Категорија: A-Š

Stojićević Đorđe, rodio se u Beogradu 1857 godine.

Svršio je osnovnu školu, 6 razreda gimnazije, i vojnu akademiju.

Đorđe je sin Milana Đ. Stojićevića, a praunuk Miloša Pocerca, slave od Pocerja.

26 avgusta 1876, kao mlad kadet, nalazio se u timočkoj vojsci, koja je iz Brestovačke Banje išla na Turke u Zaječaru, pa se s njima pobila na Popovoj Mogili.

Pre boja, Đorđe Stojićević ovako govoraše jednom od bližih svojih drugara:

— Ako poginem, nemoj odmah javljati mome ocu da sam poginuo, nego mu najpre piši: „Teško je ranjen; posle — rana se dala na zlo, pa već najposle — umro! Ali te molim da mi sačuvaš sablju, da ne bi pala Turcima u ruke, te da njome koga Srbina poseku!

Iz toga boja, i iz mnogih potonjih, Đorđe je izišao zdrav. Dočekao je i drugi rat, i prošao kroza strašnu klisuru grdiličku.

18 januara 1878, u boju na Devotinu, mogao je malo i skloniti se, ali je on, ne slušajući saveta svojih drugova, svaki čas izlazio na šanac, ta gledao šta radi neprijatelj. Tu ga zgodi neprijateljsko zrno i samrtno rani. Od te rane izdahnuo je drugi dan, 19 januara 1878.

Čestit praded, pa čestit i praunuk: slava obojici!

Stojanović Vlajko, rodio se u selu Golešnici, u okrugu aleksinačkom, 1847 godine.

Vlajku bejaše kršteno ime Vladimir, ali su ga svi zvali za života, i svi ga pominju po smrti, imenom od milošte, pa ga i mi u Pomenik tako upisujemo.

O životu Vlajkovom mi znamo veoma malo; znamo da se je rodio 1847 u selu Golešnici, da je služio u redovnoj vojsci, i da je kao narednik druge pole dekembra 1877 došao u Leskovac, pa odande otišao među Vučanske ustanike, i uredo ih za boj; bio se s njima protiv Arnauta, dokle 22 dekembra nije poginuo!…

Ali ono što očevidci pričaju o njegovu radu, i o njegovom držanju u boju; što se kazuje o junačkoj smrti njegovoj, o njegovoj službi dužnosti, daje njegovu imenu pravo da se uvrsti u Pomenik znamenitih milih pokojnika.

Kao što je već pomenuto, Vlajko je najpre došao u Leskovac. Razabravši da tome mestu preti velika opasnost od Arnauta, koji naginju da prodru preko sela Vučja, gde je bila četa ustanika Srba, Vlajko odmah ode među te ustanike, i od časa zauzme Dilaver-begovu kulu, i utvrdi je.

22 dekembra navale Arnauti svom žestinom svojom na ustanike. Puške su groktale s obe strane; samo su napadači, ne imajući nikakva zaslona, mnogo više stradali nego opsađenici.

Vlajko je bio duša svih ustanika; po njegovu glasu kretala se je sva junačka družina u kuli: on je leteo svuda, mrtve žalio, ranjene tešio, žive sokolio. I svakad je bio pun nade, veseo, nasmejan.

Pred po dne oganj malko poprestane.

Vlajko rekne drugovima:

— Braćo! Evo je oganj malko prestao; da sednemo da malo poručamo! Kad na novo zaplamti, nemamo se kad i setiti hleba!

Prisednu ručati.

Vlajko jede orno, i veseli drugove: „A mi, priča jedan od drugova njegovih: — iznemogli i zabrinuti: neki žvaće a ne može da guta, a nekome se čisto smrzle vilice.

— Što ste tako neveseli, ako Boga znate? pita Vlajko: — Zar mi ne bi pomrli i kod svojih kuća! Ta, braćo moja, dva puta ne umire niko, a jedan put mora svako. Što da mislimo o tom? Dede, u slavu Leskovca, koji mi ovde čuvamo, i koji bi, da nije nas ovde, večeras buknuo u plamen!

Naže čuturu, napi se vina, pa je dade drugu; iza toga se prekrsti, uze po sredi pušku, i odlete od puškarnice do puškarnice.

Ne prođe mnogo, a na novo zagroktaše puške; na novo se otpoče borba. Vlajko trči svuda, pregleda sve, naređuje što gde treba, sokoli sve! Ali… eno i njega zgodi samrtno zrno: on pade da više ne ustane!

