Категорија: R

Rajović Cvetko, rodio se u oči Cveti, 1793, u selu Vukoviću, blizu Trebinja, u Hercegovini, od oca Petra i matere Sofije.

Još dok je Cvetko bio mali, napadne na očinu mu kuću neki Osman-Aga Šaban Agić, iz Trebinja, s nekoliko druga. Tom prilikom, pogine taj napadač ni jedan mu drug, a ostali pobegnu; ali i otac Cvetkov, posle toga slučaja, s malim sinčićem, strugne u planinu, pa s planine siđe u primorje, u selo Goluboviće, u Paštrovićima.

Jedan stariji brat Cvetkov, po imenu Stevan, bio je ranije otišao u Fijumu, gde je već u velike trgovao. Iz Paštrovića i Cvetko dođe u Fijumu, k bratu Stevanu, koji ga da u Otočac u školu, 1805.

Godine 1807, pređe u Senj, u veću školu, i onde nauči nemački i talijanski.

Godine 1810, zbog rata između Francuske i Austrije, brat mu se ukloni iz Primorja u Zemun, kud prevede i Cvetka, gde ovaj nauči grčki.

Iz Zemuna, Cvetko pređe u Beograd, k drugom bratu svome Petru, koji je ovde držao dućan.

Oko polovine godine 1811, počne se u Srbiji zavoditi neka vrsta redovne vojske. Toga radi popišu se mladići, koji su se vežbali da, posle, mogu učiti vojnike. Među ove uđe i Cvetko. Ruski oficir, koji je te mladiće učio, zamiluje Cvetka i navali spremati ga svojski. Beograd se razdeli na četiri „rote“. Jednoj roti Rajović, kao već stariji narednik, bude stavljen za starešinu, te ju je učio celo leto 1812, pošto je kapetan Jevta Popović bio vrlo slab.

Godine 1813, kad je Srbija pala, Rajović prebegne u Srem, ode u Trst, pa odande u Mletke, i stupi na brod u službu; ali more nije nikako mogao podneti, te se mane sreće na moru, i, preko Beča, ode u Odesu. To je bilo godine 1815.

S dobrim preporukama, Cvetka prime u svoju trgovinu Jovan Riznić i Magazinović, koji su trgovali hranom. Radnja je tih trgovaca bila vrlo velika. Ali, godine 1818, cena hrani tako spadne, da su Riznić i Magazinović mnogo štetovali. Sam Rajović izgubi sve što je dotle bio stekao.

Posle toga nesrećnoga slučaja, Rajović ostavi Odesu, i dođe u Beograd, gde je, s bratom svojim, radio žitnu trgovinu do 1825 godine. Iza toga, stupi u službu Gospodara Jevrema Obrenovića, kao sekretar.

Odatle ga uzme Knez Miloš u svoje sekretare.

Kao takoga, slao ga je Knez Miloš, godine 1829, u Vlašku đeneralu Kiseljevu, i grofu Dibiću Zabalkanskom.

Po povratku otuda, Cvetko je određen u neku komisiju koja je spremala zakone za Srbiju.

Godine 1830, Knez Miloš pošalje Avrama Petronijevića i Cvetka Rajovića u Petrograd Caru Nikoli.

Kad su ovi poslanici, po želji kneževoj, izjavili caru da Knez Miloš moli, da mu car primi sinove u svoje škole, Nikola je odgovorio:

Ja ću kneževe sinove primiti rado, i držaću ih kao svoju decu; ali da sam ja na mestu Kneza Miloša, ne bih ni pošto svoje tako mlade dece slao u tuđ svet, gde će ona naučiti što nema u Srbiji, pa će im, posle, svoja zemlja biti nemila. Nego bih ja njih učio u Srbiji, pa, kad odrastu, i budu svršeni ljudi, slao bih ih da vide i Petrograd, i Beč, i Pariz, i London i — kud god hoće.

To mu kažite od moje strane!

I Knez Miloš, posle toga, svojih sinova nije slao nikud!

Po povratku iz Rusije, Rajović je postao policaj-direktor i predsednik suda u Beogradu. Iza toga dođe za „bina-emina“, ali ne mogavši, po zapovesti kneževoj, raseliti sela Savamale, Rajović bude vraćen opet za policaj-direktora.

Godine 1835, kad je buknula Miletina Buna, Knez Miloš se naljuti i na Rajovića, pa pošlje svoga tatarina Peketu, da ga veže i dotera u Požarevac. Govori se da je Knez, posle Pekete, poslao druge ljude, koji će Rajovića presresti i iz zasede ubiti. Ali, srećom, Peketa s Rajovićem ne udari na zasedu, nego prođe drugim putem, i sužnja svoga zdrava čitava dovede Knezu Milošu, koji se učini kao da ništa nije ni bilo, i još se izviče na Peketu što je Rajovića putem bio vezao!…

Posle sretenjskog ustava, Rajović je postao član državnom savetu. Ali kako Knez Miloš, posle vrlo kratkog vremena, taj ustav obori, i Rajovićevo je savetništvo propalo; pa je on, posle, uziman, kako kad, za neke i neke službe, naročito za uređenje državne štamparije, koju je, s Petronijevićem, doneo iz Petrograda.

Kad se Knez Miloš vratio iz Carigrada, postavio je Rajovića za glavnog komesara redovnoj vojsci, koje je onda bilo dva bataljona pešaka i eskadron kavalerije.

Godine 1837, postao je Knežev ađutanat; a godine 1838, posle novoga ustava, došao je na novo u savet za člana.

Kad je saranjivan Knez Milan, 1839, Rajović je bio ceremonimajstor toj tužnoj svečanosti.

A kad je Knez Mihailo došao iz Carigrada, i kad je trebalo pročitati carski berat, Rajović je i tu bio ceremonimajstor!

Knez Mihailo, primivši kneževsku vlast, morao je primiti i dva savetnika: Vučića i Petronijevića, koji su opoziciji bili neko jamstvo, da će se vršiti ustav.

S toga, veli Rajović u svojim zapiskama, postanu tri partije u Srbiji:

1. Partija Kneza Mihaila,
2. Partija ustavna, ili Vučićeva, i
3. Partija Knez-Miloševa.

Prijatelji Kneza Mihaila pobune narod na Vučića i Petronijevića koji, da bi se uklonili ispred rulje, pobegnu, u beogradski grad turskome paši, i otuda se počnu žaliti: što se gazi ustav u Srbiji, i što se ljudi gone bez suda. Porta pošlje Musa-Efendiju, kao svoga komesara, u Beograd da izvidi stanje stvari.

Tada je Rajović bio popečitelj unutrašnjih poslova.

Kneževa vlada, u dogovoru s Musa-Efendijom, sastavi jedan vanredni sud, u koji uđu 17 predsednika okružnih sudova, i 1 član saveta, kao predsednik. Odredi se dan suđenju, i pozovu se svi koji su se žalili protiv postupanja kneževe vlade. Na taj sud ne dođe niko; nego se još veliki broj novih nezadovoljniva ukloni u beogradski grad!

Prijatelji nagovore Kneza da svoju stolicu, i centralnu 3emaljsku upravu, vrati u Kragujevac, u sredinu naroda.

Knez to i učini.

Kad se Knez, s vladom, premesti u Kragujevac, Musa-Efendija se vrati u Carigrad, a glavniji nezadovoljnici Srbi, izišavši iz otadžbine, stane se jedni u Vidinu, a drugi, osobito oni što su bili vođi, odu u Carigrad.

