Категорија: T

Tucaković Petar, rodio se godine 1792 u selu Vučjaku, blizu sela Gleđice, poj planinom Golijom, u nahiji užičkoj.

Treće godine od rođenja, Petra roditelji prenesu iz Vučjaka u selo Čestin, u Gruži, i tu se nastane.

Petar je, dakle, odrastao u selu Čestinu, u glasovitoj Gruži.

Prvi put se Petar Tucaković javlja na narodnom poslu u vreme Hadžiprodanove bune, kada je u Gruži razvio barjak i udario u talambase!

Kao što je poznato, Hadžiprodanova je buna vrlo brzo ugušena, i Ćaja-Paša, s rudničkim knezom Milošem, vraćajući se od Čačka, dođe u Knić. Tu Miloš prizove k sebi Tucakovića, Vučića, i Paštrmca, koji su zajedno bili ustali na oružje, i stane im govoriti da se predadu, pošto u taj mah nije bilo ni malo prilike da se turskoj sili može što učiniti. Vučić i Paštrmac poslušaju Miloša, ostave oružje, i odu kućama da sede s mirom do boljih prilika. Tucaković pak, ne hoteći se predavati, a ne mogući sam borbe nastavljati, štukne nekud u goru, da ni njegova kuća dugo nije ništa znala za njega.

U novom Miloševom ustanku 1815, Tucaković je svojski radio protiv Turaka zajedno s pređašnjim svojim drugovima.

Godine 1828 januara 20, postavio ga je Knez Miloš za buljubašu svojih momaka koji su se zvali Kapadahije.

Godine 1830 januara 27, postao je Gruži kapetan, posle Vučića.

Godine 1837 jula 27, postao je pukovnik u stajaćoj vojsci, s 1000 talira plaće.

Te iste godine septembra 29, postavio ga je Knez Miloš za člana upravnoga saveta; a kad je došao sultanski ustav, Tucaković je, 14 februara 1839, postao član zemaljskog saveta.

U proleće godine 1839, kad se ono u Beogradu Knez Miloš lomio ili da vlada po ustavu, ili da ostavi presto sinu svom Milanu, na jedan mah pobuni se kragujevački garnizon, poveže sve svoje oficire, i krene se s njima u Beograd „da traži Kneza Miloša.“ Među tim oficirima došao je vezan blizu do Trešnje i Petar Tucaković. Tu nekako šmugne u čestu, odreši se, i pobegne u Beograd, a vojnike koji su Tucakovića vezana vodili, na Trešnji sretne Vučić, te ih obezoruža i raspusti kućama.

Po odlasku iz Srbije Kneza Miloša, Tucaković je ostao bez službe. I od toga doba živeo je, kao privatan čovek, kod svoje kuće.

Petar Tucaković i Toma Vučić, i ako se u politici nisu slagali, živeli su kao dva verna prijatelja, kao dva brata.

Jednom je Tucaković bio odskočio u goru, i ni na poziv Kneza Miloša nije hteo doći.

— Samo ću doći, ako mi Vučić poruči da dođem, rekao je onom koji ga je zvao da se preda. I odista, na Vučićev poziv, došao je u Kragujevac pre onih koji su mu poziv odneli.

Ima u životu narodnom bez broja prilika u kojima bi naši stari mogli biti nama danas divni učitelji!

Petar Tucaković je umro u Kragujevcu 9 avgusta 1857 i sahranjen je u selu Čestinu, kod crkve kamenačke, u grobnici svoje porodice.

Trifković Kosta, rodio se u Novom Sadu 20 oktobra 1843.

Gimnaziju je učio u mestu rođenja, u Vinkovcima, i u Pešti. Želja ga je vukla na more, s toga izuči pomorsku školu na Rijeci, i godinu dana na jednom trgovačkom brodu plovio je po Levantu i po Crnom Moru.

Ali mu se poremeti zdravlje, te ostavi more pa, dovršivši gimnaziju, ode slušati prava u Požunu, Debrecinu, i u Košicama.

Po svršetku pravnih nauka, vidimo ga 1872 u Novom Sadu kao varoškoga pravozastupnika.

Na skoro ga napadne teška bolezana sušica, kojoj je tražio leka i u ubavoj Fruškoj Gori, i u zdravu Išlu, i u divnome Neapolju, pa sve uzalud: 19 februara 1875 Trifković je preminuo u mestu gde se i rodio.

