropolije, a januara 10, godine 1882, instaliran je kao Srpski Patrijarak u Karlovcima.

Godine 1888 slavio je četrdesetu godinu svojega života u kaluđerstvu.

Kao profesor i nastavnik, bio je uvek vredan i marljiv; pazio je svoje učenike a predmet je obrađivao sa dosta n volje i snage.

Kao sveštenik, osobito u ranije vreme, odlikovao se jakim zauzimanjem za sve što je crkveno, i čim se uvećava crkveno blagočinije i krasota pravoslavlja.

Kao pravnik, bio je veoma uvažen za svoje bistre poglede i zrelo suđenje u predmetima pravnim; a kao beležnik i referenat jeparhijske konsistorije nije još stekao sebi ravna!

Crkvu je voleo, školu i prosvetu nadgledao, i narod je svoj, sa svima njegovim osobinama, podpuno poznavao; đake i sirotinju u opšte štedro je pomagao: za njega se slobodno može reći da se je svoga života veoma trudio da čini dela milosti telesne.

Knjige nikakve nije napisao, a pisao je mnogo, i vešt čitalac može opaziti u listu Besedi u Novom Sadu mnoga poučan članak, koji je pisao bački vladika German.

U druženju s ljudma bio je prijatan i pristupačan. Naravi je bio vrlo nagle, što mu je mnogo udilo; okolinu oko sebe imao je vrlo raznobojnu, te pošto je bio gibak, okolina je na njega kad kad štetno uticala. S toga je Patrijarak German delima svojima, kad i kad, nekim ljudima čudan izgledao.

Jedan njegov prijatelj još iz mladosti rekao je o njemu:

— Pravo kažu ljudi, da prilike čoveka menjaju: u Vladici Germanu ja nikad nisam mogao videti onoga Grgeteškog Germana; kao što danas u Patrijarku Anđeliću nema ni traga od onoga što je bio dok je Arhiđakon bio! Badava, ljudi se veoma menjaju, i vreme mnogoga predrugojači!…

Ja bih pak rekao ovako: German je školovanjem i radom do kaluđerstva bio pravnik, legist, dakle konservativac, a njegovi suvremenici, naročito svetovnjaci, bili su za reforme, koje su i pravoslavnu crkvu i manastire s njihovim imanjima, mogao postaviti na sa svim druge temelje. German se od takoga rada bojao i za pravoslavnu veru i za srpsku narodnost. Za to mu se i odupirao svom snagom svoje krepke volje; a kako je, kao čovek jektičav, često u svoje otpore unosio i onu žučnost koju bolest čoveku daje; to je izlazilo vrlo često da se je javljao tiran onde gde je bio samo mučenik!!

Za mlađih godina svi su ga pazili: prvi ljudi bili su radi da su s njim drugovi i prijatelji. U poslednje vreme pak gotovo svi bili su ga ostavili. Među tim se on osećao sa svim miran u svojoj duši…

Umro je 26 novembra 1888, i sahranjen je u Karlovačkoj sabornoj crkvi na sredini, niže amvona, u grobnici, koja je za njega sazidana.

Na pogrebu njegovu govorio je vladika Teofan Živković, njegov od detinstva drug. Govorio je tako da take besede nije čula Karlovačka crkva ni dotle ni posle toga!

German je za života učinio ova veća dobra:

1. Dao je 30.000 forinata da se osnuje fond za pensije profesora karlovačke gimnazije;
2. 20.000 ostavio je pensionom fondu sveštenika karlovačke arhidijeceze.

Dalje njegovo dobročinstvo dovršio je brat mu Stevan, o kom sad ide reč.

Andrejević Svetozar, prosvetni dobrotvor, sin Nikole Andrejevića rodom iz Brusnice, a sinovac Arse Andrejevića, poginuloga u Kragujevcu 1842, u Vučićevoj buni, rodio se u Požarevcu 1839 godine.

Na skoro se je Nikola iz Požarevca vratio u Kragujevac, gde je Svetozar izučio osnovnu školu, a u Beogradu je svršio četiri razreda gimnazije, posle čega je otišao u vojsku, te odslužio dve godine. Posle toga otišao je u Strgare, gde je neko vreme služio pri barutnim magacinima.

Iz Strgara prešao je u Gornji Milanovac, gde je advocirao, kao privatni pravobranilac, i nadgledao imanje koje je otac njegov imao u Brusnici. Neko vreme je u Milanovcu bio i predsednik opštinski. A kad mu otac umre, on dođe u Kragujevac, gde je radio na ekonomiji, i neko je vreme mehanisao.

Bio je to dobar čovek, i činio je u nevolji svakom, ko mu se obratio, a to je i mogao, jer je bio dobroga stanja po nasledstvu od oca i od brata Andre Andrejevića, a nije imao nikoga svog da izdržava.

Oženio se je pred smrt na dve do tri godine.

