Категорија: S

Sundečić Jovan, književnik, rodio se u Bosni u selu Golinjevu Kod Lijevna, 24 juna 1825.

Još kao dete, ostavio je svoju postojbinu i prebegao u Dalmaciju, gde je u Imoskom počeo učiti knjigu. Tu ga, kao dobra đaka, pozva vladika Božidar Petranović, te ga pošlje u manastir Krku, a odande u Zadar u bogosloviju 1843.

Sundečić se zapopio 1848, i najpre je bio kapelan u Peroju u Istri, gde je ostao do 1854. Tada pak bude postavljen za profesora bogoslovije u Zadru, gde je služio do 1863.

S nekih pletaka, Sundečić bi prinuđen ostaviti bogosloviju i Zadar. Tada je neko vreme živeo u Beogradu.

Na Cetinju je postao Knežev sekretar. Od toga doba boravio je čas na Cetinju a čas u Kotoru. U poslednje vreme imao je od Crne Gore pensiju, i boravio je u Kotoru. Proletos ga udari kaplja i posle teške bolesti, on preminu 6 jula 1900 u Kotoru.

Za Sundečića vele da je imao tri otadžbine: Bosnu, u kojoj se rodio; Dalmaciju, u kojoj se učio i živeo, i Crnu Goru, koju je služio svim svojim pesničkim srcem.

Književni rad Sundečićev počinje od godine 1848, ma da u Zori Dalmatinskoj ima njegovih pesama i pre te godine. Tada mu iziđe spev Antonije i Sapfira, a do dve godine posle izdao je zbirku pesama. Za tim su izlazile knjiga za knjigom: Cvijeće 1858; Vršidba 1860; Saul (prevod), Venčić domoljubnih pesama; Krvava košulja 1863; Niz dragocenog bisera 1866; Kula Baja Pavljanina, 1877; Ljubav i cveće 1882; Anđelija Kosorića 1893; Odisiji roditeljskog srca 1885; Sjetva 1888; Milje i Omilje 1893; Slavopjev 1896. Osem toga napisao je mnogo prigodnih pesama, koje su rasute po raznim srpskim listovima.

Sundečić je mnogo radio, pisao i pevao za slogu Srba i Hrvata. Zato mu je Matica Hrvatska, u znak zahvalnosti, štampala Odabrane pesme, kojima je predgovor napisao Hugo Badalić. Sundečića cene kao lirskoga pesnika.

Neka mu je lep spomen do veka!

Bosanska Vila, u broju 14 od 31 jula 1900, stavila je ovaj venčić na grob pesniku Sundečiću:

Mirio si dva rođena brata
I pjevao za svojega vjeka,
Sve pjesmice od suhoga zlata,
Al’ ne naš’o jadnoj braći ljeka!…
I u grobu još te mori dreka
Teške svađe i bratskoga rata
Pa ti srce i tu tužno čeka
Pomirenje Srba i Hrvata!
Dobri starče, tvoja krasna vila
Nek’ raširi svoja bjela krila
Povrh naše divne otadžbine
A ti moli sunčane visine,
Da bi jednom složna, časna bila
Srpska majka, domovina mila!

Subotić Jovan, rodio se u selu Dobrincima, u Sremu, 30 januara 1817 od oca Aćima sveštenika i majke Sare.

Osnovnu školu svršio je u mestu svojega rođenja, gimnaziju u Karlovcima, filosofiju u Segedinu, a prava u Pešti.

Godine 1836 postao je doktor u filosofiji, a godine 1840 doktor u pravima, oboje u peštanskom sveučilištu.

Godine 1848 zastupao je, neko vreme, bonoga profesora prava u peštanskom universitetu.

Subotić je rano počeo pevati. Od godine 1834 do 1837 spevao čitavu zbirku pesama koju je štampala Matica Srpska pod imenom „Lira“, 108 strana, u 12-ni.

Godine 1843, štampao je sam Bosilje, zbirku pesama od 158 strana, u 12-ni.

Te iste godine, štampao je Nauku o srpskom stihotvorenju.

Godine 1845, našao je ep Kralj Dečanski, u 8 pesama. Za taj sastav dobio je od Srpske Matice nagradu.

Od godine 1842—1848 uređivao je Srpski Letopis, što izdaje Matica srpska.

Godine 1850 do 1853 opet mu je bilo povereno uređivanje toga časopisa.

I tako je, pod njegovom uredništvom, izišlo 34 knjige letopisa, u kojima su mahom njegovi radovi.

Godine 1848, meseca marta, bukne peštanska buna, koja uništi cenzuru, i štampi donese slobodu.

Srbi, došavši na vašar, skupe se na sastanak i Subotića uzmu za predsednika.

Aprila 1848, Subotić je izabran za poslanika u narodni srpski sabor, koji je bio zakazan za 15 maj 1848.

Među tim se taj sabor i ne zbere jer se mesto njega skupi 1 maja karlovačka majska skupština. S ove skupštine Subotić je s dva druga poslan u Prag na slovenski kongres.

Docnije, pošto se iz Praga vratio, uzeo ga je Patrijarah Rajačić, kao člana privremenoj vladi, za prosvetu i nastavu.

Za vreme bune, Patrijarah Rajačić slao je Subotića u Zagreb, Beč, i svukuda, po poslovima narodnim.

Pošto se buna svršila, Subotić je, na poziv ministra Grofa Tuna, uredio srpske čitanke za niže i više gimnazije.

Godine 1853, postao je advokat u Novom Sadu, i tu se je nastanio.

Posle godine 1855, odao se opet na književne poslove u većoj meri.

• Godine 1857, štampao prvu knjigu svojih pesama, lirskih;
• Godine 1859, drugu knjigu pesama epskih;
• Godine 1860, treću knjigu, u kojoj je Kralj Dečanski;
• Godine 1862, četvrtu knjigu, tragedije i drame;
• Godine 1868, petu knjigu;
• Godine 1869, šestu knjigu;
• Godine 1871, sedmu knjigu.

I tako radeći, do godine 1872, pustio je u svet 12 knjiga svojih većinom izvornih sastava.

Godine 1861, opet je otišao u politiku. Te godine ga je sremska županija izabrala za podžupana. Na tom mestu, Subotić je mnogo pomagao da bude mira i sloge među pravoslavnima i katolicima, i da se suprotnosti među dvema azbukama, ćirilicom i latinicom, izravnaju.

