Pomenik

Категорија: R

  • Radojković Mileta

    Radojković Mileta, rodio se oko godine 1778, u selu Đunisu, u nahiji kruševačkoj, pa se odonuda preselio u selo Katun, u nahiji jagodinskoj.

    Otac mu se zvao Radojko Stanišić, a majka Vesela.

    Za prvoga ustanka (od 1804 — 1818), Mileta je bio najpre borac, a posle barjaktar u vojsci Kneza Jevte iz Obreža, i, u boju na Varvarinu, 1810, odlikovao se i ličnim junaštvom i veštinom vojničkom.

    Drugoga ustanka (1815), Mileta je bio među prvima koji su, primivši Miloševe poruke, odmah ustali na oružje, i počeli se biti s ugnjetačima otadžbine. Tada je Mileta, sa temnićanima, čuvao srpska sela od jagodinskih Turaka i, u isto vreme, odbijao je one koji su, ispreko Morave, nadirali na Temnić i na svu jagodinsku stranu. Tako radeći, dočekao je i razbio Turke na Majurskom Polju, i na Juhoru. Ove Turke vodio je Alibeg, sin čuvenoga Karafejzije, Turčina.

    Pošto je s Marašli-Ali-pašom uglavljen mir, Mileta je ostao starešina najpre u Temniću, pa mu se je, posle, vlast raširila gotovo na sav jagodinski okrug.

    Na kraju godine 1832, zbog otmice dveju devojaka iz Mozgova, bukne buna protiv Turaka u nahiji aleksinačkoj, kruševačkoj, i paraćinskoj. Mileta Radojković, po zapovesti Kneza Miloša, pređe među pobunjenike, i njihov je ustanak rukovodio tako da su Srbi održali što su bili oteli, a Turci su bez boja ustupili što već nisu mogli očuvati.

    Posle toga, Mileta je postao Veliki serdar rasinski, pod čiju vlast došle su nahije: jagodinska, kruševačka, i ćupriska. On je sedeo u Jagodini, i jagodinsku je nahiju držao pod najbližom svojom upravom.

    Godine 1834, kad je Srbija već bila uvećana sa šest novih okruga, i kada su prava njena s polja bila utvrđena svečanim hatišerifima (od 1829, 1830, i 1833), počelo se je unutra, u narodu, govoriti da je već vreme, da se i u zemlji što šta popravi i bolje uredi. Naročito su ljudi želeli da se ukine kuluk, i da se urede stalni sudovi, jer dotle je, gotovo, bio sudija onaj koji je bio jači, ili koji je bio u većoj milosti u Kneza Miloša.

    Knez Miloš, svakad dobro obavešten o željama svoga naroda, ono je kazao da će, najdalje, o Sretenju 2 februara 1835 godine, sazvati narodnu skupštinu, te obnarodovati reforme koje je narod želeo.

    Ta kneževi namera bila se je raščula, i ljudi su žudno očekivali da se ona navrši.

    Meseca dekembra 1834, Knez se je nalazio u Požarevcu, gde je stariji sin njegov, Milan, ležao teško bolestan. Tu mu dođe Stojan Simić, vraćajući se iz Vlaške i Moldavije, kuda je, po kneževoj zapovesti, išao da pozdravi nove gospodare tih kneževina.

    Knez Miloš, u razgovoru za večerom, izjavi da ne će moći zvati skupštine sada o Sretenju, jedno što mu je sin tako bolestan, a drugo što nisu gotove još ni sve uredbe i zakoni, koje želi toj skupštini izneti. Nego misli da je odgodi do proleća, možda baš do Đurđeva dne.

    Stojan Simić, drugi dan, ode iz Požarevca put Kruševca, kući svojoj. Uz put je kazivao starešinama, svojim prijateljima, da Knez misli do proleća skupštinu odgoditi, pa naravno i željene reforme. Starešine, žudne preobražaja, čujući što sada namerava Knez, zabrinu se: šta da rade?

    Slučaj donese da se Stojanu Simiću, baš tada, rodi muško dete, te on pozove Kneza Miloša, kao svoga kuma, na krštenje.

