Категорија: A-Š

Tomić Ilija, prosvetni dobrotvor, rođen je u Bosni 1823 godine. Trgovački poslovi vukli su ga niza Savu, pa docnije i niz Dunav. U poslednje vreme bio se stanio u Požarevcu, gde je i preminuo 2 jula 1892. Sahranjen je s velikim učešćem požarevljana.

Tomić je posle svoje smrti ostavio 30.683,99 dinara.

Svojim testamentom, koji je sudski utvrđen, odredio je:

1. Za podizanje srpske pravoslavne gimnazije u Sarajevu 18.000, dinara u zlatu. Ova se suma ima predati upravi fondova na priplod, kao fonad pod njegovim imenom. Sav ovaj novac, s interesom, uprava fondova predaće srpskoj pravoslavnoj opštini u Sarajevu, kad ova bude podnela dokaz, da je obrazovan fonad pok. Tuzlića, i da je pristupila k zidanju srpske pravoslavne gimnazije u Sarajevu, jer se i ovaj Tomićev novac ima pridružiti fondu pok. Tuzlića, a i za nj će važiti isti uslov i propis koji i za Tuzlićev fonad važi.
2. Na siromašne učenike u Velikom Gradištu — 500 din.
3. Na siromašne učenike u Požarevcu — 500 din.
4. Crkvi u Velikom Gradištu — 1000 din.

Sve što preteče po izmirenju gornjih odredaba ima pripasti opštini požarevačkoj za zidanje osnovnih škola. I ovaj novac poslaće se upravi fondova na priplod na knjižicu, u kojoj će se označiti Fonad Ilije Tomića trgovca iz Požarevca za zidanje osnovnih škola.

Ovi novci, s interesom, predaće se opštini požarevačkoj onda kad ona podnese dokaz da je pristupila građenju osnovnih škola.

Tomić Blagoje, rodio se je 1779 godine u selu Kniću, u Gruži, a otac njegov, Toma Radulović, doselio se ozgo od Senice.

Blagoje je bio čovek otresan još za prvoga ustanka. Godine 1815, kad su Milošev brat Jovan i drugi prijatelji njegovi hteli se zakrviti s Turcima, oni su došli u Knić, Blagoju Tomiću, pa su s njim u društvu udarili na Turke poreznike u selu Konjuši, potukli ih, i poreske novce koje su od njih uzeli, odneli Knezu Milošu da ih upotrebi na narodni ustanak.

Posle toga, Blagoje Tomić se je nalazio uvek uz Kneza Miloša kao njegov momak. Kad je pak Vučić postao Gruži starešina, Blagoje ostavi momaštvo i ode u Knić kući, gde je živeo do smrti.

Knez Miloš, puštajući Blagoja iz svoje službe, dao mu je pismo kojim njega i njegovu kuću za svakad oslobođava od poreza i od svih dažbina državnih i opštinskih.

Pred smrt svoju, Blagoje se razboli, pa naredi da ga odnesu u manastir Vraćevšnicu, u okolini koje je proveo mnoge važne dane. Tu je preminuo 2 novembra 1834 godine, pa je tu i ukopan.

Za Blagoja Tomića priča se da je bio ružne naravi kad se budi iz sna. Jer, čim se trgne, ščepa oružje i, onako bunovan, hoće da ubije, ne gledajući ko ga je probudio. Za to je, kažu, žena njegova vezivala za nogu njegovu uzicu, pa bi izišla na polje, i s polja ga vukla i drmala za nogu da se probudi!

Todorović Miloje, rodio se u selu Crnči, u jagodinskoj nahiji, od prilike 1762 godine.

Već po godinama vidi se da je za prvog ustanka bio čovek zreo. On je ne samo među prvima ustao da se bori, nego je na brzo postao vođ ustanika u Levču i Temniću. Njegova, se vlast pružala, od Morave više Jagodine pa čak do Trstenika. Pod njegovom komandom bili su, kako Jokić priča, Stevan Jakovljević, Nikola Babović iz Grabovca, Mijuško N. buljubaša koji se je u jurišu na Jagodinu 1804 osobito odlikovao, i Mijalko Šaponjić, takođe buljubaša.