Godine 1862, otišao je u Zagreb za člana septemvirata. I tu je radio da se drži lepa sloga među Hrvatima i Srbima.

Godine 1867, išao je u Moskvu na etnografsku izložbu. Ma da je na taj put imao dopust od svoje vlasti, ipak je, po povratku u otadžbinu, prekim putem, bez propisanih forama, 1 septembra, otpušten iz službe bez prava na penziju!

Posle ovoga mu i advocirati nisu hteli dopustiti.

Ništa manje, Subotić je i u Zagrebu, i u Novom Sadu, pomagao Pozorištu, Matici Srpskoj, i svakom prosvetnom i nacionalnom radu među Srbima i Hrvatima. I zato je bar od naroda primao svedočanstva zahvalnosti u Srba i u Hrvata.

Jedva godine 1874 Subotiću dopuste otvoriti u Oseku advokatsku radnju, kuda se je i preselio.

Godine 1875, izabran je u Sremu za narodnog zastupnika u sabor zagrebački, i od toga doba radnja njegova ticala se više onih krajeva onamo.

U poslednje vreme, Subotić se je bio stanio u Zemunu, gde mu je sin kao lekar u državnoj službi, i tu je bio predsednik crkvene opštine zemunske. Tu je preminuo između 15 i 16 januara 1886 godine.

Razaslani su pozivi da mu se tu i spomenik digne.

Subotić je bio pisac vrlo plodan: štampao je, kao što se vidi, vrlo mnogo, a kažu da je i u rukopisu ostavio dosta svojega rada. Čovek blage naravi, težio je uvek k mirnim odlukama, ma se, toga radi, nekad i sam pobijao padajući u protivurečnosti. Srpski narod, naročito na onoj strani, valja da mu bude zahvalan za patriotsko zauzimanje i rad kroz čitavih 50 godina.

Subotić Joko Gavrilov, rodio se 1769 u Risnu, u Boci Kotorskoj, a dedovi su mu se doselili iz Hercegovine.

Kad su Francuzi ovladali Bokom Kotorskom, i stali kupiti Bokelje u vojsku, Joko umakne ispod njihove zastave, odmetne se u Hercegovinu, skupi četu, dobegne u Srbiju sa 37 druga i, 1808, javi se Karađorđu koji ga pošlje Hajduk-Veljku u komandu.

Joko je bio uz Veljka do smrti ovoga sokola, boreći se uvek hrabro gde su se god sreli s Turcima. Od 37 drugova izgubio ih je, u raznim bitkama s Turcima, ravno 18.

Godine 1813, Joko ne htede bežati iz Srbije, nego se opet odmetnu u hajduke, a 1815, sa Simom Paštrmcem, među prvima, dođe Knezu Milošu. Posle je vojevao dokle se nije uglavio mir s Turcima.

Docnije, vrati se u svoju postojbinu Risan, gde je ostale svoje dane proveo.

Godine 1865 Knez Mihailo mu je, o Pedesetogodišnjici srpske slobode, poslao takovski krst koji je starac voleo nego sve carevo blago.

Godine 1877 juna 14, Joko je iskupio oko sebe svoga sina i unučad, pa ih je blagoslovio i poučio kako će živeti. Iza toga poljubio je takovski krst, od koga se ni na samrtničkoj postelji nije hteo rastati; poželeo je srpskom narodu da se oslobodi i ujedini, pa je onda izdahnuo.

Bog da ga prosti!

Strelja Ilija, rodio se u selu Gradištu¹, više Vlasotinaca.

Čuvši da su Srbi ustanici već došli do Aleksinca, i da su se utvrdili ispod sela Vukašinovca, Strelja ostavi svoje mesto, i dobegne u „Deligrad“. Tu ga, pošto se je u bojevima dobro pokazao, Kapetan Žika postavi za starešinu bećarima iz nahije leskovačke.

Posle nekog vremena, Strelja se zamoli Dobrnjcu, kao starešini na Deligradu, da ga pusti da ide s nekoliko stotina bećara da odmetne leskovačku nahiju. Dobrnjac, bojeći se da ovaj momak ne zapadne gde među veliku tursku silu, i ne pogubi tolike ljude, ne dopusti mu što je iskao.

Strelja, jednom, desi dobre volje samoga Karađorđa, pa se i njemu tako isto zamoli.

— Koekude, upitaće Đorđe: — Znaš li ti, momče, kolike vode teku pored Leskovca?

— Znam, Gospodaru, odgovori Strelja, i počne brojiti: — Morava, Vlasina, Vegrnica, Jablanica, a i Toplica je blizu.

— E, vidiš li, kud teku velike vode, tuda prolaze i velike vojske. Šta ćeš činiti ti, s malo druga, među velikom silom!

— Gospodaru! odgovori Strelja: — rodio sam se onamo: znam svaki grm i svaki trn; ako Turke i ne razbijem, bar ću ih poplašiti; a u nevolji, umem pobeći i zečijim tragom.

— Koekude, koga su ti Turci posekli, te si na njih tako ljut!

— Nisu mi posekli nikoga; ali su ni na pravdi oteli imanje. Prisvojili su moj samokov koji sam imao u selu Kozarima, a i mene bi ubili da nisam pobegao amo. Za to sam ljut na Turke, pored onoga za što je na njih ljut svaki Srbin!

— Koekude, ako se uzdaš u se da možeš zatvoriti Prosečenicu (u Mominoj Klisuri), da presečeš put vranjanskom paši, načiniću te vojvodom od Leskovca…

— Uzdam se u Boga, Gospodaru, da mogu, manj da glave ne bude na meni!

— Kad je tako, a ti, čim naša vojska priđe k Nišu, uzmi druga koliko ti treba, i idi. Ali ako to ne uradiš — ne idi mi na oči: glavu ću ti odseći!

Strelja zahvali Voždu, i pođe po družini pitati:

— Ko hoće sa mnom da zaptimo Prosečenicu?

Prvi mu se javi neki Sava iz Dedine Bare, i još drugih bećara do 450 druga.