Posle nekog vremena, Knez, na navaljivanje porte i Rusije, dopusti svima da se slobodno vrate u Srbiju, osem Vučića, Milutina Garašanina, i Stojana Simića.

Godine 1841, i ova se trojica vrate u otadžbinu.

Ali kneževi prijatelji opet počnu podbunjivati narod da ustaje na tu trojicu. Iz Srbije su gomile za gomilama ljudi dolazile Knezu vičući:

— Ne ćemo tri Kneza!

Car Nikola pošalje u Srbiju svoga ađutanta, barona Livena, koji skloni Kneza Mihaila te se, s centralnom upravom, vrati iz Kragujevca u Beograd…

Godine 1842, meseca avgusta, Rajović, kao popečitelj unutrašnjih dela, s kneževih ađutantom Stanojlom Petrovićem, i sekretarom Markovićem, ode u Kruševac da izvidi neke nepravilnosti koje je počinio okružni načelnik Petar Lazarević-Cukić.

Došavši u Kruševac, Rajović, sa svojom svitom, odsedne u Rakice Petrovića, okružnoga blagajnika, koji ih sve primi, kao svoje mile goste.

Petar Lazarević-Cukić računao se u činovnike koji su uz Kneza Mihaila, a Rakica je stajao uz opoziciju.

Rajović, po naravi plah, nasrne, pred ljudma, na Cukića, koji je i sam bio čovek prek, pa se na svoga popečitelja ne samo oporo odseče, nego se još maši za sablju!…

Posle te scene između popečitelja i načelnika, koji su dotle smatrani kao jedno u politici, dođe Rakičina žena Cukićevoj ženi, i pohvali joj se ovako:

— Sablje sam im namazala voskom, a pištolje sve izduvala! Ako se maše za oružje — ovajdiće se!…

Cukićka, rođena u varoši, nije ni svatila smisla tim rečma!

Drugi dan, posle toga razgovora, u Kruševac dođu Stojan Jovanović Lešjanin, Jovan Veljković iz Paraćina, i Joca Naumović, oficir, sa 400 seljaka!

Naumović odmah uzme pod stražu načelnika P. Cukića, a Rakica oglasi za sužnje svoje mile goste: popečitelja Rajovića, i svu njegovu pratnju. Njih sve sprovedu u Ćupriju, odakle Rajovića dovedu na Vračar, u logor Vučiću, i spuste ga u Trkićevu rupu, iz koje ga izvade još ono veče.

Posle dužega ispitivanja i držanja u pritvoru, Rajović bude pušten, pa je živeo u Beogradu.

Godine 1844, umešao se u neku zaveru protiv Kneza Aleksandra, te je osuđen i poslan u gurgusovačku kulu, u kojoj je tamnovao do godine 1846, a tada je pušten, i posle je živeo u Beogradu.

Godine 1850, postao je član kasacionom sudu, a godine 1857, predsednik tome istom sudu.

Sad opet, s nekolicinom savetnika, uđe u zaveru: da ubiju Kneza Aleksandra. Stvar se sazna; zaverenici budu osuđena na smrt pa, po milosti kneževoj, budu zatvoreni u gurgusovačku kulu.

Kada, na portino navaljivanje, iz te kule budu pušteni, onda ih proteraju u Ruščuk, gde su živeli do proleća godine 1859, a tada ih Knez Miloš pozove u otadžbinu.

Malo posle toga, Rajović postane knežev predstavnik i popečitelj spoljnih poslova. Kao takvoga, pošalje ga Knez Miloš, u početku 1860, s jednom deputacijom u Carigrad, da traži od porte da se Turci sele iz Srbije, da se nasledstvo prestola u porodici Obrenovića utvrdi, i da Srbija sama sebi daje ustav.

Posle smrti Kneza Miloša, Knez Mihailo pošlje Rajovića u savet kao potpredsednika, a namesništvo, godine 1869, stavi ga u penziju.

Umro je u Beogradu, 22 aprila 1873 godine.

Cvetko Rajović bio je čovek visoka rasta, lepe, simetrične glave; u poslednje vreme sav sed; uvek čist u odelu i držanju; demokrat, vrlo ljubazan, u ophođenju. S toga je malo ljudi, među njegovim vrsnicima, koji su toliko kumovali i starosvatovali koje kom koliko Cvetko Rajović.

Rajović je znao jezike: nemački, talijanski, i ruski; a razumevao je grčki, francuski, i vlaški.

Naravi je bio plahe; mogao se lako naljutiti za najmanju sitnicu. Kad je ljut, onda zamuca, i gotovo ne ume da govori. I bez toga, u govoru je vrlo često ponavljao rusku uzrečicu „govorit“, mesto srpskoga „kaže“.

Rajović je dva puta osuđivan na smrt; dva puta je tamnovao u kuli; a četiri puta bio je „ceremonimajstor“ koje Obrenovićima, a koje Karađorđeviću.

Rajić Tanasko, rodio se u selu Stragarima, u rudničkom osoju, u nahiji kragujevačkoj. On je jedan između prvih ustanika u Jasenici, godine 1804.

Karađorđu je Rajić bio barjaktar; čovek već u godinama, bio je junak za priču, i pouzdan ma se na kakav posao poslao.

Godine 1809, Gušanac Alija, sa 12.000 krdžalija, „sve žešćega i krvničnijega“, kao što veli Sima, udari od Jagodine preko Crnoga Vrha ka Gruži i Lepenici. Bio se je, kažu, zarekao da Kragujevac zapali, da grune na Topolu, da Karađorđa poseče, a ženu mu i decu zarobi i caru na dar pošlje!

Na glas o takoj silnoj najezdi,

„Karađorđe onakoga pošlje
Za kojim i još ne stalo nigde
Nit’ ga ikad bi poklepat’ nužno.
S dve hiljade hrabra Šumadinca.
Ta Rajića svoga barjaktara!
Crni Vrh ih natkrilio listom
Da dušmana ne obnja ih oko.
I da ne zna ko na drumu čeka“.

Turci, ne videći nigde pred sobom vojske, naiđu slobodno; ali tek onda opaze u kakvu su klopku upali,

„Kad se ospu Srba garabilji
A stanu se izjarivat’ vrazi:
Hati s’ lome, ranjenici pište.
Dok oblete svu busiju krugom .
I obostran ujednači pucnje
Što i Turci zaklone uhvate.
No istekar polovina Srba
Iz dubrave urebar prispela.
Biv skrivena udariti posle.
U po vatre iznenada vrazma:
Ovi t’ nam ih čilni i jakošnji
Sad preduzmu s pleća u perčine.
Mučno j’ videt sitnije mrvljenje!
Jedan drugog već hrabriti staše:
„Držimo se! Ne izdajimo se!
Krdžalije! u boju smo rasli!
Oružijem nam je slaviti se!
Još Gušanac ustostruča slade.
I drža se dok se ne dosadi
Samo ginut’, i u neznan biti,
A Srb puni, bez pretrga meće.
Sam zaklonjen, tek dušmane zgađa“.

Krdžalije prsnu kud koji. Sam Gušanac jedva iznese šalvare i uteče k Jagodini.

U ovom boju, pored drugih, osobito se je odlikovao Jovan Kursula.