Drugovi ga snesoše u jednu sobu u kuli.

Samrtno ranjen, Vlajko se teško izdiže na ruku, da vidi kako se bije boj, i drugovima viče:

— Ne majite se oko mene; gledajte boj; mislite za Leskovac!

Osvoji noć; boj se pretrže.

Osvanu drugi dan. Arnauti već behu odstupili, ostavivši na bojnom polju 140 mrtvih boraca, i 12 konja!

Ali taj drugi dan zateče junaka Vlajka ledena kao sinji kamen. On već beše zaspao večni sanak.

Drugovi Vlajka ukopaše kraj crkve nakrivanjske.

Pošto se učinio mir, došla je Vlajkova majka na grob sinu, i ožalila ga žalbom materinskom.

Čoveka poduzima neko čudno osećanje, kad sluša što pričaju o Vlajku drugovi koji ga nadživiše, i s kakih poštovanjem pominju meštani majku njegovu. Oni nju ne žale; oni joj gotovo, zavide, čestitajući joj što može reći da je majka onakom sokolu!

Blago njojzi i s mrtvim onakim sinom! Neka ne žali materinskih suza. Ime Vlajkovo izazvaće suzu i u tuđem oku nakon mnogo vremena posle nas!

Na Vlajkovu grobu stoji kameni krst sa zapisom:

„1877, dekembra 22, Vladimir Stojanović od Golešnice“.

Borba koja je ukinula junačku glavu Vlajkovu, nije dala Arnautima spojiti se s turskim četama u klisuri, i sačuvala je Leskovac od plena i ognja. A za to:

Slava Vlajku, i njegovim u boju drugovima!

Stojanović Stevan, rodio se 1792 godine, u selu Trnjanima u Stigu, na desnoj strani reke Mlave.

Još za mladosti prešao je u Požarevac, i otvorio dućan; a pošto se je prilično obogatio, trgovao je svinjama.

Godine 1829 Knez Miloš, poznavši Stevana iz bliže, uzme ga u požarevački sud za člana. Tu je služio nekolike godine.

Kad je Knez Miloš počeo zavoditi redovnu vojsku u Srbiji, prvi oficiri, kao učitelji toj vojsci, bili su mu iz Rusije. Jedan od tih prvih oficira, bio je preko mere oštar prema vojnicima, pa su se na njega mnogo žalili i vojnici i roditelji vojnički.

Knez Miloš zovne Stevana Stojanovića, i pošlje ga u kasarnu da izvidi te žalbe, pa da mu javi šta je i kako je?

Stevan dođe oficiru Rusu, i kaže mu da želi upisati se u vojnike. Rus, videći Stevana, malena rastom, a u narodnom odelu, rekne:

— Nisi ti za vojnika, i odbije ga.

— Molim ti se, primi me; želim da budem vojnik!

— Odlazi! Ti se mužik! Nisi ni za dobošara!

— Ali je mene poslao Knez Miloš, da me primiš!

— Ako te je Knez poslao, primiću te, ali ćeš sam pobeći drugi dan…

I primi ga.

Oficir je bio iskopao u polju jame gde vežba vojnike. Jame su bile široke koliki je najveći čovečiji korak. On zapovedi da se maršira preko tih jama. Ko se god oleni, ili je maloga koraka, taj pada u jamu, a oficir ga posle za to bije.

Ele Stojanović se preko tih jama vežbao cela tri dana, slušao i vršio sve najoštrije zapovesti, pa kad sve to sobom ogleda kako je, ode Knezu Milošu, i kaže da je taj čovek besan, i da ne uči vojnike, nego ih samo muči, jer je to valjda njemu slatko.

Knez smeni toga komandira, koji je, saznavši ko mu je bio komesar, čupao kose od čuda, vičući:

— Ah! prokljati mužik, kak on menja nadul?

Posle toga, u selu Boževcu neka žena, kod živa svoga muža, spanđa se s novim bećarom, pa, s ovim u društvu, ubije svoga venčanoga čoveka.

Seljaci se uzbune na taj nevaljali život, pa uhvate ubilce, svežu ih, i odvedu u Požarevac sudu.

Sud presudi da se ubiju i čovek i žena: trup preko trupa da padne, glasila je sudska presuda!

