Категорија: Š

Šapčanin Milorad (Popović), pesnik, rodio se u Šapcu 7 jula 1841; po mestu rođenja on se prozvao docnije Šapčanin, a njegov otac Sava Popović prešao je u Šabac iz Srema.

Milorad je svršio osnovnu školu u Novom Sadu, a gimnaziju učio je nešto u Novom Sadu a nešto u Karlovcima.

Oktobra 6 godine 1861 primio ga je šabački vladika Gavrilo za praktikanta u šabačkoj konsistoriji.

Novembra 1 godine 1862 postavljen je za pisara u istoj konsistoriji.

Marta 13 godine 1865 postavljen je za učitelja krasnopisa i crtanja u šabačkoj polugimnaziji.

Novembra 16 godine 1866 postavljen je za pisara ministarstva prosvete i crkvenih dela.

I tada je, pričaše sam, prvi put video Beograd, jer je pre iz Srema prelazio pravce u Šabac.

Novembra 26 godine 1869 dobio je prvu pisarsku klasu u istom ministarstvu.

Dekembra 16 godine 1870 postavljen je za sekretara pete klase, a 10 aprila 1874 za sekretara treće klase.

Aprila 1 godine 1877 za privremenog upravnika pozorišta, a novembra 21 iste godine za sekretara treće klase.

Oktobra 1 godine 1879 za sekretara druge klase, a marta 1 godine 1880 za upravnika pozorišta.

Godine 1893 avgusta 15 uzet je za administratora druge klase kraljeve civilne liste i krunskih dobara.

Preminuo je 14 februara 1895.

Šapčanin je pisao dosta a i prevodio na srpski jezik tuđu prozu i stihove.

Od njegovih spisa i prevoda evo se ovde nekoliki ređaju:

1. Pesme 1 i 2 kolo. Beograd. 1863—1366.
2. Dar dobroj deci. Beograd. 1870.
3. Hajnrig Pestalocije. Po Albertu i K. Mofru. Beograd. 1870.
4. Očigledna nastava. Beograd. 1871.
5. Teorija Pedagogije Ditesa. Beograd. 1872.
6. Javna predavanja. Beograd. 1873.
7. Građa za pismena vežbanja. Beograd 1873.
8. Upustvo za predavanje domovine. Beograd 1873.
9. Uputstvo za predavanje srpskog jezika. Beograd. 1875.
10. O pesmama M. P. Šapčanina. Pesnikov odgovor na kritiku tih pesama. Beograd. 1875.
11. Ditesova Metodika. Prevod. Beograd. 1876.
12. Pripovetke 1—4. Pančevo — Beograd. 1877—1879.
13. Poznavanje domovine i Sveta. Beograd. 1881.
14. Ditesova Teorija Pedagogije. Prevod. Beograd. 1881.
15. Reč Danilu Stefanoviću savetniku. Beograd. 1886.
16. Miloš u latinima. Slika za pozorište. Novi Sad. 1886.
17. Kraljevo zvono. Novi Sad. 1887.
18. Pozorište i drame. Beseda 27 marta 1888.

Biće još koji njegov sastav, ali se za sad ovo imalo pri ruci.

Milorad je imao lep, čitak i krupan rukopis; jezik u njegovim spisima je čist i, koliko je on poznavao toga narodnoga blaga, skladno upotrebljen.

Šapčanin je bio srednjega rasta, crnje masti i srazmerna lica. Nosio je dugu kosu i crnu lepu bradu. Naravi je bio tihe, a ophođenja uljudnoga i prijatnoga, naročito prema starijima bio je gibak i uslužan.

Bio je pobožan, i milovao je crkvu i crkvene pesme.

Bog da ga prosti!

Šafarik Janko D-r, sinovac znamenitoga i, naročito za Južne Slovene, zaslužnoga Pavla J. Šafarika, rodio se u varošici Kiš-Kerešu, u Madžarskoj, 2 novembra 1812 godine.

Osnovnu školu izučio je u mestu svoga rođenja, a gimnaziju u Novom Sadu, gde je stric njegov bio profesor i direktor gimnazije.

Živeći u Novom Sadu, družeći se sa srpskom decom, i boraveći u kući stričevoj čak do 1829, Janko se je s jedne strane sa svim osrbio, a s druge je zamilovao istoriju i starine Srba i svih Južnih Slovena.