Knez Miloje Todorović umro je 1832, i ukopan je kod manastira Jošanice. Na grobnoj ploči, koju mu je postavio sin Jevta Todorović, izrezana je slika Milojeva, do prsiju, sa sabljom u ruci, a pod slikom su ovi stihovi:

„Čuj otac od sina
Na grobu t’ spomena:
Ja na grobu tvom
Ne treba da ridam,
Jer u srcu mom
Još tvoj ponos imam.
Još đenerala Mihaljevića,
Ti si kaplar bio,
I Napoleona ti si s njime bio.
Ka’ vojvoda srpski, s Karađorđem ti si
Razgonio Turke, te te slavi vila,
U Carigrad prvi za svoj rod si išao,
Žrtvovao si život, kroz bede si prošao,
Kao člen soveta skončao si leta
Nek’ ti je večna pamet dok traje sveta“!

Ovi stihovi u nekoliko dopunjuju biografiju Milojevu. Za to ih i uvršćujem ovde.

Todorović Lazar, rodio se je u selu Kaoni u nahiji šabačkoj, oko godine 1781. Otac mu je bio imućan trgovac, i želeo je školovati svoga sina. Osem toga, Lazar je imao strica, kaluđera u Fruškoj Gori. Otac, čovek imućan, i stric, kaluđer, dogovore se i Lazara dadu u Karlovce, te svrši gimnaziju.

Po svršetku gimnazije, Lazar ode u Segedin, gde je dve godine slušao filosofiju.

Kad se godine 1805 vrati u otadžbinu, uzme ga Jakov Nenadović sebi za pisara. I od toga doba, do godine 1813, Laza Todorović nije se nikako odvajao od Jakova.

U Karađorđevu Protokolu nahodi se zapisano samo to kako je Lazi Todoroviću dat pasoš, iz Topole za Šabac, i konji na svakoj pošti da mu se daju!

Godine 1813, posle propasti Srbije, Lazar Todorović je prešao s Jakovom u Srem, a posle je s njim otišao u Rusiju.

Nahodeći se u Rusiji, Todorović je, od strane Karađorđeve, pisao onaj izveštaj ruskom caru o stanju Srbije, koji je štampan u Glasniku 4, 152 — 184.

Kad su Srbi po drugi put ustali na Turke 1815, Laza Todorović nahodio se još u Rusiji. Otuda se je vratio u otadžbinu 1819, i Knez Miloš ga je odmah uzeo u svoju kancelariju za pisara.

Godine 1827, Lazar je slan u Carigrad, kao deputat po narodnom poslu, a docnije je jednom i u Rusiju išao, po naredbi Kneza Miloša.

Godine 1835 bio je član „ispravničestva“, kako su se onda zvale okružne uprave i sudovi.

Pripadajući onoj stranci koja je tražila ustav, Todorović je, po odlasku Kneza Miloša iz Srbije, postao član zemaljskoga saveta.

U tom zvanju ostao je i pri Knezu Mihailu, pa i pri Knezu Aleksandru koji je 1842, po odlasku Kneza Mihaila, izabran za kneza srpskog.

Kao član saveta, kao čovek školovan i veliki prijatelj novom redu stvari, Todorović je 16 oktobra 1843 poslan u Carigrad za kapućehaju srpskog.

Čovek težak, pun, a već u godinama, Todorović se mnogo branio da ne ide na tako daleki put, navodeći da lasno može tamo i umreti.

— E, Bog me, Lazo brate, rekao mu je šaljivi Prota Nenadović: — to ti je s tvoje pameti: što nas neučene ne šalju? (Tojest, što si čovek učen i pametan, poveravaju ti tu službu).

Todorović je osem srpskoga jezika, govorio nemački, latinski, i ruski.

I odista je Todorović ostavio kosti daleko od otadžbine. On je umro u Carigradu 1 februara 1846.

Opevao ga je vaseljenski patrijarah, pa su ga ukopali kod crkve Sv. Petke u Hasćoju.

Kad je stigao u Srbiju glas o smrti njegovoj, vlada je naredila, te su tri dana u svim crkvama zvona glasila smrt zaslužnoga pokojnika, i svuda su držani parastosi za njegovu dušu.

