Категорија: U

Uzun-Mirko (Apostolović), rodio se u selu Smrdljikovcu, u rudničkoj nahiji, od prilike godine 1782.

Otac Mirkov, Petar Apostolović, došavši iz Pipera, stanio se je bio u tom selu, u rudničkom Kačeru.

U Kočinu Krajinu, Mirkov deda Apostol, i otac mu Petar, poginu bijući se uz Austrijance protiv Turaka, a mati njegova, kad se Austrijanci povuku, pređe s Mirkom u Srem da se skloni od Turaka. Povrativši se docnije iz Srema, ona ne ode u Smrdljikovac na starinu, nego se nastani u selu Mislođinu u beogradskoj nahiji.

Mirko kao šiparac siđe slučajno u Beograd, pa tu stane u Turčina Mehmeda terzije da uči terziski zanat. Izučivši zanat, vezao je Aganliji ćurak od 100 dukata ondašnjih novaca: ali u tom poslu pokvari vid, i u malo ne oslepi sa svim. Od te bolesti izvidao ga je bez pare i dinara, samo za savet, neki Hadži-Kariman.

U terzije Mehmeda, Mirkova majstora, bile su dve kćeri, mlade i lepe. Mehmed ponudi Mirka da se poturči, pa da mu da jednu kćer i veliki deo svoga imanja. Mirko ne htedne menjati svoje vere, i Turčin ga ostavi na miru.

U proleće godine 1804, Srbi ustanici već su se počeli tući s Turcima, i glas o njihovim bojevima prodirao je čak i u ardije majstora Mehmeda terzije u Beogradu.

Jednoga sveca, kada se nije radilo, Mirko je, sedeći kraj prozora hartijom zalepljenih, mislio kako bi se izmakao iz Beograda, i uskočno među ustanike. Pa tek od zaludnice stane prstima lupkati u hartiju na prozoru kao što se lupa u doboš. Vrata sobnja bila su mu zatvorena. On je u sobi bio sam. Na jedan mah neko lupne na vrata i vikne turski:

— Ač kapi (otvori vrata)!

— Ničim ačajim (za što da otvorim)? Odgovori Mirko.

— Otvori!

— Ne ću!

— Otvori!

— Ne ću!

U to dođe i Mirkov majstor, Mehmed, i upita šta je to!

Turčin, sused, koji je lupao Mirku da otvori, rekne:

— Ovaj tvoj đaur dobuje u pendžere i zove u hajduke!…

Mehmed se sad toliko rasrdi da Mirka odmah obori u falage, i udari mu 90 pruta po tabanima!

Od toga boja bolovao je tri meseca; i za to vreme sve jednako je vrebao priliku da uteče iz Beograda.

Momci pašini gonili su svaki dan iz grada kamile pa pašu izvan šanca koji je bio oko varoši. Mirko, jednoga dana, uđe među kamilare i kamile te tako, s tom gungulom, prođe kroz kapiju, a straža ga ne opazi. Kad odmakne od varoši, ostavi i kamile i kamilare, pa zapne među ustanike, i to pravce u Glibovac Stanoju Glavašu, uz koga su bili mahom bećari, goli sinovi.

Prvu ranu dobio je Mirko na Karanovcu 1805: kad su Srbi napadali na turski šanac, Mirka zgodi olovo u glavu više čela s leve strane.

Drugu, mnogo slabiju ranu, dobio je na Smederevu.

Treću mu je zadala jedna greda koju je na njega svalio turski top, 29 septembra 1806, u opsadi Beograda.

Za juriš na varoš Beograd, u oči Sv. Andreje 1806, odabere Bimbaša Konda 90 bećara, s kojima je hteo da osvoji Sava-Kapiju (koju Turci zovu Banjalučka Kapija). U ovim bećarima bio je i Mirko, i to jedan baš od one petorice koji su s Kondom izvršili to junačko delo.

U oči Sv. Andreje 1806, 90 bećara boji su pristali da s Kondom provale tu kapiju, spremali su se ranije za taj junački posao. Mnogi su se to veče pobratimili zaklinjući se jedan drugome da drug druga ne ostavi u nevolji, neki su čistili oružje, neki su prilegali da malko prospavaju, a mnogima san na oči nije ni sletao!