Po svršetku gimnazije, Janko ode u Požun gde je slušao filosofiju i prava. Odatle se, godine 1832, spusti u Peštu, i počne slušati medecinu. Iz Pešte pređe u Beč, gde medecinu produži, i 21 jula 1838 postane doktor u medecini.

Postavši doktor, otišao je u Prag, i bavio se onamo nekoliko meseca. Tada je već bio počeo raditi nešto u češkoj književnosti.

Iz Praga Šafarik siđe u Novi Sad, nastani se tu, i počne živeti od svoje lekarske zarade.

Godine 1843 prešao je u Srbiju, i dobio katedru fizike na ondašnjem beogradskom liceju.

Malo docnije, u Beogradu su otvorene nedeljne škole u kojima su radili i profesori licejski. Šafarik je u tim školama davao lekcije iz istorije i književnosti naroda slovenskih.

Šafarik je na skoro po svom dolasku u Beograd postao član „društva srpske slovesnosti“; za tim član „odbora prosveštenija“, i docnije član „školske komisije“.

Odbor prosveštenija malo je trajao pa je ukinut; u školskoj komisiji, dokle god je ona radila, Šafarik je bio član, delovođ, pa i predsednik; a u društvu je ostao član do smrti; nekolike godine bivao je i predsednik tome skupu.

Godine 1849 umre od kolere Isidor Stojanović, profesor istorije u liceju. Šafarik tada dobije katedru istorije, a fiziku ustupi Dru Vuku Marinkoviću koji je nedavno bio prešao iz Novoga Sada u Beograd.

Godine 1857, po ranijoj odluci srpskog učenog društva, Šafarik je išao u Mletke, te je u onamošnjoj staroj arhivi prepisao mnoge akte koji se tiču istorije Srba i drugih Južnih Slovena.

Ti akti štampani su u Glasnicima srpskog učenog društva, a izišli su i posebice pod imenom:

„Srpski spomenici Mletačkoga Arhiva“.

Osem toga, i mnogih manje tegobnih poslova, Šafarik je štampao Tronoški Letopis (u Glasniku 5), Život Stefana Dečanskog (u Glasniku 11), i Dušanovu Hrisovulju (u Glasniku 15), i dr.

Žitije Sv. Metodija prvog arhijepiskopa moravskog je u Beogradu 1863.

Godine 1859, posle smrti Dra Vuka Marinkovića, Šafarik se opet vratio na katedru fizike, ali je na njoj ostao samo do godine 1861, kad je sa svim ostavio profesorsku službu, primivši zvanje bibliotekara i čuvara muzeja.

Kao bibliotekar i čuvar muzeja, Šafarik je ostao do u jesen 1869. Za to vreme, on je biblioteku znatno uredio, a muzej je, tako reći, sazdao i razmestio kako treba.

Godine 1869 Šafarik je postao član državnog saveta, u kom je zvanju ostao do smrti.

Pored uređenja muzeja, Šafarik je opisao i naslikao sve do onoga doba poznate srpske stare novce. I slike te štampao je uz Glasnike srpskog učenog društva.

Osem srpskog učenog društva, za koje je već kazano, Šafarik je bio član: arheološkog društva, i društva ruskih lekara u Moskvi; član jugoslavenske akademije, i član društva za prirodne nauke, u Moskvi.

Imao je od ruskoga cara Aleksandra Drugog, orden Sv. Ane drugog reda, i od pruskog kralja, potonjeg nemačkog cara Viljema, orden kraljevske krune drugog reda.

Šafarik je bio srednjega rasta, pun, plav, uvek s naočarima na očima; tih u pokretima, jasan, i razborit u besedi, mio u društvu, dobar u putu, gotov da nauči i pomogne u čem se god pozove.

Njegova vrlo lepo pogođena slika nalazi se u srpskom muzeju u Beogradu.

Preminuo je noću između 6 i 7 jula 1876 u Beogradu, na Vračaru, u svojoj kući, i sahranjen je više Markove crkve, u Paliluli.

Šiša Petronije, rodio se u Starom Vlahu, pa granici hercegovačkoj.

Kad je srpski ustanak na dahije doprъe do Staroga Vlaha, Petronije Šiša ostavi svoje mesto i svoj mirni raj, uzme pušku, skupi nekoliko druga, uskoči u pobunjenu Srbiju, i stane se biti s Turcima.