Na grobu njegovu u Hasćoju čita se ovaj zapis:

Ovde počiva telo polkovnika i raznih ordena kavalera, Lazara Todorovića, srpskoga pri Bl. Porti otomanskoj kapićehaje, u selu Kaoni, okružju šabačkom, knjažestvu Srbiji, godine 1781 rođenog, otečestvo svoje, u raznim zvanijama, oko 40 godina revnosno posluživšeg, i godine 1846, u Carigradu predstavivšeg se.

Pamjatnik ovaj za vječni spomen podiže mu familija njegova.

Grob je visok, od mramora je, i vrlo je lep.

Todorović M. Velimir, dobrotvor srpske prosvete, vanbračni sin Kneza Mihaila Obrenovića Trećeg, rodio se u Rohiču 20/8 maja 1849 godine od matere Marije Berghauz, kćeri jednoga veterinara. Na krštenju, u katoličkoj crkvi, dobio je ime Vilhelm. Svoje prvo detinjstvo proveo je u Rohiču dosta jadno i žalosno. Otac njegov, baš s toga čemernog detinjeg stanja, po savetu Dra Paceka, pošlje ga 1857 godine u Beograd. Ovde je bio u kući Antonija Radivojevića, nastojnika nad dobrima Kneza Mihaila. Sa sinom Antonijevim Živkom Velimir je 1857 stupio u osnovnu školu, a godine 1860, opet zajedno sa Živkom, ušao je u gimnaziju.

Godine 1866 Velimir je svršio beogradsku gimnaziju a 18 septembra te iste godine prešao je u pravoslavnu veru. Kum mu je bio Mitropolit Mihailo a krštenje je svršeno u mitropolitskoj kapeli. Na krštenju dobio je ime Velimir koje je, u ostalom, on nosio još od svoga dolaska u Beograd.

U jesen godine 1866 odveo je Karlo Betan, sekretar za stranu korespondenciju, Velimira i Živka u Ženevu, u pansionat Olivijea Venela, gde su učili viši tečaj gimnazije. Knez Mihailo 1867 putujući u Pariz na svetsku izložbu svratio je u Ženevu, i video Velimira. Posle tragične smrti Kneza-mučenika, Velimir je, na kraju juna, došao u Beograd, i tu mu je saopšten akt donacije kneževih naslednika. Gospođa Perka Bajićka, rođena sestra Kneza Mihaila, i sinovi druge kneževe sestre, tada već pokojne Savke Nikolićke, poklonili su, kao što se u sudskom aktu kaže, Velimiru M. Todoroviću, pitomcu pok. Kneza Mihaila, 30 hiljada dukata ćesarskih u rumunskim ruralnim hartijama, ne računajući, u tu sumu i kupone, i mošiju Negoj (10.000 jutara zemlje) u Rumuniji, na Dunavu sprođu Lom-Palanke. Za tu donaciju vezani bili neki uslovi, od kojih su se Baron F. Nikolić, i pokojni Baron Miloš Bajić, sudskim putem odrekli godine 1883.¹

Pri primanju akta donacije u drugoj poli juna 1868 Velimiru su postavljeni za tutore: Mitropolit Mihailo, Đorđe Petrović predsednik kasac. suda, i Živko Karabiberović iz Beograda.

Godine 1870 avgusta 19 Velimir je proglašen za punoletna, i predano mu je imanje na rukovanje.

U jesen godine 1968 Velimir je otišao u Hohenhajm u Virtenberškoj, sa svojim prijateljem Živkom Radivojevićem, radi izučavanja poljske privrede. U Hohenhajmu ostao je ljetnjeg semestra 1870, a posle je prešao u Minhen, gde je na universitetu slušao kemeralne nauke.

Svršivši nauke, Velimir se stalno smestio u Minhenu, pa tu je 31 januara 1898 i preminuo na prečac.

Velimir je bio lepo vaspitan i solidno školovan čovek. On je potpomagao mnoge đake Srbe, koji su dolazili u Minhen da se školuju.