Dođe zapovest da se polazi: niko da ne govori, niko da ne kašlje, da ne lupa. Konda je išao napred, Mirko za njim, pa Petar Sremac, Nikola Stambolija, neki Karlovalija, i još dvojica. Osem pomrčine od noći još je bila i magla pala. Na prvom stanku, vide se da je od 90 ostalo samo 25; ali ovi idu odvažno.

Prođu turski han onde gde je sada zgrada carinska. Na puškarnice tome hanu Konda je naredio da se prislanjaju s polja ciglje, te tako da prođu bez štete: i odista prođu.

Konda se prvi popne na palisad; prihvati Mirka, i pomogne mu da se popne i on. Sad pođe na kapiju da je otvori. Petar Sremac nosio je sekiru da obije katanac.

Stražar ih oseti, i upita:

— Ko je? Pa zamane nožem. Mirko uhvati rukom za nož, te se obrani ali opali pištolj. To učini uzbunu. U tom Konda ne puca nego samo nožem probada i seče, a Petar sa sekirom dospe te obiju katanac i viknu svojima:

— Hajdete, braćo, kapija je naša!

Tako se tu, posle dosta krvi, Srbi ukrcaju unutra, a Turci koji ne izginu, pobegnu ka gradu. Konda je tu dobio četiri teške rane. Mirko je dobro prošao, i čak je dospeo da svoga majstora Mehmeda zakloni od vojnika, poda mu da dukat za ukop žene, koja mu je baš tada bila umrla.

Posle osvojenja Beograda, Mirko se borio na Drini, bio je i na Deligradu, i tu je ranjen. Osem toga bio je u bojevima na Užicu, na Lešnici, na Kamenici 1809, i na Jasici 1810.

Godine 1813, ranjen kroz kuk, prešao je i Mirko u Austriju, i otišao u Beč te se lečio.

Mirko je dospeo da se bije s Turcima i u drugom ustanku, pod Knezom Milošem. Tada je bio u bojevima na Liparu, na Čačku, i na Dublju.

Pošto se umiri, Mirko kupi u Beogradu kuću, i nastani se da živi tu. Ali su ga Turci toliko uznemirivali da je, najposle, prodao kuću i otišao na Kolubaru kod Obrenovca da drži mehanu.

U to vreme u Ostružnici je bio pop Marko Doljančević, veliki neprijatelj turski.

Turci su dosadili Knezu Milošu tužbama na ovoga Popa Marka i na Uzun-Mirka.

— Vala i bila, od ova dva čoveka Turčin živ ne može proći onim putem, govorili su oni: — Što papaz propusti pa Ostružnici, to Uzun sačeka na Kolubari; a što Uzun propusti na Kolubari, to papaz sačeka i potuče na Ostružnici!

S ovakih tužaba Knez Miloš je zvao Mirka nekoliko puta u Kragujevac na odgovor, i svagda ga je otpuštao s darom od 50 do 60 mamudija.

Najposle Knez Miloš ga postavi za carinika na Višnjici, gde je ostao do godine 1842 a tada, pri promeni vlade, osta bez službe.

Više puta molio se već iznemogli starac Uzun-Mirko Knezu da mu se da kakva penzija, ali mu se to nije odmah dalo. Čak su ga jednom, pričaše sam on, u savetu zapitali:

— Kamo ti dokumenti o službi!

— Moji su dokumenti mojih 7 rana, odgovori Mirko, i počne se svlačiti da rane pokaže savetnicima, ali ga oni ustave, i odrede mu 140 talira penzije.

Ta mu je penzija docnije povišena na 300 talira.

Knez Mihailo dao je Mirku svoju fotografsku sliku na kojoj je svojom rukom napisao: „Junaku Uzun-Mirku za spomen. Na Cveti, 1865 marta 28, — M. M. Obrenović“.

O pedesetogodišnjici, 21 maja 1865, Knez Mihailo mu je, svojom rukom, pridenuo takovski krst. A knez crnogorski poslao mu je zlatnu medalju Obilićevu.

Uzun-Mirko je bio vrlo visoka rasta; za to je i prozvan uzun, što turski znači visok. Za mladih svojim godina, osobito kad je vojevao, odevao se je bogato i vrlo živopisno. To se odelo u nekoliko vidi i na njegovoj slici koja se nahodi u narodnom muzeju, u Beogradu.

Uzun-Mirko je preminuo 20 novembra 1868 godine, i ukopan je kod crkve Sv. Marka u Paliluli.