Docnije, Vožd se je nešto bio naljutio na svoga barjaktara, a ovaj se povuče u svoje selo, rekavši da više ne će da zna za vojnu i vojevanje. To je mnogima bilo žao, i Sima mu za to ovako viče:

„Ah, Rajiću, Vožda barjaktare.
S nekog doba jera pomanita?
Jer u nemar zabaci se gnjili…
Dotešča l’ ti već viteza pravo
Ne dat’ mrdat’ ni svom gospodaru?
Il’ ugasi k zavičaju ljubav,
K slavi sroda i dragosti srpskoj;
Stid li bi te u potomstva bilo
Što bi stjenu žezlom poražav’o
Da istače životvornu vodu
U sve tjela kroz vjekove člane“?…

Drugi ustanak, 1815, našao je Rajića, i ako već starca, krepka i vesela, na boj gotova.

Na Ljubiću vidimo Tanaska Rajića, kao zapovednika u gornjem šancu, gde su bili topovi. Jednoga dana, udare Turci žestoko na srpske šančeve. Vojnici iz donjega šanca, ne mogući se održati, počnu uzmicati u gornji, Rajićev šanac, i tim sam šanac provale. Kad turska sila i tu navali, oni se pometu, pa počnu uzmicati i odatle.

Kukavni starac Rajić, videći to, stane govoriti:

— Stan’te braćo, ako Boga znate! Što ste se tako preplašili? ta i iz Turaka teče krv, kao i iz nas! Zar ove topove ostavljate, od Boga ne našli! Znate li kolike smo muke prepatili, dok topova ne imasmo?

Videći da je strah ovladao, i da ga niko ne sluša, Rajić opkorači ton, uzme u jednu ruku sablju, a u drugu zapet pištolj, pa rekne:

— Ovih topova ja ne ću ostaviti Turcima, dok me svega na njima ne iseku na komade!

Turci odista nagrnu na njega; on nekolike smlati, ali puške turske i njega obore, i tu ga Turci iseku svega na komade. Ova junačka, patrijotska smrt neka je na ugled svima onima u kojih muško srce kuca!

Dobri duhovnik Đerasim Đorđević priča nam kako su Rajića žalile njegove kćeri, snahe, i baba mu Jana. Evo nekoliko vrsta iz te zapevke:

„Duhovniče, i tako ti Boga!
Kaži meni što za svekra moga!
Ti si s njime tamo vojevao,
Je li blizu tebe poginuo?
Imala sam brata rođenoga
Pa ostadoh i bez njega jadna:
Otiš’o mi u daleku zemlju.
Ne znam, jadna, na koju li stranu:
Ali živu živ se opet nada
A mrtvome nikad ni doveka:
Kaži gde je moj babo ostao?
Jesi li ga lepo saranio“?
Blizu mene plače baba Jana,
Rajićeva jadnica supruga,
Oko nje su kćeri rođenice
Što s’ ostale jadne sirotice“.

Ko Rajićevom smrću ume umreti, dostojan je živeti doveka!

Dopuna

U manastiru Voljavči, u Rudniku, priča se da je glavu junaka Tanaska Rajića s Ljubića doneo Hadži Maksim (potonji Mihailo) iguman, i sahranio je u manastirskoj crkvi Voljavči uza zid, niže leve pevnice. Spomena nema nikakva na tom mestu.

---

1. Ovo jada Perunika, snaha Rajićeva a sestra Janićija [Đurića]. ↩︎

Rajić Jovan, istorik, rodio se u Karlovcima, u Sremu, 11 novembra 1726, a otac njegov Raja Janković rođen je, 1699, u Vidinu, pa je odonuda pobegao, i u Karlovcima se nastanio.

Osnovnu školu Rajić je svršio u mestu svojega rođenja; gimnaziju u Komoranu, a filosofiju u Šopronu. Kao dete siromašnih roditelja, Rajić se je mnogo mučio dok se je školovao: uvek je sebe izdržavao poslužujući i tuđu decu učeći.

Želja ga je vukla da bude sveštenik, za to je trebalo učiti bogosloviju, ali pravoslavne bogoslovije nije bilo nigde bliže do Kijeva. Mladić, žudan nauke, niti se plaši putne daljine, niti svoje velike nemaštine, već samo misli o slasti naučne gozbe. Zapne, dakle, i pešice ode čak u Kijevo!

U Kijevu je proveo tri godine, učeći se kao najbolji đak. Četvrte godine pređe u Moskvu, gde je svoje bogoslovsko školovanje dovršio.

Svršivši škole, Rajić se vrati kući. Idući iz Moskve u Karlovce, Rajić se je nadao da će ga crkveni pastiri jedva dočekati, i njegovom znanju i vrednoći dati posla, kojega je bilo mnogo na sve strane; ali se je prevario; jer, u koliko je Rajić bio zauzet za nauku i voljan za svaki korisni rad, u toliko su drugi bili dokoni zaludničiti i podsmevati mu se, pa čak i pakosti tvoriti.

S toga Rajić ostavi Karlovce, i vrati se u Kijevo.

Udaljivši se ovako od svojega zavičaja i od svojega naroda, mladić počne razmišljati sam u sebi:

— Za što, zbog jedne mestimične neprijatnosti, da ostavljam sav svoj narod? Zašto svoje znanje i svoju vrednoću da dajem u službu drugomu, kome toliko i ne treba, a da rodu svojemu ukidam jednoga poslenika koji je tako preko potreban?

Tada se u Rajića začne želja da se oda na izučavanje istorije, osobito istorije srpske, ne bi li nju, kao vodilju potonjim pojasima, izvadio iz tame zaborava, i izneo na videlo svetu.

Vođen tom željom. Rajić ostavi Kijevo, i ode u Svetu Goru da onamo pregleda zbirke starih rukopisa i druge spomenike koji imaju važnosti za istoriju srpskoga naroda.

U Svetoj Gori udari na novu nepriliku: hilendarski kaluđeri, ne gledeći ni na njegovu pohvalnu želju, ni na toliki put i trud, ne dadnu mu razgledati stare rukopise i druge starine. Pri svemu tome Rajiću nekako posluži sreća te iz Danilova rukopisa, i iz drugih, ispiše što mu je trebalo za istoriju.

Iz Svete Gore, vrati se u svoju postojbinu. Uz put svrati u Visoke Dečane, pa, preko Beograda, dođe u Karlovce.

Ovako dug i težak, i ovako strašan put Rajić je prošao većinom pešice, boreći se sa svakojakim nevoljama i tegobama.

U Karlovcima, sada postane učitelj u onoj školi, u kojoj je sam, kao dete, naučio čitati i pisati.

Odmah je popravio način predavanja, i ka časlovcu dodao nekolike druge udesne knjižice.

U toj školi nije dugo ostao: počeli su nasrtati na njega oci kojima nije mogao ništa. Za to opet ostavi Karlovce, i ode u Temišvar vladici Vićentiju Vidaku, koji ga jedva dočeka, i preda mu na nauku mladiće koji su se spremali za sveštenike.

Iz Temišvara, na poziv bačkoga vladike, Mojsija Putnika, Rajić pređe u Novi Sad, te je i onde učio mladiće koji su se spremali za sveštenički čin. Vladika Putnik pazio ga je kao otac sina, a Rajić opet, sa svoje strane, prianjao je što je više mogao da mladić, što bolje nauči. Zahvaljujući Rajićevu znanju, trudu i primeru, sveštenstvo bačke jeparhije, za kratko vreme, postalo je prvo i po bogoslovskom znanju i po smernom vladanju.

Ta bačka bogoslovija održala se je na tako dobrom glasu, dokle god se nije podigla nova bogoslovska škola u Karlovcima za sremsku i za bačku jeparhiju.