Andrejević je po svedočanstvu crkvene vlasti umro na prečac 23 marta pre podne 1900.

Pre smrti je Kragujevačkom pevačkom društvu „Šumadiji“ poklonio divnu zastavu, koja vredi na 1000 dinara.

Docnije je učinio raspored sa svojim imanjem, kao što se može videti iz Testamenta, koji odmah za ovim vrstama dolazi.

Testamenat

Dan smrti je neizbežan a i neizvesan pa s toga i činim sledeći ovaj raspored posle moje smrti sa celim mojim imanjem, koga sam ja sopstvenik i jedini naslednik i po rešenju starateljskog sudije kragujevačkog prvostepenog suda od 28 oktobra 95 god. Br 25544, spiska br. 5475.

1. Sve moje poljsko imanje koje postoji u ataru ove opštine do „Iline vode“ ostavljam svima ovdašnjim osnovnim građanskim školama na večito uživanje; no tako da pristup uživanja bude slobodan i ostalom građanstvu ove varoši, i da ga niko ne može zadužiti ni prodati, a prihod što bude donosilo ovo imanje trošiće se na ulepšavanje ovog imanja za uživanje, i na održanje česme, koju sam na istom imanju podigao, a sa istom imovinom rukovaće onaj isti odbor, koji rukuje i sa pok. Milovana Gušića zadužbinom. — Na slučaj ako bi se ovo imanje oduzelo eksproprijacijom, onda sav dobiveni novac od ovog imanja upotrebiće se na osnivanje doma sirotne i napuštene dece ove varoši; a ako dotle bude zasnovan ovakav Fond, onda će se uneti sav novac u taj Fond, pod imenom dobrotvora Andreje i Svetozara braće Andrejevići iz Kragujevca.
2. Kuću moju sa placem postojeću u Paštrmskoj ulici, i tri dućana, sa gornjim bojem postojeća u čaršiji na gornjoj pijaci, ostavljam na uživanje mojoj ženi Milevi do njene smrti ili preudaje, a posle njene smrti idi preudaje, ostavljam na osnivanje doma u ovd. varoši za sirotnu i napuštenu decu ove varoši, sa kojim će rukovati isti odbor, koji rukuje i sa zadužbinom pok. Mil. Gušića, u sporazumu sa opštinskim odborom, i to tako, da se prihod ne kapitališe, no da se upotrebljuje odmah na izdržavanje sirotne i napuštene dece, pa od toga prihoda ma koliko se dece izdržavati moglo. Ovaj Fond osnovaće će se pod imenom zadužbine Andreje i Svetozara braće Andrejevića iz Kragujevca.
3. Ovo imanje, koje na ovu celj zaveštavam i sa kojim će rukovati odbor spomenuti u tačci 2. ako nađu za korisnije, mogu isto imanje i prodati, no takva prodaja mora biti na javnoj licitaciji, i dobiveni novac upotrebiti na celj namenjenu.
4. Mojim sestrama Dragi i Katarini ostavljam moja primanja od g. Jove Atanackovića, penzionara i pok. Jevte Miloševića, biv. kafedž. ovd. koje iznosi u sumi do sada do preko sedamnaest hiljada dinara, i koja se nahode pa izvršenju kod ovd. načelstva, pa u koliko se od njih naplati da podele po pola.
5. Svu pokretnost moju u koliko je još imao budem i koja zaostane posle moje smrti to ostavljam mojoj ženi Milevi u sopstvenost. Ostala primanja moja, ako ih i u koliko imao budem posle moje smrti, to ostavljam mojoj ženi Milevi, da ih ona može naplatiti i upotrebiti na pobolšanje njenog uživanja, na troškove oko moje sarane i podušja, na opravke građevina, a u toj celji ostavljam joj akcije i lozove, ako bi kakve posle moje smrti zaostale, no s tim, da dužna bude da plati dug Upravi fondova u koliko ostane neisplaćen na dućanu kupljenom od Jevte opančara, i da bude dužna upisati mene i mog pok. brata Andreju za dobrotvore zavoda za gluvonemu decu, i za dobrotvora Fonda ovdašnje gimnazije, a sa sumom od po pet stotina dinara.
6. Na ovu celj spomenutu u tačci 5. ostavljam mojoj ženi Milevi, ako bi posle moje smrti ostalo i ma kakvo nepokretno imanje, koje ovim testamentom nije obuhvaćeno.
7. Biblioteku moga pok. brata Andreje, ako je ja za života ne bih predao, to će moja žena Mileva biti dužna da je preda biblioteci V. Škole u Beogradu za tehnički odsek.

Isključujem svaku radnju sudsku po delu moga testamenta, i neodobravam da se moja masa obrazuje, i kao takva, da se nalazi na raspravi kod suda, sem što će sud rešenjem svojim ovaj moj testament oglasiti za snažan.