S proleća godine 1809, Strelja pređe Nišavu, udari preko Zaplanja, dođe i odmetne Vlasotince, Šišavu, Boljare, Kruševcu, Brezovicu, Jastrebac, Gradište, Kozare, Dedinac, Orašje, Grdilicu, i Dedinu Baru.

Uređujući i upućujući svoje vojnike, Strelja se neko vreme zadrži u Vlasotincima, a Savu Dedobarca s družinom pošlje na selo Grdilicu da zauzmu i zatvore Prosečenicu.

Dedobarac ode i zatvori put na Prosečenici, pa se spusti na Gradinicu kraj Morave, u veliki dedobarski han. U hanski podrum smesti sav barut koji su nosili, a ljude razredi po odajama. Turci iz Leskovca, saznavši to, dođu s dva topa i, kad su ovi bili pospali, opale topove na han, zapale barut, razprsnu han, i većinu vojnika potuku u jedan mah.

Čuvši za tu nesreću, Strelja samo vikne:

— Hatkinju!

Vlasotinčani ga opkole, i navale na njega pitanjima i prekorima:

— Šta to bi? Kako bi? Šta učini od nas, od Boga da nađeš? Gurnu mi ugarak u kuće, pa sad bežiš?

Strelja puši, ćuti, ni u koga ne gleda. Izvedoše mu bedeviju. On usta, prekrsti se, baci joj se u sedlo, pa, odbivši oblak gusta dima, progovori:

— Vlasotinčani! ja Prosečenice ne zaptih, družinu zgubih, vaše kuće sagoreh, i vas porobih. — Sad idem da sve to platim glavom. Ali, Vlasotinčani! Naš će trag ostati: njega kerovi ne mogu olizati. Po našem tragu doći će drugi, doći će treći, doći će četvrti… Dobar je Bog… Što ne mogosmo mi — moći će neki… Koji će to biti? Kada će doći? Ja ne znam; ali da će doći, tako znam kao što vas gledam…

To izgovori, hatkinju obode, i kao munja odlete ka Kamenici, k srpskoj vojsci! Ali kamen da je nađe! Mesto junačke srpske vojske, koja se spremala da otme Niš, Strelja vide strahotnu građu za… Ćele-Kulu!…

Strelja se odatle provuče k Deligradu, i posle toga nesrećnoga slučaja, najviše se nahodio na Deligradu; u poslednje vreme zvao se vojvoda leskovački, i nahodio se je na levoj strani moravskoj.

U Karađorđevu Protokolu, za godine 1812 i 1813, ima pet brojeva pod kojima su pisma što su Strelji pisana. Po tim pismima moglo bi se reći da je Strelja bio stariji od Đorđa Simića, od Čolak-Ante Simeunovića, i Miloša Saranovca.

Godine 1813 Strelja je prešao preko Dunava, ispred turske sile, ali se nije udaljavao od obale.

Godine 1815, čim je čuo za ustanak Kneza Miloša, skupi nešto družine, pređe Dunav na Kuliču, pa uz Moravu dođe do Osipaonice; tu pređe Moravi na desnu stranu, baš onda kad su Turci bili izišli iz Požarevca, i otišli k selu Smoljincu. Strelja pođe za njima od sela do sela dokle dođe do Ranovca. Tu stignu Milosav Resavac i Pavle Cukić, sa jedno sto momaka, te odmah na Turke udare, razbiju ih, rasteraju, i veliki plen zadobiju².

Odatle se Strelja vrati k Moravi da čuva prolaz, i preseca vezu Turcima između Požarevca i Smedereva, a Resavac i Cukić odu na Milivu u Resavi.

Docnije se je Strelja bio stavio u selu Jasici u Temniću, i tu je živeo do posle Đakove Bune. Ta buna je i njega bila nešto zakačila: govorilo se da je bio u dogovoru s Milojem Đakom, i za to je zatvaran i ispitivan, pa pušten.

Nekako na skoro posle toga, izginu neki Turci trgovci na brdu Mečki između Šupeljaka i Ražnja.

Valja kazati da, od 1815 do 1832 godine, put od Niša do Jagodine, nije ni malo bio siguran. Putnici su ginuli vrlo često. Knez Miloš je i sam radio da se ta nesigurnost uveća, to da se ti predeli njemu ustupe; ali što je god radio, radio je smotreno.

Kažu da je Strelja odista te Turke pobio, ali se nije umeo sakriti, nego su ga svi videli i poznali. S toga su ga srpske vlasti, onda još prema Turcima slabačke, morale dati.

Uz to se dodaje još i ovo da Mileta Radojković nije mogao nikako da ostavi na miru Strelju, pa je jedva dočekao tu priliku da Strelju ukloni iz svoje nahije.

Knez Miloš, kad se stvar tako obazna, i odsvud stane potvrđivati, naredi te se Strelja uhvati, okuje i dovede u Jagodinu, u zatvor. Tu je neko vreme držan u zatvoru i ispitivan, pa ga posle toga predadu preko Morave Turcima, i oni ga obese na brdu Mečki, između Jovanovca i Ražnja, gde su oni trgovci bili pobijeni.

Strelja je bio čovek vrlo krupan, smeđ, velika nosa i brkova, i neobično krupnih zuba…

---

1. Neki vele da je bio rodom iz sela Lopušnje. ↩︎
2. Milutinović, Istorija, str. 174—178. ↩︎

Stratimirović Stevan, rodio se je 26 dekembra 1757 u mestu Kulpinu, od oca Nikole i majke Anđelije, a starina mu je u Hercegovini.

Osnovnu školu svršio je u mestu svoga rođenja, gimnaziju u Novom Sadu, filosofiju u Segedinu, gde je pored latinskoga, naučio i madžarski jezik. Prava je učio u Budimu, a dovršio ih je u Beču.

Kroza sve svoje školovanje Stratimirović je u svakoj školi svakad bio prvi đak i, pored onoga što je od profesora slušao i za ispite učio, čitao je i sam, i učio se doma bez prestanka.

Na kraju godine 1780, Stratimirović dođe u Karlovce da se pokaluđeri; onda još nije bilo karlovačke bogoslovije, za to se je učio privatno u slavnoga bogoslova, potonjega istorika, Jovana Rajića.