Godine 1772, Rajić zaželi pokaluđeriti se, i ne sluteći da će ga tek pod kamilavkom goniti zla ćud mitropolita Jovana Đorđevića (1749—1773).

Vladika Putnik, uvaživši želju Rajiću, uzme ga u svoja kola, i odveze u manastir Kovilj, koji je Rajić sam izabrao, te ga, 12 maja 1772, svojom rukom postriže za monaha pa ga, toga istoga dana, na službi, i zađakoni. Posle ručka, opet ga uzme u svoja kola i vrati u Novi Sad.

Sutra dan bila je nedelja. Vladika služi u crkvi, i Rajića proizvede za sveštenika. Malo docnije, koviljski kaluđera, molbenicom svojom, zaištu Rajića za nastojatelja manastiru Kovilju. Vladika ga, 26 maja postavi za igumana, a 3 juna, na Svete Trojice, proizvede ga za arhimandrita.

Mitropolit karlovački, Jovan Đorđević, kad za to dozna, odmah digne protest, tražeći da Putnik od Rajića oduzme arhimandritski krst!

Oko toga se je, između mitropolita Đorđevića i vladike Putnika, izmetnula svađa koja je išla do samoga cara. A Koviljski kaluđeri, za to vreme, podbadani ozgo, ustavu na Rajića odrekavši čak i da su ga sami za nastojatelja tražili! Oni su ga kinjili i jedili na načine koje je i pričati gnusno.

Srećom, mitropolit Đorđević godine 1773 poludi i za tim umre; mrtva su ga ispratila dva arhimandrita, baš ona dvojica koju je on, za života svoga, ljuto gonio i kinjio. Ti arhimandriti bili su: Jovan Rajić, i šišatovački arhimandrit.

Malo ne punih trideset godina proveo je Rajić, posle toga, u tišini manastirskoj, moleći se Bogu, čitajući i pišući. Za to vreme, podnosio je od svoje „po Hristu braće“ take muke, i take pakosti kakve je teško opisati. I on se nikad nikom nije hteo svetiti. Petnaest puta nuđena mu je vladičanska mitra, i petnaest puta je on njojzi pretpostavio manastirsku ćeliju, i rad na knjizi i nauci.

Jednom, kad mu je već dotužalo kinjenje od „braće kaluđera“, Rajić ode mitropolitu Stratimiroviću, nekadašnjem svom učeniku, vrati mu arhimandritski krst i protuži — da će pobeći nekud u pustinju!

To je bilo baš one jeseni kada će i umreti. Možda mu je to i prekratilo onaj čemerni život!

Rajić je bio čovek neobične vrednoće na poslu: redovno je, iz dana u dan, po 16—17 časova provodio na poslu; po 2—3 časa bavio se na molitvi, a samo 4—5 časova ostajalo mu je na odmor i na spavanje.

U patrijarškoj biblioteci u Karlovcima i danas stoje čitavi redovi debelih knjižurina koje sadrže Rajićeve spise. Sve je to Rajić svojom rukom čisto i čitko prepisao i, na zahtevanje mitropolita Stratimirovića, ustupio biblioteci za neku malu novčanu nagradu.

Velika je šteta što se ti spomenici tako vanredne vrednoće i urednosti ne drže na kakom vidnijem mestu, gde bi se gomile srpske omladine mogle zadahnjivati divljenjem i željom za ugledanje, nego ovako tiho čame u prašini i vlazi malo kom dostupne knjižnice.

Evo Rajićevih spisa po popisu mitropolita Stratimirovića:

1. Telo teologičeskoje, u 7 ogromnih knjiga na veliko kolo (folio) osobito čisto prepisanih rukom samoga Rajića; i sa svim gotovih za štampanje;
2. Opisanije soborov ot vostočnija cerkve prijemlenih (djelo neocenenoje, veli Stratimirović), 1. knjiga, istoga formata, i onako isto gotova za štampu;
3. Istorija o razdjeleniji cerkvej vostočnija i zapadnija, naipače o neistinoj uniji florentiskoj; prva knjiga, srednjega kola;
4. Istorija Katihizma. — Ovo su izdala Braća Jovanovići, u Pančevu;
5. Istorija svojega putešestvija;
6. Sobranije iz istoriji serbskija;
7. Veja djela Teofana Prokopoviča, arhijepiskopa Novgorodskog;
8. Slova (pridike Jovana Rajića) množestvo različnih različnimi vremeni sočinjenih;
9. Apologija pjesmej duhovnih;
10. Knjige molitvene za sopstvenoje blagogovjenije;
11. Knjige različne za školskoje upotreblenije: katihzisi, itd
12. Kalendari;
13. Mali prevodi, beleške, itd. mnoge, mnoge druge, koje posebice opisivati, veli Stratimirović, ne da se u pismu jednom.

Svi ovi rukopisi čuvaju se, nastavlja isti mitropolit, u mitropolitskoj biblioteci karlovačkoj, po ugovoru s Rajićem, po kojem je Rajić za to što ih je dao u tu biblioteku, dobijao na godinu od Stratimirovića 150 forinata, a iz narodnog fonda 250 forinata (oko 320 dinara).

Živeći o toj svojoj zasluzi, Rajić nije nikom padao pa teret, pa čak ni svome manastiru.

To je sve za njega zabeležio sam Stratimirović.

A za života Rajićeva naštampani su ovi spisi:

1. Katihizis mali, sinodski, 1774;
2. Boj Zmaja sa orlovi, 1791;
3. Istorija sveštena, 1792;
4. Sobranije raznih nedeljnih poučenij, v treh časteh. 1793; Za ovaj rad Rajić je dobio od Cara Leopolda Drugog zlatan krst o dvostruku zlatnu lancu;
5. Istorija slavjanskih narodov, itd. 1794; Za ovaj rad dobio je od ruske carice Katarine Druge zlatnu medalju i 100 dukata;
6. Tragedija o Caru Urošu Petom i o padeniji serbskago carstvija, 1798;
7. Mala serbska istorija i
8. Cvetnik, 1802.

One godine kada će umreti, Rajić je počeo kunjati još s jeseni; već je padalo u oči kako ga savlađuju starost i slabost.

Na dan u oči smrti, bejaše prilegao u postelju, i kad dođe večernja, diže se, umi se, i obuče na se sve čisto, kao da hoće nekud u pohode. Zaiska te mu doneše svetnjake i voštanice sveće, a u ćeliji je već imao nalonju pored koje se je obično žalio Bogu u samoći. Uze svoj trebnik, i, tiho, starački, otpeva sve one divne pogrebne pesme, i očita jevanđelja pogrebu svešteničkom. Kaluđerima, braći manastirskoj, naredi, posle toga, šta s čim da bude kad on premine, i svima oprosti sve.

Savlada ga nemoć i on, onako obučen, leže u postelju. Najpre zaspa lakim snom do pola noći, a od pola noći poče ga hvatati san samrtni, i u 5 časova jutra, 11 dekembra 1801, izdahnu, u manastiru Kovilju.

Rajić je, dakle, živeo trudno, uredno, i rodno 75 godina, i 1 mesec dana!

13 dekembra opevali su ga: mitropolit Stratimirović, bački vladika Jovan Jovanović, arhimandrit krušedolski Gedeon Petrović, i mnogi sveštenici i đakoni, a sahranili su ga u velikoj crkvi, blizu trona S. Bogorodice, u novoj grobnici baš uza zid.