Testamenat ovaj koji činim pri čistoj savesti i čistom razumu, napisao sam sam svojeručno i sebe podpisao.

2 marta 1900 god. — u Kragujevcu.

— Zaveštalac Svetozar Andrejević, trgov. ovd.

Podpisujemo ovaj testamenat kao svedoci i bili smo sva tri skupa i zajedno pri pisanju istog.

2 marta 1900 g. — u Kragujevcu.

— Kosta S. Simić, advokat ovd.
— Mih. Ilić, prof.
— Mih. Jovanović, krojač.

Da je ovaj prepis veran svome originalu koji se nalazi u aktima mase pok. Svetozara Andrejevića, biv. ovd. trgovca, nesporni sudija kragujevačkog prvostepenog suda tvrdi po naplati takse.

Br. 9753. 27 marta 1900 god. — u Kragujevcu.

— Neosporni sudija Milen Stefanović s. r.

---

Po želji pokojnog Andrejevića, njegova udovica Mileva upasala ga je za dobrotvora Gimnazije Kragujevačke, uloživši na to ime 600 dinara; za dobrotvora Doma za gluvo-neme sa 400 dinara; za dobrotvora Više Ženske Škole u Kragujevcu sa 100 dinara, i najposle je Gimnaziji poklonila velike slike u bogatim ramovima svog pok. muža. A biblioteku pok. Svetozara i brata mu Andre Andrejevića predala je Velikoj Školi u Beogradu. Hvala im oboma!

Andrejević Arsa, član državnog saveta, rodio se oko godine 1790 u selu Brnjici u nahiji seničkoj. Godine 1809, kad je ono Karađorđe s vojskom odstupio od Novog Pazara, onda je i Arsin otac Andreja, sa svojom porodicom, ostavio Brnjicu, prešao u Srbiju, i nastanio se u Brusnici.

Andrejin sin Arsa znao je čitati i pisati, ali se ne zna gde je knjigu učio.

Arsu, kao mladića vredna i okretna, uzme Knez Miloš u svoju službu, te mu je u ratu bio kuvar, i inače momak vrlo pouzdan.

Jednom, razbivši neprijatelja, Knez opazi da Turci, bežeći ispred Srba, vode na konju i jednu ženu Srpkinju. Knez obeća novčanu nagradu onomu ko tu Srpkinju otme od Turaka. Arsa, nahodeći se na brzoj bedeviji, odmah odleti u Turke, rastera ih, ugrabi Srpkinju, i dovede je Knezu, ali novčane nagrade ne htede primiti, pošto je, govorio je on, samo svoju dužnost ispunio. Posle toga slučaja Knez ga još više zavoli, i držao ga je uvek uza se.

Po dokumentima, koji se čuvaju u potomaka, Arsa je u nizu godina dobijao od Kneza razne službe s interesnim nazvanjima. Tako:

Dana 23. 1. 1827. postavljen: nadzirateljem sviju mojih nedvižimih dobara u Kragujevcu: konaka, mutvaka, podruma i poljskih dobara i voobšče svog mog nedvižimog dobra koga nibud imena (To reči Kneževe).

Dana 6. 2. 1830. postavljen je posteljnikom, otmeno dostoinstvo pri ličnosti Našoj u znak primerne privrženosti i tolikogodišnje usluge i sposobnosti, koje su pridobile sovršeno Naše knjažesko blagovolenije.

Dana 14. 2. 1835. postavljen domostroiteljem, vručavajući Vam sve domostroiteljstvo Moje po celoj obširnosti njegovoj.

Dana 16. 2. 1885. ukazom postavljen nadvornim sovjetnikom.

Dana 21. 5. 1885. u društvu s Vulom Gligorijevićem određen za pisara kordonskog na Drini i izdato mu nastavlenije.

Dana 20. 1. 1836. izdato mu objavlenije no kom će, kao domostroitelj, primati iz hazne narodne godišnju platu osam stotina talira.

Dana 3. 7 1836. postavljen komandantom Naše sredotočne vojne komande, u činu polkovnika.

Dana 8. 11. 1836. sprovodi mu se orden nišan iftihar, koji mu je Knez izradio u „premilostivog cara našeg Sultana Mahmuda Drugog.“

Dana 20. 3. 1839. postavljen Našim ađutantom.

Dana 7. 7. 1839. postavlja ga namesničestvo knjažeskog dostoinstva dekretem nadzirateljem dobara knjažeskih i ekonomom dvorskim.

Dana 1. 6. 1841. postavlja ga Knez Mihailo členom Sovjeta Knjažestva Srbskog.

Godine 1842, druge pole meseca avgusta, Knez Mihailo, idući protiv buntovnika Vučića, koji je sa svojom vojskom bio na Metinom Brdu, ulogori se oko Divljega Polja odovud Kragujevca. Štab Kneževe vojske bio je kod petrovačke mehane. Knez nije imao topova a Vučić je bio zauzeo kragujevački garnizon sa svim ondašnjim topovima. Uz Kneza Mihaila, pored drugih savetnika, bio je Arsa Andrejević.