Stvar ode narodnom sudu. I on tu presudu odobri. Ode Knezu Milošu, a on presudu izmeni u toliko, što ženi — koja je imala šestoro sitne dece — oprosti život da tu decu gleda, a bećar, njen milosnik, da se ubije.

Presuda se pošlje mlavskom kapetanu Kukiću da je izvrši u samom selu Boževcu, pred seljacima, koje treba sabrati da vide pogibiju krivčevu. Kapetan skupi seljake, koji su već ranije mrzili i na onu ženu i na čoveka, i pred njima počne čitati presudu s početka, a kad dođe do onih reči „da se oboje iz pušaka ubiju, i trup preko trupa da padne“, seljaci ospu oganj, i ubiju i ženu i čoveka, ma da je kneževa milost bila ženi poklonila život!

Ovo se još taj dan dozna u Požarevcu. Knez plane na taku samovolju seljaka, i zapovedi:

— Selo Boževac da se spali sve; jedna košara da ne ostane uspravo!

Izdavši taku strašnu zapovest, uzjaše konja i ode u Kragujevac.

Ko sada da digne ruku, i da gurne ugarak u najveće selo u Mlavi? A ko opet sme ne izvršiti zapovesti kneževe? Seljaci obisnu moliti knezove u sudu, da umilostive Gospodara te da poštedi selo; ali niko od knezova ne sme Milošu na oči da iziđe toga radi. Najposle svi se okrenu Stevanu Stojanoviću, i on pristane; sedne na poštanske konje i, za noć, stigne u Kragujevac. Iziđe pred Kneza; izdrži prvu njegovu vatru, ali mu razjasni kako nisu kriva nejaka deca, starci, i bolesnici za nekoliko na zlo brzih ljudi, a možda i za nesmotrenost starešinsku.

Knez oprosti selu; ali Kukića otera s kapetanije, a Stevana Stojanovića izvadi iz suda, i metne za kapetana Mlavi.

Kao kapetan, Stojanović se odlikovao osobitom starošću o svojoj dužnosti. Nikad nije čoveka opsovao, a psovanje je bilo opšta navika u svih starešina njegovoga doba. Idući po srezu, nosio je i pio svoje vino. Nikad nije trpeo da mu se gotovi ručak ili večera iz ranije, nego je jeo što je gde zatekao. Osem voća, ako bi mu ko doneo, ništa ni od koga nikad nije hteo primiti.

Knez Miloš ga je jako uvažavao.

Kad se 1833 povrati Timočka krajina, Knez Miloš postavi Stojanovića za komandanta cele te krajine, gde je ostao do 1839, kada je postao član državnom savetu, u kom je zvanju utvrđen i posle promene, na ime 20 novembra 1842.

Stojanović je u Krajini živeo i upravljao onako kao što je živeo i radio u Mlavi.

Kao državni savetnik, dobio je bio vlast da nadzirava pošte, koje su onda u svoj zemlji tek bile zavedene. Njegovi izveštaji o poverenim mu poslovima služe na čast i njemu i pisarima njegovim.

Stevan Stojanović odlikovao se je među našim starim nepismenim starešinama i time, što je svoju decu marljivo školovao. Sin njegov Miloš slušao je prava u Parizu. Zla je sreća htela da je tamo i kosti ostavio. Otac njegov digne se čak u Pariz, na grob sinu svome, i postavi mu beleg po srpskom običaju. Tom prilikom prelazio je u Englesku, i svraćao u mnoge gradove u srednjoj Jevropi.

I ako je bio nepismen, Društvo srpske slovesnosti izabralo ga je za svoga počasnoga člana.

Stevan Stojanović bio je čovek omalen, plav, malih brčića, zbog čega je i prozvan Ćosa.

Preminuo je u Beogradu 1 jula 1855 godine, i ukopan je kod Markove crkve u Paliluli.

Stojanović Isidor, rodio se je u varošici Kanjiži u Bačkoj, godine 1809. Osnovnu školu učio je u mestu svoga rođenja, a srednju nastavu dobio je u segedinskoj gimnaziji i u liceju; posle toga otišao je u Peštu, gde je na univerzitetu slušao prava.

Kad je Stojanović bio u trećoj godini prava, Knez Miloš, doznavši za njegovo dobro vladanje i lepe sposobnosti, pozove ga, 1835 u mladu kragujevačku gimnaziju za profesora pojezije.