Smrt Rajićevu, kao veliki gubitak za crkvu i narod, oglasio je mitropolit Stratimirović svojim raspisom, 18 dekembra 1801, svima vladikama, kazavši u kratko život, dela, i zasluge pokojnikove.

Neka je večita, slava Rajićevoj učenosti, vrednoći, urednosti, i smernosti!

Rajić Jovan, advokat, rodio se u Oseku, 1805.

Svršio je nauke indžinirske i pravne.

Kad je u Pešti, 1828, polagao ispit iz indžirskih nauka, desio se je na ispitu čuveni austriski vojvoda Grof Radecki, koji je onda kao đeneral komandovao u Budimu. Videći odličnu naučnu spremu u Rajića, Radecki ga dozove k sebi, i ponudi da stupi u vojsku. Rajić zahvali za tu ponudu, i ode za pravima.

Od 7 marta 1841, Jovan Rajić je bio profesor prava u našem liceju, a docnije je postavljen za načelnika odeljenja u ministarstvu pravde.

Godine 1842, s Knezom Mihailom, ostavio je službu i Srbiju, i otišao u Austriju.

Od 1842 do 1848, živeo je u Novom Sadu, kao advokat. Posle madžarske bune, u oktobru 1849, postao je sekretar velikog županstva u Somboru, a na kraju 1851, premešten je u Temišvar za sekretara namesništva.

u Temišvaru je Rajić i umro meseca septembra 1856.

Rajić je bio čovek darovit, načitan, svestrano izobražen, u društvu i u domaćem životu ljubazan, prijatelj šale i veselja, a u službenim poslovima ozbiljan, tačan, i neumoran; sa svojega dobroga pera, i kao advokat i kao činovnik, daleko čuven.

Pisao je jednakom lakoćom srpski, nemački, latinski, i madžarski. Ovaj poslednji jezik naučio je za devet meseca, kad se iz Srbije vratio u Novi Sad, gde je, među tim, kao i u ostaloj Ugarskoj madžarski jezik bio uveden mesto latinskoga. Osem toga, razumevao je francuski i talijanski. S latinskom i nemačkom književnošću bio je skroz poznat, a isto tako i s biblijom i s našim narodnim pesmama.

Rukopis mu je bio lep, čitak; nije pisao brzo, jer je svagda najpre dobro promozgao što će pisati. Za to je njegov koncept bio čist, i samo se po hartiji moglo poznati da nije prepis. U konceptu od 6—7 tabaka kašto nije bilo ni jedne pogreške, ni jedne prevučene rečce.

U književnosti od Rajića su ostali ovi radovi:

1. Šipoder-vojvoda, pesma koja je štampana u kalendaru Ružici, 1834. Šipoder-vojvoda je srpski Don-Kihot. Kad bi se ta pesma našla, vredno bi bilo preštampati je.
2. Načelni osnovi umopravoslovne i položitelne policije, za potrebu mladeži srpske u liceumu knjažestva srpskog, u Beogradu, 1841;
3. Jovana V. Gete stradanja mladoga Vertera, prevod, u Novom Sadu, 1844.

Jovan Rajić je bio veliki prijatelj dinastiji Obrenovića, i vrlo veliki rodoljubac. S toga u malo nije stradao u madžarskoj buni. Godine 1848, i on je bio odveden u Vrbas pred preki sud, ali se, srećom, opravda, i zdravo vrati kući. Godine 1849, meseca aprila, nudio ga je madžarski đeneral Percel da uređuje srpski politički list u duhu madžarskom. Rajić je tu ponudu odbio…

Rajačić Josif, srpski patrijarah, rodio se u Lučanima, u ogulinskoj regimenti, 20 jula 1785, od oca Luke, sveštenika, i matere Vasilije.

Kršteno ime bilo mu je Ilija, a Josif je nazvan kad je primio kaluđerski čin.

Osnovnu školu svršio je u mestu svoga rođenja, gimnaziju u Karlovcima, a filosofiju u Segedinu.

Kao siromah đak, mučio se je veoma dok se je učio.

Po svršetku filosofije, dokotura se i do Beča, te je, nekoliko meseca, slušao nauke na universitetu, pa se, zbog nemira, godine 1809 i u početku 1810, vrati kući.

Po želji vladike Miokovića, Ilija se, 10 aprila 1810, pokaluđeri u manastiru Gomirju i, tom prilikom, dobije ime Josif.

Kao gomirski jeromonah, Josif se je najviše bavio kod vladike Miokovića, u Plaškom, i tu je postao protosinđeo.

Godine 1811, Josif je već bio arhimandrit, po što ga je, kako se priča, vladika Mioković na svojoj samrtnoj postelji, 20 dekembra iste godine, zaarhimandritio¹.

Vladika dalmatinski postao je Josif 24 juna 1829; vladika vršački godine 1834; a mitropolit karlovački 10 oktobra 1842.

Srbi u Austrougarskoj, trpeći pritisak od Madžara, ogledali su više puta da svoje privilegije oživotvore, ali ni to nikad nije pošlo za rukom.

Martovski događaji 1848, i ohola madžarska politika, koja je Srbima odricala sva prava, nateraše ih da potraže pomoći u svoje rođene snage.

Kako je prva potreba bila da se skupi narodna skupština, gde bi se utvrdio sporazum za dalji rad: to su se Srbi obratili svom mitropolitu u Karlovcima, Josifu Rajačiću, kao svojoj poglavici i crkvenoj i političkoj, i molili ga da sazove narodnu skupštinu.

I Rajačić, odista, raspiše da se narodna skupština sazove 1 maja, u Novom Sadu. Ali madžarska vlada objavi opsadno stanje u Novom Sadu, te Rajačić skupštinu premesti u Karlovce, gde se, 1 maja 1848, slegne silni srpski svet.

Ova skupština, nazvana majska skupština, kako se je sastala, i srpske privilegije razmotrila, proglasila je:

1. Karlovačkog mitropolita, Josifa Rajačića, za patrijarha srpskoga i svega Ilirika, i
2. Pukovnika Stefana Šupljikca za srpskoga vojvodu.

U isto vreme, odlučila je da se Srbi spoje s trojednom kraljevinom.

Posle toga, Rajačić je izabran da predvodi deputaciju caru, te da se skupštinske odluke podnesu vladaocu na odobrenje.

Ne postignuvši svojom deputacijom značajnijeg uspeha, pošto se carska vlada onda još nije bila odlučila raditi protiv Madžara, Rajačić pošlje u Karlovce glas o tome, a sam lično nije hteo sići dole, iz nepoznatih uzroka.

Ova okolnost, i razgovor s Banom Jelačićem, pobudiše Rajačića da srpskom pokretu udari znamenje austriskih interesa, pa je, docnije, u tom duhu i dalje radio, pošto se je među svoje povratio.

Ovako radeći, često se je sudarao s nekima od važnijih ljudi u narodu za onda, i dolazio je nekad do javnoga neprijateljstva; ali, za ljubav narodne stvari, opet se je s njima mirio i ravnao.

Kad se je videlo da obećanja, davana iz Beča, ostaju prazne reči, Rajačiću je važnost jako opala, a naročito onda kad se je počeo protiviti narodnoj skupštini, i kad se srpska vojska pretvorila u odeljenje vojske austriske, kojim su komandovali austriski oficiri.

Posle burne 1848 i 1849 godine, Rajačić je živeo mirno u Karlovcima.

Godine 1853, pohodio je Zlatni Prag, u Češkoj.

