Категорија: T

Todorović M. Velimir, dobrotvor srpske prosvete, vanbračni sin Kneza Mihaila Obrenovića Trećeg, rodio se u Rohiču 20/8 maja 1849 godine od matere Marije Berghauz, kćeri jednoga veterinara. Na krštenju, u katoličkoj crkvi, dobio je ime Vilhelm. Svoje prvo detinjstvo proveo je u Rohiču dosta jadno i žalosno. Otac njegov, baš s toga čemernog detinjeg stanja, po savetu Dra Paceka, pošlje ga 1857 godine u Beograd. Ovde je bio u kući Antonija Radivojevića, nastojnika nad dobrima Kneza Mihaila. Sa sinom Antonijevim Živkom Velimir je 1857 stupio u osnovnu školu, a godine 1860, opet zajedno sa Živkom, ušao je u gimnaziju.

Godine 1866 Velimir je svršio beogradsku gimnaziju a 18 septembra te iste godine prešao je u pravoslavnu veru. Kum mu je bio Mitropolit Mihailo a krštenje je svršeno u mitropolitskoj kapeli. Na krštenju dobio je ime Velimir koje je, u ostalom, on nosio još od svoga dolaska u Beograd.

U jesen godine 1866 odveo je Karlo Betan, sekretar za stranu korespondenciju, Velimira i Živka u Ženevu, u pansionat Olivijea Venela, gde su učili viši tečaj gimnazije. Knez Mihailo 1867 putujući u Pariz na svetsku izložbu svratio je u Ženevu, i video Velimira. Posle tragične smrti Kneza-mučenika, Velimir je, na kraju juna, došao u Beograd, i tu mu je saopšten akt donacije kneževih naslednika. Gospođa Perka Bajićka, rođena sestra Kneza Mihaila, i sinovi druge kneževe sestre, tada već pokojne Savke Nikolićke, poklonili su, kao što se u sudskom aktu kaže, Velimiru M. Todoroviću, pitomcu pok. Kneza Mihaila, 30 hiljada dukata ćesarskih u rumunskim ruralnim hartijama, ne računajući, u tu sumu i kupone, i mošiju Negoj (10.000 jutara zemlje) u Rumuniji, na Dunavu sprođu Lom-Palanke. Za tu donaciju vezani bili neki uslovi, od kojih su se Baron F. Nikolić, i pokojni Baron Miloš Bajić, sudskim putem odrekli godine 1883.¹

Pri primanju akta donacije u drugoj poli juna 1868 Velimiru su postavljeni za tutore: Mitropolit Mihailo, Đorđe Petrović predsednik kasac. suda, i Živko Karabiberović iz Beograda.

Godine 1870 avgusta 19 Velimir je proglašen za punoletna, i predano mu je imanje na rukovanje.

U jesen godine 1968 Velimir je otišao u Hohenhajm u Virtenberškoj, sa svojim prijateljem Živkom Radivojevićem, radi izučavanja poljske privrede. U Hohenhajmu ostao je ljetnjeg semestra 1870, a posle je prešao u Minhen, gde je na universitetu slušao kemeralne nauke.

Svršivši nauke, Velimir se stalno smestio u Minhenu, pa tu je 31 januara 1898 i preminuo na prečac.

Velimir je bio lepo vaspitan i solidno školovan čovek. On je potpomagao mnoge đake Srbe, koji su dolazili u Minhen da se školuju.

Testamentom svojim, sve svoje imanje, osem nekolikih sitnijih legata, ostavio je svojoj otadžbini Srbiji, na unapređenje prosvete. Sve to imanje ima biti jedan fonad, jedna zadužbina, koja će se zvati Velimirovac (Velimirijanum), i njim ima da upravlja Državni Savet Kraljevine Srbije.

Slava imenu Velimirovu!

---

1. Pošto je Knez Mihailo poginuo u Topčideru 29 maja 1868, njegovi naslednici došli su u Beograd da prime nasledstvo. Onda se u Beogradu pričalo, da su oni bili zauzeli sve i ne pomišljajući na Velimira. Tada im je, kažu, drski Doktor Pacek rekao:
   — Vi, gospodo, i ne pominjete rođenoga sina Kneževoga, a već razdeliste sve pokojnikovo imanje, koje vam je predao đavo a nije Bog!
   Oni tada odvoje ono što je gore imenovano i ostave Velimiru! ↩︎

Tirol P. Dimitrije¹, rodio se u Čakovu, u Banatu, 31 maja 1793 godine.