Stojanović se tome pozivu rado odzove, dođe u Kragujevac, primi se službe, i predavao je pojeziju, do polovine marta 1839.

Pada u oči što je Stojanović svojim đacima, više omilio domaće pesnike, nego ikoji nastavnik posle njega. I danas ćete naći staraca, Isidorovih đaka, koji će vam na pamet izgovoriti po cele strane iz Simine „Srbijanke“, a docniji mnogi „slušatelji pojezije“ nisu možda ni videli „Srbijanke“!

Godine 1838 osnovan je u Kragujevcu licej. I Stojanović je, u polovini marta 1839, dobio u njemu katedru opšte istorije.

U ovoj službi ostao je do smrti. Uza svoju redovnu dužnost, Stojanović je docnije, kad je licej preseljen u Beograd, svojski radio da se otvore nedeljne škole u našoj varoši, a u njima je predavao kao nastavnik vrlo uspešno.

Radeći na katedri, Stojanović je doma prevodio opštu istoriju i spremao je za štampu, ali nije dočekao da mu taj rad iziđe na svet.

Književni njegovi poslovi ovo su:

1. Preodnica sveopšte istorije, u Beogradu, 1844;
2. Brzouki Bukvar, koji je udesno naročito za svoje đake nedeljnih škola, u Beogradu, 1846;
3. Nastavnik u prvoj klasi beogradskih škola, koji je štampao s odobrenjem popečiteljstva prosvete, u Beogradu, 1846;
4. Slovo na Sv. Savu, koje je govorio u liceju beogradskom, 1846;
5. Protokol Karađorđev, koji je uredio, registrovao i izdao, po odluci Društva srpske slovesnosti, u Beogradu, 1848;
6. Mnoge beleške o događajima u Srbiji od početka ovoga veka, koje su štampane u prvim Glasnicima, i koje su većinom dobra istoriska građa.

Stojanović je jedan od prvih članova Društva srpske slovesnosti, u kojemu je radio svojski sve do svoje smrti.

Za svoju revnost u službi, Stojanović je od ondašnje vlade nagrađen sultanskim ordenom nišanom iftiharom.

Stojanović je bio zdrav, lep, prijatan u ophođenju, veseo u društvu; a preminuo je na prečac od kolere, 12 juna 1849 godine, u Beogradu na Vračaru u svojoj kući, i sahranjen je kod crkve Sv. Marka.

Stojanović Dum Ivan, dekan stone crkve dubrovačke, rodio se u Dubrovniku 5/17 dekembra 1829 godine.

Gimnaziju i filosofiju svršio je u Dubrovniku a bogosloviju u Zadru.

Godine 1852 postao je sveštenik, i popovao je najpre u Korčuli pa, posle jedne godine, preveden je u Rijeku Dubrovačku, gde je proveo trideset godina.

Godine 1883 postao je kanonik, a 1896 kanonik dekan Stone dubrovačke crkve. U tom činu ga i smrt snađe 6 septembra 1900.

Napisao je novelu Luko Mali, Gospođa Mara, Đoro, Žagarac, i preveo je Dubrovačku istoriju.

Ovaj čovek bio je sveštenik katoličke rimske crkve, i sveštenik odličan, ali je tim ne manje ljubio svoj srpski rod, iz kojega je nikao, i osvetljavao ga i branio od svake napasti.

Neka mu je laka majka zemlja a svetao pomen među braćom!

Stojadinovićeva Milica Srpkinja, rodila se u Vrdniku u Sremu 1830 godine.

Osnovnu školu svršila je u mestu svojega rođenja, a višu devojačku školu učila je u Varadinu.

Miličin otac, Vasilije Stojadinović, bio je sveštenik, i nastajavao je jako da svu svoju decu školuje i izvede na put.

U porodici Miličinoj priča se da je ona počela pevati još kad joj je bilo tek 13 godina!

Milica Stojadinovićeva javlja se nekako u ono vreme kad je tuđinština bila vrlo jaka u odabranijim srpskim društvima na onoj strani; kad su se već srpskoj deci bila počela nadevati imena tuđinska; kad su srpkinje u svojoj pravoslavnoj crkvi među sobom govorile nemački, pričajući jedna drugoj kako đaci lepo pevaju das grose Gospodi pomiluj. Itd., itd., itd.