Godine 1861, licem na Sv. Savu, pisac ovih vrsta pohodio je sedoga Patrijarha Rajačića u Karlovcima. Starac se onda jedva, sa dve štake, ispravljao na noge; tako su ga noge bile izdale; ali je, inače, bio krepak i vatren. Govoreći o stvarima srpskim na onoj strani, pored ostaloga, reče ovo:

— Ministar mi piše da izberem dvadeset ljudi, koji bi izjavili carskoj vladi želje srpskoga naroda. Ja to ne mogu da učinim: jedno što ne mogu biti uveren, da se u kom izabraniku ne ću prevariti, a drugo — što mi Beču nemamo da izjavljujemo želje nego prava; naše su želje — da vaskrsne Nemanjića carstvo, i njih mi ne ćemo kazivati Beču, već prava svoja koja su kupljena krvlju naših oceva, a utvrđena svečanim privilegijama“!

Te iste godine, Rajačić je slavio pedesetogodišnjicu svoje svešteničke službe. A preminuo je 1, pa sahranjen 9, dekembra 1861, pored leve pevnice u sabornoj crkvi u Karlovcima.

Patrijarah Rajačić više je poznat i cenjen kao državnik, nego kao crkveni upravnik. Kad je on izabran za mitropolita, onda je i vladika Živković imao dosta glasova, tek manje od Rajačića. Arhimandrit Ruvarac priča da je neki veliki gospodin među Srbima na onoj strani, rekao ovo:

„Da je 1842 Živković postao mitropolit (a ne Rajačić) po našu bi crkvu bilo bolje. Ona oluja od 1848 i 1849 drugojače bi prohujala preko naših glava; naš arhijepiskop i mitropolit se bi nosio titule patrijarha srpskog i sveta Ilirika; ne bi bilo, možda, ni majske skupštine, ni srpskog vojvodstva, ni blagoveštenskog sabora, pa, zar, ni one pesme: „Za jedan časak radosti, hiljadu dana žalosti“; ali bi za crkvu, i za narod koji je u crkvi, bilo bolje“!…

Rajačića krive da je gonio prave ljude, i da je bio krajnje nemaran u stvarima crkvenim.

U Srpskim Novinama, u broju 54, od 1849, povodom smrti pančevačkog trgovca Save Brkića koji je, po smrti svoje žene, uzeo za drugu ženu, rođenu sestru prve, plativši dobro i popu i vladici, za Patrijarha Rajačića veli se ovako:

„Patrijarah Rajačić, valjda ima dve godine, kako nije služio, a dobro zna čime mu zakoni za tako nebreženje prete. Čini mi se da se rukom dotakne najrodnije voćke, osušila bi se“!

Ovo nije pisalo kakav svetovnjak, nego glavom arhimandrit, potonji šabački vladika Gavrilo, u Hristu brat svetome Patrijarhu Josifu!

Rajačić je zamerio vršačkom vladici Stevanu Popoviću, i vladici bačkom Platonu Atanackoviću što nisu pristali uz narodni pokret godine 1848, ma da je dobro znao da nisu mogli pristati. On ih je krivio što nisu bar prebegli k njemu u Srem, kad već nisu smeli, ili mogli, u svojim jeparhijama dići narod na oružje, a nije pomišljao šta bi bilo od bednoga naroda da su ga njegovi pastiri napustili u opasnosti.

Kad su Popović i Platon, u proleće 1849, prešli u Srem, Rajačić ih nije hteo priznati za vladike. Popović je, od tuge, presvisnuo u Feneku, a šta je bilo s Platonom govoreno je u ovoj knjizi na strani 19 — 22.

Rajačić je gonio ne samo ova dva jepiskopa, nego i njihove pridvorne kaluđere, i sve koje su njih dvojica bili zapopili ili zakaluđerili. Čestiti somborski sveštenici, Dimitrije Popović, i Đorđe Kojanov Stevanović, ostali su duže od tri godine bez parohija; Popovićev protosinđeo Mladenović, čovek učen i sposoban, prešao je u rimokatoličku veru, i dobio parohiju u dijecezi Štrosmajerovoj; a Kolarović, koga je Platon zaarhimandritio 1848, bio je za Rajačića čak do 1857 samo prost „jeromonah“.

Raspra između Rajačića i Platona mnogo je udila ugledu i bitnim interesima pravoslavne crkve u Austriji. Neobavešteni ljudi krivili su ili obojicu podjednako, ili Platona više, kad mlađega. U broju ovih ljudi bio je i pokojni crnogorski vladika-pesnik, Petar Drugi, koji se je, 1850, neko vreme bavio u Beču. On je došao k Platonu i kazao mu u oči kako ga krivi za tu raspru. Kad mu se je Platon počeo pravdati, onda ga je Vladika Petar zapitao:

— Boža ti vjera, jesi li voljan pomiriti se s patrijarhom?

— Jesam, od svega srca, odgovori Platon.

— E, hajdemo sad k patrijarhu; ja ću vas pomiriti!

Obojica odu patrijarhu. Tu je bilo dugoga i živoga razgovora. Videći da Rajačić iznalazi sve nove i nove prepreke k izmirenju, i da Platonu stavlja sve teže i teže uslove, vladika Petar dođe u vatru pa, okrenuvši se k Platonu, ljutito rekne:

— Bićeš lud, ako to primiš. Hajdemo na trag!

Godine 1851, car Franja Josif postavi Platona za bačkoga vladiku, ali raspri između dva crkvena glavara još nije bilo kraja.

Najposle, u jesen 1856, pošlje car tadašnjeg gubernatora srpskoga vojvodstva, Grofa Koroninija s izrečnom zapovešću da izmiri patrijarha i vladiku.

Koroninije prvo dođe u Karlovce patrijarhu. Patrijarah mu odgovori da je celoj raspri kriv Platon, što neće da otpusti iz svoga dvora „jeromonaha“ Kolarovića, za kojega je patrijarah još pređe rešio da ide u svoj postrig manastir Grabovac.

Iz Karlovaca Koroninija odjuri u Novi Sad vladici. Vladika mu odgovori:

— Ako je samo za to zapelo, pristaću da Kolarović ide u manastir, ali naravno ako on svojevoljno htedne, jer ga nagoniti na to ne ću.

S ovim vladičinim odgovorom, gubernator se uputi u manastir Kovilj, gde je Kolarović bio „nastojatelj“. Ovaj se prenerazi kad vidi kakav mu gost i kakim poslom dolazi. Smeran kao uvek, Kolarović odgovori da će rado prineti tu žrtvu, a gubernator mu na to izjavi, da mu je patrijarah obrekao, da će Kolarovića odmah vratiti u N. Sad k vladici, čim čuje da je on u Grabovac otišao, jer Rajačić nema protiv Kolarovića ništa lično, samo želi uveriti se o njegovoj poslušnosti.

Kolarović, ni kriv ni dužan, ode u manastir Grabovac na jepitimiju, pa ga tamo i zaborave.

Slučaj je tek morao doći u pomoć da se dva prvosveštenika izmire, i da se prav stradalac izbavi manastirske jepitimije.

U nedelju, 9 juna 1857, u karlovačkoj sabornoj crkvi, na jutrenji, proizveden bi za arhimandrita jedan od pridvornih kaluđera, o čijoj naučnoj spremi nije vladalo najpovoljnije mišljenje.

Druga dva pridvorna kaluđera, koji su u jedno bili i profesori bogoslovije, nađu se uvređeni time i, onako u ljutini, napišu ostavku koju završe rečima: „da se povlače u privatni život, gde će se za spasenje crkve Bogu moliti“!