    Knez, ne mogući ići sobom, pošalje mlađega sina svoga Mihaila, sa ženom svojom, Kneginjom Ljubicom, u Kruševac, na to krštenje. Kneginju i Kneževića pratio je, na tom putu, po naredbi kneževoj, mlavski kapetan Milutin Petrović. A kako je njima iz Požarevca za Kruševac bio put na Svilajinac i Jagodinu, Knez piše savetniku Resavcu u Svilajnac, svom predstavniku Avramu Petronijeviću u Jagodinu, koji su se o prazniku nalazili kod svojih kuća, i velikom serdaru rasinskom, savetniku Mileti Radojkoviću, koji je u Jagodini i s kućom i po dužnosti bio, da svi idu u Kruševac Simiću na veselje. Još piše u Beograd mitropolitu Petru da i on, sobom, tu svečanost uveća. A u Kruševcu već su bili, osem domaćina Stojana Simića, njegov brat Aleksa Simić, i Đorđe Protić.

    Krštenje se svrši, pa nastane gozba i veselje, koje se produži duboko u noć. Tom prilikom, Kneginja Ljubica potuži se na čoveka svoga, Kneza Miloša, i poište saveta i pomoći od ovih narodnih starešina. Čujući tužbu čestite žene Kneginje Ljubice protiv Kneza Miloša, koji se, kao što je poznato, nije slavio čvrstim držanjem sedme Mojsijeve zapovesti, starešine, i same nezadovoljne kneževom upravom u zemlji, prime stranu kneginjinu, i obreku da će gledati da sklone Kneza da ličnu vladavinu zameni ustavnom, i da svoj privatni život podesi prema zakonu i običajima narodnim.

    To je bila jezgra njihovim težnjama, a reči je palo i mnogo i krupnih.

    U napadanju na Kneza bio je najžešći i najrečitiji sam domaćin Stojan Simić, a posle njega Đorđe Protić. Njih dvojica tražili su: da se se čeka skupština, nego da se odmah digne buna, da se Knez zbaci, i njegov sin da se uzme za vladaoca!

    Mileta je tražio da se zemlja uredi, i da se Knez ograniči, ali o zbacivanju nije hteo ni reči da čuje. Stojan Simić ga stane gorko koreti za to.

    Mileta je ćutao dugo, pa, najposle, progovori ovako:

    — Vala Simiću! svak živi zna, da meni Knez Miloš nije učinio nikakve milošte, ni dara, a tebe je obasuo svakim dobrom, pa kad je tebi teško od njegova dobra, i evo mene ovde, u svojoj kući, toliko koreš, pristajem, eto, i ja da dignemo bunu, ali samo da se ograniči, a ne da se zbaci!

    I tako, to veče, bude buna ugovorena, i sutra dan buntovnici se raziđu svaki na svoj posao, da dižu ljude, i da idu u Kragujevac.

    Kneginja, sa sinom, vrati se u Požarevac.

    Milutin Petrović, mlavski kapetan, čim stigne u Požarevac, kaže Knezu Milošu sve što je urađeno u Kruševcu. Kneginja se ponevedi, rekavši da nije ništa ni čula ni videla!

    Čuvši za taku nameru, od takih ljudi, Knez Miloš se, u prvi mah, uplaši, i pođe da beži u Milanovac, pa odande U Vlašku. — Ali, na navaljivanje svoje okoline, posle dva sahata, puta od Požarevca, vrati se, i odmah preduzme mere da bunu utiša. Pre svega pisao je u Kragujevac Vučiću da, s Davidovićem i Paštrmcem, koji su se onda onamo nalazili, sačuva narodnu kasu, i da živo nastoji da buntovnike skloni da se raziđu, a on obećava sazvati skupštinu o Sretenju, i dati sve reforme koje se traže.

    Kragujevcu se tada, od Levča, primicalo oko 3000 ljudi pod oružjem. Uza Simića, koji je na jeziku bio onako ratoboran, išlo je samo nekoliko kmetova iz kruševačke nahije; sa Resavcem takođe neznatan broj Resavaca, a Mileta je digao listom i Temnić i Levač. Miletina zapovest kapetanima za ovu bunu glasila je ovako:

    — Koga pozoveš, pa ne pođe — poseci; a koga ne zoveš, pa pođe — ubi!

    I tako je, za jednu noć, digao svu jagodinsku nahiju.