Htelo se pregovarati s buntovnicima, i Arsa Andrejević sa dva pratioca pođe ka Vučiću noseći mu Kneževu poruku.

Prišavši k reci Lepenici blizu one male ćuprije koja vodi ka staroj crkvi, Arsa naiđe na buntovničku stražu, i tu ga Tatar-Bogdan, starešina te straže, ubije iz pištolja.

Glavu Arsinu kažu da je odsekao Panta iz Vinjišta, i odneo u buntovnički logor, a telo je ukopano kod kragujevačke crkve.

O smrti Arsinoj sam je Bogdan Antoniju Šokorcu, predsedniku knjaževačkog okružnog suda, kazao ovo:

„Ja sam se Arsom bio pobratim, i voleo svi ga kao brata; ali je Vučić bio digao bunu na Kneza Mihaila, i ja sam bio s Vučićem a Arsa s Knezom. Arsa je hteo da uđe u naš logor, a ja sam imao zapovest da u logor ne puštam nikoga. Zato mu viknem da stane. On ne hte. Ja pomislim da u buni dobija onaj čija puška prva pukne, pa potegoh i ubih ga na mesto a, pravo da kažem, i sada mi ga je žao!“…

Posle toga, glava je Arsina nađena u kasarni u jednoj furuni, i Arsina žena Smiljana saranila ju je kod tela.

Arsa je po uveravanju njegovih suvremenika bio čovek blage naravi. Knez Miloš ga je veoma pazio i gotovo ga nikad nije puštao od sebe. Jednom, licem na Božić, dobivši od Kneza dopuštenje, Arsa se žurio svojoj kući na ručak. Na ćupriji ispod konaka sretnuvši oficira Živka Davidovića, on se radosno pohvali:

— Eh; sinovče! pusti me Gospodar da danas ručam kod svoje kuće, baš mu hvala!

Još dok je on to govorio, dotrči za njim kapadahija vičući:

— Gospodar’ Arso, vratite se; zove vas Gospodar!

— Ej vesela moja džogo! (Tako je šaljivo zvao svoju ženu) i danas ćeš opet da ručaš bez mene!

Ljudi iz onoga doba hvale Arsu da je svoj uticaj na Kneza svakad upotrebljavao na dobro. Time je dokazivao da je pravi prijatelj Gospodaru. Hvala mu za to!

Bog da ga prosti!

Anastasijević Miša, rodio se 24 februara 1803, u Poreču, od oca Anastasa i matere Ruže.

Miši je jedva bila godina dana od rođenja, a umre mu majka, i otac mu se oženi drugom ženom, po imenu Miljom.

Posle prođu tri godine, pa mu umre i otac.

Od toga doba, malome Miši bila je anđeo čuvar ova njegova neobično dobra maćija Milja.

U Poreču je Miša učio knjigu od 1808 do kraja 1809; za to vreme svršio je bukvar, časlovac, psaltir, i računicu.

Posle tolikoga učenja, izišao je iz škole; ali kako Poreč ostane bez učitelja, to Porečani uzmu za učitelja deci svojoj maloga Mišu Anastasijevića.

Kao učitelj, imao je 16 đaka, od kojih neki su bili od njega, i veći i stariji. Plaćalo mu se na mesec, po 10 para od đaka.

Ostavivši školu, Miša se najmi u dućanu kod Dinulovića, gde je, pored drugih poslova, kuvao sapun i prodavao ga; na mesec mu se tu plaćalo po 6 groša.

Godine 1815, već je bio počeo obrađivati svoj vinogradac, sekao je drva, i, na oranici, prevozio u Poreč te prodavao; a vukao je i lađe uz Đerdap. To radeći, zaslužio je preko leta, 1816 godine, ravno 100 groša!

Joksa Milosavljević, došavši u Poreč za starešinu, postavi Mišu za carinara porečkog, sa 25 groša plate na mesec.

Kad Joksu odmeni u starešinstvu na Poreču Aga Vule Gligorijević, Mita pređe ovom u privatnu službu, i bio mu je podrumar.

Godine 1825, na mesne poklade, Miša se oženi devojkom Hristinom, iz sela Brzaske, na levoj strani Dunava, sproću našega sela Dobre.

Mladence su venčali u popovoj kući, u Poreču, Danilo Stevanović, i mali Obren, sin Gospodara Jovana; prvi kao kum, a drugi kao stari svat. Obojica su bila tako malena, da su ih popeli na stoličice, te da mogu sveće držati na visini prema rastu mladenaca.