Godine 1784, na Blagovesti, Stratimirović je postao đakon; 28 marta arhiđakon; 29 juna bio je jeromonah, a 15 avgusta 1784 postao je arhimandrit krušedolski, ali nije živeo u manastiru već u dvoru, pri mitropolitu Mojsiju Putniku, koji ga je veoma pazio.

Godine 1786, mitropolit Putnik predloži za udovu budimsku jeparhiju, s dvojicom starih arhimandrita, i Stratimirović, kom je tada bilo tek 28 godina.

Car Josif Drugi, primi lično sva tri kandidata, vidi ih, porazgovara se s njima, pa najmlađega izbere za vladiku.

Kad je Stratimirović, kao novi vladika, polazio na svoju jeparhiju, stari mitropolit Putnik zaplače se, rekavši:

— Sve se nadam, da ćeš me ti naslediti!…

Kad Putnik umre, onda se 1790 u Temišvaru sabere narodni sabor da izbere mitropolita, i da posvršava neke druge stvari.

Za mitropolita behu kandidati vladike Petar Petrović, Josif Jovanović Šakabenta, i Stratimirović. Od sto glasova, Stratimirović dobi 60, i on bi izabran.

Kažu da je plakao, i molio sabor da njega ne bira, ali mu molba nije pomogla, i car Leopoldo Drugi potvrdi taj izbor, te tako Stratimirović 21 novembra 1790 postane karlovački arhijepiskop i mitropolit.

Nekima ovo nije bilo pravo; ali godine 1791 na dijeti u Požunu, videći pamet i držanje Stratimirovićevo, svi umukoše.

Tek što je stao na svoje mesto, kao karlovački arhijepiskop, dobio je 1791 od karlovačkog građanina Dimitrija Anastasijevića 20 hiljada forinata, da ih upotrebi kako zna na dobro narodu. On te novce upotrebi na osnivanje gimnazije karlovačke, pobudivši i druge karlovčane na priloge.

Dokle god traje te škole, u kojoj su do sada hiljade mladića dobile korisno obrazovanje, dotle će se zahvalno pominjati ime mitropolita Stratimirovića uz ime Dimitrija Anastasijevića darodavca!

Ni bogoslovije nije tada bilo u Karlovcima. Za to on ne samo zavede školu za bogoslove, nego još sam sastavi nekolike predmete za obučavanje, i spremi učitelje pa posle pohođaše učenike, i tako nastajavaše da i bogoslovija i gimnazija lepo napreduju.

Godine 1807 utišao je neku bunu sremskih seljaka na spahije, i tim se je veoma preporučio caru Franji Prvom, koji mu je za to dao krst od Leopoldova ordena.

Stratimirović je mnogo pomagao da se i u Novom Sadu otvori gimnazija. Za to je i njoj bio vrhovni patron, kao i Karlovačkoj gimnaziji.

Bio je veoma crkveni čovek; voleo je bogomolju a osobito crkveno pevanje. Do svoje smrti, svakad je išao na večernju i na jutrenju. Njega zora nije nikad zastala u postelji. Idući rado u crkvu, slušajući divno pevanje, on je često i poučavao ljude. Uz to je bio veoma jak u crkvenom pravu i u dogmatici.

Godine 1836 meseca septembra, Kneginja Ljubica, s kneževićima, sinovima svojim, Milanom i Mihailom, idući u goste ćerima svojima Perki i Savki, svratila je u Karlovce. Mitropolit Stratimirović izašlje pred nju na Bansto svoje karuce, u koje su bili upregnuti 6 belaca, kao šest labudova, s crvenim hamovima; kneginju i kneževiće starac primi i ugosti što se može bolje, i, ispraćajući goste, rekne da mu je to najslađi dan u životu. Te noći, 23 septembra, umro je na prečac od udara.

Saranjen je 29 septembra u Karlovcima, u crkvi Sv. Nikole, u kojoj je skoro 46 godina služio kao arhijerej.

Stratimirović je bio čovek lepa lica, i gospodska držanja u odelu, u besedi, i u svemu.

Milovao je obilnu trpezu, ali 40 godina je samo vodu s Dunava pio. Po mesec dana mogao je sedeti i hodati po svojim sobama, a da nikud ne iziđe. Noge je od vlage marljivo čuvao, i uši zatiskivao pamukom; do duboke starosti čitao je bez naočara.

Niko ga nije mogao nagovoriti da svoja pisma numeriše. U ostalom, onda ni vojne vlasti nisu numerisale svojih pisama.

Stratimirović je svakad o svačem bio vrlo dobro obavešten; svakad je izveštaje dobijao, što ’no vele, iz prve ruke.

Stratimirovića terete da je, kod onolikih prihoda, bio tvrde ruke na prosvetne stvari. Tekelija ga otvoreno krivi¹ da je okrenuo na ništa svu radnju temišvarskoga sabora, samo da ga ne bi morao davati 6000 forinata godišnje na prosvetne stvari, a Tekeliji se može verovati.

I Vuk, Mušicki, i At. Stojković imali su neprijatnosti od Stratimirovića. Oni su ga među sobom zvali Ča-Steva; a i on nije krio kad je njima bio nezadovoljan. Ali još se to ne može uzeti da je baš izraz prave duše Stratimirovićeve. Ne treba zaboravljati da je on, kao velikodostojnik austriskog carstva, morao mnogo puta raditi i ono što mu svetuje položaj, a ne ono što mu želi srce!…

Za naše borbe s Turcima (od 1804 — 1813), svi glavniji ljudi iz Srbije njemu su se obraćali, i u njega nahodili saveta, uputa, i potpore. On je na svim skelama prema Srbiji imao svoja ljude koji su ga izveštavali o svemu što se događa u Srbiji. Ti izveštaji danas su u Beogradu, u našim rukama. Oni su dragocena građa za istoriju onoga doba, i sjajno svedočanstvo za Stratimirovićevo rodoljublje!

Što više živimo, što bolje proučavamo vreme koje je pred našim išlo, može biti da ćemo se sve više uveravati da Stratimirović nije bio samo veliki tvrdi gospodin, nego i veliki i smotreni rodoljubac!…

---

1. Letopis, Knjiga 103. ↩︎

Stošić Ilija, vojvoda homoljski, rodio se u Žagubici, u Homolju.