Ne zna se Šiši život i rad od početka, ali je on već postao čuven i viđen u boju na Rasnici, u Zlatiboru, gde je vojvoda Miloš Obrenović onako slavno razbio Sulejman-Pašu Skopljaka, kad ono ovaj, preko dane junačke reči, bejaše nadrъo na Srbiju da božem uguši ustanak.

U tom boju Petronije Šiša odlikovao se je i rasporedom u vojsci, i hrabrošću u borbi, i pravičnošću u deobi dobitka.¹

U Karađorđevu Protokolu ima 17 brojeva koji obeležavaju naredbe koje je Vožd slao Petroniju Šiši kao „starovlaškom vojvodi“. Gotovo se sve te naredbe tiču granice, čuvanja od turske prevare, i hvatanja lupeža koji prelaze granicu.

Godine 1813 velika sila od Bosne pređe preko Drine; osvoji Lešnicu i Loznicu, pa se vrati k Šapcu; ali ne smejući kroz gusti Kitog, okrene niz Drinu. Srbi se zakopaju na selu Ravnju od Zasavice do Save. Tu su bili najpre Sima Prekodrinac, Buljubaša Zeka, i Petronije Šiša sa svojim golim sinovima. Docnije im dođu u pomoć Miloš Obrenović, Stojan Čupić, i Prota Mata Nenadović.

Boj se bio 17 dana bez prestanka. Tu su Srbi taku vatru izeli i taku muku imali kakve dotle nije bilo ni na jednom kraju Srbije.

„I Turčin provali šanac, veli letopisac: — i postrada srpska vojska: što pogibe što u vodu poskaka, ali izgibe i Turčin i konj ni broja se ne zna, tek osvoji jer ga je mnoštvo bilo — 100 hiljada. I tu pogibe Srbalja hrabrih junaka kojih majka ne će više roditi“.²

U odstupanju Srba od Ravnja, Petronije Šiša i Buljubaša Zeka, sa svojim „golim sinovima“, ostali su najposlednji, te su ustavljali prve Turke a zaklanjali poslednje ranjene i nemoćne Srbe. Zaštićujući tako svoju braću, kad je već turska sila sustigla i sklopila sa svim, Šiša, kao i slavni mu drugovi, baci poslednju pušku, isuče nož, pa juriši u Turke, te sekući njih, sam isečen bude na komade!

Slava junacima!…

---

1. Srbijanka 3, 123—131. ↩︎
2. Kneževina Srbija, 490. ↩︎

Šljivić Živko, rodio se u selu Brežanima u nahiji požarevačkoj od prilike godine 1775.

Školu je učio u Požarevcu. Jednom u igri svadivši se s Turićima, Živko je morao ostaviti i školu i Požarevac, pa se vratiti kući, gde ga odrede da čuva svinje. Ovde se sporečka s drugarom svojim, drugim svinjarom, i ubije ga iz puške na mesto.

Za to bude odveden u Požarevac sudu. Čekajući da mu se presudi, Šljivić ugrabi priliku te pobegne ispred suda, i odmetne se u hajduke.

Posle tri godine hajdukovanja, vrati se u Brežane svojoj kući, pomiri se s ocem ubijenoga svinjara, i stane raditi zemlju i patiti stoku kao i drugi seljaci.

Tada se oženi iz sela Lipa, u smederevskoj nahiji. Na skoro mu umre žena i ostane udovac.

U to vreme bila je u Smederevu neka neobično lepa devojka Mitra. Turčin Sali-Aga zagleda se u Mitru i naumi da je poturči i uzme za se. Roditelji se Mitrini prestrave od toga. Valjalo im je kćer čas pre dati za koga, ali je svakom momku koji bi Mitru uzeo pretilo veliko zlo od Sali-Age.

Za to roditelji poruče Živku Šljiviću, kao već poznatom hajduku, te on dođe, Mitru božem otme, i venča za se u lugu, pa odvede u Brežane.

Ova je otmica i Živka mnogo stala, ali ju je izvršio srećno.

Sali-Aga je tražio toga otmičara, a Šljivić pobegne u selo Bradarce gde mu je bila udata sestra, te se je onde krio od osvete turske čitavih pet meseca.

Odatle je prebegao u Vlašku, pa posle je prešao u Austriju, i živeo je osam godina u Kovinu.

Kad je buknuo srpski ustanak 1804, onda je Milenko Stojković iz Kličevca digao sve požarevačko Podunavlje, a Živka Šljivića je postavio za buljubašu u svojoj vojsci.