    Vučić, na brzu ruku, skupi oko 150 ljudi, i s njima iziđe na Taborište, pred buntovnike, te sasluša njihove zahteve, i odmah sve saopšti Knezu u Požarevac. S Miletom pak uredi tako da buntovnici uzmu onaj deo Kragujevca gde je narodni sud, a ona pola gde je knežev dvor, da ostane u vlasti kneževih ljudi.

    Ulazeći u Kragujevac, Mileta je išao pravo u sud, kao u narodnu kuću, a Simić okrene u knežev konak, kao u kuću „kumovsku“. Mileta, videći taku prevrtljivost, naljuti se, i još odlučnije pristane na izmirenje s Knezom.

    Knez je poručivao: da vođi bune raspuste ljude kućama, jer on nikad nije milovao imati posla s gomilom nezadovoljnih ljudi, a obećavao je sazvati skupštinu o Sretenju, i zemlju urediti kako narod želi.

    Vođi buntovnički, na taku kneževu poruku, iziđu među svoje ljude, i stanu im govoriti, da se raziđu kućama; ali se ovi uzmu ljutiti i vikati: da su prevareni, da su se, ovom bunom, zamerili Knezu, i da, sada, svaki može očekivati kneževu osvetu: za to ne će da se razilaze, dokle ne svrše za što su došli. Stojan Simić, rečit besednik, govorio je i dokazivao ne može lepše biti, kako je bolje da se raziđu, ali ga niko nije hteo slušati, nego su se sve više ljutili i sve žešće psovali. Govorili su i drugi vođi, pa ništa: u narodu je sve više rasla vreva i nezadovoljstvo.

    Za to vreme, Mileta nije govorio ništa. Samo je sedeo i gledao preda se. U jedan mah reče da mu dovedu konja. Kad mu konj dođe, manu rukom, te ga provedoše nekoliko puta oko njega, dokle je on sedeo i mislio. Najedared usta, usede na konja, prikupi mu uzde, okrete s k ljudma, i reče:

    — Ko hoće da su mu zdrava leđa, neka ide za mnom; a ko ne će — neka radi kako zna!

    — Umukoše svi, priča Davidović kao očevidac: — i svi listom odoše za njim!…

    Na taj način, 10 januara 1835, sav se onaj svet razišao iz Kragujevca, a vođi su se posle skupili da dočekaju Kneza Miloša, koji je, 15 januara, dolazio iz Požarevca.

    Na poljani, kod petrovačke mehane, bili su vođi buntovnički zajedno s oba kneževa brata Jovanom i Jevremom, i s mnogim kragujevčanima.

    K njima je Knez bio malo unapred poslao sina, svoga Mihaila.

    Izišavši na istu poljanu, Knez je odjahao s konja, a sin njegov Mihailo uzeo je desno Miletu a levo Simića, Resavca, Protića i ostale, i priveo ih ko ocu. Oni mu se poklone, i zamole za oproštaj; on njih prigrli, ižljubi, i rekne:

    — Otac ljubi sinove svoje, i prima ih, i kad pogreše!

    I, tako izmireni, uđu u Kragujevac.

    Drugi dan, bez ikakve svečanosti, Knez Miloš i svi vođi bune, odu u kragujevačku crkvu, gde ih je čekao užički vladika Nićifor Maksimović i đakon Janićije (potonji vladika). Vrata se iznutra zatvore, i tu, u tišini, pred nemim ikonostasom, na svetom jevanđelju, Knez se zakune: da im sve prašta, i da će voditi računa od onog što narod želi: a oni se njemu zakunu: da će mu biti verni i poslušni.

    Tako se svršio ovaj nemir, koji se u narodu i u istoriji zove Miletina Buna 1835.

    Posle sretenjskog ustava, 3 februara 1835, Mileta je postao popečitelj rata. A kad je taj ustav oboren, on je bio član upravnog saveta.

    Kao član državnog saveta po ustavu od 1838, Mileta je 8 jula 1841, dobio čin general-majora, a 1842, otišao je iz Srbije za Knezom Mihailom, pa se, posle nekog vremena, vratio. Od toga doba živeo je kod svoje kuće u Jagodini, a umro je 26 septembra 1852, i sahranjen je kod varvarinske crkve, gde mu je ukopan najpre otac a docnije i svi sinovi.