U početku ustanka na dahije, 1804, Petar Dobrnjac postavio je Stošića buljubašom u Homolju. I on je, posle toga, najviše čuvao granicu od Crne Reke. Toga radi je, na vencu više Žagubice ne daleko od mesta „Nemačke Straže“, načinio šanac gde je stajao i držao putove koji od Krajine i Crne Reke izlaze u Homolje. To se mesto i danas zove Stošićeva Straža.

Docnije, kad su Srbi oteli Crnu Reku i Krajinu, Stošić je s homoljskih visova sišao k Timoku, i načinio je šanac u selu Vražogrncu te se tu odupirao Turcima.

Godine 1810, Stošić je priložio Trškoj Crkvi¹ zvono, koje je mnogo tumaralo, ali danas opet je na Trškoj Crkvi. Opravivši ovu bogomolju, i rasprostranivši je, Stošić je 1811 platio te joj je živopisan ikonostas, koji je docnije zamenjen drugim. Na ikonama se svuda potpisuje „Gospodar Ilija Stošić“.

Kad je bio na šancu u Vražogrncu, Stošić se pominje kao „Vojvoda homoljski“.

Godine 1812 juna 19, iz toga šanca, dao je ovaj atestat:

„Dajem na znanje kako Jon Stikla iz sela Trnjana, dade dete Filipu u Osanicu. I Filip odrani dete. Na koje Filip prestavi se, a ovaj gore imenovani dođe (i) ište dete od brata pokojnog Filipa da uzme. Na koje sud presudi: da se dete uzme, i da se vodi; pak posle da nema niko pokojnog Filipa brata Jovu zadevati za dete. Koje od nas pismeno dajemo i murom potvrđavamo. Dano u Vražogrncu, meseca juna 19 1812. Vojvoda omoljski, Ilija Stošić“.

Te iste godine zapoveđeno mu je te je išao i branio Kladovo od Turaka.

Nesrećne godine 1813, Stošić je, kao i mnoge druge vojvode, ostavio otadžbinu i pobegao preko Dunava. Na desetinu dana po njegovu odlasku, dođu u Žagubicu kmetovi iz Homoljskih sela, te zapale konak i kulu Stošićevu, koja je bila onde gde je danas sreska kancelarija.

Govori se da su to učinili iz dva razloga: hteli su tim da pokažu Turcima kao da i sami mrze i gone vojvodu koji je Homolje vodio na Turke, a upravo hteli su da unište jedinu kuću u Homolju, u kojoj bi se Turci mogli staviti i boraviti u Žagubici.

Iz Austrije Stošić je bio otišao u Rusiju, pa se odonuda vratio 1817, i već je 23 juna te godine od Kneza Miloša u Beogradu primio pismo „da ide u Žagubicu na svoje imaće, i onde da živi, a da ga niko ni zašto ne uznemirava.“

Posle nekoliko godina življenja u Žagubici, Stošić je umro, i ukopan je kod Trške Crkve kojoj je za života bio „obnovitelj i priložnik“.

Stošić je bio čovek visok, krupan, lepih kratkih a gustih brkova, i već 1813 bio je sa svim sed.

Njegova kći, Milosava, udata u Požarevac za Stevana Protića, rodila je đenerala Kostu S. Protića.

---

1. Trška Crkva je zidana u staro vreme (Kneževina Srbija, str, 1033). Tu je bio trg za sve Homolje. Silna se stoka tu prodavala, a bilo je dosta i dućana. Docnije se je taj trg smanjilo, i smanjio tako da je na poslednjem panađuru kod Trške Crkve prodan, vele, samo 1 hrt. I za to je trg ukinut zakonom od 4 februara 1865 (Srpske Novine, br. 23). ↩︎

Stojković Milenko, rodio se u selu Kličevcu, na Dunavu, u požarevačkoj nahiji.

U mladosti svojoj sedeo je neko vreme u Požarevcu, i držao dućan, a posle se vrati u selo i na novo stane živeti kao seljak.

Kad je ono Mustaj-Paša dizao Srbe protiv janičara koji su iz Vidina navaljivali k Beogradu, Milenko je tada bio buljubaša nad Srbima.

Kad dahije poseku laolskota kneza, Milenko se odmetne u planinu, a čim čuje za ustanak u Šumadiji, odmah digne na Turke sve Podunavlje. Tada se je odmah zvao i potpisivao kao bimbaša.

Milenko je u svojoj vojsci postavio ove starešine: Živka Šljivića iz Brožana, Rajicu N. iz Gradišta, i Đorđa N. iz Peka.

Kad su srpski ustanici, 1804, otimali Požarevac od Turaka, Milenko je učinio više nego ikoji drugi i brojem boraca i veštinom u napadanju.

Posle toga, kad su se Srbi stekli na Vračar, i opseli Beograd, dahije pobegnu niz Dunav u Adakale. Srpske starešine tada pošalju Milenka s nekoliko momaka i s preporukom od Redžepa na strica mu Ibrahima, starešinu adakalskoga, da dahije potuče, i glave im donese na Vračar. U to ime, Milenko se spusti u Tekiju; tu sakrije svoju družinu a sam, preobučen u proste vlaške haljine, pređe u Adakale, i preda Ibrahimu Redžepovo pismo. Ibrahim, videći što mu se piše, rekne Milenku:

— Dođi doveče kad se smrkne; ja ću ti pokazati kuću gde sede dahije, pa čini s njima što znaš!

Milenko u veče dođe o momcima, i kad mu se pokaže kuća gde su bile dahije, udari na njih, pobije ih, poodseca im glave, i odnese u Beograd. Samo je Ciganin koji je krvave glave prao na Dunavu, ispustio Aganlinu glavu u vodu, te je otišla niz Dunav i nije se mogla odneti u Beograd.

Godine 1805, Milenko se je s Petrom Dobrnjcem i Stevanom Sinđelićem bio ukopao na selu Ivankovcu, nedaleko od Ćuprije. Afis-Paša, idući od Niša k Beogradu, poruči Milenku da se ukloni s puta, da položi oružje, i da njemu i vojsci njegovoj gotovi konake, pa će mu Afis za to izraditi carski berat.

Milenko odgovori:

— Mi veziru ne činimo nikake smetnje; neka ide na Jagodinu i H. Pašinu Palanku, kuda su i dosad išli carski veziri!