Trifković se u književnosti srpskoj javio 1870.

Radio je za pozorište. Ovo su imena njegovih spisa:

1. Milo za drago (prerađeno), 1870;
2. Francusko-pruski rat, 1870;
3. Pola vina pola vode, 1870;
4. Mladost Dositija Obradovića, slika iz života, 1871;
5. Čestitam, 1871;
6. Na Badnji dan, 1871;
7. Školski nadzornik, 1871;
8. Tera opoziciju, 1871;
9. Mila (prerađeno), 1872;
10. Izbiračica, 1872;
11. Ni brigeša (prerađeno). 1872;
12. Ljubavno pismo, 1873;

Osem ovoga, ostalo mu je još nešto u rukopisu a nešto i nedovršeno.

Trandafilovica Marija, rodila se u Novom Sadu, 1814.

Udala se je za Jovana Trandafila, vešta trgovca koji je bio podreklom iz Makedonije.

Marija je svom čoveku donela ogroman miraz a on, radeći i štedeći zajedno s njom, to je imanje jako uvećao.

Jovan i Marija imali su samo dvoje dece, sina Kostu i ćerku Sofiju, pa su im oboje umrli u ranoj mladosti svojoj.

Jovan i Marija opravili su o svom trošku Nikolajevsku crkvu u Novom Sadu, koja je u madžarsku bunu bila gotovo sa svim srušena.

Jovan i Marija, radeći zajedno a nemajući poroda, načine zajednički raspored sa svojim imanjem za slučaj smrti svoje.

Sve što su imali, tim su rasporedom namenili na pobožne, prosvetne, i dobrotvorne potrebe svojega naroda.

Jovan Trandafilo umre 1862, i bude sahranjen u Sv. Nikolajevskoj crkvi, u N. Sadu.

Marija, ostavši udovica, produžila je pomagati sirotinji, siromašnim đacima, i crkvama i bolnicama.

Marija je preminula 14 oktobra 1883 godine u Novom Sadu, i sahranjena je vrlo svečano u Sv. Nikolajevskoj crkvi, pored muža svoga.

Sve svoje imanje, koje iznosi pa 1,400.000 dinara, odredila je ova plemenita srpkinja na pomaganje dobrih a siromašnih đaka u novosadskoj gimnaziji, na bolnice u Novom Sadu i Oseku, na crkve, na siročad, i na udaju siromašnih devojaka!

Svom tom ogromnom zadužbinom rukuje Matica Srpska. A ako bi ona prestala, ili bi se kud preselila, uprava zadužbinskoga imanja preći će na pravoslavnu crkvenu opštinu novosadsku.

Slava ovakoj srpkinji, dobrotvorki naroda svojega!

„Ko pomaže sirotinji, daje u zajam Bogu, a Bog će jamačno svoj dug s interesom platiti“!

Topalović Petar, rodio se u selu Kusatku, u nahiji smederevskoj, 1774.

Mati Petrova, ostavši udovica po smrti njegova oca, preudala se je u selo Gornje Grbice, u nahiji kragujevačkoj, za siromatnoga seljaka Jovana Topalovića, i sina Petra od 4 godine odvela u taj drugi dom. Tu je Petar odrastao, i primio prezime svoga očuha, a njegovo očino prezime i ne zna se. Zna se samo da mu je Miloje Đak bio brat od rođenoga ujaka.

Kao pastorak u siromašna očuha, Petar je bio vrlo siromah, ali se je odlikovao vrednoćom i bistrinom u svakom poslu. Ondašnji trgovac iz Čumića, Radoje, otac Miloja Božića, uzme Petra da mu kao kalauz luči svinje. Tu se je i izveštio u trgovačkom poslu, i zaslužio lepu paru.

Posle je radio s nekim Jankom, trgovčićem iz Grbica, koji je bio rodom iz Turske.

Ovoga Janka Petar je okumio kad se je ženio; i on mu je, docnije, krstio prvo dete — Vidu.

Posle nekog vremena, Janka pozove rodbina na valajet. A on, polazeći, da Petru 100 dukata (dukat je išao 7 groša) s amanetom, da mu ih vrati ako dođe s vilajeta, a ako ne dođe — da ostanu Božji i njegovi. Ali za to da Petar, pored svoje slave, uzme i Jankovu, Sv. Iliju, te da mu se slava ne ugasi!