    Mileta je bio srednjega rasta, tela široka i krepka; pun, plavušast, brkova gustih, a lica rohava, kao od malih boginja. Bio je čovek veoma razborit, i neobično tvrd na reči u svakom poslu.

    U ono vreme govorilo se je da, posle Resavca i Danilovića, Mileta ima najviše nekretnih dobara u Srbiji.

  • Radojičić Grigorije

    Radojičić Grigorije, arhimandrit manastira Blagoveštenja, u Rudniku, rodio se je u Hercegovini.

    Knjigu je učio, i pokaluđerio se u manastiru Studenici.

    u Blagoveštenje je došao 1793 godine. Evo kako sam o tome piše:

    Znati se, kako ja, arhimandrit Grigorije, i dva moja učenika, jeromonah Joakim i jeromonah Partenije, dođosmo u manastir Blagoveštenje, i tu nađosmo manastir zapušten, od ratova i od mnoga zuluma poharan, a imjenije odneseno: nemaše ništa, samo starinske knjige i zemlja manastirska što stoji. I mi, po zakonu hrišćanskomu, namestismo se tu, i preduzesmo, s narodom, podizati manastir, i pribavljati što je potrebno za službu manastirsku; i nabavismo odežde za crkvu, i druge potrebnosti, posuđe sve smo pribavili, i preduzesmo raditi, bašte zagrađivati, i proče domostroiteljstvo starati se, i, po ustavu svetih otaca, i našemu zakonu, pravilo crkovno sovršavati i bogomoljstvije naroda radi hrišćanskoga, kao što su nam sveti oci predali da se imamo starati dan i noć. Po tom smo, s narodom, imali razgovor radi državne zemlje manastirske, da izvidimo i opštenarodski da potvrdimo, i da se zna na čisto: dokle je manastirska zemlja, poradi prepitanija sveštenicima koji budu u manastiru živeti, i za narod hrišćanski pravilo crkovno držati i sovršavati. Mi opštenarodski s izabranim kmetovima, s velikim knezom od sve nahije dogovorom rekosmo da osinorimo. I nađoše se stari ljudi, i kmetovi, koji znadoše za manastirsku zemlju, i tako smo onda opštenarodski, s velikim knezom, pozvali kadiju i muselima iz Rudnika, i svi skupa pošli smo upravo zemlju sinoriti 1793, oktovrija 4 dana.

    Preduzesmo put s planine od Javora, putem idući pravo niz brdo, sve idući povrh Garevice, do bušinačke zemlje, pa od Bukve pravo tako idući, pokraj izvora, stranom do zemlje stragaračke, idući na staro gumno manastirsko. I tu metnuše kamen do šume stragaračke, pak pravo niz veliku kosu idući niz brdo, i ispod manastirske bašte, i tu, iznad puta, metnuše kamen, turiše belegu da se zna. I od kamena stranom uz brdo idući, gde se sastaju putovi od Blaznave i Stragara do blaznavačke zemlje. I otuda pravo uz planinu putem sve kosom idući do na sinor Stari Javor (četiri stuba iz jednog debla), do zemlje jarmenovačke, i otuda idući putem, sve planinom, te na livade manastirske, od starine poznate kaluđerske livade, sve putem idući na Javor. I svršismo sinor ispravno do rudničke zemlje. Tu već svršismo, i sa skupštinom odmorak učinismo. Tu smo vatru naložili, i kadija i muselim, po adetu turskom, piše kavu, mi opštenarodski častismo se i napismo se malo, po običaju srpskome, i sotim sinor sovršismo…

    Ovo je pismo, docnije, potvrdio Knez Miloš (31 januara 1837, br. 343) u Kragujevcu.

    Godine 1796, marta 25, na Blagovesti, kad je veliki sabor kod ovoga manastira, došao je crkvi Đorđe Petrović iz Topole (Karađorđe), i doneo 200 oka hleba, 200 oka rakije, i 200 oka vina: manastiru je pisao vola, a Arhimandritu Grigoriju dao 5 dukata, moleći: da mu, s narodom, oprosti što je oca svoga ubio!