Afis se naljuti:

— Znam ja i sam gde je Beograd, rekne on: — ne ću ja hajduka pitati za put kojim ću ići; nego neka se on s družinom ukloni da ih zlo ne snađe!

— Berat koji obećava, rekne Milenko: — ne treba mi ništa: ovako sam veći beratlija. A pretnjom me ne će uplašiti. Neka udari svom svojom vojskom: rđa bio, ako mu se uklonio!

I Afis je poslao vojsku na Ivankovac, ali je zlo prošao. Milenko, dočekavši i razbivši na Ivankovcu Turke, osobito je izišao na veliki i slavan glas.

Kad su Srbi, u početku 1806, na sve strane postupili napred iz beogradskoga pašaluka, Milenko je sišao niz Dunav, i zavladao Porečem. Posle toga se je preselio sa svim iz Kličevca u Poreč.

U proleće 1807 Srbi na novo udare na Turke na sve strane i Milenko tada pređe s vojskom preko Miroča u Krajinu i ulogori se kod sela Štubika i Malajnice; ali silna turska vojska, pod komandom vidinskoga vezira Mula-Paše i Gušanca-Alije, opkoli ga, i ne bi se mogao izbaviti, da mu nije došao Karađorđe s vojskom iz Šumadije, i ruski đeneral Isajijev s nešto Rusa iz Male Vlaške.

Godine 1811 o Malom Božiću, kad se je ono dala nova uredba Srbiji, i kada se je, ustanovljavanjem mnogih sitnih vojvoda, slabila moć nekolikih starih silnih vojvoda, Milenko, s Petrom Dobrnjcem, nije hteo pristati na tu reformu. Za to je, po odluci skupštinskoj, prognan iz Srbije. Tada je otišao u Rusiju, gde je dobio 300 dukata penzije na godinu, kupio neko imanje i onamo je posle živeo.

Godine 1821, marta 26 (br. 315), Knez Miloš piše pismo Milenku Stojkoviću i Petru Dobrnjcu, i prekoreva ih, što bunu eterista iz Vlaške hoće da prenesu u Srbiju, gde je mir tako potreban i dobrotvoran. U tom pismu kaže im da će i sam, zajedno s Turcima, ustati protiv njih, ako se usude tu bunu preneti ovamo preko Dunava!

Docnije se nije ništa čulo o Milenku.

Milenko je bio srednjega rasta a crne masti; za njega su govorili svi koji su ga znali da je bio vrlo pametan upravnik, a tako isto i veliki junak. Govorio je vrlo malo, a svi njegovi područnici bojali su ga se kao žive vatre.

Jokić za njega kaže:

„Milenko je bio i najbolji, i najčovečniji, i najjunačniji među vojvodama“.

Taj tako hvaljeni čovek bio je veoma slab sproću ženske lepote. Živeći u Poreču, držao je nekoliko žena srpkinja, vlahinja, turkinja.

Pošavši iz Srbije 1811, poveo je i sve te žene u Vlašku; ali ih je onamo otpustio sve, osem neke Katinke, koju je zadržao i venčao za se.

Dok je bio u Srbiji, nije znao čitati, a u Rusiji je naučio čitati knjige i pisati pisma.

Tako veli Vuk Karadžić, a Rodofinikin, naprotiv, još 12 avgusta 1807 br. 249 piše ovako:

„Milenko — umejet čitat i pisat; skromen, hrabr, ljubim vsemi“.

Od prve žene imao je sinove Milana, Ivana, i Živana, i jednu kđer koja se je, docnije, u Karavlaškoj udala za nekoga Legatovića. Prva dva Milenkova sina išla su u veliku školu u Beogradu, 1808.

Milenko je umro u Bahči-Saraju, u Krimu, gde se je bio nastanio po odlasku iz Srbije.

Stojković Đerasim, rodio se u Velikom Aradu, u Madžarskoj, godine 1811.

Osnovne škole i gimnaziju svršio je u mestu svoga rođenja, filosofiju i prava u Pešti, a bogosloviju u Karlovcima.

Đerasim je bio pitomac tekelinoga zavoda, u Pešti.

U proleće 1839 prešao je u Srbiju, i primljen za profesora beogradske bogoslovije.

Avgusta 27 te godine, u manastiru Vraćevšnici, zakaluđerio se, i postao đakon, pa dekembra 12, iste godine, protođakon, a 6 januara 1840 posvećen je za jeromonaha.

Maja 15 godine 1844 postao je protosinđeo, a maja 9 godine 1853 arhimandrit manastiru Manasiji, zadužbini Despota Stevana Visokog.

Oktobra 10 godine 1854 posvećen je za vladiku timočkoj jeparhiji, posle smrti vladike Dositija Novakovića.

Đerasim Stojković, i ako je sve škole svršio, i ako je redovno čitao sve novine, ipak nije bio nosilac velike nauke, a uz to je uvek kunatorio svojim slabim zdravljem; ali je kao nastavnik bio tačan, uredan, i prema đacima dobar. U opšte bio je čovek pošten, čist od pletaka i od svake niskosti koja ne podoba čestitu činu i svetlu obrazu.

Kad bi ga koji od drugova mu, posle njegovoga mnogoga čitanja, upitao:

— Šta ima u novinama?

Đerasim bi odgovorio svojom običnom rečenicom:

— Većer, većer (a to mu je bila uzrečica) sve se svodi na ovo: „ježe sebje ne hošteši inomu ne tvori!“

Đerasim je više puta i propovedao u beogradskoj crkvi, ali mu nijedna beseda nije ugledala sveta.

Umro je u Negotinu 11 jula 1865, i ukopan je u staroj negotinskoj crkvi.

Bog da ga prosti!

Stojković Atanasije, rodio se u Rumi, u Sremu, 20 septembra 1773 godine. Tu je svršio tako zvane „gramatikalne latinske škole“, pa je onda postao učitelj.

Posle kratkog učiteljevanja, svršio je koje u Šopronu a koje u Segedinu, filosofiju. Iza toga je u Požunu slušao prava 1796; odande je otišao u Getingen, u Đermaniji, gde je slušao fiziku, i postao doktor u filosofiji, i pravi član prirodnjačkoga društva.

Posle toga, nahodimo ga kao profesora fizike u harkovskom universitetu, u Rusiji.