Janko se nije vratio s vilajeta, i Petru su ostali novci, te se je lepo njima spomogao, a za to je, pored svoga Sv. Đorđa, preslavljao svake godine i Jankova Sv. Iliju.

To je bio početak Topalovićevoj tekovini koja je, docnije, postala neobično velika.

Za doba Karađorđeva, Petar Topalović se ne pominje nigde kao starešina.

Kad je prvi put kroz Gružu proleteo glas o takovskom ustanku 1815, Knez Teodosije iz Knića, koji je bio izgubio kneštvo, pa žudeo da ga dobije, odmah otrči u Kragujevac, i kaže muselimu da sad sam Miloš diže narod na Turke.

Muselim, čuvši to, zadrži Teodosija pri sebi, a pošlje ljude da mu dođu knežinski knezovi, božem na razgovor, a on je samo hteo domamiti ih u svoje ruke kao taoce.

Knez Đuka iz Jagnjila prevari se i dođe; dođe i jasenički knez Šarga, te Turci njih oba zadrže. Ali knez gružanski, Jovan Dimitrijević Dobrača, ne samo što ne ode muselimu, nego digne svoje ljude, i stane se primicati Kragujevcu da se bije s Turcima.

Uz gružane dignu se na oružje i lepeničani i, kako je njihov starešina, Knez Đuka, bio u turskim rukama, i oni bezglavni: tako izberu Gazda-Petra Topalovića iz Grbica za svoga kneza i vođa. .

Tako je Topalović postao glava i vođ lepeničanima u početku 1815.

Dok je trajao rat, Topalović se je borio svojski, i lepeničane vodio mudro. Pošto se je umirilo, postavio ga je Knez Miloš za kneza gružanskoj knežini. Ali je Petar više trgovao, nego što je upravljao knežinom. Imajući od Kneza Miloša i poverenja i novaca da trguje i za se i za njega, Topalović je lučio brave gde god ih je našao dobrih, pa ma oni bili i pod kaparom drugih trgovaca, i plaćao je za njih koliko je sam hteo a ne koliko je gazda tražio.

Na taj način, stekao je ogromno imanje na selu i u Kragujevcu, a novaca je imao da ni sam nije znao koliko. Ali za to, kad je buknula buna 1825, Miloje Đak, ma da je Petru bio brat od ujaka, žurio je tražio svoga brata da mu plati „što trgovcima uzima svinje ispod kapare“!…

Pred što će se razboleti na smrt, imao je Topalović u Dubravici na hrani 6000 svinja. Tu se je razboleo, pa su ga bona doneli u Kragujevac, gde je umro 5 marta 1832 godine, i sahranjen je u Manastiru Drači.

Na grobnoj ploči njegovoj ima ovaj zapis:

„Petru Topaloviću, trgovcu i žitelju kragujevačkomu, dražajšem svom roditelju, u Grbicama¹, nahije kragujevačke rođenomu, poživivšemu 58 godina, a 8 marta 1832 u Kragujevcu umršemu, za znak sinovlje ljubavi, i večnog vospominanija, položi ovaj spomenik 1833 blagodarni sin njegov Milosav“.

Topalović je bio srednjega rasta, pun i krupan, velikih plavih brkova, plave kose, a na temenu ćelav; očiju je bio plavih. Bio je čovek vrlo ljut, i preko mere oštar prema mlađima. Hvale ga da je bilo odličan jahač.

Posle smrti Topalovićeve, Knez Miloš je zapovedio, te su sve hartije i novci njegovi odneseni u knežev dvor. Muku je imao Avram Silistar i druge kneževe sluge dokle su silno Topalovićeve novce preneli u dvor Knezu Milošu.

Od tih novaca je, posle, Knez Miloš dao u državnu kasu 3000 dukata „za spomen Topalovića Petra“!

Još kao dete, Petar je imao običaj, kad god hoće da sedne, prostirati što poda se; pa ako ništa drugo nema, on je strъo svoj gunjić. Kad ga je majka upitala za što prostire gunjić kad se nema čim pokriti, odgovorio joj je:

— Ja volim prostrto nego pokriveno!

Kći Petra Topalovića, Leposava, bila je za Đorđem Protićem, bivšim docnije predstavnikom Kneza Mihaila.

I kad je ovaj Đorđe Protić izvukao 50 batina po zapovesti Kneza Miloša, izvukao ih je po tužbi ovoga svoga tasta; a zašto je to bilo, dosta je što je kazano na jednom mestu. Ko hoće i to da zna, neka nađe biografiju Protića Đorđa.