    Arhimandrit Grigorije izgovorio je pred narodom u crkvi oproštajnu molitvu, a narod je, posle toga, povikao:

    — Amin, amin, amin! I neka mu Bog prosti!1

    Po svršetku službe, Đorđe je pred crkvom dao daću za dušu ocu svojemu.

    Iza toga, Grigorije je prebivao neprekidno u Blagoveštenju manastiru.

    Godine 1813, nije begao nikud, nego je sačekao Turke, koji ga nisu ništa uznemirivali.

    Godine 1814, u proleće, kad je zlo tursko već bilo došlo na vršak, nekolike bivše narodne starešine, želeći potražiti svojemu narodu ma gde pomoći, skupe se u manastir Blagoveštenje, kod starog i vernoga prijatelja Arhimandrita Grigorija Radojičića te, 21 aprila, napišu molbenicu na ruskoga cara Aleksandra Prvog, da bi se zauzeo kod porte za srpski narod.

    Na tu molbenicu potpišu se onde u manastiru Blagoveštenju: Arhimandrit Grigorije Radojičić, Miloš Obrenović, biv. vojvoda rudnički, i Pop Filip Petrović, biv. studen. vojvoda.

    Posle se ova molbenica pošlje u Nemačku, te je potpišu još:

    Prota Mateja Nenadović, Petar Moler, Stojan Čupić, i Maksim Krstić2.

    Jedno jutro 1816, kad je Arhimandrit Grigorije bio pošao u crkvu na jutrenju, pukne iz mraka puška, i on padne mrtav.

    Posle su ga sahranili pored crkve, i na grob mu stavili ploču sa zapisom. Danas te ploče nema! Misli se da je, 1856, kad su građene ćelije, uzidana u te ćelije!

    Opet novo svedočanstvo divljaštva onde gde treba da je vrelo pitomine i poštovanja starine!

    U manastiru, u čitulji, koja je pisana 16 dekembra 1855, stoji da je ovaj Grigorije rodom iz Hercegovine, a pominje se i selo Blaznava i rod nekih Ristića!?

    Tačno se, dakle, ne može još da zna: gde je upravo rođen, dokle se ne bi što više našlo. Ovde treba pomenuti da se ovaj duhovnik čas piše „Studeničanin,“ a čas opet „Radojičić,“ kao da su dva lica a ne jedno. Među tim zna se da se on mogao zvati Studeničanin samo po tome što je u Studenici postrižen i zakaluđeren. U kaluđera to biva često.

    Marljivo proučenje na samom mestu, može biti da bi osvetlilo i ovo zasad još tamno pitanje…

    1. Glasnik 4, str. 93. ↩︎
    2. Milutinović, Istorija, str. 210 i 211. ↩︎

  • Radivojević Ljubomir

    Radivojević Ljubomir Dr medicine, dobrotvor, rodio se 1818 u Kamenici u Sremu.

    Škole gimnaziske svršio je u Karlovcima i u Segedinu, a medicinu u Pešta.

    Godine 1845 položio je ispite i postao doktor.

    Iza toga došao je u Srbiju, i služio je u Negotinu, u Jagodini i najduže u Kragujevcu, kao okružni fizikus. Ovde je dao ostavku na službu, i posle toga većinom je živeo u Kamenici u Sremu.

    D-r Radivojević nije se nikad ženio.

    Od njega su nam ostali ovi spisi:

    1. Poučenje o vidanju rana i drugih povreda. Za potrebu narodnih vojnika. Beograd, 1867.
      • To je delo drugi put štampano 1867 u N. Sadu.
    2. Poučenje kako se čuva i neguje zdravlje ženskinja i male dece. N. Sad, 1867.
      • Drugo, popravljeno izdanje izišlo je u N. Sadu, 1879.

    Pred smrt svoju osnovao je Zadužbinu D-ra Ljubomira Radivojevića za prosvetu u Srbiji. Zadužbina ta 1 januara 1900 godine imala je 68.278,90 dinara u zlatu, i 125 dinara u srebru.

    Preminuo je na veliki petak, 31 marta 1895, i sahranjen je prvi dan Vaskrsa u Kamenici.

    Bosanska vila, br. 11 od godine 1895, ima njegovu sliku vrlo dobro pogođenu.

    Neka mu je zahvalno pominjanje do veka u narodu, kom je tako veliko dobro učinio!