Napisavši fiziku, Stojković je pošlje Caru Aleksandru, koji mu je odgovorio i zahvalio preko sekretara Engela 17/20, januara 1803.

Ovo su Stojkovićevi spisi:

1. Fizika prostim jezikom pisana za rod slavenosrpski, u tri knjige, u Budimu, od 1801—1803;
2. Oda o buduščem zavedeniji nauk filosofičeskih v Karlovijeh, 1800;
3. Oda o kakovim obrazom ljubav u braku sohraniti možno, 1800;
4. Kandor ili okrovenije egipetskih tajin, Budim, 1800;
5. Aristid i Natalija, Budim, 1801;
6. Srpski sekretar, Budim, 1802;
7. Smrt Jovana Rajića, u stihovima, 1802.

A štampao je nešto i na ruskom jeziku.

S njegovim imenom vezana je istorija o prevodu novoga zaveta, ali ona kao da ne govori ni malo u hvalu Stojkoviću.

Jezik je u Stojkovića sloveno-srpski ili rusko-srpski, kakim se u ono vreme pisalo.

Iza pravo na našu zahvalnost, što je prvi pisao fiziku za Srbe, ma da ona nosi nedostatke i naučne i književne svojega vremena.

Stojković je umro u Harkovu 2 juna 1832, i kod neke onamošnje crkve sahranjen.

Stojićević Miloš, rodio se u selu Vranjskoj, u Pocerini, godine 1776. U detinjstvu, po manastirima, nauči malo čitati i pisati. Prve godine srpske bune, bio je prost vojnik, a po tom postane pisar u grušićskoga kneza Ilije Markovića, koji je onda bio kao buljubaša u Pocerini.

Kad Turci, godine 1806, pređu u Mačvu i nahiju šabačku popale i poharaju, Knez Ilija se preda Turcima, i oni ga učine oborknezom pocerskim, a Miloš se ne htedne predati (premda su mu Turci bili zarobili mater). U to stigne odovud Karađorđe, te Turke uzbije, i Miloša postavi vojvodom Pocerini, nazvavši ga svojim posinkom.

Evo kako su se prvi put videli Karađorđe i Miloš Pocerac:

— Dođosmo, priča pokojni Jokić, u Beljin (pred mišarski boj 1806). Tu se vojska s vojskom sasta, i vojvode se sastaše. Karađorđe malo pospava posle ručka, pa onda reče starešinama te odabraše 250—300 momaka, sve boljeg od boljega. Posle zapovedi te skidosmo čizme a obusmo opanke. I on sam skide čizme a obu opanke; ostavismo sablje a uzesmo samo noževe. On se krete napred a mi za njim; na konjima ponesmo dva tovara fišeka.

Kad se odmakosmo od logora, upita on one ljude odande:

— Koekude, ’de je ćuprija na Dumači, kuda Turci često prolaze, i progone silni plen?

Ondašnji ljudi odmah prođoše napred, i putovasmo svu noć. U zoru stigosmo k ćupriji, i uhvatismo busiju. Karađorđe zasede na sredini busije, a mi oko njega. Čekali smo vas dan: ne bi nikoga. Pred samu noć, iziđe on iz busije, i sede pod jedan hrast. Na jedan mah, ču se žubor na našoj straži. Kad, a stražari vode dvoje momčadi. Dođoše k nama. Pitamo mi da nisu turske uvode? Oni se kunu svim na svetu da nisu, nego im je, vele, dodijala turska sila, pa su pošli Karađorđu, da se biju s Turcima.

— A poznajete li Karađorđa?

— Ne poznajemo, odgovoriše oni.

Mi im ga pokazasmo. Oni ne veruju, videći na njemu gunj i opanke. Najposle, priđoše mu ruci, a on ih upita: ko su, i šta žele? Kažu mu ono što i nama.

— Koekude, sad ću videti, jeste li mi verni. Daću tri moja momka, da ih provedete; vi mora da ste vični ovom mestu ovde; da vide šta čine Turci.

— Ako poginem, Gospodaru, reče jedan od momčadi: — ne stojim ti za njih dobar, a dok sam god živ, izdati te ne ću. Ovo je bio glavom Miloš Stojićević.

— Lepo, reći će Karađorđe: — ja ću sutra s konjanicima doći na ovo mesto i u ovo doba.

Sutra dan, mi dođemo, ali one petorice nema nigde: ovamo, onamo — aja! Uze se Karađorđe vajkati: misli da ga je Miloš prevario.

— Ima li ko, koekude, da zaurla kao vuk, upita on? A šta u vojsci nema? Nađe se jedan te zavika kao pravi vuk na raskršću; — aja; nikakva java!

— E, po duši ta, reče Karađorđe, de me ono balavo derište prevari! Bacite jednu pušku, pa šta mu drago. Izbaciše pušku; sluša on, sluša; ali nikakva odziva.

Na jedan mah, puče jedna puška.

— A eto ih, eto, reče Karađorđe — vrlo veseo.

I odista dođoše ona sva petorica. Karađorđe pita Aleksu Dukića, kako mu se vidi Miloš? Osu ti Aleksa hvaliti Miloša, pa sve dodaje da je još bolji nego što ga on ume pohvaliti. To Karađorđu bi vrlo milo. Miloš mu sad kaže, da se u selu Grušiću sastala skupština, koja se dogovara da nosi Turcima porez, i sve druge potrebe. Na to će Karađorđe reći:

— Junaci! Pocerina i Mačva vole Turcima nego svome narodu; za to vam dopuštam da činite što je god kom volja; sve vam ovde napred praštam!

Sutra rano stignemo u Grušić; opkolimo onu skupštinu, pohvatamo glavnije poturice (prijatelje turske); ispitamo, i dvojicu posečemo. Knezu Iliji dokazao je još pre Cincar-Janko, te se bio ranije uklonio. Onaj drugi narod kad vide poplaši se, i strpa se sve jedno na drugo. Karađorđe pita:

— Hoćete li se vi opet predavati Turcima?

— Ne ćemo! graknuše svi kao iz jednog grla.

— Vi Turcima dajete volove, ovnove, maslo, med, jajca, mleko, i pare; a ja vam ne tražim ni jednog jajca, samo vas zovem da budete svoje gazde, a ne turski izmećari.