Kad je osvojeno od Turaka Smederevo Karađorđe postavi Šljivića za sudiju u smederevskom magistratu.

Tada je onaj Sali-Aga, Turčin, koji je Živkovu Mitru hteo na silu uzeti, već bio toliko osiromašio da je na Šljivićevim vratima prosio Boga radi!

Iz Smedereva je Šljivić otišao s Milenkom u Poreč, pa u Krajinu.

Godine 1807, u slavnom boju na Malajnici, Šljivić Živko i brat mu Jova, osokolili su kao novi Jugovići.

Evo kako im za to peva Milutinović:

„Šljivić Živko, i brate mu Jovo,
Unatječce zaslužiste hvale!
Ta čuste se po svoj Rumeliji,
K’o ’no negda Bolani Dojčine.
Pod ranam’ ste vi značili više
Neg’ drugijeh naokolo mnogo;
Turke biti Veljka naučiste
Ozbiljiste Milenka dostojnost
Razglasiste Srba mišcu snova,
Uzdigoste ime Karađorđa;
Ne poginut’ dakazaste moći;
Grdne rane držaste za sprdnju,
I k’o jajca đulad i kartače,
Malajnicu s komandantom svojim,
Okruženu šanc’ma i topov’ma
Turske sile…
Branili ste, ne posramivši se
No večitu slavu priobreli
Tu s’ ranivši, i opet borivši“!

Posle ove slavne pobede na Malajnici, Šljivić je došao kući svojoj u Bradarce, te se odmarao i rane lečio.

Godine 1809 jula 26 Šljivić je postao vojvoda u knežini ramskoj u požarevačkoj nahiji. U tom činu utvrđen je i godine 1811, a 11 januara 1812 dana mu je ovaka nastava za upravljanje vojskom i narodom:

Po savršeniju našem prošloga goda, u januaru mesecu, u datim vam diplomama naznačeno je sve što ste vi, kao služitelj narodni, u ispolneniju službe vaše, dužni činiti. To isto i sad vam pretpisujemo i upravljamo na iste diplome da se u svemu voopšte vladate.

Ko tomu vam naznačujemo sledujušča:

1. Sve što vam se od nas i od pravitelstvujuščega soveta naloži kasatelno službe opštenarodnje kako ti: porez, i goveda, i sve što se zaište, da imate točno i na vreme, bez svakoj odlaganja poslati, inače ćete odgovarati za neposlušanije, i primićete po opstojatelstvam pristojnu kaznu.
2. Kako i svagda što smo vam preporučivali, tako i sad vam tvrdo nalažemo: s magistratom nahije vaše u dobrom sporazumljenju da budete: poznata su i naznačena dela službe vaše, sledovatelno u sudejske poslove nemojte se mešati, no naprotiv toga nadleži vam u svako doba magistratu svaku rukopomoć činiti, i krivce koje vam zaište predati. — Ravno i magistratu se nalaže u vojena dela da se ne mešaju, niti vojvodama u tome smetaju, no po propisu svojemu da se vladaju. Svakom članu magistratskom opredeljena je godišnja plata po 400 groša, a pisaru po 300 groša. Ove novce, i trošak na menzulane. razrezaćete na vilajet i s pročim porezom donećete u kasu narodnu, otkuda će se svakom izdati: hranu pak, po 500 oka žita i jedno goveče, svakom daćete od desetka, i to točno da izdajete, da se ne tuže. Momci magistratski da primaju na dan po oku hleba, i kuće njihove da su slobodne od desetka i kuluka.
3. Desetke da odvojite u svakom selu po osob, i od toga račun izdate.
4. Sve što se u vašoj nahiji događa dužni ste što skorije javljati.
5. Porez na ovu godinu nalažemo ravno onoliko koliko i prošaste godine na nahiju požarevačku 25.000 groša, k tome uredite mezulane kao i prošaste godine, i ono što je i magistrat određeno, razrežite. Sastanite se s pročim vojvodama iste nahije, i srazmerno razrežite na glave porez, pa što na vašu knežinu stane, javićete nam.
6. Za vojna prestupljenja dozvoljavamo vam kašigovati krivca srazmerno prestupleniju i štapovima, a begunca iz vojske i onoga koji na poziv u vojsku ne dođe, možete kaštigovati šibom najdalje kroz 300 momaka tri puta. Prosti kapetan pak može, sa saglasijem vašim, vojnog krivca kaštigovati sa 25 štapa, više ne.
7. Od kapetana vaših kojeg neposlušna ili nesposobna u službi nađete, dužni ste ga javiti nama i u sovet s opisom krivice njegove. Na mesto takova predstavljaćete drugoga koga ćemo mi i sovet narodni, ako blagorasudimo, potvrditi.
8. Džebane koliko se sad kod vas nahodi da javite: nikom do vremena kad se na bitku pođe, da ne dajete; puške ko naprazno meće da kaštigujete s 25 štapa i apsom;
9. Zakazati imate po vašoj nahiji, i osobito na to motriti da, ko devojku udaje ne uzima više od 12 groša za nju, što je uređeno: više koji bi uzeo, izgubiće sve, i to će pripasti u kasu narodnju, a onaj će biti kaštigovan.
10. Ovo pismo nalažemo vam objaviti po magistratu u nahiji požarevačkoj da členi onoga znaju protiv vas ophoditi se pristojno.
11. Proče naloge javiće vam se svojim vremenom.