  • Radišić Vukašin

    Radišić Vukašin, rodio se u selu Batanjici, blizu Zemuna, godine 1810.

    Radišić je najpre bio u Zemunu učitelj grčkog jezika, a posle je prešao u Srbiju, i u Kragujevcu, u mladoj onamošnjoj gimnaziji, predavao je grčki jezik i pojeziju.

    U Kragujevcu se je i oženio lepom Marom, ćerkom nekog Marka Sarajlije.

    Godine 1840 septembra 14, poslan je u Carigrad za sekretara srpskom kapućehaji. Onamo ga je snašla golema žalost: umrla mu je mala ćerčica jedinica, Jelena, i, za njom, i žena mu Mara.

    Obe pokojnice Radišić je sahranio u Hasćoju, kod crkve Sv. Paraskeve, i čelo glave im je udario vrlo originalan mramorni krst, s ovim zapisom:

    „Udaljena od majke i roda.
    Od Srbije, mila zavičaja.
    Mara, ljuba Radišića Vuka,
    A pod vencem od dvaest sunaca.
    Legoh ovde, pod krov sveta sanka.
    Jelena mi ćerca s desna spava,
    Moje prvo i poslednje čedo,
    Što s’ smejalo tek na devet luna;
    Preda mnom ga, desetina dana,
    Ovde svela da me ščeka majku,
    Da me sanja, da je sanjam zajmno.
    Nadežda je tek u grobu jaka.
    Svlači ona crni zaves zemlje,
    Pa kazuje bez zahoda sunce!
    S čedom majka grejaće se večno,
    No mi grešnoj prosti, Bože, grehe1“!

    Docnije je Radišić svoje mile pokojnice oplakao i pesmom u Golubici 4, str. 135—142.

    Radišić, vrativši se iz Carigrada u Beograd, preminuo je od suve bolesti, 15 dekembra 1843, i ukopan je kod Markove crkve2 u Paliluli.

    Njega su ispratili svi profesori i svi učenici beogradskih škola. Na opelu, u crkvi, govorio mu je besedu ondašnji protosinđeo, Gavrilo Popović, a na grobu sekretar okružnog suda Andreja Stamenković.

    Radišić je bio čovek neobične lepote, a imao je i glas za priču mio; i pevao je vrlo vešto pesme crkvene i narodne. On je, svojim pevanjem, upravo zanosio svoje slušaoce.

    Književnosti srpskoj od Vukašina Radišića ostalo je ovo:

    1. Grčka čitaonica za omladinu, koja uči grčki jezik;
    2. Ksenefontove znamenitosti, koje je preveo s jelinskog jezika. ali su štampane posle njegove smrti, tek godine 1853.

    Osem toga, Radišićevih pesama, članaka, i prevoda ima po svim srpskim listovima onoga vremena, a osobito u pet knjiga Golubice.

    Svuda se ogleda dobro srce, koje toplo kuca za svoju otadžbinu, i za svoj narod. U pesmama Radišićevim ima više i narodnoga daha, nego i u kojega pesnika onoga doba, osem Milutinovića.

    Na samrti, ostavio je 95 komada raznih svojih knjiga ondašnjem liceju, te je tim učinio početak biblioteci licejskoj.

    1. Pokojnica je umrla 14 marta 1842. ↩︎
    2. Srpske Novine 1843, br. 102. ↩︎

  • Radičević Stevan

    Radičević Stevan, rodio se u Novom Sadu, i školovao se u mestu svojega rođenja. Velikih škola nije i učio, nego je rano stupio u službu u magistratu, gde je služio dugo, i izvežbao se u svim poslovima vrlo dobro.

    U Srbiju je prešao posle 1830, jer je te godine još bio diurnista u Zemunu. Službu je, u Srbiji, počeo u Kragujevcu, gde je bio pisar, pa sekretar u narodnom sudu, i u kancelariji Kneza Miloša.

    Godine 1835, posle sretenjskoga ustava, Radičević je postao „sekretar saveta, i najmlađi savetnik“; a godine 1839 marta 15 postavljen je za načelnika odeljenja u popečiteljstvu unutrašnjih poslova.

    Godine 1840 juna 14, postao je popečitelj pravde i prosvete.