Ručak i veselje bilo je u konaku Aga-Vulovu. Na ručku su bile, pored drugih svatova i gostiju, G-đa Kruna Jovanovica, Sava, prvi žena Tenkina, i Vida, žena Vulova. Ljudi pak njihovi bili su svi kod Kneza Miloša, jer je baš tada bila Đakova Buna.

Mišina mlada, Hristina, imala je brata Simu Uroševića, koji je bio sekretar u Kneza Miloša.

Ovaj Sima da Miši deset zlatnih medžidija, i pozajmi mu, bez interesa, dve stotine talira.

S tim novcima, i s nešto uštede Maćine, Miša počne trgovati, najpre živom stokom, a posle jelenskim rogovima.

Na ovoj poslednjoj robi dobio je ravno 40 hiljada groša!

Odmah je načinio lepu novu kuću, i u nju usadio jelenski rog, iz zahvalnosti.

Sad je kupio svoju lađu. Na Dunavu živeći i radeći, bez lađe je bilo vrlo teško: za to je Miša i tu olakšicu sebi nabavio.

Posle nekog vremena, umre onaj Mišin šurak u Kragujevcu, ostavivši iza sebe neko imanjice. Knez Miloš, koji je toga Simu jako voleo, naredi da se raspita za Simine rođake, te da im se preda njegova imovina.

Ova je prilika odvela Mišu u Kragujevac, gde se je, prvi put, predstavio Knezu Milošu.

Predavši mu posmrtninu svoga sekretara Uroševića, Knez da Miši i neku svoju hranu, koju je imao od desetka, da je spusti niz Dunav, i da je proda, jer je dole, tada, bilo ogodno hrane.

Miša spusti lađe u Vidin, gde je bila glad. Prvo pokloni, jednu lađu hrane sirotinji, za zdravlje Kneza Miloša, pa, za tim, nekolike druge lađe proda po vrlo dobru cenu. Posle siđe i u druge varoši do Galca, i svu hranu proda ne može bolje biti.

Iz Galca vraćajući se, morao je nositi novce na saonicama: toliko ih je uzeo za hranu. Bojeći se od lupeža, na tako dugu putu, Miša svrati u Bukurešt da, za te novce, kupi soli. Onda je bio zakupio okna neki Baron Majdan, pa, nalazeći se u novčanoj teskobi, prodavao je so pojevtino.

Miša dođe i zamoli se mlađima da ga puste k Baronu, te da kupi soli. Tada je nosio turske haljine, i oko glave šal. Kad sluga javi Baronu da Miša želi kupiti soli, i kad kaže kako se nosi, ovaj srdito odgovori da nema kad primati takoga kupca.

— Taj će iskati tek koju stotinu hiljada oka!

Sluga, izišavši od gospodara, upita Mišu koliko želi soli?

— Uzeo bih jedan miliun oka, odgovori Miša.

Sluga to brže javi svom gospodaru. I miliun oka oveseli Barona, te Mišu odmah primi, i pusti se s njim u pogodbu.

Miša se potrudi te ovaj miliun uzme što se moglo jevtinije. A kad već prekinu cenu, on će onda na novo reći:

— Gospodine Barone! Ja bih uzeo još jedan miliun oka; ali da date jevtinije od prvoga.

Baron se i začudi, i obraduje; pa, kako mu je novaca trebalo, dâ drugi miliun oka jevtinije od prvoga s cvancikom na svaku stotinu oka.

Kad se i ovo svrši, Miša opet smerno progovori:

— Ja bih kupio i treći miliun oka, ali s cvancikom na svaku stotinu jevtinije od drugoga?

— Ali, možete li vi platiti toliku so? upita Baron.

— Pa ne ću je dići, dok pare ne položim, odgovori Miša.

Majdan da i treći miliun.

Na taj način, Miša se je izbavio od silnih novaca, i od lupeškoga straha, jer je, mesto novaca, krenuo u Srbiju silnu so, koja mu je donela ogromnu dobit.

Knez Miloš ga je za to pohvalio, i otvorio mu još veći kredit.

Od toga doba, nikako se nije ostavljao solske radnje; najpre je ortakovao s Knezom Milošem, a posle njega, s Germanom i Simićima: na posletku su se svi istavili, a Miša je ostao sam vrlo dugo.

Knez Miloš je dao Miši, 17 jula 1833, čin dunavskoga Kapetana, a docnije i čin Majora. S prvim činom, Miša je više bio čuven u Srbiji, gde su ga obično zvali: Kapetan Miša, a s drugim — u Vlaškoj, gde su ga mahom zvali Major Miša.

Kad su se Porečani, godine 1832, po naredbi Kneza Miloša, iselili Dunavu na desnu obalu, i zasnovali današnju varoš Milanovac, onda je i Miša prešao onamo, i boravio je u Milanovcu do 1842 godine, pa se je onda preselio u Beograd.

Godine 1844, kupio je u Vlaškoj prvo veliko imanje; a godine 1863 imao ih je šest velikih i nekoliko malih.