Učio se u mestu svoga rođenja, u Temišvaru, Kečkemetu, i u Požunu.

Godine 1829 prešao je u Srbiju, i postao domaći učitelj u kući g. Jevrema Obrenovića, gde je proveo preko 12 godina.

Sa sinom g. Jevrema išao je u Odesu gde se bavio dve godine.

Po povratku iz Odese, postao je inspektor državne štamparije u Beogradu.

Godine 1842 ostavio je Srbiju i prešao u Madžarsku; onamo je posle najviše živeo u Temišvaru.

Tu je neko vreme bio učitelj srpskog jezika u gimnaziji, i upravnik mesnih srpskih škola.

Preminuo je 18 marta 1857 u Temišvaru.

Tirol je pisao i prevodio mnogo. Ovo su njegovi književni radovi:

1. Privjestvovatelna knjižica upotreblenija radi srpske junosti, u Budimu, 1819;
2. Banatski Almanah za godinu 1827, 1828, u Budimu;
3. Slavenska gramatika, sad prvi put na srpskom jeziku izjašnjena. Prva sveska, u Beču, 1828;
4. Nemačka gramatika za upotreblenije srpske mladeži, u Budimu, 1830;
5. Političesko zemljeopisanije za upotreblenije učeće se mladeži, u Beogradu, 1832;
6. Načertanije učenog srpskog društva, u Beogradu, 1835;
7. Sila prijateljstva ili Don Žuan i Dona Teodora, u Beogradu. 1835;
8. *Mnjenije o upotrebljavanju stradatelne častice *se* *, u Beogradu, 1836;
9. Mesecoslov za godinu 1836, 1838, 1842, u Beogradu;
10. Uranija, za godinu 1837, i 1838, u Beogradu;
11. Podvigi Dimitrija Maksimovića Knjaževića, popečitelja odeskog učebnog okruga, i prezidenta odeskog obščestva istorije i drevnosti, u Beogradu, 1841;
12. Njeskolko slov o tom pišut li Serbi bukvami svojego izobretenija, u Odesi, 1841;
13. Odrivak iz Venelinove istorije o Slavenima, u Beogradu 1841;
14. Dokazivanje da su slovenski narodi primili hristijanstvo još pre Kirila i Metodija, u Beogradu, 1841;
15. Pregled vojenog života i podviga Mihaila Andrejevića Miloradovića, u Beogradu, 1841;
16. Mala srpska gramatika za Nemce, u Novom Sadu, 1851;
17. Kazivanje starih Trebješana i arhiva serdara Mališe i kapetana Boška Bućića Nikšića, u Beogradu, 1842, (Bez imena);
18. Vozsojedinenije unijata s pravoslavnom crkvom u Rusiji, u Moskvi, 1841;
19. Zabavni kalendar Vinka Lozića za 1830, u Budimu;
20. Sitnice iz pravopisanija, u Odesi, 1841. (Pod tuđim imenom).

I u rukopisu je ostavio dosta sastava ali se ne zna šta je sad s njima.

Dopuna

Tirol P. Dimitrije štampao je (bez imena) u Beogradu 1842 knjigu:

Kazivanja starih Trebješana, i arhiva serdara Mališe i kapetana Boška Bućića Nikšića.

---

Godine 1896 neki A. Marković štampao je u Odesi:

Arhiva serdara Mališe i kapetana Boška Bućića-Nikšića, u jedno skupljena i iznova prepisana sinom ljubiteljem starijeg Trebješana radi mladeži srpske. Velika 8-na str. 46.

Ovde se priča kako su ti dokumenti o preseljenju Trebješana došli Tirolu Dimitriju u ruke.

---

1. Knez Miloš, rasrdivši se jednom na one koji ostavljaju svoja prezimena, i uzimlju tuđa, napisao je (Srpske Novine 1836. br. 1) za Tirola ovo: „Dimitrije P. Tirol, nije iz Tirola pa da se zove Tirol, no Vlah i Čakova, i tako treba i da se zove. Ili budući da mu je ocu bilo ime Panta, treba on da se zove i piše Dimitrije Pantić, Vlah iz Čakova“. ↩︎

Tešić Raka, rodio se u selu Mionici, u valjevskoj Kolubari, 1773 godine.