    Godine 1841 juna 8, dobio je čin pukovnika, po ondašnjem običaju, i ako nije bio čovek vojni!…

    Kad je, 7 novembra 1841, uređeno Društvo Srpske Slovesnosti, Radičević je, po samom tom zakonu, kao popečitalj prosvete, bio predsednik tome društvu.

    Knez Mihailo, u jednom svom pismu, kaže mu da i nije po zakonu došao na to mesto, on bi ga, kao najdostojnijega, postavio za predsednika tome naučnom skupu1.

    Kao popečitelj pravde, Radičević je nastajavao da pismena strana sudskih presuda, rešenja, i drugih aktova, ima onaj oblik koji je bio usvojen u njegovoj postojbini, gde se on vaspitavao. Presude s oblikom koji je propisao Radičević zadržale su se u našim sudovima čak do našega usmenoga postupka sudskog.

    Posle Vučićeve bune 1842, Radičević je, s Knezom Mihailom, otišao iz Srbije, i živeo je u Austrougarskoj do godine 1859, a tada se vratio u Srbiju, i živeo je u Beogradu, gde je i umro 27 februara 1871 godine.

    Radičević je bio vrelo svakojakih projekata i zakonskih, i financiskih, i ekonomnih, i Bog te pita kakvih. Dok je živeo U Srbiji, otpočinjao je mnoge radnje od kojih mu ni jedna nije donela koristi, a svaka mu je odnela vrlo mnogo novaca! I danas, ni obali dunavskoj, u Gučevu, na Juhoru, i na Miroču, možete naći kazana koje su ostavili Radičevićevi pepeljari, to jest, oni koji su, po njegovoj želji, žegli potašu u tim šumama.

    u Petrovu selu, na Miroču, jedan takav kazan seljaci su obesili kao zvono, te njime sazivaju selo na skupove.

    Baveći se van Srbije, Radičević je, 1849, napisao i štampao knjigu:

    Projekt ustava za vojvodinu srpsku, u Zemunu, 1849, 8-na, 463 strane.

    1. Srpske Novine 1842, br. 25 str. 194. ↩︎

  • Radičević Branko

    Radičević Branko, rodio se u Brodu, u Slavoniji, 15 marta 1824. Na krštenju mu nadenuše ime Aleksa, jer je, kao što se kaže, doneo sam sebi ime, rodivši se pred Svetog Aleksija, čoveka Božjega, koji pada 17 marta.

    Svoje kršteno ime on je, docnije, preveo na srpski, i prozvao se Branko.

    Otac Brankov bio je rodom iz Novoga Sada, a u Brodu je živeo za vreme, kao carinski činovnik.

    Mati mu je bila iz Vukovara, iz kuće Mihailovića. Stevan Radičević, bivši 1842 popečitelj u Srbiji, stric je Branku Radičeviću.

    Posle nekoga vremena, Brankov se otac premesti iz Broda u Zemun, gde je Branko učio osnovne škole od 1830—1835. Gimnaziju je svršio u Karlovcima, 1836—1841.

    Godinu 1842-gu proveo je u Zemunu, kod kuće, zbog slaboga zdravlja svoga.

    Državne i pravno nauke slušao je u Beču, od 1845—1848.

    Godine 1848 i 1849 proveo je koje u Karlovcima, a koje u Zemunu, otkuda je prelazio i u Beograd.

    Godine 1850, otišao je na lekarski fakultet bečkog sveučilišta, gde se učio do svoje smrti, koja ga ugrabi 18 juna 1853 u Beču.

    Branko je najpre bio sahranjen u groblju Sv. Marka, u Beču. Na grobu mu je bio smeran spomenik s ovim zapisom:

    „Mnogo teo, mnogo započeo. Čas umrli njega je pomeo“.

    Ali poštovaocima miloga pojeta, nije bilo pravo da kosti njegove ostanu u tuđini. Za to pokrenu misao: da se prenesu i sahrane na mestu Stražilovu, više Karlovaca, koje je živu Branku toliko bilo milo i drago.

    I odista, meseca jula, 1883, Brankove su kosti prenesene iz Beča, i sahranjene na bregu Stražilovu.

    Nad njima se sada beli smeran spomenik, koji se vidi iz daleka, ali koji pominju Srbi još iz daljih i najdaljih mesta i krajeva.