Testamentom svojim, sve svoje imanje, osem nekolikih sitnijih legata, ostavio je svojoj otadžbini Srbiji, na unapređenje prosvete. Sve to imanje ima biti jedan fonad, jedna zadužbina, koja će se zvati Velimirovac (Velimirijanum), i njim ima da upravlja Državni Savet Kraljevine Srbije.

Slava imenu Velimirovu!

---

1. Pošto je Knez Mihailo poginuo u Topčideru 29 maja 1868, njegovi naslednici došli su u Beograd da prime nasledstvo. Onda se u Beogradu pričalo, da su oni bili zauzeli sve i ne pomišljajući na Velimira. Tada im je, kažu, drski Doktor Pacek rekao:
   — Vi, gospodo, i ne pominjete rođenoga sina Kneževoga, a već razdeliste sve pokojnikovo imanje, koje vam je predao đavo a nije Bog!
   Oni tada odvoje ono što je gore imenovano i ostave Velimiru! ↩︎

Tirol P. Dimitrije¹, rodio se u Čakovu, u Banatu, 31 maja 1793 godine.

Učio se u mestu svoga rođenja, u Temišvaru, Kečkemetu, i u Požunu.

Godine 1829 prešao je u Srbiju, i postao domaći učitelj u kući g. Jevrema Obrenovića, gde je proveo preko 12 godina.

Sa sinom g. Jevrema išao je u Odesu gde se bavio dve godine.

Po povratku iz Odese, postao je inspektor državne štamparije u Beogradu.

Godine 1842 ostavio je Srbiju i prešao u Madžarsku; onamo je posle najviše živeo u Temišvaru.

Tu je neko vreme bio učitelj srpskog jezika u gimnaziji, i upravnik mesnih srpskih škola.

Preminuo je 18 marta 1857 u Temišvaru.

Tirol je pisao i prevodio mnogo. Ovo su njegovi književni radovi:

1. Privjestvovatelna knjižica upotreblenija radi srpske junosti, u Budimu, 1819;
2. Banatski Almanah za godinu 1827, 1828, u Budimu;
3. Slavenska gramatika, sad prvi put na srpskom jeziku izjašnjena. Prva sveska, u Beču, 1828;
4. Nemačka gramatika za upotreblenije srpske mladeži, u Budimu, 1830;
5. Političesko zemljeopisanije za upotreblenije učeće se mladeži, u Beogradu, 1832;
6. Načertanije učenog srpskog društva, u Beogradu, 1835;
7. Sila prijateljstva ili Don Žuan i Dona Teodora, u Beogradu. 1835;
8. *Mnjenije o upotrebljavanju stradatelne častice *se* *, u Beogradu, 1836;
9. Mesecoslov za godinu 1836, 1838, 1842, u Beogradu;
10. Uranija, za godinu 1837, i 1838, u Beogradu;
11. Podvigi Dimitrija Maksimovića Knjaževića, popečitelja odeskog učebnog okruga, i prezidenta odeskog obščestva istorije i drevnosti, u Beogradu, 1841;
12. Njeskolko slov o tom pišut li Serbi bukvami svojego izobretenija, u Odesi, 1841;
13. Odrivak iz Venelinove istorije o Slavenima, u Beogradu 1841;
14. Dokazivanje da su slovenski narodi primili hristijanstvo još pre Kirila i Metodija, u Beogradu, 1841;
15. Pregled vojenog života i podviga Mihaila Andrejevića Miloradovića, u Beogradu, 1841;
16. Mala srpska gramatika za Nemce, u Novom Sadu, 1851;
17. Kazivanje starih Trebješana i arhiva serdara Mališe i kapetana Boška Bućića Nikšića, u Beogradu, 1842, (Bez imena);
18. Vozsojedinenije unijata s pravoslavnom crkvom u Rusiji, u Moskvi, 1841;
19. Zabavni kalendar Vinka Lozića za 1830, u Budimu;
20. Sitnice iz pravopisanija, u Odesi, 1841. (Pod tuđim imenom).

I u rukopisu je ostavio dosta sastava ali se ne zna šta je sad s njima.

Dopuna

Tirol P. Dimitrije štampao je (bez imena) u Beogradu 1842 knjigu:

Kazivanja starih Trebješana, i arhiva serdara Mališe i kapetana Boška Bućića Nikšića.