Srpkinji, koja je znala slavu svoga naroda, i osećala ponos svojega narodnoga imena, srce zapišti. Njoj je bilo teško gledati da potomci slavnih predaka tako malodušno, tako dragovoljno puštaju da im se u srcu gasi ono osećanje kojim upravo i jesu ono što su, pa navali raditi koliko god je umela i mogla da se srbinjsko osećanje okrepi u njezinih zemljaka i zemljakinja.

U takom radu, Milica nije nikad potpisivala svoga krštenoga imena, dokle uz njega nije dodala i to da je Srpkinja! Na svojim štampanim spisima svoje ime i prezime beležila je samo početnim slovima, a ime Srpkinja ispisivala je i štampala celo celcito.

Od Milice Stojadinovićeve srpskoj književnosti ostali su ovi spisi:

1. Pesme M. S. Srpkinje, u Novom Sadu, 1855. Treće, umnoženo izdanje ovih pesama izišlo je u Beogradu, 1869;
2. U Fruškoj Gori, od M. S. Srpkinje, prva sveska, u N. Sadu. 1861; druga sveska u Zemunu, 1862; i treća sveska, u N. Sadu, 1866.

Ovo u Fruškoj Gori po obliku je neki dnevnik u koji je Milica unosila svoje pesme, beleške, a i neke narodne umotvorine.

Milica je bila u prijateljstvu s Vukom St. Karadžićem, Simom Milutinovićem, Vladikom Radom, Brankom Radičevićem, Ljubomirom P. Nenadovićem, i mnogim drugim slavnim suvremenicima.

Ona se nije nikad udavala. „Svoju žensku ljubav ugušila je, veli joj po smrti jedan poštovalac: — da više ostavi maha ljubavi prema rodu svome“. Sirotovala je svega veka svoga, i opet je njena ruka bila brža da udeli siromahu nego ruka mnoge bogatašice.

Milica je preminula u Beogradu 25 jula 1878, u 48 godini svoga života, i ukopana je kod crkve Sv. Marka, u Paliluli.

Njen pobratim za života, Svetolik Lazarević, opevao je svoju posestrimu pesmom koja se ovako počinje:

„Plemenita krasna dušo,
Hvala ti na trudu tvom!
Ti ćeš ostat’ večno mila
U junačkom rodu svom“.

A Emilo Čakra žali je žalbom bratinskom u broju 49 „Javora“ za 1878. Laka joj srpska zemlja!

---

1. Javor za godinu 1878, br. 45. ↩︎

Stojačković Aleksandar, književnik, rodio se u Somboru 1891 godine.

Po svršetku srednje škole, učio je bogosloviju i prava, pa je godine 1847 bio profesor u karlovačkoj gimnaziji.

Godine 1848 povukla je i Stojačkovića struja, koja je sav srpski narod u Austrougarskoj u ono vreme zatalasala.

Docnije je dobio državnu službu, u kojoj je ostao do godine 1884.

Preminuo je godine 1893.

Stojačkovićevi su radovi:

1. Istorija vostočno-slavenskog bogosluženja u Kirilskog knjižestva kod Slavena zapadne crkve. Novi Sad, 1847.
2. Čerte života Srpskog Naroda u Ugarskim oblastima (895—1848) u Beču, 1849.
3. Die Staatsrechlichen Verhältnisse der Serben in der Wojwodina, Temesvar,1860.
4. Pitanja Velikokikindskog distrikta sa državopravnog gledišta, povlastice, koje mu služe za osnov, i istoričkopravnička rasprava o pitanju otkupa tako zvanih iberlandskih zemalja. Budim. 1868.

Stevanović Stevan, prozvani Tenka, rodio se u Poreču meseca maja, 1797 godine.

Otac Tenkin, Jovan Stevanović, bio je, kao što je malo pre ispričano, od 1811 — 1813 vojvoda u Poreču.

Za detinjstva svoga, Tenka je učio školu u Beogradu, a kad je Srbija 1813 stradala, prešao je u Banat, i onamo nastavio školovanje u Orahovici.

Godine 1816, meseca septembra, vrati se Tenka iz Orahovice u Poreč k ocu svome Jovi Stevanoviću.

Godine 1817, Knez Miloš, s bratom svojim Jovanom i Joksom Milosavljevićem dođe u Poreč. Jova, otac Tenkin, bio je tada jako oslabeo, te Knez Miloš na njegovo mesto stavi Joksu Milosavljevića za starešinu porečkoj nahiji, a mladoga Tenku postavi Joksi za pisara. Osem toga isprosi za Joksu Jovinu kćer Milicu.