Zaključitelno i povtoritelno nalažemo vam upotrebiti sve starane vaše za izvršiti naloženo na vas. Točno izvršivanje zapovesti prineće vam od nas čest i nagraždenije, a najmanje nebreženije i neposlušanije uzrokovaće vam besčestije, i primićete po obstojatelstvam sorazmernu kaznu.

—12 januara 1812 u Beogradu, Vrhovni naroda srpskoga Vožd Georgije Petrović. U pravitelstvujuštem sovetu, Mladen Milovanović.

Godine 1813, pošto je Veljko pao i pošto je Negotin ostavljen, Šljivić se je borio i povlačio lagano uz Dunav.

Avgusta 10 te godine piše mu Vožd iz Topole jedno dugačko pismo u kome ga i kori i upućuje da se brani od Turaka dokle i on sam ne stigne! Šljivić je uzmičući tako, pred samu propast, došao bio već Moravi na ušće.

Kad je Karađorđe, 21 septembra 1813, ostavio Srbiju, i otišao preko Save, Šljivić je prešao Dunav i otišao u Pločicu a odande u Alibunar.

Godine 1817 Šljivić se je vratio u selo Dubravicu i tu, savladan ranama, živeo je kao i drugi seljaci.

Godine 1821 juni 12, Gospodar Jovan, brat Milošev, piše dubravičkim kmetovima da je Živko Šljivić, zbog svojih velikih rana za otadžbinu, oslobođen od poreza i svih drugih dažbina.

Živeći u Dubravici, Šljivić se nije mešao ni u kake narodne poslove, nego je samo vidao svoje grdne rane. Umro je u Dubravici 30 novembra 1824, i ukopan je u dubravičkom groblju, gde mu grob i danas pokriva ploča bez ikakva natpisa.

Toma Milinović o Šljiviću Živku ovako peva:

„Šljivić Živko! da li te je igde!
Tvoju hrabrost mnogi Srbin vide.
Ti si hrabro Turke razgonio;
Vojujući i osakatio
Al’ i sakat s njima se bijaše
Ni jednome nikad ne praštaše.
Tebe hvale svi srpski knezovi“!

Šljivić Živko vezao je svoje ime sa tri sela u požarevačkom okrugu, sa Brežanima, Bradarcima, i s Dubravicom. U prvom se je rodio, u drugom je najviše živeo, a u trećem je umre i kosti ostavio, naredivši da ga nikad odande ne iskopavaju i ne prenose.

Ovo je, vele, učinio za to što je nekad, kad su nekoga mrtvaca raskopavali da ga prenesu u drugo groblje, video da se zbog vlažne rake nije raspao, pa se je bojao da i s njegovim telom ne bude tako što; a prost bi svet mislio da se nije raspao s nekakva velika greha svojega!…

Šljivić Jovan, mlađi brat Živka Šljivića, rodio se u Brežanima, ali je docnije s bratom prešao u selo Bradarce gde su se nastanili kućom.

Jovan je uvek bio uz brata Živka, i odlikovao se je u svima bojevima baš kao i brat mu.

Milutinović peva njih obojicu ne razlikujući jednog od drugoga.

Godine 1813, posle Veljkove smrti, i posle pada Negotina, Jovan je, braneći Poreč, samrtno ranjen. Odande ga ponesu kući u selo Bradarce, nu on u putu umre.

