Категорија: A-Š

Avakum Đakon rodio se u Bosni, blizu manastira Moštanice, od prilike, godine 1794.

Knjigu je učio i zađakonio se u manastiru Moštanici, kod duhovnika Đenadija Šuvaka.

Posle nekog vremena, turska sila i razne globe dodijaju duhovniku Đenadiju, i on, sa sinom svojim Stojanom, koga je rodio dok je bio mirski sveštenik, i s ovim Đakonom Avakumom, ostavi Moštanicu, i pođe u svet, da traži kakvo mirnije mesto. Za njima trojicom pođe i starica Avakumova majka, koja, sem toga sina, nije imala nikoga od roda.

Pešice su svi četvoro prešli celu Bosnu i Rujno, pa su se, najposle, stanili u Trnavi, u manastiru Blagoveštenju, kod igumana Pajsija Ristovića, koji je tada bio ostao u manastiru gotovo sam, te je njih jedva dočekao, da mu pomognu i u crkvi, i u parohiji, i u domaćim radovima…

Ne lezi vraže, na skoro po njihovu dolasku, buknu ona nesrećna Hadži-Prodanova buna, te Turci dođoše, uhvatiše Pajsija, Đenadija, sina mu Stojana, i Đakona Avakuma, na ih sve okovane oteraše u Beograd, i baciše u tamnice.

Pajsija, s velikih brojem drugih Srba, nabiše Turci na kolac najpre, pa je onda bio red na Đenadija, na njegova sina Stojana, i na Đakona Avakuma.

Đenadije, da bio sačuvao glavu sebi i sinu svom, dogovori se s ovim, pa zajedno izjave da hoće da se poturče. Pozovu na to i Avakuma, ali on ne htede.

Turci Đenadija i sina mu odmah oslobode, te se oba poturče, i otac se nazove: Mula-Salija, a sin Redžep¹.

Đakon Avakum bio je mladić neopisane lepote. Turci su veoma želeli poturčiti ga; i sklanjali su ga i rečma i obećanjima, da pređe u njihovu veru; ali ga nikako nisu mogli skloniti.

Najposle, kad je došao čas da se pogubi, dali su mu da ponese kolac, na koji će ga živa nabiti, a on je, noseći ga beogradskom ulicom, iz glasa pevao ovako:

„Nema vere bolje od Hrišćanske!
Srb je Hristov, raduje se smrti;
Strašni Božji sud i Turke čeka,
Pa vi čin’te što je vama drago!
A skoro će Turci dolijati,
Bog je svedok i njegova pravda!“

Crna njegova majka, baš u taj strašni čas, pristupi mu, i stane ga nagovarati da se poturči, te da sačuva svoj život, a Bog će mu oprostiti, pošto to čini od goleme nevolje!

Na take reči, soko mladić vikne na novo pevati, i pesmom majci odgovarati:

„Majko moja! na mleku ti hvala!
Al’ ne hvala na nauci takoj!
Brzo ćeš se obradovat’ sinu,
Dok pred Božje izidemo lice;
Smrt izbavlja od svakijeh beda;
Cvet proletnji tek za zimom ide.
Blago tome ko ranije umre;
O manje je i muke i greha,
Pa što kome Bog i vera dadne;
A još ima braće na svijetu!“

Došavši na samo mesto pogibije, Turci opet uzmu sklanjati Avakuma da se poturči, te da tako mlad ne umire pre vremena.

— A, zbilja, reći će mladić, smešeći se: — umiru li i Turci kad god?

— E, pa umiru, da Bog me!

— Onda je sve jedno, à pre, à posle: što pre umrem, o manje mi je greha…

Videći ovoliku tvrđu u veri svojoj, i ovoliko neplašenje od smrti, Turci mu se smiluju, te ga ne nabiju živa na kolac, nego mu srce probodu nožem, pa ga, mrtva, nabiju na kolac, i usprave među ostale mučenike, pored puta koji je od Stambol-kapije vodio k Terazijama?

Tako je junački svršio svoj život mlađani Đakon Avakum!

Slava mu do veka!

1. I Đenadije i sin mu, uz časni post, godine 1815, prebegnu u Zemun, pa Đenadije ode Mitropolitu Stratimiroviću, i ispovedi mu što je u nevolji učinio. Stratimirović ga pomaže sv. mirom, i da mu vlast, osem liturgije, sve druge službe da može služiti. Docnije se je Đenadije sa sinom nastanio u Nemačkoj Gradiški gde su, posle tri godine, oba umrli. ↩︎

Abraš Nikola rodio se u selu Bukovči, blizu Negotina.

On je bio kapetan i pobratim Veljkov. Priča se da je bio junak kao i Veljko; i to se može verovati, jer je odista Veljko milovao bratimiti se samo s junacima, i s ljudima inače odličnima.