Kad mu je bilo 12 godina, otišao je u Sarajevo, i ostao onamo 8 godina. Za to vreme, Raka je naučio knjigu, i sarački zanat koji je posle, po povratku iz Sarajeva, radio u Mionici.

Prvi ustanak zastao je Raku kao čoveka domaćina, i on je s kolubarcima vojevao pod komandom Grbovića. Posle kratkog vremena, postao je buljubaša u vojsci.

U drugom ustanku takođe je vojevao kao stari buljubaša; pa je docnije postao starešina nad 10 sela, a za tim knez nad celom kolubarskom knežinom.

Kao knez kolubarski, Raka je godine 1820 pomogao opraviti manastir Ribnicu,¹ na reci istoga imena, koji je danas svetovna crkva.

Pred kraj godine 1822 (18 i 14 dekembra), Knez Miloš je uredio u Kragujevcu neku Konzistoriju ili sud za sveštenike.

Taj sud sastavljali su vraćevački arhimandrit Melentije Pavlović i kolubarski knez Raka Tešić.

U toj službi, Raka je putovao po Srbiji te uređivao parohije i druge poslove crkvene i manastirske.

Docnije, Knez Miloš je naredio da Melentije i Raka budu „Popečitelji prosvete“ u Srbiji.

Ma da je ova služba i po sebi za Raku bila veoma teška, on je u njoj zaslužio i neku osobitu nevolju. Evo što se u Mionici priča, kako je prošao, vršeći službu člana konzistoriskoga i popečitelja prosvete.

Knez Raka je bio čovek vrlo oštar u suđenju i u raspravljanju poslova; u njega je bilo što’no vele: à ocu — à, šokcu!

Jednom se njemu potuži nekakav kaluđer na nekakoga Ćirovića zbog neke žiropađe.

Raka razgleda stvar i nađe da je kriv Ćirović, pa ga obori po ondašnjem običaju, i oceni mu 25 batina.

Braneći se od toga suda, Ćirović je govorio da mu je Kneginja Ljubica svastika a Knez Miloš pašenog, i čak je pretio Raki da će zlo proći od njegove svastike!

Raka, ne samo ne odustane od svoje presude, nego još, onako u ljutini, pusti neku ružnu reč na samu Kneginju koju krivi zet uvlači ovde u narodno sustvo.

Posle toga, Ćirović ode u Kragujevac, i sapre Raku i kaluđera, suparnika svoga, te njih obojicu zatvore. Priča se da su ih u zatvoru verne sluge izdevetale tako da je kaluđer posle dva dana umro, a Raka je dočekao Božić 1823, pa je licem na taj dan izdahnuo.

Raka je bio čovek srednjeg rasta, pun, snažan, smeđ, a brkova duguljastih.

---

1. Vujića „Putešestvije po Srbiji“, str. 219. ↩︎

Terlajić Grigorije, profesor, rodio se u mestu Molu, u Bačkoj, 25 januara 1766.

Učio se u mestu svoga rođenja, u Budimu, i u Beču, gde je svršio prava. Dok se u Beču učio, poznao se s knezom Golicinim ruskim poslanikom kod bečkog dvora. Ovo ga je poznanstvo odvelo u Rusiju, i onamo je, u Petrogradu, posle dužega vremena, dobio katedru prava i statistike na universitetu.

Godine 1811, želeći videti svoju staru majku, koja je ostala u Molu, krene se iz Petrograda za Bačku, ali u tom putu udari na Harkov, da se vidi s Atanasijem Stojkovićem, koji je onde bio rektor universiteta; u Harkovu se pobole i, 28 septembra 1812, umre, ne videvši ni Bačke niti svoje mile majke!

O Terlajiću ima više u Spomeniku 19 str. 61—63. I u Avali za 1884; u Letopisu, knj. 120. A vredi pročitati i „Književnu belešku“ u 5 broju Brankova kola od godine 1901, na strani 155.

Teofanović Aleksandar, dobrotvor, umirovljeni sudija kraljevske toble, preminuo je u Pešti 30 jula 1895.

Teofanović je ostavio 20 hiljada forinata na štipendije đacima Srbima pravoslavne vere, koji se uče u Somborskoj učiteljskoj školi.

Laka mu crna zemlja, a duši pokoj!

Teodosije, knez jasenički, rodio se u selu Orašcu; tu je živeo, i izišao na glas još pre ustanka od 1804.