Golemo svoje imanje i, tako reći, svoje nebrojeno blago, Miša je stekao samo svojim neobičnim trgovačkim umom, i besprimernom svojom vrednoćom. Mogao je, kažu, nekoliko nedelja provesti a da ne trene noću (samo bi danju po koji časak odspavao), sve baveći se kojim trgovačkim smišljanjem i računima. Tako radeći, Miša je i mogao steći svoje ogromno imanje. Ni jedan Srbin do sada, koliko se zna, nije mogao reći da je, svoga veka, zaradio toliko, koliko je bio zaradio Major Miša.

Kao zakupac solara rumunskih, pa i nekih madžarskih, Miša je bio stvorio čitavu flotilu na Dunavu. Na 74 njegove lađe služilo je do 500 ljudi. On je imao 23 stalne kamarašije koje su bile na desnoj obali Save i Dunava: u Brčkom, Beogradu, Smederevu, Gradištu, Džedžeracu, Kusjaku, Vidinu, Lompalanci, Rahovu, Nikopolju, Svištovu, Ruščuku, Totrokanu, i Mačinu; i na levoj dunavskoj obali: u Beratu, Zimnici, Đurđevu, Oltenici, i Galcu. U Vlaškoj i Moldaviji, unutra u zemlji, bila mu je jedna kamaramija pri moldavskim oknima, druga u Bakoji, glavna kancelarija u Bukureštu, a Vrhovna uprava u Beogradu.

Može se, bez preterivanja, reći da je na njegovim lađama, po kamarašijama, na imanjima, i u domu, bilo oko 900 do 1000 duša, koje su sve od Majora Miše zarađivale svoj hleb i svoje izdržavanje.

Miša je imao jedno muško dete koje je umrlo u svojoj sedmoj godini, i pet ćeri, od kojih su ga četiri nadživile.

Kad je bio na vršku svojega bogastva, od 1850—1865, imao je, po tačnim računima, koje u gotovini, a koje u dobrima 1.500.000 dukata ili 18.000.000 dinara.

Po meri rastenja bogastva, širilo se je i Mišino dobročinstvo. Ne mogu se pobrojiti prilike i lica na koja je dospevala darovna blagodet Major-Mišina. A naročito je darežljiv bio prema svojim prijateljima, i prema prosveti narodnoj.

Ilija Garašanin, čovek tanke imovine, vaspitavajući dva sina na strani, uzajimao je od Miše, kad mu je god trebalo. Kad je jednom sveo račun svoga dugovanja, video je da taj dug iznosi osam do deset hiljada dukata. Videći to, napiše Miši ovako pismo:

„Moj je dug ogroman, i ja ne znam kako ću ti ga platiti. Sreća je što imam kuću s velikim placem, na dobrom mestu. Šiljem ti priključeni akt, kojim ti tu kuću ustupam. Ti je proceni koliko vredi, pa ako ti ja ne uzmogu platiti ono drugo što mi preko kuće pređe, platiće ti moja deca, ako budu ljudi…“

Miša je tada bio u Beogradu; dobivši ovo pismo, ljutne se, i odmah napiše drugo ove sadržine:

„Ovim priznajem da, pošto sam sveo moje račune s g. Ilijom Garašaninom, našao sam, da ni ja njemu što dugujem, niti on duguje meni“.

Tu izjavu, zajedno s Ilinim aktom ustupanja kuće, udene u jednu kuvertu, pa se digne sam k Iliji. Zastavši u njega dosta sveta, izazove ga u drugu sobu, i rekne:

— „Prijatelju Ilija! Ja sam dosad držao da si ti veliki čovek i umom i srcem, a sad vidih da si kukavica, koja ne svata šta je prijateljstvo. Ja se gušim u zlatu, a ti jedva imaš ovu kuću, koju si stekao za toliko godina svoga ministrovanja, pa i nju sada daješ meni! Zar sam ja Ciganin, da to primim? Evo ti ovoga pisma! I ako ne pristaneš na njega, nikad moja noga tvoga praga ne će preći!“

Ilija otvori pismo, i, pročitavši što piše, pogleda u Mišu, pa mu suze poteku niz obraze. Sad se poljube, kao braća; i tako se stvar izmiri…

Drugom jednom prijatelju oprostio je 40.000 hiljada dukata!

Narodnom pozorištu dao je 1.000 dukata.

Čitaonici beogradskoj, otkad je postala, dokle je god živeo, davao je po 300 cvancika, svake godine.

Ne zna se broja sirotnim devojkama, koje je on udomio, ni malim trgovčićima, kojima je pomogao, niti ostarelim trgovcima koje je izdržavao.

U Rumuniji, gde je najviše imanja i stekao, izdržavao je, o svom trošku, jednu školu za muškarce, i jednu školu za devojče. U tih školama učila su se deca rumunska, bugarska, i srpska.