Tako mrtva sačeka ga brat Živko u Gradištu, odakle ga odnese u manastir Rukumiju, gde ga sahrani u crkvi kod srednjega stuba s desne strane.

Žena Jovanova, Kumrija, preuda se u Smoljinac za nekoga Mijata, i odnese u novi dom Jovanovu sablju. A kad docnije nastane velika glad, ona tu sablju da nekom Ibraimu spahiji iz Smedereva za koš žita!

Štitarac Marko, rodio se godine 1782 u selu Donjem Dobriću u Jadru.

Dok je još bio dete, otac njegov proda svoje imanje u Dobriću nekom Baštovanoviću, pa se preseli u Mačvu u selo Štitar. Ovde je Marko proveo nekolike godine, pa je odavde došao u Beograd da uči zanat.

Na taj način, došlo mu je prezime Štitarac.

Godine 1806 Marko ostavi iglu pa dohvati pušku, i stane se tući s Turcima. Ratni zanat počeo je mladi Štitarac učiti u slavnoga Bimbaše Konde.

— Gde smo se god udarili s Turcima, pričaše pokojni Petar Jokić: — Marko Štitarac je svakad prvi doneo tursku glavu.

Docnije je Štitarac ostavio Kondu i prešao Luki Lazareviću, uz koga je ostao do 1813 godine.

Nesrećne godine 1813 Marko Štitarac ne hte za vojvodama u Nemačku, nego ode u planinu.

Godine 1814 i u početku 1815 vidimo ga uz Kneza Miloša kao momka koji prima od Kneginje Ljubice onu strašnu kletvu: da nju, svu decu njenu, i svekrvu joj, poubija, ako bi se Turci približili, i ako bi se videlo da će ih zarobiti!

I, kakav je, Marko bi to izvršio!

Posle toga, po uputu Kneza Miloša, Štitarac je došao u Mačvu, i tu je živo nastajavao da se Mačvani dignu na Turke. Mačvani su većinom bili umorni i radi miru, za to ne samo nisu hteli poslušati Štitarca, nego su mu još počeli pretiti da će zlo proći ako se ne ukloni između njih!

Tada je Štitarac, na jednom skupu, izneo pred Mačvane krst i ibrik, i postavio im ovo strašno pitanje:

— Hoćete li, braćo, za krstom ili za ibrikom?

I oni su, u muci i dvoumici, odgovorili:

— Volimo za ibrikom!

Posle bitke na Dublju 14 jula 1815, Knez Miloš je postavio Marka Štitarca za kapetana Pocerini, stavivši i Mačvu pod njegovu vlast. Ali je Štitarac imao pomoćnika Simu Katića koji je sedeo u selu Glogovcu, i upravljao Mačvom, te se njome Štitarac manje bavio.

Marko je milovao selo, otvoren čist vazduh, i lepe izvorske vode. To je sve našao u selu Varnoj u Pocerini, gde su bile ostale turske zemlje, kuće, zgrade, i jedan krasan točak koji s zvao Pašina Češma.

Štitarac se tu i nastani. Nad Pašinom Češmom načini čardak za odmaranje, a češmu opravi i uredi kako je moglo lepše, pa je nad tim svojim točkom, na čardaku, često setkario, odmarao se, i gledao u lepe cerske visove ili bogate pocerske ravni.

Svi suvremenici koji su Štitarca poznavali uveravaju da je bio junak i brz da prolije krv. Njegova je ruka mogla izvršiti i najcrnja nedela. Turke je mrzio svom silom svoje besne duše, a nije bio mnogo blaži ni prema svojoj braći Srbima samo ako je mislio da mu ih treba za što kaštigovati.

Bivalo je, kažu, da on hoteći čoveka ubiti s nekim sotonskim osmejkom vikne:

— Zini, u dušu te tvoju, da ne kvarim kožu!

I s tim rečma skreše pištolj u usta jadniku kome oduzima život!

Jedne noći Štitarac je spavao na svome čardaku nad češmom a udari jaka kiša. Bilo je leto. Sutra dan je sunce istina ogrejalo, ali je put bio vrlo kaljav.

Štitarac sedi na čardak i puši.

Evo iz Pocerine putem k Šapcu ide seljak na konju kome rep nije vezan nego se vuče po blatu te konj njime kalja i sebe i jahača na sebi.