Kad su jaseničani u početku 1804 zbiljski ustali pa Turke, oni su se skupili kod kuće svoga kneza Teodosija, i prvo su njega ponudili da bude glava ustanku. Knez Teodosije ne hte se toga primiti.

— Ja sam knez narodni, rekao je on: — ne mogu ja biti starešina hajdučkim četama. Ako sutra turska vojska rupi u Srbiju, kako ću ja izići pred Turke? Šta ću im kazati kad me upitaju: ko pobi tolike Turke (jer vrana vrani oči ne vadi), i popali turske kuće i džamije? Hajduke, i ovu momčad, mi možemo lasno predati; ali kad se mi nazovemo poglavice hajdučke, nas ne može predati niko. Nego zasada neka bude starešina Đorđe, koji je kod Turaka i onako poznat kao hajduk; pa ako turska vojska udari na Srbiju, i Turci opet ovladaju, on s hajducima neka beži u goru, a mi ćemo izići pred Turke, i bacićemo krivicu na njega i na ostale hajduke, pa ćemo mi njemu, posle, lako izvaditi buruntaju, i predati ga kao hajduka. Ako se što drugojače okrene, i ovo se protegne, mi ćemo vladati i zapovedati, narod nam je svakojako u rukama.

Kao što sve po ovim rečma poznaje, Teodosije nije proviđao silu ni obim ustanka, niti novi red stvari koji je ustanak tako brzo proizveo. On je još tom prilikom smetnuo s uma jednu vrlo običnu narodnu presudu koja veli: „Ko radi onaj i sudi“!

Docnije, kad je video da je sve izišlo drugojače: Turci u zemlju ne uđoše, njihova se vlast ne vrati, i knezovska smotrenost osta jalova: onda je počeo zamerati Voždu sad ovo a sad ono.

U Pećanima, na skupštini 1805, on se s Karađorđem tako svadi da već potegne pištolj na njega. Pištolj plane ali ne sastavi.

Na to Đorđe cikne:

— Koekude, po duši te tvojoj! Kad si znao bolje od mene uređivati i zapovedati, zašto si me nagonio da se ovoga posla primim? S ovim rečma udruži i pištolj koji, kao što se zna, nikad nije lagao. Teodosije bude ranjen u levo rame, i padne na zemlju. Tako ranjena, odnesu ga kući u Orašac, gde ga je vidala neka žena, ali je ipak posle nekoliko nedelja umro.

On je ukopan na 40 hvata od sadašnje škole u Orašcu, ispod dve velike kruške, gde mu je i kuća bila. Na grobu mu stoji i sada beleg, prost kamen bez ikakva zapisa.

Milutinović je ovaj krvavi slučaj u Pećanima ispričao u pesmi „Sopernik Vožda“, u Srbijanci 2, str. 45 — 60. Tu pesmu vredi celu pročitati.

ekelija Sava (Popović), rodio se 17 avgusta 1761 u Aradu od oca Jovana i majke Marte.

Savini roditelji, za njegova detinjstva, s nekih parnica, behu u priličnoj imovnoj oskudici, ali su ipak nastajavali što im se god bolje moglo da sina izuče i priprave za život.

Posle šeste svoje godine, Sava je pošao u školu kod nekoga dobroga učitelja, o kome je sam, u svom životopisu, ostavio najlepših pomena, samo je šteta što mu imena nije zapisao!

Godine 1770, Sava je pošao u latinske škole. Te je godine, sam priča, gledao na nebu dve velike jave: zvezdu repaču, koja se je sijala na istoku a rep svoj pružila na sever, i severnu zoru, koja je bila tako sjajna da se od nje videlo po kući sve kao što se vidi danju.

Te iste godine, Sava se je, zajedno s roditeljima svojima, u Aradu, predstavio Caru Josifu Drugom.

Godine 1773, dođe u Arad Savin stric Lazar, major u ruskoj vojsci, i donese mu na dar 100 rubalja od drugoga mu strica Petra Tekelije koji je bio đeneral u Rusiji.

Sava se ovome daru jako obradovao, s jedne strane što i u daleku svetu ima svojega roda, a s druge — što su roditelji njegovi, u to vreme, bili baš u velikoj oskudici, pa su njemu ovih 100 rubalja bili lepa ostava.

Godine 1775, roditelji pošlju Savu u Budim da sluša pojeziju.