    Prenos Brankovih kostiju bio je događaj za sve srpske krajeve. Na toj svetkovini sastali su se Srbi gotovo iz svih pokrajina svojih.

    Branko je bio nešto viši od srednjih ljudi, tela razmerna, vitka, ali snažna; nosio je dugu kosu, koju je začešljavao na trag; oči su mu bile neobično sjajne, trepavice mrke a uzvijene; nausnica je bio tankih a brade još gole.

    Nosio se uvek čisto, ukusno.

    Od Branka imamo tri knjige pesama. Prve dve štampao je sam u Beču, godine 1847, i godine 1851, a treću — kao njegovo posmrče — štampao je njegov otac, u Temišvaru, 1862.

    Pesme u prvoj knjizi pisane su istočnim govorom, a one u drugoj knjizi neke su pisane govorom istočnim a neke južnim; u prvoj knjizi ima i po koji mestimični izgovor, a druga je već na visini književnoga jezika za sve Srbe.

    Prvu je knjigu pesnik namenio Srpskoj Omladini, a drugu Knezu Mihailu M. Obrenoviću, dobrotvoru svome.

    Kad se javila prva knjiga Brankovih pesama, B. Daničić je rekao ovo:

    „Ja mislim da do danas još nije ni jedan učeni Srbin ovako pjevao, kao ovaj Radičević, a on pjeva onako kako treba Srbin književnik da pjeva“.

    Branko je lirski pesnik, ali mu je i epska pesma lepa. On je pevao malo. Tek to malo učinilo je u Srba mnogo. Učinilo je čitav prevrat u pevanju i u milošti sproću pevanja.

    Branko je, svojim pesmama, uverio i one koji nisu hteli verovati, da nema sile koja se može meriti sa silom narodnoga duha. Zapevavši pesmu narodnim dahom, i obukavši je u bajni jezik narodni — Branko je izišao kao pobedilac.

    Neka drugi pevaju i više i bolje, ima Branko čime ostati im ugled doveka.

    Ono što je u Branka novo, obelodanio je on sam u pesmi vladici Petru Njegušu:

    Oj vladiko. Crnoj Gori glavo.
Diko naša, naša velja slavo!
Eto tebe jedne knjige bele
Čeda mila moje krvi vrele:
Krvca vrela, a čedo nestašno…
Oh, oprosti, ako s prava puta
Kad ikada mlađano zaluta…
Bolje čedo i pređavolasto
Nego bogaljče i slepo i kljasto:
Da uz tuđi korak naramljuje
Da ga tuđa ruka zaranjuje“…

    Evo još nekolikih vrsta iz pesama koje će trajati do veka:

    „Gusle moje, ovamote malo!
Amo i ti, tanano gudalo,
Da prevučem, da malo zagudim:
Da mi srcu odlane u grudim’.
Ta puno je i prepuno sreće,
Čudo divno, što ne pukne veće!
    Zoro bela, sunce ogrejano.
Lisna goro, polje obasjano,
Cveće milo, roso, bistro vrelo.
Pa ti jošte, čedo moje belo —
Ko da gledne čarne oči tvoje,
Pa u srcu da mu ne zapoje?
    Ao svete, mio i premio,
Krasno li te višnji udesio,
Samo, samo, još da mreti nije:
Al’ već neka, kad inako nije;
Danas sutra čas će udariti,
Jarko sunce mene zakloniti,
Iz ruku mi jasne gusle trgnut’
Moje telo pod zemljicu vrgnut’;
Al’ što pevah ne će propanuti,
Nakon mene hoće ostanuti:
Dok se poje, dok se vince pije,
Dok se kolo oko svirca vije,
Dokle srce za srcem uzdiše, —
E pa dotle, a kuda će više!?

    „O pesme moje, jadna siročadi, Deco mila mojih leta mladih; Tedoh dugu da sa neba svučem, Dugom šarnom da sve vas obučem, Da nakitim sjajnijem zvezdama, Da obasjam sunčanim lučama. Duga bila, pa se izgubila, Zvezde sjale pa su i presjale: A sunašce ono ogrejalo, I ono je sa neba mi palo. Sve nestade što vam dati spravljah, U raljama otac nas ostavlja“!…