Ali najlepšu je zadužbinu podigao u Beogradu.

Godine 1863 Miša je dovršio i namestio svoju divnu palatu u našoj varoši, na velikoj pijaci, na koju je potrošio 100.000 dukata.

I tu palatu Miša je poklonio svojoj otadžbini za službe prosvetne!

Miša je veći deo svoga života proveo u Rumuniji; ali je i u Srbiju često dolazio, i bavio se je ovde kad više kad manje.

Godine 1858 bio je predsednik znamenite skupštine Svetoandrejske.

I ako nije mario za politiku, ipak se je družio s ljudma političkima, koji su ga uvek uvažavali, i njegovim se društvom dičili.

Miša je preminuo između 26 i 27 Januara 1885, u Bukureštu.

Čim je glas o njegovoj smrti doleteo u Beograd, odmah su na Velikoj Školi, na Pozorištu, i na Čitaonici istaknute crne zastave, i crkve, gotovo sve u Srbiji, oglasile su smrt velikoga dobrotvora srpske prosvete, i stale se moliti Bogu za njegovu dušu.

Godine 1863, kad je Miša dao svoju palatu na službu srpskoj prosveti, pisac je ovih vrsta, u jednom beogradskom listu, rekao:

„Dokle god traje srpskoga naroda, ime Kapetan-Mišino blistaće se kao alem dragi kamen, ne na onim stranama istorije gde se boj bije, gde se krv lije, gde barut magli, gde vatra proždire ljudska imanja i blaga: nego onde gde božanska kći prosveta, civilizacija, širi među ljudma carstvo videla, carstvo sreće“…

Tako misli i danas!

Večna slava onom koji se je „sećao čim je svašto moći!“

Mišine velike slike nalaze se u Muzeju i u V. Školi, u Beogradu.

Alimpić Ranko, đeneral, rodio se 9 marta 1826 u selu Nakučanima u Pocerini, a preminuo je u Beogradu 4 novembra 1882 godine.

Osnovnu školu svršio je u mestu svoga rođenja, a gimnaziju je učio u Šapcu i u Kragujevcu.

Godine 1842, oktobra 4, stupio je u redovnu vojsku, gde je 17 jula 1845 postao potporučik.

Godine 1846 poslan je, kao mlad oficir, u Prusku, da uči vojne nauke. Iz Pruske je prešao u Belgiju, te se i onamo učio.

Godine 1852, po svršetku vojnih nauka, Ranko se vratio u otadžbinu, i odmah 21 marta bude postavljen za profesora vojne Akademije u Beogradu.

Iste te godine, 12 oktobra, Ranko se oženi devojkom Milevom, ćerkom Petra Vukomanovića, koji je bio brat Kneginji Ljubici.

Kao profesor vojne Akademije, Ranko je ostao dugo; tu je napredovao u vojničkim činovima kako se onda obično napredovalo, prema malenom broju redovne vojske.

Promena u Srbiji od godine 1858 zastala je Ranka kao profesora u vojnoj Akademiji.

Blizak po ženi rođak Obrenovićima, Ranko se jače mešao u pripreme za veliki događaj u Srbiji. Garašanin mu je verovao, i od ondašnjega srpskog dvora zaklanjao ga.

Po dolasku Kneza Miloša u Srbiju, Ranko je neko vreme bi pomoćnik načelniku redovne vojske. Posle je postao načelnik odeljenja u vojnom ministarstvu, pa je tu stavljen u pensiju; a iz pensije je otišao za načelnika okružnog u Krajini; odonuda pak premešten je u Požarevac. Najposle je bio Ministar građevina, i vraćen u Državni Savet za člana, i u tom ga je zvanju i smrt snašla gore označenog dana.

O Ranku ima bogatih obaveštaja u knjizi žene njegove G-đe Mileve: „Život i rad generala Ranka Alimpića“ u Beogradu, 1892, 8-na 738 strana.

Aleksić Anta, oficir i pisac, rodio se u Pančevu 1843, a preminuo u Beogradu 12 novembra 1893 godine.

Aleksić je služio u srpskoj vojsci od 16 februara 1867, kada je postao indžinirski potporučik, do 27 maja 1872; a tada mu je uvažena ostavka na čin indžinirskoga poručika.

Pred prvi srpski rat s Turcima vratio se je u vojsku 21 juna 1876, postavši tada kapetan druge klase. A na taj čin uvažena mu je ostavka 28 februara 1877.

Poslednje vreme svoga života proveo je u pensiji, u Beogradu, gde je i preminuo.

Aleksić je bio vredan pisac; i njegovi su spisi skoro svi težili da olakšaju ekonomne uslove življenja Srbina u Srbiji.