---

Godine 1896 neki A. Marković štampao je u Odesi:

Arhiva serdara Mališe i kapetana Boška Bućića-Nikšića, u jedno skupljena i iznova prepisana sinom ljubiteljem starijeg Trebješana radi mladeži srpske. Velika 8-na str. 46.

Ovde se priča kako su ti dokumenti o preseljenju Trebješana došli Tirolu Dimitriju u ruke.

---

1. Knez Miloš, rasrdivši se jednom na one koji ostavljaju svoja prezimena, i uzimlju tuđa, napisao je (Srpske Novine 1836. br. 1) za Tirola ovo: „Dimitrije P. Tirol, nije iz Tirola pa da se zove Tirol, no Vlah i Čakova, i tako treba i da se zove. Ili budući da mu je ocu bilo ime Panta, treba on da se zove i piše Dimitrije Pantić, Vlah iz Čakova“. ↩︎

Tešić Raka, rodio se u selu Mionici, u valjevskoj Kolubari, 1773 godine.

Kad mu je bilo 12 godina, otišao je u Sarajevo, i ostao onamo 8 godina. Za to vreme, Raka je naučio knjigu, i sarački zanat koji je posle, po povratku iz Sarajeva, radio u Mionici.

Prvi ustanak zastao je Raku kao čoveka domaćina, i on je s kolubarcima vojevao pod komandom Grbovića. Posle kratkog vremena, postao je buljubaša u vojsci.

U drugom ustanku takođe je vojevao kao stari buljubaša; pa je docnije postao starešina nad 10 sela, a za tim knez nad celom kolubarskom knežinom.

Kao knez kolubarski, Raka je godine 1820 pomogao opraviti manastir Ribnicu,¹ na reci istoga imena, koji je danas svetovna crkva.

Pred kraj godine 1822 (18 i 14 dekembra), Knez Miloš je uredio u Kragujevcu neku Konzistoriju ili sud za sveštenike.

Taj sud sastavljali su vraćevački arhimandrit Melentije Pavlović i kolubarski knez Raka Tešić.

U toj službi, Raka je putovao po Srbiji te uređivao parohije i druge poslove crkvene i manastirske.

Docnije, Knez Miloš je naredio da Melentije i Raka budu „Popečitelji prosvete“ u Srbiji.

Ma da je ova služba i po sebi za Raku bila veoma teška, on je u njoj zaslužio i neku osobitu nevolju. Evo što se u Mionici priča, kako je prošao, vršeći službu člana konzistoriskoga i popečitelja prosvete.

Knez Raka je bio čovek vrlo oštar u suđenju i u raspravljanju poslova; u njega je bilo što’no vele: à ocu — à, šokcu!

Jednom se njemu potuži nekakav kaluđer na nekakoga Ćirovića zbog neke žiropađe.

Raka razgleda stvar i nađe da je kriv Ćirović, pa ga obori po ondašnjem običaju, i oceni mu 25 batina.

Braneći se od toga suda, Ćirović je govorio da mu je Kneginja Ljubica svastika a Knez Miloš pašenog, i čak je pretio Raki da će zlo proći od njegove svastike!

Raka, ne samo ne odustane od svoje presude, nego još, onako u ljutini, pusti neku ružnu reč na samu Kneginju koju krivi zet uvlači ovde u narodno sustvo.

Posle toga, Ćirović ode u Kragujevac, i sapre Raku i kaluđera, suparnika svoga, te njih obojicu zatvore. Priča se da su ih u zatvoru verne sluge izdevetale tako da je kaluđer posle dva dana umro, a Raka je dočekao Božić 1823, pa je licem na taj dan izdahnuo.

Raka je bio čovek srednjeg rasta, pun, snažan, smeđ, a brkova duguljastih.

---

1. Vujića „Putešestvije po Srbiji“, str. 219. ↩︎

Terlajić Grigorije, profesor, rodio se u mestu Molu, u Bačkoj, 25 januara 1766.