---

1. Ovo je pogrešno; napred je kazano gde je rođen. ↩︎

Tomić Vasa, rodio se u Kniću, u Gruži. On je rođeni brat Blagoju Tomiću.

Nahodeći se s Gružanima na levoj strani Morave prema Čačku 1815, baš kad je Ibšir-Ćaja-Paša, nagoneći Turke da brode Moravu te da udaraju na Ljubić, i sam nagazio na vodu, i s golom sabljom u ruci pretio nesmelicama da će ih iseći ako ne smednu nagaziti na Maticu, Vasa ga pozna, opali pušku, i u času Ćajina ruka klone, sablja mu ispadne, i za tim se i on skljusi u Moravu!…

Smrt ovoga paše pomela je Turke a osokolila Srbe. Od toga časa pobeda je bila svakad na srpskoj strani!

Posle rata, Vasa je dobio od Kneza Miloša pismo, kojim je njega i sve njegove oslobodio od svih dažbina državnih i opštinskih.

Docnije, Vasa ostavi Knić, i preseli se u selo Konjsku (današnji Mihailovac) u smederevskom okrugu, i tu je umro 7 novembra 1835 godine.

Puška, kojom je Vasa Tomić ubio Ćaja-Pašu, nalazi se danas u narodnom muzeju, u Beogradu.

Godine 1865, kad je slavljena pedesetogodišnjica od ustanka 1815, Knez Mihailo je, svojim pismom od 23 maja 1865, br. 3896, uputio sinu Vasinom Đoki Tomiću, srebrnu medalju spomenicu, kao nasledniku Vase Tomića.

Tomić Milić, knez ražanjski, rodio se u selu Dečanima, u Staroj Srbiji, oko 1740 godine.

Pobegavši od zla turskog, otac Milićev Toma, dođe u selo Stalać ispod Kruševca, od prilike 1750.

Milić je u Stalaću kruševačkom odrastao i oženio se, a kad mu žena umre, preseli se u selo Ćićevac ušavši u kuću nekoj bogatoj udovici Stanki.

U Stanke je zatekao sina Stevana, a s njom je posle rodio druga dva sina: Stojana 1783, i Dmitra 1787.

Milić je bio čovek pametan i okretan, a ušavši u kuću bogatoj udovici, skoro je izišao na glas u svoj okolini.

Za Kočine Krajine, Milić je pokazao i koliko mari i koliko može da uradi za narodnu stvar.

Kad se taj rat svrši, i Turci opet ovladaju zemljom, Milić je, od Srba izabran i od Turaka odobren, postao knez nahiji ražanjskoj.

Kad je srpski ustanak od 1804 zahvatio i nahiju ražanjsku, Milić je ušao među borce, zajedno s pastorkom svojim Stevanom, i sinovima Stojanom i Dmitrom.

Stevan je poginuo na Kamenici 1809, a Stojan i Dmitar ostali su, da se i dalje bore, kao i otac im Knez Milić.

Stojana je Milić oženio i zapopio, ali je ovaj i pod popovskim čitakinjom više vojevao nego popovao.

Godine 1812 Milić Tomić, kao knez ražanjski, poslan je u Carigrad zajedno sa Stevanom Jevtićem i Ivom Protićem da ugovaraju s Turcima mir.¹

U Ćićevcu i okolini priča se da je Knez Milić dva puta po narodnom poslu išao u Carigrad.

Godine 1813 Milić, sa svojim sinovima, nije hteo bežati nikud, nego dočeka Turke, koji odmah uhvate njega i oba mu sina pa ih sve, s mnogim narodom, izvedu na brdo Mečku između Jovanovca i Ražnja, i tu nabiju na kolje i Milića i sina mu Dmitra.

Neki duševni Srbi skinuli su telesa njihova s kolja i ukopali ih više oltara crkve Svetoga Romana.

Knez Malić je živeo 73 godine. On je nosio zelenu dolamu, pripasivao silaje i oružje, imao je dugu kosu spletenu u pletenicu; brada mu je bila velika, gusta, u mladosti crna a pod starost bela.

---

1. Protokol Karađorđev, br. 890. ↩︎

Tomić Ilija, prosvetni dobrotvor, rođen je u Bosni 1823 godine. Trgovački poslovi vukli su ga niza Savu, pa docnije i niz Dunav. U poslednje vreme bio se stanio u Požarevcu, gde je i preminuo 2 jula 1892. Sahranjen je s velikim učešćem požarevljana.