Ovde mu se mogu pomenuti ovi radovi:

1. Satiranje Jelove gore, i o regulisanju Morave. Preštampano iz Radenika. Beograd. 1871.
2. Projekat za ustanovljenje Društva za trgovinu i obrt. Beograd 1871.
3. Radnja oko zasušivanja baruština u Kraljevini Srbiji (Četiri rasprave iz Narodnog Zdravlja) Beograd. 1883.

Aleksić je bio član Srpskog Učenog Društva.

Avramović Dimitrije rodio se u Sv. Ivanu, u šajkaškom bataljonu, 15 Marta 1815, od oca Mihaila i majke Sare.

Kao malo dete, odnesen je bio u Peštu, kuda mu se otad oko odselio, pa je, posle, vraćen u Novi Sad, gde je svršio osnovnu školu i gimnaziju.

Još tada se javila u njega velika ljubav i velika podobnost za slikarstvo. Ne imajući novaca da ode u koju školu za tu veštinu, Avramović je, u nekoga slikara Miše, i nekakoga Talijana, slikao male ikonice na staklu, te je za te svoje prve radove dobijao po koju paru, koju bi štedio da kupi koju knjigu, te da bolje što u slikanju nauči.

Ne gledajući na svoje oskudno stanje, Avramović, u svojoj dvadesetoj godini, ode u Beč, da se bolje nauči u svojoj umetnosti. U Beču je ostao samo godinu dana, pa se, zbog velike svoje siromaštine, morade vratiti kući.

Radeći bez odmora, Avramović nešto zaradi sam, nešto mu da otac, a 100 forinata poklonio mu je Mitropolit Stanković, te, s tom sumom, po drugi put, ode u Beč, i nastavi svoje učenje. Tada se mučio kao niko njegov; radio je od jutra do mraka, a često je gladovao radeći.

Ali baš to prekomerno naprezanje obrati na mladoga slikara pažnju učitelja, koji ga preporuče to bude pozvan u Beograd da slika sabornu crkvu.

Slike Avramovićeve mi Beograđani gledamo često, i nikad ne možemo da ih se siti nagledamo!

U slikanju Svetaca Srba, Avramović je gledao da dobro pogodi narodni karakter u licu i u odelu. I to mu je svuda išlo za rukom.

Posle je, po želji Kneza Karađorđevića, slikao i topolsku crkvu.

Srpska vlada, videći njegovo odlične sposobnosti, posla ga, godine 1846, da proputuje po Srbiji, da potraži po starim manastirima i crkvama starinske srpske slike, i da snimi što bude važno ili po samom predmetu, ili po odelu u svetaca.

Avramović svrši taj posao vrlo uspešno, i Ministarstvu Prosvete podnese, još te godine, svoj opis.

Zadovoljna ovom radnjom mladog umetnika, srpska vlada pošalje ga, druge godine, u Sv. Goru, da u onamošnjim manastirima potraži ono što bi zasecalo u istoriju i u umetnost.

Na ovom putu, Avramović je pohodio Carigrad i Solun, razgledao svetogorske znamenitosti, pobeležio i precrtao mnoge dragocene spomenike srpske.

Vrativši se u Beograd, Avramović je napisao, i o državnom trošku štampao:

1. Opisanije drevnosti srpskih u Svetoj (Atonskoj) Gori, s 13 litografisanih tablica. U Beogradu 1847 (1849), u velikoj 8-ni strana 82;
2. Sveta Gora sa strane vere, hudožestva i povesnice. Opisana Dimitrijem Avramovićem, živopiscem, u Beogradu, 1848, u 8-ni, strana 180.

Oba ova dela vrlo su zanimljiva kako za geografa, i istorika, tako i i za umetnika.

Osem ova dva dela, Avramović je štampao:

1. Koredžija, prevod s nemačkog, 1845, i
2. Zlatna Zrna, dve sveske, u Beogradu 1846.

U rukopisu je ostavio:

1. Zlatna Zrna, svesku treću;
2. Šaljivi Kalendar, i
3. Živote srpskih živopisaca.

Oko ovoga poslednjega spisa ponajviše se trudio, zbirajući podatke sa svih strana; ali, na žalost, niti ga je dovršio on, niti ga je ko drugi, posle njegove smrti, nastavio…

U poslednje vreme bio je otišao u Novi Sad, gde je slikao crkvu Sv. Jovana.

20 februara 1855, na glas da je ruski car Nikola umro, Avramović padne od kaplje; posle tri dana, udar se ponovi, a 1 aprila dođe i po treći put, te mu prekine žicu života.

Avramović je sahranjen u porti Sv. Jovanjske crkve, u Novom Sadu¹.

Živeći u Beogradu, Avramović je, o svom trošku, izdržavao Joakima Vujića, zaslužnog srpskog književnika!

Bio je veliki umetnik, i veliki rodoljub.

Bog da ga prosti! Slavan mu pomen do veka!

---

1. Kukuljevića-Sakcinskoga Slovnik 13—15. ↩︎