Ostavku pošlju patrijarhu, pa obojica, toga istoga dana, pređu u Novi Sad, i nastane se u dvoru kod vladike Platona.

I ako se ovaj postupak nije mogao pravdati, ipak je javno mišljenje ovoga puta i u Novom Sadu i u Karlovcima bilo odsudno na strani ove dvojice.

Platon se nije hteo koristiti ovim slučajem, koji mu je popularnost jako podigao na štetu patrijarhova ugleda. On očinski posvetuje ostavkodavce da se vrate na svoju dužnost, pa odmah sutra dan ode u Karlovce, i zauzme se za njih u patrijarha da im oprosti prenagljeni korak.

Upravo je Platon sad bio ono što je najvoleo: mirio je i posredovao, te tako je stekao zasluge i za patrijarha, i za oba omiljena profesora, a najviše je pomogao — i svojoj stvari.

Ledena santa, koja je dotle pritiskivala srce patrijarhovo, počela se je topiti i rastopila se. Patrijarh se jedva jedan put uverio da mu Platon nije neprijatelj.

Dobri plodovi nisu izostali. Patrijarh odmah za tim dođe u pohode Platonu, prvi put posle toliko godina. „Jeromonah“ Kolarović bude odmah vraćen iz Grabovca i, odmah po povratku, za koviljskog arhimandrita potvrđen.

Izmirenje je bilo potpuno, samo šteta što je bilo kasno. Jer, već posle četiri godine, Rajačić ode Bogu na istinu, a i Platon ga je samo sa pet godina i četiri meseca nadživio. U zavadi pak provela su ova dva starca, oba već na ustima groba, punih devet godina!

Pri svem tom, mora se priznati da je Rajačić bio čovek osobitih svojstava. Njegovo oko proviđalo je duboko; njegovo je srce bilo srce Srbina patrijota; njegova je volja bila gvozdena; njegova je odvažnost bila junačka. Prava crkve i prava naroda branio je muški, junački, kao što svedoči sav život njegov, a osobito njegova državnička pisma, koja su obelodanjena 1861.

Za to mu narod lako previđa mnoge ljudske slabosti njegove!

---

1. Ima ljudi koji su govorili da je Rajačić, videći da njegov dobrotvor, Vladika Mioković, izdiše, sam sebi izmakao arhimandritski krst na vrat. Koliko je u tom istine, sam Bog zna. ↩︎

Radović Sima, rođeni brat Milića Radovića, rodio se u selu Kaoni, u Dragačevu.

Za vlade Karađorđeve, Sima je uvek vojevao uz brata svoga Milića, i bio mu je, u svakom poslu, desna ruka.

Godine 1813, kad se Milić odmetnuo u goru, Sima se je predao Turcima i, duša valja, oni ga nisu ni za što uznemiravali.

Godine 1815, još od pola zime, počela su Simi Radoviću dolaziti pisma i poruke od vojvode rudničkoga Miloša: da konja dobro hrani i timari, da opanke dobro oputi, i da je za sve spreman!

Kad Knez Miloš razbije Turke na Čačku, i potera ih preko Dragačeva, Sima Radović, sa 37 druga, iziđe na Jelicu pred njega, i preda mu pet tovara baruta, što je s bratom Milićem, 1813, bio sakrio koje gde po bukvama.

Primivši tako dragocen u ono vreme dar, Knez Miloš, 15 juna 1815, postavi Simu starešinom nad devet dragačevskih sela (nad: Guberevcima, Živicom, Vičom, Milatovićem, Brezovicom, Kaonom, Dupcem, Lukama, i Osaonicom).

Sima Radović je umro kod svoje kuće, i ukopan je kod kaonske crkve. U njegovih potomaka ima i danas oružja, zastava, barutnih kovčega, i haljina koje su izrešetane kuršumima.

Na Borovoj Strani i danas se poznaju šančevi Milićevi i Simini.

Bog da prosti ovaku braću!

Radović Milić, rodio se u selu Kaoni, u Dragačevu. Još pre ustanka srpskog od 1804. Milić je pokazalo koliko mrzi tursku nepravdu, i koliko se uzda u se.

Jednom, behu došli u selo Pilatović Turci užičani, kao dragačevske spahije pa, od besposlice, zametnuše igru „skakanje“, da vide ko će najdalje skočiti. Milić Radović nadskoči sve, i Srbe i Turke; posle se uzmu bacati „kamena“, te Milić nadbaci opet sve, i Srbe i Turke.

Turcima to bi krivo, pa navale na Milića. Otac njegov, bojeći se za sina, stane ih razvađati, kriveći više sina nego Turke, ma da su upravo ovi bili krivi. Ali Milić, najposle, plane: trgne pištolj, skreše, i jednog Turčina rani; pa i svoga rođenoga oca obrani u veliki prst na nozi.

Odatle odmah pobegne u hajduke!

Kad je srpski ustanak pod Karađorđem došao do Dragačeva, Milić, sa svojim drugovima hajducima, uđe u srpsku vojsku i, od toga doba, tukao se je svuda, gde su god udarali njegovi zemljaci dragačevci.

Godine 1806, kad je opsađivan Beograd, Karađorđe je jednom hteo da zaprepasti Turke na najtvrđem njihovom mestu. Za to naredi da se po logoru lagano propita:

— Ima li u vojsci junaka koji bi rasterao Turke sa tvrde Stambol-Kapije, i otvorio je srpskoj vojsci?

Dođe mu Milić Radović iz Kaone i rekne:

— Gospodaru utišaj za neko vreme vojsku što se god bolja može, pa ću ja, u ime Božje, ogledati da rasteram Turke s Kapije, i da je otvorim.

Karađorđe to odobri.

Milić naredi te se donesu rozge koje se, neviđeno, usprave uzi šanac, pa se on onda noću, lagano, sa svojim odabranim drugovima, ispenje na šanac, upadne iznutra među Turke, neke poubija, neke obrani, a neke preplaši i rastera, otvori kapiju, iziđe kroz nju, i dođe u srpski stan!

Tada ga Karađorđe postavi vojvodom nad gornjim krajem Dragačeva, ali opet pod komandom Prote Milutina Gučanina.

I u potonjim svim bojevima, Radović se je vladao i kao junak i kao razborit vojvoda, samo nije umeo dovoljno poštovati tuđu imovinu.

Godine 1813 marta 12, Karađorđe zapoveda dragačevskim vojvodama Miliću Radoviću i Đoki Protiću da od doseljenika hercegovaca ne traže poreza ni desetka: to će, veli, oni predavati svojemu Vojvodi Đolu.

10 maja, te iste godine, zapoveda se Miliću, Đoki, i Novaku: „da se istave iz turskih baština koje su pritisli, nego da te baštine uzme sirotinja; a njima je dosta po jedna dobra livada, i njihova starina“!

U isto vreme, javlja im se da je svima njima glavni zapovednik Antonije Pljakić.

Posle propasti 1813, Milić je otišao u hajduke.

Kad je Hadži-Prodan, u jesen 1814, zakavdžio s Turcima, Milić još nije ni dospeo da se gde god sretne s Turcima, a oni njegovu ženu i decu zarobe i odvedu u Čačak. Milić siđe u Čačak i, drage volje, preda se Turcima, samo da oni puste ženu i decu njegovu. I odista Turci mu porodicu puste, a njega okuju, pa odvedu u Beograd, gde ga bace u tamnicu, dok im ne padne na pamet da ga pogube.