— Hoćemo s tobom u goru u vodu!

— E, kad hoćete, a vi dajte to što ste spremili Turcima da se moja vojska nahrani!

— A gde bih ja mogao noćiti?

— Ima, malko gore, rekoše oni: —— Miloševa voda. To je izvor Miloša Obilića; tu je mesto vrlo lepo; tu uvek teveriče paše i veziri.

— Dobro, koekude, hajdemo tamo!

Dođemo k Miloševoj vodi. Istina je sve kako su nam kazali.

Tu zanoćismo. U veče postavi se večera. Sede Karađorđe i starešine se poređaše jedan do drugoga, gde je kom mesto. Miloš služi oko sovre. Karađorđe reče te sede i on. Kad se gospodaru nasluži treća čaša vina, on je primi i reče:

— Braćo! da popijemo ovu čašu vina u zdravlje mladom junaku Milošu, koji je odsada pocerska vojvoda. On s imenom nasleđuje i junaštvo svoga imenjaka Miloša. Zdrav si Milošu, vojvodo pocerska!

Miloš skoči da ga poljubi u ruku, a on se s njim poljubi u obraz, pa ga vrati te sede na mesto.

Eto tako Miloš Stojićević posta vojvoda Pocerju.

Po večeri, Karađorđe reče onim skupljenim pocercima:

— Čuste li vi da vam ja postavih Miloša za vojvodu?

— Čusmo, Gospodaru!

— Njega da slušate; što god vam zapoveda on, to zapovedam ja. Za to, kad vas pozove, da idete za njim svi bez pogovora. Oružje ste predali Turcima, nego uzmite sekire i motike; meni trebaju i taki radnici, da kopaju šančeve, a pušaka imam dosta.

— Hoćemo, Gospodaru!

Ovo je bilo (pred kraj jula 1806) pred slavnu bitku na Mišaru, u koju je posle Miloš doveo 200 konjanika i 400 pešaka, pa i samog kneza Iliju Markovića. A malo pre mišarskoga boja, Miloš je u Kitogu sačekao 50 — 60 Turaka; pobio ih, i uzeo sve njihovo oružje i tovare.

Posle slavnog boja na Mišaru, Karađorđe zapovedi Milošu da ide sa svojim ljudma u Kitog i, zajedno s Protom Smiljanićem, da uhvati zasede; jer su njima dvojici mesta vrlo dobro poznata. Karađorđe je to naredio znajući da će ostatak razbijene turske vojske potegnuti k Drini.

Posle tri dana, vrati se Miloš, odeven kao lutka, a on sva mu se družina preodela. Pod Milošem konj Kapetana Kulina a na njemu sve što je Kulinovo bilo. Tu su hatovi, rahtovi, oružje, džebana, i druge svakojake stvari. Miloš kako dođe, ispriča Karađorđu kako su se Turci u Šapcu pozavađali, što su im na Mišaru toliki vođi izginuli. Za to sva Kulinova tevabija (svita) iziđe iz grada, i pođe kroz Kitog u Bosnu. Miloš je u Kitogu dočeka, i potuče se s njom; nadbije je, rastera, i otme sve što je nosila. U tom boju zadobio je i onu čuvenu posle toga Kulinovu sablju.

Na toj sablji bili su, kažu, ispisani berati Kulinove familije; s toga je Milošu Kulinova rodbina davala onoliko zlata koliko je sablja teška; ali Miloš zaište sve srpsko roblje što su Turci one godine iz nahije šabačke bili odveli. Rodbina Kulinova, i da je htela, nije mogla to dati, jer je roblje bilo ispreprodavano i razvedeno po svemu turskom carstvu. Tako Kulinova sablja ostane u Miloša; a kad se Šabac preda, onda on i mater svoju izbavi iz ropstva.

Godine 1807, 1809, i 1810 Miloš je vojevao najviše duž Drine. Višnjić je slavno opevao njegov junački megdan s Mehom Orugdžićem godine 1809 preko Drine, usred polja, ispod Beljine.

Godine 1811, pojavi se u Pocerini nekakav hajduk Prelo. Od Karađorđa i saveta bila je data zapovest da svaki vojvoda u svojoj knežini mora hajduke goniti, i plaćati štetu koju oni počine. Miloš dozna da je Prelo na daniku u mestu Lipovici, u hataru sela Metkovića, idući na zapad k selu Pocerskom Dobriću, pa se digne onamo s nekoliko momaka da ga uhvati, ili da ga ubije. Opazivši Prela, potrči sam pred momcima i poviče:

— Vezuj se, Prelo!

— Ne gini, vojvoda! odgovori hajduk, i zgrabi pušku preko srede.

— Vezuj se Prelo! vikne Miloš po drugi put, trčeći sve bliže ka hajduku.

— Ne gini vojvoda! reče odmetnik, i uze ga na oko.

Miloš je, tako reći, leteo da ga rukama ščepa, ali pakosnik dade pušci oganj; puče pusta, a Miloš mrtav pade s konja na zemlju!

Eto tako pogibe junak kom će se ime pominjati „dokle teče sunce i meseca“.

I Prela po tom ubiju, ali Miloša ne povrate.

Miloš je ukopan s desne strane crkve dobrićske, pod samom strehom. Kad je crkva 1813 gorela, isprskao je kameniti beleg na Miloševu grobu, te se sad samo na jednom parčetu može da pročita, godina 1811.

Miloš je bio srednjega rasta, poširokih prsiju i pleća, poširokih usta, duguljastih obraza s rumenim jagodicama, nosa malog, poširokog, smeđe kose, koja se plela u dugu pletenicu koju je savijao i nosio pod kalpakom, a tankih i tako dugačkih brkova da ih je mogao zadesti za uši; očiju je bio graorastih a pogleda oštra, vatrena; po naravi vrlo veseo i šaljiv, a junak neiskazani.

Kažu da je njegovom junaštvu mnogo pomagalo i to, što je sve pomišljao na kosovskog vojvodu Miloša, za kojega se peva i priča da je bio iz Pocerine, a i Karađorđe ga je podsetio na to kad ga je zavojvodio. Kad je poginuo bilo mu je tek 35 godina.

Neka je mir njegovoj duši, a večna slava junačkom imenu njegovom!