Učio se u mestu svoga rođenja, u Budimu, i u Beču, gde je svršio prava. Dok se u Beču učio, poznao se s knezom Golicinim ruskim poslanikom kod bečkog dvora. Ovo ga je poznanstvo odvelo u Rusiju, i onamo je, u Petrogradu, posle dužega vremena, dobio katedru prava i statistike na universitetu.

Godine 1811, želeći videti svoju staru majku, koja je ostala u Molu, krene se iz Petrograda za Bačku, ali u tom putu udari na Harkov, da se vidi s Atanasijem Stojkovićem, koji je onde bio rektor universiteta; u Harkovu se pobole i, 28 septembra 1812, umre, ne videvši ni Bačke niti svoje mile majke!

O Terlajiću ima više u Spomeniku 19 str. 61—63. I u Avali za 1884; u Letopisu, knj. 120. A vredi pročitati i „Književnu belešku“ u 5 broju Brankova kola od godine 1901, na strani 155.

Teofanović Aleksandar, dobrotvor, umirovljeni sudija kraljevske toble, preminuo je u Pešti 30 jula 1895.

Teofanović je ostavio 20 hiljada forinata na štipendije đacima Srbima pravoslavne vere, koji se uče u Somborskoj učiteljskoj školi.

Laka mu crna zemlja, a duši pokoj!

Teodosije, knez jasenički, rodio se u selu Orašcu; tu je živeo, i izišao na glas još pre ustanka od 1804.

Kad su jaseničani u početku 1804 zbiljski ustali pa Turke, oni su se skupili kod kuće svoga kneza Teodosija, i prvo su njega ponudili da bude glava ustanku. Knez Teodosije ne hte se toga primiti.

— Ja sam knez narodni, rekao je on: — ne mogu ja biti starešina hajdučkim četama. Ako sutra turska vojska rupi u Srbiju, kako ću ja izići pred Turke? Šta ću im kazati kad me upitaju: ko pobi tolike Turke (jer vrana vrani oči ne vadi), i popali turske kuće i džamije? Hajduke, i ovu momčad, mi možemo lasno predati; ali kad se mi nazovemo poglavice hajdučke, nas ne može predati niko. Nego zasada neka bude starešina Đorđe, koji je kod Turaka i onako poznat kao hajduk; pa ako turska vojska udari na Srbiju, i Turci opet ovladaju, on s hajducima neka beži u goru, a mi ćemo izići pred Turke, i bacićemo krivicu na njega i na ostale hajduke, pa ćemo mi njemu, posle, lako izvaditi buruntaju, i predati ga kao hajduka. Ako se što drugojače okrene, i ovo se protegne, mi ćemo vladati i zapovedati, narod nam je svakojako u rukama.

Kao što sve po ovim rečma poznaje, Teodosije nije proviđao silu ni obim ustanka, niti novi red stvari koji je ustanak tako brzo proizveo. On je još tom prilikom smetnuo s uma jednu vrlo običnu narodnu presudu koja veli: „Ko radi onaj i sudi“!

Docnije, kad je video da je sve izišlo drugojače: Turci u zemlju ne uđoše, njihova se vlast ne vrati, i knezovska smotrenost osta jalova: onda je počeo zamerati Voždu sad ovo a sad ono.

U Pećanima, na skupštini 1805, on se s Karađorđem tako svadi da već potegne pištolj na njega. Pištolj plane ali ne sastavi.

Na to Đorđe cikne:

— Koekude, po duši te tvojoj! Kad si znao bolje od mene uređivati i zapovedati, zašto si me nagonio da se ovoga posla primim? S ovim rečma udruži i pištolj koji, kao što se zna, nikad nije lagao. Teodosije bude ranjen u levo rame, i padne na zemlju. Tako ranjena, odnesu ga kući u Orašac, gde ga je vidala neka žena, ali je ipak posle nekoliko nedelja umro.

On je ukopan na 40 hvata od sadašnje škole u Orašcu, ispod dve velike kruške, gde mu je i kuća bila. Na grobu mu stoji i sada beleg, prost kamen bez ikakva zapisa.

Milutinović je ovaj krvavi slučaj u Pećanima ispričao u pesmi „Sopernik Vožda“, u Srbijanci 2, str. 45 — 60. Tu pesmu vredi celu pročitati.