Kad je Veljko pao, Srbi u Negotinu, ne mogući se dalje držati, i misleći povlačiti se, pleli su neke lese od pruća, bacali ih preko Negotinske Bare, pa ih posipali krovinom i zemljom, i tom moštanicom, lagacko su prelazili na drugi breg, onamo u gaj manastira Bukova, desno od mesta Bratujevca.

Tim lesama, lagano idući, ljudi su, kako tako, prelazili, dokle Milutin, Veljkov brat, ne povede Veljkove hatove s blagom, da i njih tom slabačkom moštanicom prevede. Konji teški a nemirni, isprovaljuju lese, pa se mnogi i podave u Bari, tek moštanicu sa svim iskvare. Oni ljudi koji su, posle tih konja, nailazili na moštanicu od lesa, upadali su u vodu, pa su se neki davili, a neki su izdirali na breg, noseći na sebi silnu vodu. Od te vode bila se je obala toliko raskaljala, da su se klizali, i na novo u vodu padali, i oni koji su se jednom bili dočepali brega.

Tom prilikom je mnogo novaca, i drugih stvari od vrednosti, otišlo bari na dno!

Stanojka, žena Milutinova, bila je tada pala u vodu; i bi se udavila, da je nije neko uhvatio za kose, i izvukao na breg; ali među tim, ona se je rastala od muža, i jedva su se, posle mesec dana, našli i sastali!

Nikola Abraš, ispraćajući iz utvrđenja negotinskih ljude i stvari, poslednji je ostavio grad i grob svoga junačkog pobratima.

I on je mislio da Baru može preći na konju. Za to je, na jednoj Veljkovoj bedeviji, nagazio na vodu; ali mu se kobila udavi, a on, koje plivajući a koje gazeći, pun vode, izdere u gaj manastira Bukova.

Umoran od tolikoga posla, tužan za tolikih gubitkom, a dremovan od toliko dana nesanice, Nikola, u prvoj čȅsti, legne i zaspi, što ’no vele kao zaklan.

Turci, među tim, osetivši neko kretanje u Srba, pođu okolo, oko Bare, da motre šta to biva. Neki Turčin iz Lomnalanke rodom, na dobru konju, s nekoliko druga, išao je vencem iznad Bare, i motrio ne će li gde videti šta rade Srbi. Na jedan mah, pričao je taj Turčin docnije, začuje u česti da neko, spavajući, jako hrče. Priđe bliže i vidi čoveka koji je legao ničke i spava. Videći to, Turčin ne htene spavača gađati pištoljem, nego siđe s konja da mu, živu, sabljom odseče glavu. Konja je držao levom rukom za uzdu, a desnom isuče sablju, i zamahne, ali, u taj mah, konj mu se trgne, i omete ga te spavača i ne dirne, nego samo načini neki tutanj.

U jedan put spavač se trgne, i Turčina ščepa za noge rukama, i stane ga silno stezati i gristi zubima. Konj opet, uplašivši se od toga komešanja, stane se trzati na zad.

U toj svojoj nevolji, Turčin poviče drugovima:

– Pomagajte! Pomagajte!

Dvojica od drugova mu dotrče i, iz preka, pištoljima ubiju spavača, pa mu posle odseku glavu i odnesu u logor.

U logoru, neki Turci, koji su bili bliže k srpskoj granici, videvši tu glavu, poviču:

— Mašala! To je stvorena glava Nikole Abraša!

I posle su se veselili toga radi.

Turčin iz Lomnalanke, kome se ovo dogodilo, pričao je, mnogo docnije, ovaj slučaj Knezu Marku Petroviću, iz Negotina, a ovaj g. Živku Davidoviću, po čijem kazivanju ovo je i napisano.

Ali se i drugojače priča za drugu polu Abraševa života. I, po ovom drugom pričanju, izlazi da je onaj spavač bio neki drugi branilac Negotina, a ne glavom Abraš. Evo ovoga drugoga pričanja:

Abraš je, po što mu se je udavila kobila u Negotinskoj Bari, i on peške izdrěo u manastirski gaj, našao nekoga svoga rođaka, s konjem, pa mu uzeo konja, i otišao preko Miroča na selo Dobru, gde ga je prevezao preko Dunava, i otišao u Belu Crkvu, gde je, s porodicom svojom, živeo neko vreme. Nemci ga, na iskanje Turaka, uhvate i predadu u Adakale. Redžep-Paša baci ga najpre na velike muke, pa posle digne vešala, da ga obesi; ali Abrašu pometnu prijatelji, te uteče iz tamnice, skoči u Dunav, i ispliva na obalu austrîsku. Uzevši svoju porodicu, odseli se u Vlašku, u varoš Trgovište, a odande pređe u mesto Dugo Polje.