Urovičanin Petar, glavni tobdžija Veljkov, rodio se u selu Urovici, blizu Brze Palanke.

Jednom o Spasovu dne, kad slavi negotinska crkva, na ručku su bili Hajduk-Veljko i ruski đeneral kome je stan bio na Prahovu.

Kad su pili zdravice, Veljkovi su vojnici pucali iz pušaka. Onda će ruski đeneral upitati:

— Zar nemate topova nego pucate iz pušaka?

Veljko, malo da se pohvali, odgovori ovako:

— Imam i topova, imam i tobdžija boljih no ti, gospodine đenerale, ali mi je ogodno džebane, pa štedim…

Đeneral onda zapovedi da dovuku njegova dva topa k crkvi, i rekne:

— Evo dva topa i dosta džebane! Naredi da jedan pune tvoje tobdžije a drugi će puniti moje: da vidimo koji brže rade.

Veljko bi se sad pokajao, ali đeneral hoćaše da vidi koje su tobdžije bolje?

Kad namestiše topove i javiše đeneralu, on se okrete Veljku i upita:

— Kamo tvoje tobdžije?

Veljko dozva: Petra Urovičanina, Martina iz Negotina, i Džurku iz Malajnice.

Sva trojica behu u belim suknenim haljinama, opasani sidžimkama preko haljina.

— Eto mužiki a ne soldati! podrugljivo reče đeneral.

— Drugih nemam, odgovori Veljko, slegnuvši ramenima.

Đeneral uze s astala jednu kalajliju, i u nju sruči ravno deset dukata rekavši:

— Stavi i ti, Veljko, toliko!

I Veljko sasu 10 dukata u kalajliju.

— Koje tobdžije, u tri maha, izbace top pre, neka nose ove novce! viknu đeneral.

Sad dozvaše tobdžije i ruske i Veljkove, i sam đeneral kaza im šta je opklada.

— Ne osramotite cara, mene, i sebe! završi on, gledeći Rusima u oči!

Veljko pak, okrenuvši se Petru, Martinu, i Džurki, reče:

— Ako me danas osramotite, bolje u Turke bežite; mene više ne čekajte!

Tobdžije se namestiše oko topova i počeše svoj rad.

Prvi top ispališe tako u jedan mah, da bi čovek rekao jedan je top pukao a ne dva!

Drugi ispališe tako da su se mogla raspoznati dva pucnja.

Treći Veljkove tobdžije ispališe, i počeše čistiti ga, pa tek tada puče top ruski.

Đeneralu bi vrlo krivo, pa svoje tobdžije posla u zatvor; a Petra, Martina, i Džurku dozva i u njihove šubare izruči im novce od opklade.

— Pite! I nek vam je na zdravlje! reče on.

Veljko pak dodade im vlaški:

— Te pare podelite s ruskim tobdžijama; oni će nama sutra trebati!

Tobdžija Petar Urovičanin naročito se je odlikovao na Kobišnici i u Negotinu, gde je od silne vatre izgubio jedno oko. I sve te nesreće on je preživeo, pa ga je kao starca oko godine 1866, kod njegove kuće, ubio đeram od bunara!!…

Urošević Ranko, iz Ostružnice, koji je mogao Savu gde se god hoće stojećki preplivati.

Kad su se Srbi 1804 digli na Turke i, ne imajući baruta, došli u Ostružnicu da traže iz one strane te robe, taj je Ranko preplivao Savu, otišao u Zemun k Milošu Uroševiću, i pozvao ga da dođe na Ostružnicu, ponesavši malo baruta!

Urošević je došao, i doneo baruta u velikoj čuturi, u kojoj su austriski latovi mislili da je vino.

Ranko je, posle, poginuo u Resavi.

Ugričić Jevtimije, rodio se u Smederevu godine 1800 od oca Pavla i matere Stevane.

Ded Jevtimijev, Marko, doselio se je iz Like u selo Surduk u Sremu. Tu je rodio sina Pavla, i oženio ga 1790 godine. Ovaj je Pavle, posle, prešao u Smederevo i postao najpre učitelj, za tim sveštenik i, najposle, prota smederevski, a preminuo je 1837.¹

Jevtimije Ugričić svršio je osnovnu školu u Smederevu, gimnaziju u Karlovcima, filosofiju u Pešti, a bogosloviju opet u Karlovcima.