Ali mu se tu javi sreća sa svim iz nenada. Nekadašnji dragačevski spahija, stari Hasan-Beg Prajić, užičanin rodom, poznavši Radovića, preko svojih prijatelja ukrade ga iz tamnice u gornjem Gradu, i izvede u varoš u svoju kuću, gde ga je držao više od pola godine. Na proleće bukne druga, srećnija buna. Tada brat Milošev, Jevrem, zapadne u tamnicu, gde je tamnovao čak do jeseni.

Tek kad se s Turcima uglavi mir, Prajić Milića, zajedno s Jevremom, isprati među Srbe!

Knez Miloš učini Milića serdarom u Dragačevu; ali on, na skoro, nešto skrivi, i, vele, skrivi teško¹ te Knez zapovedi Popu Nikoli iz Mrsaća da ga ubije, i glavu njegovu da pošlje u Požarevac.

Kad je glava Milićeva donesena pred Kneza Miloša, desio se je uz njega i brat mu Jevrem, na brizne u plač, rekavši:

— Uh za Boga! Otkud glava moga pobratima? Ta on je zajedno sa mnom tamnovao u beogradskom gradu?!

Glavu Milićevu ukopao je Jevrem pod jednom kruškom, i postavio beleg, a telo mu je sahranjeno onde gde je danas karanovačka crkva.

---

1. Ni od koga se nije moglo saznati kakva u je to bila krivica, s koje je Milić izgubio glavu. ↩︎

Radović Mijailo, rodio se u selu Ravnima, u Zlatiboru.

Radović se je, još godine 1805, kad su Srbi prvi put napali na Užice, odlikovao hrabrošću i pameću, te je postao knez u Zlatiboru.

Godine 1807, kako se priča, Karađorđe, idući na Višegrad, u selu Ravnima, pred kućom Mijaila Radovića, pod jednim sladunom, postavio je Miloša Obrenovića vojvodom, davši mu vojvodsku diplomu.

Mijailo Radović nahodio se pod komandom Miloša Obrenovića.

Jednom, kad Miloš nije bio na Zlatiboru već otišao u Brusnicu kući, Turci se dignu i udare na Srbe na sami Božić.

„Al’ to doznao Radović Mijajlo
Svim prirode okićeni dar’ma
Kakvog igda mogla rodit’ neva…
Telemaku b’ sravnio se lasno,
Liš’ u sam seb’ i Mentora imav’“

I tako dočeka Turke budno, i odbije ih slavno.

Posle ovoga boja, Karađorđe, na predlog Miloša Obrenovića postavi Mijaila vojvodom, i pošalje mu diplomu.

U svim bojevima, koji su bili na ovom kraju Srbije, pominje se Mijailo Radović i kao junak, i kao pametan upravnik.

Godine 1813, kad je Srbija pala, Radović nije hteo ići nikud iz otadžbine u tuđinu, nego se predao, i čekao priliku za novo izbavljenje.

Godine 1815, užički Turci, opazivši da se u Šumadiji narod kreće, dozovu Mijaila Radovića, Aleksu Popovića, Kneza Vasilija, i Maslaća u Užice, i zatvore ih u grad, kao taoce, da se užička nahija ne bi pobunila.

U gradu su ovi ljudi tamnovali neko vreme, a među to se srpska vojska primakne k Užicu. Kad Jovan Mićić, s vojskom, iziđe na Ljubanje, Turci onda svećaju da ove knezove taoce poubijaju. To dozna i njima dokaže neki Turčin, koji je, u mladosti bio pokrštavan, i koji je Kneza Aleksu zvao poočimom.

Radović s drugovima, doznavši šta ih sutra čeka, spusti se kroz prozor niza zid o pojasevima koje su navezali jedan na drugi. Tu je bila velika visina i okoma strmen.

Od četvorice zatvorenika, samo je Radović ostao zdrav, i on je Maslaća na krkačama izneo do na Ljubinje k Mićiću.

I posle je on revno pomagao napretku narodnom dok je god živ bio; a preminuo je u svome selu 1822 godine, i tu je ukopan.

---

1. Srbijanka 3, 99. ↩︎

Radovanović Petar, upravitelj osnovnih škola u Srbiji, rodio se 1808, u Novom Sadu, gde je svršio osnovnu školu i gimnaziju. U Pešti je učio filosofiju i prava. Godine 1830. postao je advokat.

Godine 1834, prešao je u Srbiju, i postao profesor u kragujevačkoj gimnaziji, koja je skoro bila postala.

Godine 1836, postao je upravitelj svih osnovnih škola u Srbiji.

Godine 1838, posle ustava, postao je sekretar u popečiteljstvu prosveštenija.

Te godine je otvoren licej, i Radovanović, u početku novembra, dođe u licej za profesora matematike, statistike, i nemačkog jezika.

Godine 1839, meseca marta, vrati se u popečiteljstvo za sekretara.

Godine 1842, meseca novembra, postavljen je za predsednika okružnom sudu, u Čačku.

Godine 1843, vratio se je na svoju staru službu za upravitelja osnovnih škola.

Docnije, kad se broj škola uvećao, Srbija je podeljena na dva školska kruga: istočni, i zapadni. U istočnom je ostao Radovanović, a u zapadni krug došao je Milovan Spasić.

Radovanović je preminuo u Beogradu, 3 marta 1857.

U književnosti ima od njega ovo:

1. Kratka antropologija, ili nauka o čoveku, u Beogradu, 1844;
2. Opšta znanja, svakom čoveku nužna, u Beogradu, 1850;
3. Vojne Srba s Turcima od 1804—1813, u Beogradu, 1852;
4. Novine čitališta beogradskog, koje je uređivao za god. 1848.

Radovanović je bio jedan od prvih članova Društva Srpske Slovesnosti.

Radonjić Miljko, rodio se u nahiji rudničkoj, ne zna se u kom selu, ni koje godine.

Još kao dete, prešao je u Nemačku (po svoj prilici posle Kočine krajine), i onamo je svršio škole.

Kad su Srbi ustali na Turke, vratio se je u otadžbinu, i bio je, najpre, profesor u velikoj školi u Beogradu iza Jugovića,

Milutinović ga naziva: „Srodoljupcem i majčinim mlekom“, tako je bio čovek dobre i pogodne naravi.

S katedre, iz velike škole, Radonjić je uzet u savet; a posle je dobio upravu ministarstva spoljnih poslova.

Godine 1812, baš u oči Božića, izbačen je iz službe, zajedno s Jugovićem i Mihailom Grujovićem, po nekim pletkama. Onda se je govorilo da njih gone kao ljude koji nisu bili veliki prijatelji Rusima. Nu koliko je u tom istine, ne može se još sada tačno znati, dokle se dokumenti svi ne bi obelodanili.

Posle propasti Srbije, 1813, Radonjić je otišao u Trst, i onamo postao učitelj srpske dece. Poznati Dositijev prijatelj, Drago Todorović, trstanski trgovac, dao mu je svoju kćer za ženu.

Godine 1823, Miljko je još bio u Trstu, i od narodnih pesama koje je onda štampao Vuk Stef. Karadžić, Miljko je uzeo osam knjiga.

Posle nekoga vremena, Radonjić ostavi i školu i Trst, pa pređe u Vlašku, i nastani se u Brailu, gde je živeo i trgovao, pa, kako čujem, i preminuo, godine 1837.

Misli se da je Miljko Radonjić pisao onu knjižicu koja se zove: „Serbije plačevnoje paki poraboščenije“.

Slava tihu, vrednu sinu majke Šumadije!