Tek sada, odvojivši se od roditelja, s malenom sumom za svoje izdržavanje, Sava oseti šta je nemaština. Tada je bio na zlu stanu a o goroj hrani. Tegobe tadašnje ublažavala je samo njegova dobra narav, i primerno vladanje, rad čega mu je svak bio naklonjen i podašan.

Godinu 1779 i 1780 proveo je u Budimu, slušajući nauke filosofske, i učeći crtanje u profesora Valtera.

Kad se je u jesen vratio kući, majka njegova navali da ga oženi. U Save je želja za naukom bila vrlo jaka; pa, ma da je mati bila veoma rada vezati ga za kuću, opet se, posle mnogo govora i navaljivanja, stvar udesila tako: da roditelji Savu puste da ide da se uči, ali mu ne dadnu ni pare za trošak.

Sava ode u Beč, i tu se je bez novaca grdno mučio. Ogledao je da stupi u indžinirsku akademiju i, toga radi, kucao je na mnoga vrata, ali mu svuda odgovoriše da je prešao godine u koje se je mogao primiti u tu kolu. Te tako se mane akademije, nego ode na universitet, gde je slušao višu matematiku, policiju, kanonsko pravo, prirodno, i opšte javno pravo. U isto vreme bolje pritvrdi fiziku, anatomiju, hemiju, i botaniku.

Pored toga, učio je crtati, svirati u flautu, i jezike: francuski, talijanski, i španski.

Tada je živeo kao pravi siromašan: za ručak nije nikad smeo potrošiti više od 8 do 10 krajcara, a s večerom se nije nikad ni viđao!

Da bi i tako smerne troškove podmirio, morao je prodati svoj sahat i lepu moskovsku bundu.

Nemaština ga natera da se vrati kući, gde se izmiri s roditeljima, te tako, 1782, dođe u Peštu i počne slušati prava.

Godine 1785, pred mnogobrojnim sjajnim slušaocima, Sava Tekelija položi sve teške ispite, i postane doktor u pravima.

Na poziv strica svoga, digne se Sava godine 1787 u Rusiju: pređe Poljsku i nađe strica u mestu Mirgorodu.

Godinu dana proveo je koje u Moskvi, koje u Petrogradu i u drugim mestima u Rusiji, pa se 1788 vrati u svoju postojbinu. U Budim je stigao u mesojeđe, ban kaj su se držale zabave i igranke. Sava se obuče u najlepše tatarske haljine, koje je u Rusiji dobio bio, obesi luk i strelu, i tako ode na igranku.

Sve društvo obrati pažnju na toga čudnoga Tatarina. Kad su ga počeli pitati ko je, i otkuda je, odgovarao je jednome francuski, drugome — talijanski, trećem — madžarski, slovački, srpski, itd.

Ova je šala dugo bila predmet razgovora među madžarskom gospodom i bogatašima.

Posle toga, ogledao je da dobije državnu službu, ali je nikako nije mogao dobiti.

Na skoro se je sastao u Temišvaru srpski sabor. U tom saboru Tekelija je bio vođ opozicije.

Godine 1792, posle smrti cara Leopolda Drugog, Tekelija je bio izabran u čanadskoj varmeđi za poslanika na zemaljski sabor (dijetu).

Posle ove dijete, odazvan je u Beč za sekretara onoj srpskoj kancelariji koja je onda radila u Beču.

Zauzimajući se uvek, bez ikakve zadnje misli, za koristi srpskoga naroda, Tekelija je na tom mestu samo uvećao broj svojih neprijatelja. Za to 1789 ostavi sekretarsku službu i dođe kući.

Tada je toliko bio nezadovoljan hodom stvari u svojoj postojbini, da je počeo razmišljati: bi li se mogao preseliti u Srbiju.

Godine 1800, baš kad se je najviše jedio na ono što se događa u Madžarskoj, umre mu majka koja mu je uvek bila najverniji prijatelj i najbolji učitelj.

Godine 1802 opet je bio na madžarskom saboru. Na tom skupu bilo je dosta članova koji su se dogovarali da u nevolji mesto sabora drže neki kongres koji bi ipak donosio zakone za zemlju!

— Kad hoćete kongres, rekao je Tekelija: — onda je bolje pokvariti ustav, da se zna!

Te Tekeline reči prihvate i neki drugi poslanici, te tako se razbije ona namera za kongres.