U Srbiju se vratio u jesen 1824 godine, i zamolio se Knezu Milošu za službu. Knez ga postavi za pisara onoj Konzistoriji u Kragujevcu kojom je upravljao arhimandrit Melentije Pavlović, i protiv koje su ondašnje vladike protestovale. U toj dužnosti ostao je Jevtimije do leta 1825, kada je postao pisar kod mitropolita Agatangela, a pošto ovaj ode u Carigrad za patrijarha, Ugričić je ostao i dalje pisar pri mitropolitu Ćirilu do kraja godine 1826, kade je Ćirilo umro.

Godine 1827, Ugričić je poslan u Brusnicu za pisara Gospodaru Jovanu Obrenoviću. Iz Brusnice je uzet opet za pisara u kancelariju Kneza Miloša, gde je služio do početka godine 1834.

Godine 1834 marta 31, postavljen je za sekretara velikom serdaru podunavskom Joksi Milosavljeviću u Požarevcu.

Godine 1835 februara 25, postao je aktuar smederevskog okružnog suda; docnije, 25 marta te godine, postao je predsednik istoga suda, a 23 maja te godine preimenovan je od predsednika za ispravnika, jer su tada i sud i politička uprava ujedno nazvani „ispravničestvo“.

Godine 1838 februara 1 postavljen je za člana u rudničkom magistratu, pa je otuda 1839 marta 16 vraćen za pomoćnika smederevskom načelniku.

Godine 1840 septembra 14, postavljen je za načelnika promišljenosti u popečiteljstvu financije.

Godine 1842 dekembra 28, postao je član apelacionom sudu, a godine 1846 dekembra 31 predsednik istom sudu.

Godine 1855 februara 10, postavljen je za člana vrhovnom sudu, docnije je bio potpredsednik pa i predsednik tome najvećem sudu.

Godine 1858, pri promeni dinastije u Srbiji, Jevta Ugričić bio je najpre član privremene vlade, a docnije, kad Knez Miloš tu vladu telegrafom razreši, i postavi Stevču Mihailovića za svoga mestozastupnika, Ugričić je označen kao pomoćnik mestozastupniku Stevči.

Godine 1859 januara 28, postavio ga je Knez Miloš za popečitelja pravde i prosvete, a te iste godine 27 septembra, vratio ga je na staro mesto u kasacioni sud.

Godine 1861 oktobra 14, postavljen je za člana državnom savetu u kom je zvanju ostao do 29 juna 1869, kada je penzionovan.

Iza toga živeo je u svojoj kući u Beogradu, gde je i preminuo 14 oktobra 1886, i sahranjen je kod crkve Sv. Marka u Paliluli.

Ugričić je imao od vladalaca ove znake odlikovanja:

Od Nj. V. Kralja Milana orden Beloga Orla, i od sultana Nišan iftihar.

Ugričić bio je srednjega rasta, uvek dobra zdravlja, življenja smerna, a naravi tihe.

Osem srpskog jezika, znao je nemački i latinski.

U suđenju je bio pravedan ma čija parnica bila.

U privatnom životu bio je smotren i, osobito u starost, više osamljen. U mladosti je rado lovio, i odevao se ukusno po turskom običaju, za to ga je Knez Miloš u šali zvao: Efendija, i po nekad: Ćevap-Efendija.

Pokojni Čiča Srećko, koji se mnogo parničio oko svoje vodenice, kad bi izgubio parnicu u velikom sudu, rekao bi:

— More, ljudi, ne zna Ugrica što je vodenica!

A kad bi dobio, obrnuo bi izreku:

— Bez Ugrice nema pravedne presudice!

---

1. Knez Miloš je, 1 januara 1836, dao u novine ovaku objavu: „Budući da neki između činovnika srpskih, inače sposobni i čestni ljudi promenili su svoja sopstvena prezimena, i uzeli druga, misleći da se tim kao uveličavaju, i veću sebi čest zadobivaju: to da bi ih opomenuli na mudrost, i pravilno upotreblenije prezimena svojih, objavljujemo ih ovde, kao:
   „Jevtimije Ugričić nije se od starina Ugričić zvao, već uzeo je to prezime od Ugrice vojvode, koji njemu nije bio ni rod ni pomozi Bog. On treba da se zove po ocu, koji je Prota, i ime mu je Pavle, dakle Protopopović ili Pavlović“. Dalje se pominju još Dimitrije Tirol i Jakov Jakšić. ↩︎