Tomić je posle svoje smrti ostavio 30.683,99 dinara.

Svojim testamentom, koji je sudski utvrđen, odredio je:

1. Za podizanje srpske pravoslavne gimnazije u Sarajevu 18.000, dinara u zlatu. Ova se suma ima predati upravi fondova na priplod, kao fonad pod njegovim imenom. Sav ovaj novac, s interesom, uprava fondova predaće srpskoj pravoslavnoj opštini u Sarajevu, kad ova bude podnela dokaz, da je obrazovan fonad pok. Tuzlića, i da je pristupila k zidanju srpske pravoslavne gimnazije u Sarajevu, jer se i ovaj Tomićev novac ima pridružiti fondu pok. Tuzlića, a i za nj će važiti isti uslov i propis koji i za Tuzlićev fonad važi.
2. Na siromašne učenike u Velikom Gradištu — 500 din.
3. Na siromašne učenike u Požarevcu — 500 din.
4. Crkvi u Velikom Gradištu — 1000 din.

Sve što preteče po izmirenju gornjih odredaba ima pripasti opštini požarevačkoj za zidanje osnovnih škola. I ovaj novac poslaće se upravi fondova na priplod na knjižicu, u kojoj će se označiti Fonad Ilije Tomića trgovca iz Požarevca za zidanje osnovnih škola.

Ovi novci, s interesom, predaće se opštini požarevačkoj onda kad ona podnese dokaz da je pristupila građenju osnovnih škola.

Tomić Blagoje, rodio se je 1779 godine u selu Kniću, u Gruži, a otac njegov, Toma Radulović, doselio se ozgo od Senice.

Blagoje je bio čovek otresan još za prvoga ustanka. Godine 1815, kad su Milošev brat Jovan i drugi prijatelji njegovi hteli se zakrviti s Turcima, oni su došli u Knić, Blagoju Tomiću, pa su s njim u društvu udarili na Turke poreznike u selu Konjuši, potukli ih, i poreske novce koje su od njih uzeli, odneli Knezu Milošu da ih upotrebi na narodni ustanak.

Posle toga, Blagoje Tomić se je nalazio uvek uz Kneza Miloša kao njegov momak. Kad je pak Vučić postao Gruži starešina, Blagoje ostavi momaštvo i ode u Knić kući, gde je živeo do smrti.

Knez Miloš, puštajući Blagoja iz svoje službe, dao mu je pismo kojim njega i njegovu kuću za svakad oslobođava od poreza i od svih dažbina državnih i opštinskih.

Pred smrt svoju, Blagoje se razboli, pa naredi da ga odnesu u manastir Vraćevšnicu, u okolini koje je proveo mnoge važne dane. Tu je preminuo 2 novembra 1834 godine, pa je tu i ukopan.

Za Blagoja Tomića priča se da je bio ružne naravi kad se budi iz sna. Jer, čim se trgne, ščepa oružje i, onako bunovan, hoće da ubije, ne gledajući ko ga je probudio. Za to je, kažu, žena njegova vezivala za nogu njegovu uzicu, pa bi izišla na polje, i s polja ga vukla i drmala za nogu da se probudi!

Todorović Miloje, rodio se u selu Crnči, u jagodinskoj nahiji, od prilike 1762 godine.

Već po godinama vidi se da je za prvog ustanka bio čovek zreo. On je ne samo među prvima ustao da se bori, nego je na brzo postao vođ ustanika u Levču i Temniću. Njegova, se vlast pružala, od Morave više Jagodine pa čak do Trstenika. Pod njegovom komandom bili su, kako Jokić priča, Stevan Jakovljević, Nikola Babović iz Grabovca, Mijuško N. buljubaša koji se je u jurišu na Jagodinu 1804 osobito odlikovao, i Mijalko Šaponjić, takođe buljubaša.