Posle toga Madžari su Tekeliji napijali zdravice:

— Vi ste nam sačuvali kraljevinu!

Ovim se je završio radni politički život Save Tekelije.

Kad su Francuzi osvojili Dalmaciju i Hrvatsku, Tekelija napiše memorandum o tom da se te oblasti sastave u jednu celinu, i ta celina da se nazove Ilirska Kraljevina, pošto bi to ime bilo najpovoljnije svima stanovnicima tih zemalja. Taj memorandum, preko francuskog poslanika u Beču, pošlje Sava Caru Napoleonu. I odista, 1805, Napoleon uredi Ilirsku Kraljevinu!

Videći da će Turska pre ili posle propasti, Sava je želeo imati već gotov zametak slovenske države za slučaj te propasti. A pre toga Napoleonova zakona, on se je, drugim memorandumom, bio obratio Caru Franji, dokazujući mu da je najbolje da se vaspostavi srpsko carstvo, koje bi stajalo suprot ruskom širenju na Balkan. U ovom memorandumu Tekelija je izrekao ovu veliku misao:

— Kad svaki narod uzima svoga poglavara; kad ni jedan narod ne bude drugome narodu rob: biće na svetu mira; a dokle god jedan narod drugi pritiskuje, dotle će uvek onaj što je pritisnut za svojom slobodom uzdisati, i hvatati svaku priliku da se oslobodi“.

Godine 1813, naumi Sava da se oženi, kako bi mogao poroda ostaviti. Toga radi je putovao skoro po svoj Madžarskoj, pa dođe i u Srem. Tom prilikom, prelazio je u Beograd, te pohodio grobove svojih prijatelja Dositija Obradovića i Petra Čardaklije.

I odista se oženi devojkom Amalijom Bezegovom.

Ali u životu posle ženidbe nije bio srećan. Na skoro se je morao rastaviti sa ženom, i 1821 morao je sudskim putem tražiti razvod braka. Od toga doba Tekelija je živeo kod žene bez žene.

Od toga doba do godine 1838 Tekelija je imao velike parnice, i velike neprijatnosti sa svojim rođacima.

Godine 1838 Tekelija je ustanovio svoje zavode koji srpskom narodu donose tolike blagodeti a njegovu imenu tolike blagoslove.

U početku sve je mislio drugojače urediti, a posle je uredio ovako kako je danas.

Ostavio je:

1. Zadužbinu od 100.000 forinata za vojnike koji se uče u indžinirskoj akademiji, u Beču.
   • Po 4000 troši se na četiri učenika Srbina iz vojne granice, koje predlaže karlovački mitropolit, a 2000 pridaju se glavnici. Kad se glavnica umnoži, uvećaće se i broj učenika.
   • Još je odredio 8000 forinata na odelo ovim mladićima kad svrše akademiju i iziđu u svet, da se pristojno odenu.

Uredio je:

2. Zadužbinu za civilne učenike u Pešti.
   • Toj zadužbini ostavio je 150.000 forinata, u Pešti dve kuće, veliku i malu; u Aradu 9 kuća, i još njiva, livada, i vinograda.
   • Od prihoda se troši polovina, a druga pola pridaje se glavnici…

Već dosad ima na stotine Srba koji su, ili u Beču ili u Pešti, uživajući blagodeti Tekelinih zadužbina, izučili se, i postali korisni sebi i narodu srpskom.

Ova zadužbina u Pešti bila bi još veća; ali je Tekelija svoju ženu, s kojom je razdvojeno živeo, bio sa svim isključio iz učešća, a ona je digla parnicu koja se je morala svršiti pomirenjem, te tako je i ona dobila nešto, i zadužbinski se deo malo smanjio.

Staranje o svojim zadužbinama Tekelija je poverio Srpskoj Matici, književnom društvu koje se danas nalazi u N. Sadu.

21 septembra 1842 godine preminuo je veliki srpski dobrotvor Sava Tekelija, a ime njegovo živeće, i sve se lepše sijati, dokle god bude Srba na svetu!

Slava po hiljadu puta velikom Srbinu Savi Tekeliji!

„Tauzenkinstler Milisav“ najpre je bio sadžija u Beogradu, i radio je lepo i s korišću svoj zanat.