— A u dušu te! cikne Štitarac: – što tome konju nisi taj rep podvezao, nego tako kalja i sebe i tebe? Obali!

Momci obore seljaka i udare mu 25 batina!

Toga istoga dana posle po dne, opeklo je sunce mozak da provri. Seljak se onaj vraća iz Šapca, a Štitarac opet cikne:

— A u dušu te tvoju, što tome konju ne pustiš rep da se brani od muva! Obali!

Momci ga obore te odvale 25 novih!

Mnogo ima takih priča o njemu, i sve ga slikaju kao neku besnu silu koja se malo ustavljala pred zakonima, ljudskim i Božjim.

Vladiku šabačkoga Melentija Nikšića ubio je Štitarac u Šapcu 1816. Ovom prilikom umlatio je i dvoje đačadi kojima je krivica bila što su vrisnula kad su njega videla.

Vladiku je ubio po naredbi Kneza Miloša zato što je radio o glavi Miloševoj, a decu je pomlatio tek da je više krvi!

Štitarac je umro 17 septembra 1830 u selu Varnoj, i ukopan je kod crkve dobrićske, do groba Miloša Pocerca.

Štitarac je bio srednjega rasta, okrušaste snage, brkova velikih, smeđih, a pogleda strašnoga.

Šupljikac Stevan, vojvoda srpski, rodio se je u Petrinji, u vojničkoj krajini 1786.

Osnovnu školu svršio je u mestu svoga rođenja, gimnaziju u Karlovcima, a filosofiju u Šopronu — sve s najboljim napretkom.

Otac je Stevana spremao za život građanski, ali sin zamiluje vojničku službu i 1805 stupi u vojsku, u puk oca svoga, koji se tada nalazio u Italiji. Odmah prve godine postao je oficir.

Godine 1809 bio je potporučnik a 1810 poručnik.

Kad je, po požunskom miru, gornja hrvatska krajina došla pod Francusku, Šupljikac je takođe otišao pod zastavu Napoleonovu, pod kojom je vojevao do 1814. Za to vreme bio je ađutanat đeneralu Marmontu, i 1812 postao je kapetan. U vojni protiv Rusije dobio je krst počasne legije i od saksonskoga kralja „orden za zasluge“.

Godine 1814, nalazeći se u gradu Magdeburgu, prešao je na stranu Austrije, a 1815 premešten u banatsku regementu, došao je u Pančevo gde je ostao do 1831 godine.

Godine 1832 otišao je s vojskom u Italiju, i onamo je postao major.

Godine 1837 postao je potpukovnik, i iz Banata je premešten u hrvatsku krajinu.

Šupljikac je u Banatu ostavio bezbrojne spomene svoje dobrote i čestitosti. U hrvatskoj krajini boravio je u ogulinskoj regimenti. Živeći onamo kao odličan Srbin, dao je pesniku Nikoli Borojeviću čestit predmet za oduševljeno pevanje.

Godine 1842 postao je pukovnik i kao takav, s ogulinskom regimentom, otišao je u Italiju gde se je borio junački, i postao đeneral-major.

Srbi u Austrougarskoj, u početku godine 1848, pokrenu se življe da traže svoja starinska prava. U prvom redu tražili su da se u crkvi vaspostavi srpski patrijarah a u narodu da se vrati srpski vojvoda.

1 maja 1848 u Karlovce se skupi ona znamenita majska skupština koja proglasi to obnovljenje. Tada mitropolit Josif Rajačić, jednoglasno izvikani za srpskoga patrijarha, upita:

— Braćo! Želite li izabrati vojvodu od ljudi reda građanskoga, ili hoćete od vojničkoga?

— Od vojničkoga! odgovori skupština kao iz jednog grla.

Tada Rajačić uze pominjati ljude za koje je držao da mogu biti dostojni toga čina. Najpre pomenu feldmaršala-lajtnanta Jovana Živkovića.

Skupština ćuti.

On pomenu đenerala Jovića.

Narod opet ćuti.

Kaza ime đenerala Todorovića.

Opet svi ćute.

Rajačić, najposle, izgovori ime Stevana Šupljikca.

Na to zagrmi narodni glas:

— Živeo Vojvoda Stevan!

Zvona zazvone; puške stanu pucati. Narod zapeva Mnoga leta, pa onda: Sej denj jegože sotvori Gospod!

Sve je to pevala cela celcita skupština!