Na taj način, Tenka je prvo ušao u državnu službu godine 1817, kao pisar Jokse Milosavljevića.

Godine 1820, dođe u Poreč za upravnika Vule Gligorijević, te Tenka i kod njega bude pisar do 23 aprila 1825.

Od godine 1825 do 1830, bio je Tenka knez porečkoj nahiji a od te godine do 23 aprila 1834 kao kapetan Porečke Reke, jer se je porečka nahija, po naredbi Kneza Miloša, prozvala „Porečka Reka“. Onoga dana pak postao je „sovetnik financije“.

Godine 1835, postao je član upravnoga saveta u Kragujevcu, a vršio je dužnost ispravnika u Beogradu. Te je godine postao i vice-predsednik toga soveta.

Godine 1836, postao je predsednik saveta.

Godine 1838, postao je popečitelj prosvete i vrhovni nadzornik karantina.

Nahodeći se u tom zvanju, Tenka je sobom pohodio sve ondašnje škole u Srbiji, i izdao je neke upute za unutrašnji rad u školama.¹

Godine 1839, kad je došao ustav, za koji je s ostalima i Tenka radio, postao je, kao već savetnik, popečitelj pravde i prosvete.

Godine 1840, bio je jedan od nezadovoljnika vladom Kneza Mihaila i, sa svojom družinom, bio je otišao u Carigrad.

Godine 1842, po odlasku Kneza Mihaila, došao je opet u savet, gde je 1844 postao vice-prezident a 1848 predsednik tome skupu.

Godine 1857, ušao je u zaveru protiv života Kneza Aleksandra, zbog čega je pao u zatvor, osuđen na smrt, i odveden u gurgusovačku kulu, iz koje je, na zauzimanje portino, pušten licem na vaskrs 1858, ali se morao udaljiti u Tursku, gde je živeo do dolaska u Srbiju Kneza Miloša, a tada se vratio i živeo je s penzijom kod svoje kuće u Beogradu.

Preminuo je 2 septembra 1865 u Beogradu.

Tenka, je bio čovek onizak; hodio je u starost gotovo pogureno; bio je crne masti, malih brkova, malih i mudrih očiju, i pod starost ćelav.

Računao se je, u svoje vreme, među ljude koji umeju lepo govoriti i vladati perom.

Često se priča za jednu izreku koja je pala na njegov račun: „Visok štil, i Tenka ga ne razume“! To jest, nešto je tako zapleteno napisano, da mu ni sam Tenka ne bi mogao naći smisla!

---

1. Glasnik 24, članak Škole u Srbiji, str. 10. ↩︎

Stevanović Jovan, rodio se je u Poreču na ostrvu istoga imena godine 1777.

Još za Turaka, Jovan Stevanović je u Poreču bio bašknez, a kad su Srbi pod komandom Milenka Stojkovića zauzeli Poreč i Porečku Reku, onda se onamo i stanje stvari izmenilo.

Turski bašknez Jovan Stevanović postao je srpski bimbaša pod komandom Milenka Stojkovića.

Kao bimbaša, Jovan je bio pod komandom Milenkovom do početka 1811.

U početku te godine, Milenko je, ne pristavši na reforme Karađorđeve, otišao iz Srbije, a njegov bimbaša Jovan Stevanović postao je vojvoda u Poreču i u Porečkoj Reci.

Nahodeći se u Poreču, na živu vodenu putu, Stevanović je imao veliku prepisku s vrhovnim Voždom.

U, Delovodnom Protokolu, za onako kratko vreme, njemu je pisano nekakih 25 pisama, koja se tiču i poslova vojnih, i uprave unutrašnje, i dobrih odnošaja s Nemcima i s Vlasima, i opreznosti prema Turcima.

Godine 1813, kad je Veljko pao, i kad su Srbi morali ostaviti Negotin i Kladovo, pa se povući u Poreč, i tek tu misliti da se sili odupru, suvremenici ne hvale, već još kude Jovu Stevanovića. Ali će to pre biti izliv njihova jada na opštu nesreću, nego što bi bilo pravedna osuda radu samoga Jove Stevanovića. U onako opštoj pogibiji šta je mogao učiniti jedan Jova Stevanović? Žrtava je bilo i suviše, pa pomoći nije bilo ni najmanje.

Među tim je Jova, kao od starine bogat čovek, davao novaca narodnoj azni kad je ona u nevolji bila. I svi su znali koliko vredi Jova Porečki.