Kad Srbi uzmu Beograd, i smeste u njega zemaljsku upravu, stanu misliti kako bi po gde lili topove, i municiju za njih. Milisav, u to vreme, spremi jedan osobiti prilog svojemu narodu. O svom trošku slije on top s kalibrom od šest funata, provrti ga, odene lafetama i svom drugom opremom pa ga, zajedno sa svojom ženom, izvuče iz donje čaršije pred upravni savet, i pokloni narodu!

To je bio početak srpskoj topolivnici u Beogradu, u kojoj je radio najpre ovaj Milisav, pa posle dva Rusa — puškoleja — i, najposle, Toma Milinović Morinjanin¹.

Dopuna

„Tauzenkinstler“ Simin zvao se Milisav Petrović. Rođen je u Banatu. U Beograd je prešao kao čizmarski šegrt, pa se ovde odao na livenje, i taj je zanat bio dobro izučio. Priča se da je slio oko 150 topova!

O njemu ima pomena u bečkom Reichswehr-u za 1892 godinu za mesece avgust i septembar.

---

1. Srbijanka, 2, 136 i 137. ↩︎

Tomazeo (upravo Tomašić) Nikola, rodio se u Šibeniku, u Dalmaciji, 9 novembra 1802, od oca Jerolima i majke Kate.

Osnovnu školu svršio je u Šibeniku, a posle se je učio u Spljetu, i u Padovi u universitetu.

Tomašić je, poznavši se s talijanskom naukom i knjigom, otišao među Talijane; putovao je mnogo, a i pisao je mnogo — sve na tuđim jezicima.

Poslednje dane života svoga proveo je u Florenciji, gde ga pogodi kaplja 1 maja 1874.

Pred kraj života svoga, Tomašić je bio sa svim oslepeo.

Naša književnost ima od Tomašića samo 33 iskrice¹, koja mu daju pravo na naše sećanje i pominjanje.

Drugi njegovi spisi, i ako su dika rodu našemu, korist su tuđa, jer su blago tuđe književnosti.

Evo nekolikih Tomašićevih iskrica, na ime one pod brojem 4:

„Nemamo mi (Srbi) uspomena koje bi nas razveselile, ali nemamo ni onih koje bi nas zasramile. Novi život možemo početi, vrata budućih vremena nisu nam zatvorena. Pesme naše pevaju junaštvo i ljubav; prirodni duh živi u njima. Ne znaju zlatna pera onako pisati kako javorove gusle gude. Ne leži naša vila u velikim posteljama, ne sedi za gospodskim trpezama; žedna i gladna leti ona po gorama; i što se više zamori, tim lepša biva, i glas njezin izlazi puniji iz golih grudi njenih. U našim pesmama nema izmišljenoga studenoga poštenja. Mi pevamo dike i žalosti svoje, a ne sramote živinskoga života. Kuće nemamo, ali porodice imamo. Otac i majka još u nas nisu imena bez značenja“!…

U iskrici 18 veli:

„Pesme su istorija naša; u njima tražimo dobro i zlo naše. Drugi narodi čitaju ih, prevode, i dive im se, a mi ih se sramimo, i još ih ismejavamo svojim prosvećenim varvarstvom. Pokupimo, braćo, pokupimo svoje blago pre nego ga vetar vremena raznese. Hleb iz zemlje, lepotu iz naroda; narod je otac, a zemlja majka naša“!

U iskrici 24 veli:

„O, mladići, koji idete u tuđe zemlje iskati znanja koje vam vaša zemlja ne daje, budite nada i veselje a ne žalost i strah otadžbini bednoj! Sećajte se uvek otadžbine! Sačuvajte lepo njezin jezik; učite i druge (jezike), ali da vam tuđi ne istisne iz srca jezika materinoga… Ljubite uvek istinu više nego zlato, a braću uvek više nego život. Običaje drugih naroda gledajte i poštujte; ali niti im slepo sledujte, niti ih grdite. Braća njihova budite a ne robi“!

Srce, iz koga su sevale ovake iskre, makar da njih imamo samo 33, steklo je pravo na poštovanje sviju onih koji ljube svoju otadžbinu i svoj narod.

Dopuna

O životu i o spisima Nikole Tomazea (Tomašića) pominje se i u Filologičeskim zapiskama. Вынускъ 2 i 3 za godinu 1894 str. 25—40.

Tu su i njegove Iskrice prevedene sve na ruski jezik.

---

1. Štampao ih je latinicom u Zagrebu 1844, g. Ivan Kukuljević Sakcinski. ↩︎