Odmah iza toga odluka se ta pošalje caru u Insbruk na odobrenje, ali je car nije hteo odobriti.

I Šupljikcu u Italija to je javljeno, i on je narodu zahvalio, ali svoje vojničke dužnosti nije hteo ostaviti.

Među tim se zametne krvav rat između Srba i Madžara.

Dvor se nije mogao da odluči raditi protiv Madžara silom.

A Šupljikac, čovek čisto vojnik, načelno protivan svakom mešovitom zvanju i radu, nije hteo primiti se vojvodstva. Ali kad stvari među Srbima uzeše rđav okret, onda glavni zapovednik vojske u Italiji, maršal Radecki, nahodeći se blizu Milana, dozove Šupljikca, pa mu rekne:

— Obedujte ovde u mene, pa, eno deližanca gotova, sediti i idite odmah u Karlovce k Srbima!

— Ali, molim, reče Šupljikac: — nisu mi ovde konji i prtljag?

— Sve ću vam to ja poslati!

I tako se krene odmah te 4 oktobra 1848 stigne na Bansto, gde ga narod dočeka, i Arhimandrit Grujić pozdravi besedom.

Tri dana trajala je slava u Karlovcima zbog dolaska vojvodina među svoj narod.

Iz Karlovaca Šupljikac pređe preko Dunava da obiđe bojna polja na kojima su se već krvavili Srbi i Madžari.

Videći da Madžari velikom silom potiskuju Srbe k Dunavu, Šupljikac preduzme mere da se samo može braniti, dokle docnije ne bi nastupila mogućnost za napadanje.

Na kraju prve pole dekembra stigao je bio u Pančevo.

Tu dobije glas da 3000 Srbijanaca, pod komandom Milutina Petrovića brata Hajduk-Veljkova, dolaze braći u pomoć.

Šupljikac se obuče u svečano odelo, sedne na konja i, okružen svojom pratnjom, iziđe na kraj varoši, i pozdravi Srbijance:

— Nek’ vidi Jevropa! Nek’ vidi svet, rekao je on: — kako brat bratu pomaže!

Na tim ga rečima zaspe ljut zagušljiv kašalj tako da više nije mogao progovoriti. Kašalj je bivao sve jači, dokle se vojvoda zacene i povede da padne. Pratnja ga prihvati, sine s konja, unese u jednu sirotinjsku kućicu, gde u 5^1/2, časova po po dne izdahne; to je bilo 15 dekembra 1848.

Pančevci ono veče s buktinjama prenesu u varoš vojvodino telo. Drugi dan je preneseno u Zemun, gde ga je opevao patrijarah Josif Rajačić, i odande je odneseno u Krušedo te ukopanu do Despota Đorđa Brankovića i Manastirlije.

Tako se završio život Stevana Šupljikca poslednjega srpskoga vojvode u Austro-Ugarskoj!…

Šućur Jaćim, rodio se u selu Gračacu, u Podibru.

Šućur je bio vojnik od 1804 do 1813 i, u više bojeva, odlikovao se junaštvom; osobito je osokolio na selu Mavrićima preko granice 1809 kad se ono udaralo na Pazar. Tu je zarobio, ili bolje reći uzeo u zaštitu, Turkinju devojku, da joj se ne bi što dogodilo, kao što u ratno vreme može da bude. A kad je rodbina za nju razabrala, vratio ju je rodu, kao sestru rođenu.

Za Šućura se priča da je mogao, igrajući konja, prometnuti mu se ispod vrata, pa se opet vratiti u sedlo.

Posle nesrećne godine 1813, Šućur se predao Turcima kad i ostali narod. Docnije ga Turci pozovu u Pazar, i onamo ga po zapovesti Adem-pašinoj pogube.

Aćim Šućur je bio malena rasta, te su ga za to zvali Aćimac, ali mu je srce, po junaštvu, bilo za dvojicu.

Kad su ga u Pazaru zatvorili, Turci zatraže od njegova brata Mijaila 50 kesa novaca, božem da mu brata puste. Mijailo im te pare sastavi, a Turci tada i njega i svu mu porodicu oteraju u Pazar pa, posle dužeg vremena, njega i ženu mu s ostalom decom puste, a kćer mu Staniju zadrže. Ova se Stanija, poste nekoliko godina, kao turska robinja, obrete u Beogradu gde je Knez Miloš otkupi i vrati rodbini.