Turci, proptavši da je Abraš tu, stanu navaljivati na Vlahe, da im ga dadu. Osetivši to, Abraš se odmetne u hajduke, i svetio se je svakomu, koga je god držao za neprijatelja svoga, ili naroda srpskoga!

Posle nekog vremena, vlast vlaška uhvati ga; ali ga ne preda Turcima, nego ga sama osudi da robuje u oknima, gde se vadi so.

Ni tu Nikola nije ostao dugo. Uvrebavši priliku, ubije nastojnika, pa sve druge sužnje pozove, da beže kud ko hoće. Sam pak ode u selo Valjamare, nekom svom pobratimu, koji ga skloni dokle potera nije prošla. Posle toga, Abraš pređe u Austriju, ali ga i onamo uhvate, i zatvore u tamnicu, u Karansebešu. Iz tamnice Abraš uteče, vrati se u Vlašku svom pobratimu, dokle zametne trag, pa je produžio hajdukovati.

Čuvši da se u Srbiji malo primirilo, Abraš povede porodicu u otadžbinu, da bar nju vrati na svoje ognjište, pa on, posle, kud mogne; ali ga sad opet okupi potera. On, po treći put, pobegne svom pobratimu, koji ga lepo primi, ugosti, i napoji, pa, rastavivši ga od oružja, na spavanju navede poteru, koja sveže i Abraša, i sve mu drugove, pa ih drugi dan, na kutnjem pragu, pokolju kao piliće!

Žena njegova s decom, posle toga, vrati se u Srbiju, na imanje u selu Bukovči, gde mu potomci žive i danas.

Abdula Marko (Todorović) rodio se u selu Matejevcu, više Niša, 1780 godine.

Marko je, kao dete, učio knjigu u Nišu. Ubivši kamenom neko Ture, uplaši se od osvete, i uteče u selo Šiljegovac pod Jastrepcem, odakle, docnije, siđe u Paraćin; a kad ga Turci i tu opaze, pobegne u Požarevac gde je, najpre, služio a posle je trgovao u ortačini s nekim poturčenjakom, Srbinom iz Dubravice, koga su obično zvali Abdula.

Za prvoga srpskoga ustanka, Marko se brzo odlikovao u bojevima, i postao je barjaktar u vojsci. U jednom sukobu na Paraćinu, ranio se bio u levu ruku. Dok se od te rane lečio, bio je carinar na Ramu.

Godine 1813, pobegao je i Marko u Nemačku; ali godine 1815, čim je čuo za takovski ustanak, vratio se je u Srbiju, i počeo biti se s Turcima. U jurišanju na turska požarevačka utvrđenja, Marko se veoma odlikovao; tu je obratio na se pažnju Kneza Miloša; i tu je bio po drugi put ranjen.

Knez Miloš, pošto se utvrdio mir, postavi Marka Todorovića za kneza nahiji požarevačkoj i, po imenu nekadašnjeg mu ortaka, nazove ga Marko Abdula, premda su njega i dotle mnogi zvali Abdulom.

I tako ime Abdula ostane Marku Todoroviću do smrti. I sada se potomci njegovi zovu Abdulići.

Najpre je Abdula bio starešina gotovo celoj požarevačkoj nahiji, i boravio je u Požarevcu; a docnije stavljen je pod vlast Jove Milosavljevića, kad je ovaj postao Veliki Serdar Podunavski.

U proleće godine 1821, na pozivanje grčkih eterista iz Vlaške, i na podbadanje Marašli-Alipašino iz Beograda, Marko Abdula i Stevan Dobrnjac, knez požarevačke Morave, a brat Petra Dobrnjca, pođu da dignu bunu na Kneza Miloša, da se odvoje od njegove vlasti, da dobiju berate za se (kao što im je obricao Marašlija), pa da budu nezavisni gospodari svaki na svojoj knežini!…

Knez Miloš dozna odmah za tu bunu, pa je uguši u samom njenom početku. Videći da im se namera izjalovila, Abdula i Dobrnjac pobegnu: prvi u moravske lugove, a drugi preko Paraćina u Leskovac Šašit-Paši pod zaštitu.

Posle nekoliko dana lutanja i gladovanja po lugovima, Abdula se sam preda Knezu Milošu, koji mu oprosti pogrešku, ali mu ne vrati vlasti koju je imao do toga slučaja.

Posle toga, Abdula je živeo u Požarevcu, kod svoje kuće. Godine 1823, baš u oči Sv. Save, Abdula je bio na večeri u nekoga pisara Vase, gde se je duže zadržao. Dockan u veče, po mraku, vratio se je kući. Baš pred vratima od njegove avlije, grune iz mraka puška, i on ostane mrtav na mestu.

Pokret, koji su bili krenuli Abdula i Stevan Dobrnjac, trajao je od 25 Marta samo do 9 Aprila. On se u narodu i u istoriji zove: „Abdulina Buna.“