Knez Miloje Todorović umro je 1832, i ukopan je kod manastira Jošanice. Na grobnoj ploči, koju mu je postavio sin Jevta Todorović, izrezana je slika Milojeva, do prsiju, sa sabljom u ruci, a pod slikom su ovi stihovi:

„Čuj otac od sina
Na grobu t’ spomena:
Ja na grobu tvom
Ne treba da ridam,
Jer u srcu mom
Još tvoj ponos imam.
Još đenerala Mihaljevića,
Ti si kaplar bio,
I Napoleona ti si s njime bio.
Ka’ vojvoda srpski, s Karađorđem ti si
Razgonio Turke, te te slavi vila,
U Carigrad prvi za svoj rod si išao,
Žrtvovao si život, kroz bede si prošao,
Kao člen soveta skončao si leta
Nek’ ti je večna pamet dok traje sveta“!

Ovi stihovi u nekoliko dopunjuju biografiju Milojevu. Za to ih i uvršćujem ovde.

Todorović Lazar, rodio se je u selu Kaoni u nahiji šabačkoj, oko godine 1781. Otac mu je bio imućan trgovac, i želeo je školovati svoga sina. Osem toga, Lazar je imao strica, kaluđera u Fruškoj Gori. Otac, čovek imućan, i stric, kaluđer, dogovore se i Lazara dadu u Karlovce, te svrši gimnaziju.

Po svršetku gimnazije, Lazar ode u Segedin, gde je dve godine slušao filosofiju.

Kad se godine 1805 vrati u otadžbinu, uzme ga Jakov Nenadović sebi za pisara. I od toga doba, do godine 1813, Laza Todorović nije se nikako odvajao od Jakova.

U Karađorđevu Protokolu nahodi se zapisano samo to kako je Lazi Todoroviću dat pasoš, iz Topole za Šabac, i konji na svakoj pošti da mu se daju!

Godine 1813, posle propasti Srbije, Lazar Todorović je prešao s Jakovom u Srem, a posle je s njim otišao u Rusiju.

Nahodeći se u Rusiji, Todorović je, od strane Karađorđeve, pisao onaj izveštaj ruskom caru o stanju Srbije, koji je štampan u Glasniku 4, 152 — 184.

Kad su Srbi po drugi put ustali na Turke 1815, Laza Todorović nahodio se još u Rusiji. Otuda se je vratio u otadžbinu 1819, i Knez Miloš ga je odmah uzeo u svoju kancelariju za pisara.

Godine 1827, Lazar je slan u Carigrad, kao deputat po narodnom poslu, a docnije je jednom i u Rusiju išao, po naredbi Kneza Miloša.

Godine 1835 bio je član „ispravničestva“, kako su se onda zvale okružne uprave i sudovi.

Pripadajući onoj stranci koja je tražila ustav, Todorović je, po odlasku Kneza Miloša iz Srbije, postao član zemaljskoga saveta.

U tom zvanju ostao je i pri Knezu Mihailu, pa i pri Knezu Aleksandru koji je 1842, po odlasku Kneza Mihaila, izabran za kneza srpskog.

Kao član saveta, kao čovek školovan i veliki prijatelj novom redu stvari, Todorović je 16 oktobra 1843 poslan u Carigrad za kapućehaju srpskog.

Čovek težak, pun, a već u godinama, Todorović se mnogo branio da ne ide na tako daleki put, navodeći da lasno može tamo i umreti.

— E, Bog me, Lazo brate, rekao mu je šaljivi Prota Nenadović: — to ti je s tvoje pameti: što nas neučene ne šalju? (Tojest, što si čovek učen i pametan, poveravaju ti tu službu).

Todorović je osem srpskoga jezika, govorio nemački, latinski, i ruski.

I odista je Todorović ostavio kosti daleko od otadžbine. On je umro u Carigradu 1 februara 1846.

Opevao ga je vaseljenski patrijarah, pa su ga ukopali kod crkve Sv. Petke u Hasćoju.

Kad je stigao u Srbiju glas o smrti njegovoj, vlada je naredila, te su tri dana u svim crkvama zvona glasila smrt zaslužnoga pokojnika, i svuda su držani parastosi za njegovu dušu.

Na grobu njegovu u Hasćoju čita se ovaj zapis:

Ovde počiva telo polkovnika i raznih ordena kavalera, Lazara Todorovića, srpskoga pri Bl. Porti otomanskoj kapićehaje, u selu Kaoni, okružju šabačkom, knjažestvu Srbiji, godine 1781 rođenog, otečestvo svoje, u raznim zvanijama, oko 40 godina revnosno posluživšeg, i godine 1846, u Carigradu predstavivšeg se.

Pamjatnik ovaj za vječni spomen podiže mu familija njegova.

Grob je visok, od mramora je, i vrlo je lep.