Posle propasti godine 1813, Stevanović je prebegao preko Dunava, i boravio je gde mu je kad zapovedala austriska vlast. Zna se da je jednom bio u gradu Varadinu, zajedno s Cincar-Markom. Posle toga se je bio nastanio s porodicom svojom u Temišvaru, gde je ostao do kraja 1814.

Na kraju te godine ostavi porodicu, i ode u Hotin; tamo se sastane s Karađorđem i, zajedno s njim, bio je jednom kod cara Aleksandra Prvog, koji mu je darovao skupoceni prsten.

Vrativši se iz Rusije u Temišvar, Stevanović, jula meseca godine 1815, pređe na Ramu u Srbiju, i odmah ode Knezu Milošu, a porodicu uputi pravo u Poreč.

Od toga doba, Stevanović je opet bio starešina u Poreču, pod vlašću Kneza Miloša.

Godine 1817, Knez Miloš sa svojim bratom Jovanom i s pobratimima: Dimitrijem Đorđevićem i Joksimom Milosavljevićem, dođe u Poreč.

Stevanović je bio jako oboleo i oslabeo za službu. Knez Miloš je hteo i državne poslove da stavi u jače ruke, i zaslužna starešinu da ne zaboravi. I evo kako je to uradio.

U Stevanovića Jove bila je za udaju kći Milica. Knez nju isprosi za Joksu Milosavljevića, pa ovoga postavi za kapetana Poreču. I Stevanovićeva sina Stevana (Tenku) metno mu za pisara, starca pak Jovu postavi u pokoj.

Od toga doba, u Poreču je upravljao Joksa s pisarom Tenkom Stevanovićem, sinom Jovinim.

Jova se posle toga još više razboli, i 28 dekembra 1817 umre. Sahranjen je bio u Poreču, gde je i umro; ali docnije, godine 1842, kad je umrla žena njegova Đurđana, sinovi njihovi, Tenka i Danilo, izvade i očine kosti, pa ih prenesu i sahrane u porti kod crkve u D. Milanovcu, gde i sad počivaju.

Stevanović Danilo, rodio se 8 maja 1815 u Temišvaru, gde su mu se roditelji nalazili u zbegu posle godine 1813.

Učio se u Poreču, Požarevcu, i u Beogradu.

Posle toga smernoga školovanja, učio je terziski zanat, a iza toga je bio u trgovini u Beogradu.

Godine 1838 postavio ga je Knez Miloš za starešinu srezu porečko-rečkom sa 400 talira plate na godinu.

Godine 1839 postao je pomoćnik načelniku krajinskoga okruga.

Godine 1844 premešten je u Zaječar načelstvu za pomoćnika, a godine 1848 postavljen je za načelnika okrugu crnorečkom.

Godine 1852 premešten je za načelnika okruga čačanskoga, i dan mu je, po ondašnjem običaju, čin potpukovnički.

Godine 1856 premešten je za okružnog načelnika u Požarevac.

Godine 1859 postavio ga je Knez Miloš za člana saveta, u kom ga je zvanju potvrdio i Knez Mihailo 1860.

Kad je stari savet ustavom od 1869 ukinut, Danilo je stavljen na raspolaganje vladi, pa je, 8 septembra 1869, opet došao za člana novoga državnoga saveta.

Godine 1875, kad je Čumić dao ostavku, Danilu je povereno te je sastavio kabinet u kom je bio predsednik držeći sobom ministarstvo unutrašnjih poslova.

Danilov kabinet držao se do 19 avgusta 1875, pa je tada dao ostavku.

Odstupivši od ministarstva, Danilo je stavljen na raspoloženje, a 1 aprila 1879 stavljen je u penziju.

Danilo je imao od Kralja Milana Takovski krst prvoga reda; Od cara Aleksandra Sv. Stanislava drugoga reda, i od sultana Abdul-Medžida Nišan Iftihar.

Danilo je preminuo 20 novembra 1886 u Beogradu, i sahranjen je u novom beogradskom groblju.

Danilo je bio srednjeg rasta, jakoga sastava, a crne masti čovek.

Vrlo je marljivo čitao srpske knjige, i rado se razgovarao s ljudma od knjige i od nauke.

Danilo je sin Jovana Stevanovića, bimbaše porečkoga, a rođeni brat Stevana Stevanovića-Tenke.